И не, није то дух времена. То је грешка, грешка у коду, грешка у васпитању, грешка у свему што наша деца живе, пише проф. српског
Биљана Васић (Извор: biljanavasic.com)
Може ли наставник бити неуспешан на неком часу чак и после тридесет година рада? Може. И те како може, нарочито ако није у споразумном сагласју са стварношћу, ако је обликује по личном моделу и живи у романтичарским визијама прошлости.
Данас сам дошла из школе потпуно поражена. Можда бих то могла назвати културолошким шоком. Већ је ноћ, имала сам читаво поподне да схватим у чему је проблем, али решење немам. Само се осећам бедно и неуспешно. Питам се у чему је проблем, а знам да деца нису крива. У мом свету деца нису никад крива. Криви смо ми који их учимо и обликујемо. Не мислим само на школу, већ на укупно друштво. Јер, дете гаји цело село.
Дан је почео уобичајено. Пре часова прегледам неке дечије презентације које су добили као део пројектног задатка за обраду народних песама о Косовском боју. Прилично сам задовољна, правим само мале корекције, пишем сугестије како бих их навела да унапреде свој рад, кад на последњем слајду, где они воле да се нашале и обично напишу „хвала на пажњи“ или нешто слично, наилазим на слику Владимира Путина са тим натписом. Збуњена сам јер ово нисам очекивала, бар не у контексту косовског циклуса песама, у ствари нисам очекивала ни у каквом дечијем контексту, али онда видим да су послали и другу верзију без те слике уз образложење да је дошло до грешке. Осетим олакшање, али не задуго, јер то су деца шестог разреда. Одакле им уопште идеја да дневну политику мешају са косовском легендом?!
После тога прегледам план за данашње часове. Имам их само три, а последњи је у седмом разреду. Права посластица, Плава гробница Милутина Бојића. Волим ову песму, волим Бојића. Радујем се, али у седмом разреду нисам предавала већ четири године, узимам читанку, видим да је дата интегрална верзија песме, издвајам целине на које ћу ставити посебан акценат јер за један час не могу захватити све.
Час почиње, причам о времену када песма настаје, о историјском тренутку, али све што говорим одбија се од мене као да ударам у шупаљ зид. Не додирујем их, гледају ме равнодушно. Додајем још детаља, говорим о страдању, безнађу и пркосу, помињем израз голгота и ту почиње моја голгота. Јер нико не зна шта значи реч голгота. Питам их да ли су на часовима веронауке говорили о Христовом страдању. Јесу. Једва некако долазимо до везе између појма Христове голготе и сваке друге људске голготе, па и наше албанске. Кад се најзад ишчупам из овога, пре читања песме, за сваки случај тумачим непознате речи, оне за које ја сматрам да су им непознате и које као такве нуди и аутор читанке.
Радост ме је већ напустила, али не и воља да их песмом дохватим. Надам се неком одјеку, али већ после читања схватам да сам у тешкој заблуди. Са тумачењем запињемо већ на првој строфи, већ на стиху „Стојте галије царске! Спутајте крме моћне!“. Не знају шта су галије и шта је крма. Објашњавам. Покушавам да их наведем да протумаче зашто је „опело гордо“, а „вода света“, какав је став лирског субјекта, која су осећања доминантна, одакле свечани тон, зашто понос, зашто захтев за апсолутном тишином. Ништа. Мук. Равнодушност. Не знају шта значи реч гордо. Опет тумачим и питам се да ли они то мени намерно раде или стварно не знају. Не, стварно не знају. Једва се чупамо из рефренске строфе, па их упућујем на наредне три где је представљена визија те огромне гробнице. Тражим да их прочитају поново, да покушају замислити такав пејзаж. Пола не чита. Читам ја поново, наглашавам нарочито поједине деонице, застајем тенденциозно желећи да осете страву тишине која се из сваког стиха чује. Желим да осете сав јад, ужас и неверицу над оваквим страдањем, над мирном површином воде испод које почивају хиљаде душа. И опет звекећем у празно, нема одговора, нема саосећања, нема запитаности, нема жаљења.
Час неумитно тече. Остала ми је само трећина. Видим да ми је пораз евидентан, али настављам. Водим их на следећу целину где се повезује огромна жртва са новим бојиштем, где се из смрти излази на поље победе и живота, где „изнад оца покој господари, тамо изнад сина повесница бива“. Мало је рећи да не добијам одговоре. Потпуно им је нејасан појам свесне жртве. Потпуно им је нејасно како „деца кликћу под окриљем славе“ док у њима кључа крв очева. У последњем минуту часа их питам да ли би разумели када би било речено да репрезентација у фудбалу кликће под окриљем славе. Шта би то значило? Јасно им је. То би значило да су победили.
Е, ту се десио мој пораз. Код фудбала разумеју, а у песми су немушти. Значи, песма, родољубље, историја не значе ништа. Фудбал значи. Не, није то дух времена. То је грешка, грешка у коду, грешка у васпитању, грешка у свему што наша деца живе.
Фото: Canva
Када сам последњи пут радила ову песму, час је био одличан. Било је то пре четири године. Деци су биле јасне и метафоре „Прометеју наде, апостоли јада“. Тумачили су их без већег напора. Имали су саосећање, мрштили су се над трагедијом народа, мрзнули су се у мислима по албанским планинама и схватили свечану тишину гордог опела. Успели су да остваре духовну интеракцију и са песмом и са временом када је та песма настала.
Ноћ је. И ја се питам где смо сахранили духовност и како смо постали толико равнодушни за све оно што не чини личну свакодневицу. Где се изгубила свест о коренима из којих смо никли, па сад лутамо, такви ничији, без циља и правца? Нисам ја џабе причала о дечијој презентацији која ме је зачудила на почетку дана. Све се то повезало. Она ми се залепила као влажна травка на пораз са Плавом гробницом, па сам се сурвала у провалију беса, згађена над инстант родољубима, над инстант културом, над инстант животом у коме су све везе покидане, сви разговори утихнули, сва историја погажена, искривљена и заборављена.
Нису деца крива. Ми их хранимо. А деца не бивају сита само од ића и пића, не бивају срећна само од патика и телефона. Деца се хране и причама, хране се и осећајем да негде припадају, да нису никли из ничега, да стоје на раменима неких предака. Деца се хране поносом, хране се идентитетом, сити су када негде припадају. Сити су када разговарају, када из подстицаја схвате да школа нису бесмислице које треба запамтити до првог контролног, а онда заборавити јер им то ништа у животу неће требати. Деца се не уче родољубљу на трибини и у кафани, не уче се поштовању традиције на пијаном слављу када се друштво присети славне прошлости о којој у трезном стању натуцају чињеницама покупљеним из таблоидних фељтона. Не хране се „гаткама и успаванкама“. Хране се речима, делима и личним примером. Како смо то успели да заборавимо?
Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца
Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Очигледно је да су деца, генерације од пре четири године, била мање изложена погубном утицају медија и дневне политике. Шта се то променило? А да, рат на истоку Европе, лажне вести, руска пропаганда и прикривени утицај на источном делу западног Балкана. Срећом, има у овој земљи ко да брине о томе и да повлачи праве потезе, у свим сферама политике и живота. Ако, кроз наредне четири године, уместо слике руског, деца у презентације поставе слике украјинског председника, знаћемо да смо на правом путу да их научимо шта је галија, а шта је крма.
Ne treba profesorica da brine jer biće još gore. Evo već su krenule generacije koje se u vrtićima upoznaju o novim vrednostima, dženderima i rodnoj ravnopravnosti, gde drugo ako ne u evropi najbližem delu u Vojvodini u Temerinu.
5 oktobra smo hteli na zapad i dobili smo zapad. Dok smo mi pogubljeni u vremenu i prostoru, Tavistok institut radi svoj posao. Recepti se samo štampaju a NVO, Pink, Crni Cerak, Kinematografija i dr ih primenjuju. Neki kao korisni iditi iz ubeđenja kakvih je Beograd i njegov krug dvojke pun a drugi pak svesno i lukrativno.
#бане: нисам ни ја Достојевски, али ти си *****!
Из другог угла… Живим у иностранству већ дуго времена. Давне 96. сам био на свакодневним литургијама у Руској Цркви у Београду, и радним данима често био једини у цркви осим самог свештеника и жене за певницом. Данас сам отишао са истим очекивањем, радни је дан… У цркви је било 70 људи, 30-оро се причестило. Разлика је као небо и земља.
Има овде безброј проблема и школство се урушава (али ни приближно као на западу), и деца су често у ужасном стању (али ни приближно као на западу), МЕЂУТИМ… Има овде много, много дубоко побожних људи а којих је раније било много мање. Срећу се малтене на сваком кораку.
Каткад отворим страницу – на Фејсбуку – групе с неколико хиљада чланова који су наставници у српским школама. Преко 90% пише објаве и коментаре хрватском латиницом. Ни наставници српског не схватају, нити прихватају да то није у реду. Напротив, жустро бране двоазбучје, равноправност, богатство и предност коју „само Срби имају“.
Ето вам, пали смо у комунизму и нисмо се дигли од тада.
На последњем матурском испиту, као члан комисије питам будућег Електротехничара: Какав је утицај сове на дизајн воза? Матурант не зна. А пинвина, питам даље. Он опет не зна. Ево за крај реци нам Какав је утицај птице водомар на дизајн воза? Сад ме већ и друга два члана комисије и “доректорка” гледају и мисле да се спрдам. Матурант опет не зна. Онда га замолим да прочита садржај другог поглавља његовог матурског рада “Биодинамички дизајн воза”. Шта мислите: како гласи садржај другог поглавља, да ли је ученик положио матурски испит и да ли сам после 20 година рада у школи остао да и даље радим као наставник?
“Галије”, с професорима српског језика на челу, убише 90 одсто српске ћирилице у Србији, на коју данас у мору хрватске латинице “тресетница пада”
Професорка српског језика је могла али није хтела) да говори и о томе како смо из српског језика избацили национално писмо зарад “богатстава двоазбучја” а у корист хрватског националног писма и колика је у томе била (и данас је) директна улога и лингвиста и професора српског језика у школама.
Био је ред да професорка проговори овде и о томе каква је била и остала њена улога и њених колега у школству, где се губила ћирилица. Професорка је много шта лепо и тачно овде рекла, али о томе — каква је улога професора српског језика у убијању ћирилице у Србији раније и данас — ни реч.
“Галије” с професорима српског језика на челу убише 90 одсто српске ћирилице на коју данас у мору “тресетница” пада.
@Cаша
“Ето вам, пали смо у комунизму и нисмо се дигли од тада.”
Латиница је уведена као ”српско” писмо, равноправно са
ћирилицом, у време Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, под
династијом Карарђевића, а комунисти су само наставили.
Некада су наставници (учитељи, професори…) ученицима задавали домаће (а не пројектне) задатке, а уместо презентација, морали су да припремају писмене саставе. Школе нису имале радно место педагога, сви наставници су били педагози… Можда сам само још једно маторо гунђало, али ми се чини да је осећај пораза требало да нас узнемири још у то давно време када су ове промене први пут наступиле. Данас је можда прекасно. Како чујем, ни обавезна лектира више не постоји. Да ли је то тачно? Чак и да није – свеједно – види се јасно како су нам се неписменост и незнање полако подвукли и уградили у темеље друштва. Охрабрује повратак вери на који указује @Бојан, али ја не видим како ће то да нам врати на прави пут школство и остале разорене институције… То су ипак световна посла.
Ученици су се пренули на фудмал, а остали неми на “галије царске”.
Пресликано на одрасле: гледање Евровизије, утакмица и спортских мечева до самог дочека спортиста и музичара испред Скупштине, а неми на издају Космета, предају србске имовине тзв. МПЦ, целокупне издајничке потезе АВ-а, неми на угроженост страдалне србске историје, неми на нестајање Срба због Беле куге …Листа србских катастрофа је на жалост предугачка.
Христос воскресе!
Можда више поражава чињеница да шестаци јесу, а наставница није схватила да Владимир Путин није дневна политика (свидело се то неком или не) и да има везе са косовским циклусом који је епика, а не легенда. И због тога жив је и данас као и 1389 јер носи надвременску поруку о сукобу онога који ЈЕСТЕ и онога који НИЈЕ, Неба и Земље, о борби Добра и Зла, Светла и Таме. Та борба се тако очито води и данас. Ту нема неутралности, већ има избора. Зато презентација, као облик комуникације који је понижавајући за све старије од 12 година, није на завршном слајду имала слику онога који НИЈЕ, рецимо Аналенебербок.
Поставља се дакле, питање да ли је наставница у приступу седмацима при обради Плаве гробнице, за коју тврди да је посластица (о, судбино), била искрена – седмаци, тако тешки и проницљиви, можда су то провалили (о, судбино). И остали хладни на сецирање стихова. Можда их није требало питати ништа о значењу речи (галије, крме, тресетница, гордо опело…), већ читати, читати. То су стихови који без тумачења улазе у срце и сузе у очима. Ето извођења Драгана Николића као доказа.
Ово пишем као мама једног ђака другог разреда средње стручне школе који је последњи лектиру прочитао у седмом разреду, има лоше оцене и не зна шта је тресетница, а за галију нисам сигурна. Много му причам и доцирам свако мало, досадно је вероватно, покушавам личним примером…и не вреди. Негде грешим(о) и не осване дан а да се не упитам – где и зашто. Покушавам да схватим његових 16 година. Јер и мене је тада заносила ЈУ рок сцена, холивудски филмови (мада, наравно, не само то)…Они траже свој пут, као свака младост. Много тога не знају, много не разумеју, много тога неће и не поштују. Али, мислим и дубоко верујем, да познају разлику између Добра и Зла, посебно онда када осете да у себи носе и једно и друго. И да морају да бирају. Косовски циклус данас као и онда. Није дневна политика. Страдање данас као и онда.
Непознавање значења речи у шестом разреду као што су галија, крма или гордо је незнање из „више математике“. Елементарно незнање и поразна чињеница је следеће. На питање да наведу синониме (већина је знала шта је синоним неке речи) именице својство (особина, карактеристика или одлика), више од 60% ученика седмог разреда којима предајем (узорак од 65 ученика) није знало да наведе ниједан синоним, а само 10% је знало да наведе два (најчешће особина и карактеристика). Такође, више од 90% ученика не зна значење прилога претежно. Оно што напред наведено чини још поразнијим је то да се ради о ученицима који похађају једну солидну новобеоградску основну школу, у којој српски језик (као и велику већину предмета) предају стручне и посвећене наставнице (професорке) освајајући, између осталог, и редовно награде на такмичењима. Отворено сам саопштио свим ученицима свој став да је то поразно за све нас, али нисам прећутао да и они морају да се супротставе негативним утицајима и праксом (превелика употреба мобилног телефона, гледање непримерених садржаја на телевизији, као што су „ријалити“ и слични програми) тако што ће много више читати, гледати квалитетне научно-популане емисије и сл.
Ја лично, иако не предајем ни српски, ни историју, ни грађанско или верско васпитање, инсистирам да ученици у свескама пишу ћирилицом (не смањујем оцену ако пишу латиницом) што велика већина поштује. Отворено, директно и аргументовано, свакој новој генерацији ученика петог разреда, почетком септембра, објасним разлоге зашто треба користити ћирилицу. Поред чињенице да је то (скоро) савршено, фонетско писмо, и као такво јединствено на свету, на шта треба да будемо поносни, наводим и историјске чињенице да је латиница први пут званично наметана декретом после окупације 1914, као и на основу расних закона у НДХ 1941. Уопште се не обазирем на, у основи добронамерне савете, да такав начин аргументације и уопште инсистирање на коришћењу ћирилице, није баш подобно (што би се рекло „политички коректно“), и да би могао неко од родитеља или просветних власти да ми на томе замери (да не кажем да ме тужи). Само тражим оно што је свим другим народима у њиховим државама дозвољено и што је сасвим нормално за све, осим изгледа за нас (и ово наводим деци као чињеницу).
Такође деци наглашавам чињеницу, да ако не поштујемо своје писмо, неће нас ни други поштовати. Притом истичем да треба поштовати и туђе вредности. На често истицање тзв. космополита, како је боље користити латиницу због употребе компјутера и страних језика, што они као деца стално слушају, наглашавам им да је најбоља комбинација одлично знање енглеског (и других) језика и писање српског језика ћирилицом.
Сећам се себе у 7.разреду, не верујем да сам могла тада да заиста разумем и уживим се у ту песму, за то је потребно животно искуство. Ни сада то не очекујем од деце у том узрасту. Деци је мало одбојно када се потенцира страдање, смрт, она желе да се радују животу. Постоји један одличан роман о најмлађем учеснику 1.светског рата, дечаку Момчилу Гаврићу, који на деци приступачан начин описује албанску голготу. Мој 10-годишњи син, који иначе избегава да чита књиге, ову је са лакоћом и великим интересовањем прочитао, иако има поприлично страна. Требало би ту књигу (заборавила сам наслов) уврстити у лектиру, и након тога наставити са “Плавом гробницом”, која ће онда деци бити блискија и јаснија. Друго, мислим да је за децу много корисније да напишу својом руком у свесци нешто о Косовском боју, уместо да уз copy-paste са интернета праве презентације. У томе су криви наставници, задају прављење презентација, контролне вежбе су већином на заокруживање, не траже да дете уме да преприча целу лекцију, већ само да одговара на кратка питања… Јесте тако брже и лакше за прегледање, али да ли је и боље?
Да то неко хоће, питање ћирилице било би решено за два месеци. То се решева законом и позитивном пропагандом. Прво иде пропаганда медијима где се народу објашњава зашто не треба писати латиницом, за шта има хиљаду аргумената од тога да је своје писмо цивилизацијско достигнуће до тога да је латиница стигла на аустријским бајонетима 1914.
Занимљиво да има аргумената чак и за светину другосрбијанаца и западоувлакача, да западни туристи овде као посебну драж и занимљивост готово листом наводе управо ћирилички писмо, као нешто што је другачије у односу на све европске земље.
Након тога иде закон, који би ћирилицу наметнуо у јавну употребу а латиницу потпуно искључио. Оно што треба да буде читљиво странцима може да буде написано на енглеском алфабету јер странци свакако не знају да читају хрватску латиницу. Немци Z читају као Ц, хиспанци Ј čitaju kao Х, Французи С(које ми видимо као Ц латинично) читају као С. Дакле, није јасно због кога ми уопште пишемо хрватску латиницу(?) јер Македонци, Црногорци, Муслимани из Босне сви они знају да читају ћирилицу.
Посебно питање су англицизми којима смо опкољени и потпуно самопонижени јер се назива из нашег језика очигледно стидимо, таква је клима завладала.
До 1999 год. сам живео у Приштини, и сећам се једног правила које је важило само на Косову и Метохији негде од 1991 до 1999.
На свакој фирми, радњи било које врсте је на улазним вратима морало да на ћирилици пише следеће: назив фирме, адреса и радно време. Ако преко излога има назив на латиници на српском, албанском или неком страном језику – у горњем левом углу излога је морало додатно да стоји то исто само на ћирилици.
Исто се сећам да сам једном остао у чуду када сам у пекари купио чашу јогурта произвођача из Прешева који не да није имао назив на ћирилици него је све било искључиво на албанском.
(Једна од ретких бољих ствари на Косову је била оријентација у градовима јер си у сваком тренутку погледом на врата било ког локала могао да сазнаш у којој си улици и у висини ког броја)
На крају, као посебан показатељ нашег лошег стања морам да наведем Нови Пазар у ком сам скоро боравио. Називи по граду су такви да брутално поништавају и понижавају све српско. У угоститељским објектима се спроводи шеријат и не може се попити пиво. Називи кафеа су следећи :Ријад, Мека, Медина, Газија, називи за брзу храну су халал, султан донер, ланац апотека се зове Босфор, зграда Мухамед Али… и тако у недоглед. Шта рећи до ова Србија је изгубила компас по много чему а да нисмо ни свесни.
Хвала Богу, обрада свих епских и родољубивих песама пролази у најбољем реду и на тим часовима изнова ми се јавља нада да ова земља има будућност. Деца прихватају искрене емоције.Не знам шта је ова наставница још понудила осим инсистирања на тумачењу мање познатих речи.
Немојте молим вас да се депримирате, професорка, сећам се себе у средњој не тако давно, гушио ме је Оњегин и Карењина. Ни српски ни филозофија, ништа ме није интересовало. Слушао сам ону инфантилну наказу ајс нигрутина што од тад гура легализацију вутре, ишао на рејвове, ишао на свирке Шахта, тај Шахт они су мање зло од поменутог ајса. Међутим већ око 20-25 све се то мења, нисам испао кретен, више сам испао гонич инфантилаца који у 30-40 размишљају као ја тад у средњој. Е, то је проблем, мада ти такви дебили су углавном у школи сви били мирни па подетињили после. То су данашњи нато „активисти“. Верујем да ће и ова данашња деца да искулирају и десингерице и све друго чим мало њега и ту екипу прегазе године (значи ускоро), а клинци почну да муку муче да преживе. Ми старији као да смо мало заборавили шта значи младост, уличарска култура, зезање. То је ипак све нормално и пролазно, одувек било. Предратне генерације (Други Светски) нису имале интернет али су први кренули аматерско тетовирање по рукама и шакама, боксовали, банчили, па нису сви постали троцкисти и преживели су брозовштину, направили од нас колико-толико традиционалне Србе, враћали се Православљу. Српски национализам је дар од Господ јер српски национализам по мери Господа ствара и штити државу. Не може то да спречи фудбалска култура ни кретенске музика. Љуби брат.
Gospođo profesorice, to je projekt zapadne civilizacije, na koji smo dobrovoljno pristali. Ovo je tek početak. Gašenje bilo kakvog kolektivnog identiteta. Samo potrošači jeftine subkulture i zatrovane hrane, otrovnih medija i nezainteresovanog društva. Sve više vladaju instinkti, a ne racio. Razbijeni smo do neprepoznavanja i niko nam nije kriv.