Свети Сава је показао свим православним народима пут Победе. Он је први подигао прву сеницу за свој Пук победне Војске Христове, и предуготовио Табор за сенице других православних народа
Свети Сава (Извор: mitropolija.com)
„Где је Дух Господњи, онде је Слобода“
2. Коринћанима 3:17
Свети Дух је Светом Сави рекао, гласом из Вечности устима његовога Светога оца: „Бићеш сапрестолник Апостола, и уготовићеш Господу савршен народ.“
А највећи син савршеног народа који је Свети Сава уготовио Богу, Владика Николај, у истом Светом Духу али тајанственије, рекао је нама: „Доћи ће време када ће сви православни народи назвати Светог Саву спасиоцем Православља.“
Дошло је време да саберемо речено, два и два, и да ми, несавршени синови савршеног народа Господњег, савршено разумемо ту тајанствену мисао и промисао Духа Истине.
Два и два су, аритметички, Четири: Тројица и Црква. Али само у аритметичком збиру остаје невидљив пут до коначног Решења људског проблема (које је Есхатон). А тај пут до Решења, решења тајне, то је наш задатак. Сагледајмо га, и пробајмо да га схватимо. Када га схватимо ми, схватиће га за нама и сви православни народи. Јер долази време о којем је проречено, и већ је настало.
Како, чиме је Сава Србин спасао Православље – једино истинско благо свих народа овога света?
+
Шта је било прво и главно дело Савино, након што је јуначким иночким подвигом савршено очистио душу своју од страсти, и прекалио је и опојасао Духом Светим?
Духом крштени Сава је, избегавши из канонске јурисдикције Охридске архиепископије, одвојио свој народ Божји, србску Цркву и од Рима и од Бизанта – бившег Константинопоља а будућег Стамбола, Града који је у оном часу постао град латинског царства, цара овога света. У Савино време проклијало је зло латинско семе у темељима Града, из њега је прорасло у паклу укорењено дрво које је два и по века касније срушило Град, а плодовима са тога проклетог дрвета данас се милом или силом крми и трује сва православна васељена.
Одвојивши србску Цркву од „канонске“ административне људске власти, изван историјски примопреданог отачког борбеног поретка над којим је команду пузећи преузела воља противна Богу, Сава ју је заправо и превентивно и суштински одвојио од Сатане (којег данас видимо како господари „канонском јерархијом“). И учинио је заувек слободном и заувек само Христовом.
Он је као први у историји архипастир Цркве испунио заповест Духа Светог: „Изиђимо ка Христу изван окола, Крст Његов носећи. Јер овде немамо постојаног града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јеврејима 13:13; окол: грчки паремволи, латински castrum – табор, касарна, војни камп, строј војске; србска реч окол етимолошки подразумева коло, које је такође икона и симболички синоним Цркве).
Као нови Мојсије, Сава је свој народ извео из новог Египта – Града који је некад био благодатан и хранио сву васељену, а затим постао окупирана смртоносна сатрапија богопротивних фараона – и повео га у пустињу и горе где је Дух Свети, да у њима дочекамо обећани Град који ће доћи. И да тако будемо „Господу савршен народ“. Остатак повеснице је садржај, крај и смисао србске историје: „Што се не шће у ланце свезати (ланце сваке тираније, а најпре Сатанине – лажи и неправде), то се збјежа у ове планине – да јуначки Аманет чувамо, Крст свечасни и свету Свободу.“
Као равноапостолни сапрестолник Апостола, Сава је на нивоу вишем од Апостола – не само телесном него и у духовном смислу – ту испунио и заповест Христову: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Матеј 10:23). Он је видео почетак гоњења, а у Духу прозрео и конац најужаснијег гоњења, које је данас наша свакидашњица: гоњења лажју у Име Оца и Сина и Духа Светога, и институционализованим, озакоњеним („канонским“) безакоњем. И унапред нам обезбедио слободу од њега. А тако, заправо, и целој Васељени.
А у чему је слобода?
Дух Свети, Који је Слобода (2. Коринћанима 3:17), је организацијско начело и принцип власти у Цркви. Зато Сабор – који је највиши људски, а тачније богочовечански, орган црквене власти – увек као прву реч изговара, и легитимише се њом: „Изволе се Духу Светом, и нама…“. То јест, Црквом – у идеалном поретку – управља Дух Утешитељ. У мање идеалном, од Духа отуђеном поретку, њом управљају људи, мимо воље Духа. Данас, у поретку који је и историјски и духовно најудаљенији од идеалног и који остаје још само на јефтиној речи у сагласју са Духом, можемо видети како кроз људску хијерархију цркве делује воља која је савршено противна вољи и дејству Духа Светог. Што значи да је хијерархија спроводник воље врага. А то значи да је све што стоји у тој хијерархији, од врха до дна, потчињено тој, туђој вољи, вољи непријатеља Божјег – мислећи да Богу службу приноси.
Јер дејство воље Сатанине у људској заједници – а у Цркви по преимућству – као његово ипостасно присуство које је слободном вољом примљено у сасудима духа, изгони Духа Светог.
Када је Павле рекао „Изиђимо ка Христу изван Окола“, није нам рекао „Изиђимо из Цркве“ (мада су окол и црква синоними). Он, а заправо Дух, нам је рекао:
„Ви сте Црква – два или три сабрани на месту истине, са Христом посред вас (Матеј 18:20).
Тамо где сте ви, истински богомољци који стоје у Духу и Истини (Јован 4:23) тамо је Црква.
И вама, истинским поклоницима Истине, врата адова неће одолети (Матеј 16:18)“.
И зато, Он – не Павле! – говори: „Изиђимо“. То јест, излазим Ја, Дух Истине, јер ме овде гоне и не желе, изађите и ви са Мном, ка Истини, децо истине!
И зато каже: „неће одолети“ (црквенословенски) – јер су врата Града, као и врата Ада, затворена изнутра. То јест, затворена врата вас неће зауставити, јер Црква не може бити поробљена и неће остати на месту где се истина гони и где царује безакоње. И зато каже: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити“ (Откривење 3:8).
И још, зато каже, по заповести да се напусти град терориста (по зрењу луцидног „народног етимологичара“ – оних који терају Риста, Истину): „Нећете завршити са градовима Израиљевим док дође Син Човечји“ (довршити, грчки телесите: савршити, скончати). Јер, бићете гоњени до краја времена, и у градовима Новог Израиља, црквама које су постале плен непријатеља и подвлашћене синовима лажи, и стално ћете морати бежати из њих. И нећете достићи савршенство међу зидинама људским рукама сазиданим – јер је савршенство на земљи у бежанији од безакоња, у изласку из окупираног града, у збегу са Истином ка месту Истине, Оном Коме сваки дан певамо: „Прибјежиште бил јеси нам в род и род“.
А то је, по преимућству, србски удео. Јер Срби су, наши непријатељи добро знају, најнепокорнији народ на свету. И најистинољубивији народ на свету (Владика Николај). И зато Serbien muss sterbien, да све у новом свету буде tres bien – у царству лажи нема места истини.
+
Сава је у Духу Светом видео да је Васељенска Патријаршија од империјалне цркве васељенског Царства, коју је први устројио Србин Константин а као патријарх возглавио Србин Митрофан, почела да бива империјалистичка, црква псеудохришћанске светске империје коју данас гледамо у пуном размаху. Почело је то када су њом уместо оних који су били свима слуге, omnium Servi (Марко 10:44), завладали народи другог духа, они који су хтели да буду свима господари – грко-фанарски фараони, амбициозна трговачка несој, ћифтарија која данас под високим NATO покровитељством кроји не само митре него и границе црквама целе восточне васељене.
Истовремено, био је то тренутак када су на историјском путу народи почели да се диференцирају онтолошки – у православне, јеретичке и безаконе (Владика Николај). Јер Сатана је после хиљаду година Хришћанства био одрешен (Откривење 20:3) и покренуо је свој пројекат divide et impera, solve-coagula, ordo ab chao.
И тада је – двигом Светог Саве, а заправо „изменом Деснице Вишњега“ (Псалам 76:11) – наступио тренутак преображаја, прегруписавања Цркве (то буквално значи реч паремволи, прегруписавање, пребацивање војске): од цркве земаљског Царства почела је да се преображава у одвојену од света Цркву Царства Небеског („Царство Небеско је Дух Свети“, Григорије Ниски). Од католичанства-саборности свих народа васељенске империје, дотад хомогене Војске сабране у личности православног Автократора који је био тљена икона Личности Панктократора, у тренутку у ком је започео распад и пад царства и царева постала је нужна трансформација Војске у саборност у Духу Истине, самој Личности Пантократора. То је подразумевало диференцијацију у пукове хришћанских народа, који су као колективне ипостаси карактерно и суштински различити у свом односу према Истини („сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради“, Матеј 25:32). И то је било по Вољи Божјој: „Јер треба и јереси /подвајања/ да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Коринћанима 11:9; постојани, грчко докими: веродостојни, испитани, искусни, истинити). То јест, да се пројаве они који имају ума да разумеју дејства зла, и мужества, силе и воље да од зла бране и одбране Веру. То су они у којима савршено делује Воља Божја – у којима се испуњава Благослов и Благовест доласка Бога међу људе: „На земљи мир, в человјецјех благовољеније“ (ев-докија).
Место васпостављања царско-саборне форме Хришћанства (сабране око свештене личности православног Цара), као и место трансформације у народно-саборну форму Хришћанства (сабране у свештеној колективној ипостаси православног Народа), било је исто – Никеја, место Победе (нике, победа). Не случајно, него да и слепи могу видети континуитет пута Победе – Никеја као место где је почео и завршио се ратни поход Цркве првог тисућљећа (1. и 7. Васељенски Сабор), и место одакле је настављен ратни пут Цркве последњих дана, у борби против одрешене Звери. И не случајно, главни актери оба победоначална дела Цркве бејаху Христови Срби – Константин и Сава.
У Цркви Царства православни Василевс, Константин као први, био је чувар вере, defensor fidei. Када су временом на царски трон почели да долазе дегенерати и несоји, и уместо бранитеља Вере постали њени кваритељи, дужност бранитеља прешла је на епископе (јер чак ни силни правоверни вассилевси, попут Душана Силног, у новом поретку света који је наступао силом Сатанином и допуштењем Божјим нису имали силу да самодрже чак ни мали кутак васељене која је почела да се распада). Архетип и првенац таквих постимперијалних епископа био је архиепископ Сава. Затим, када је временом сила Сатанина покоравала и епископе, дужност заштитника Вере прешла је на Народ (то догматски дефинише посланица источних православних Патријараха 1848). Архетип и првенац таквих народа био је Савин Народ (нпр. једини од православних народа на унијатском сабору у Фиренци није имао чак ни делегирано присуство). А данас, када је и Народ у распаду и гине покорен – јербо „нису Срби кано што су били“ – на сваком понаособ од нас православних остаје та царска и свештена дужност. И од нас, последњих и најгорих, зависи неизвесни одговор на страшно Христово питање: „Син Човечији када дође, хоће ли наћи Веру на земљи? (Лука 18:8).
И када се у цркви раскољеног царства у паду, у клици појавила богопротивна и цркворушилачка јерес (унијатство, као младица данашњег екуменизма-синкретизма), и у њој власт и аритметичку већину заузели безаконици, Сава је као први архипастир повео у збег ка Истини свој Пук, народ који је имао да по обећању Духа Светог у тој Истини и њеној одбрани постане савршен. Принцип по ком је то учињено сваки србски сељак зна: аутохтони кукуруз (или кромпир) сеје се и гаји одвојено-удаљено, да се не контаминира туђим семеном (5. Мојсијева 22:9); тако и аутохтона Вера, семе Царства Небеског.
Али принцип по ком је то учињено има и вишу димензију, ону коју је само Сава во времја оно у Духу видео, а коју многи ни данас не могу разумети (иако себе гордо називају Светосавцима). Заповест Божја гласи: „Избаците зло сами између себе“ (1. Коринћанима 5:13, и у Старом Завету, 5. Мојсијева 13:5, и даље 5 пута исто; ако је не испуњавамо, залуду молитва „избави нас од зла/злога“ – јер тек вољом и трудом да избацимо мало зло показујемо Богу да заиста мрзимо зло и квалификујемо се да нас Он избавља од великог зла). Познато је мистичко толкованије апостолског риболова на Галилејском језеру по Васкрсењу Христовом, када не ухватише ништа, а затим по заповести Христовој бацише мрежу с десне стране лађе и уловише 153 велике рибе (Јован 21.): 100+50+3 симболизује улов Цркве – у првом времену раног Хришћанства спасавало се стотину од стотине Хришћана; у средњим вековима 50 од 100; у последње дане Цркве спасава(ће) се три од 100 номиналних хришћана. Во времја Савино Хришћани који се спасавају постали су статистичка мањина у Цркви. И једини начин да се испуни заповест Господња о избацивању зла „између себе“ постао је премудри Савин маневар – сабрати добре у хомогени (једнородни) строј, и организовано се повући из обштества злих. А јеванђељска реч „не раздре се мрежа“ (21:11: ук есхисте, од схизо) сведочи Духом Светим: да у том делу никаквог раскола – схизме црквене – нема.
Тако је Сава Србин и другим народима пропутио пут – у свештенобегство од сваке црквене окупације и сваке окупаторске црквене власти која носи привид легалности, формалне „каноничности“, а на делу чини вољу Сатанину (црквене власти било јеретика, било унијата, било расколника, било јуда /„сергијанаца“, „порфиријеваца“/). То јест, уклон од законите власти безаконика, у Самоуправу Самодржца Истине, Духа Светог.
И заувек дао канонско право Војсци Христовој да не буде легион туђина (легија странаца, под командом странаца), него Народна Војска Духа Светога.
Савиним стопама су наставили наши благоверни преци који су јуначки одбегли од фанариотског клеро-олоша и сами ломили славске колаче на темељима спаљених цркава, и причешћивали се славским хлебом и вином (и није случајно Дух Свети од свих народа само Савиним Србима благословио Славу, јер су једини поимали и чували тајанствени логос Славе).
А затим су и други православни народи, после много векова када се „савршило Писмом предречено одступништво од Хришћанства народа који су Хришћанству пришли од незнабоштва“ (Игњатије Брјанчанинов), у „малим стадима“ славно пошли тим путем, герилским путем за Духом Истине, у Слободу.
Руси, по канонском указу број 362 Патријарха Тихона, у аутономију од црквене власти која се потчинила терористима и сатанистима – у свету Катакомбну Цркву, и у Руску Заграничну Цркву.
Грци, по саборној одлуци светогорског монаштва и Заједнице истинских православних Хришћана Грчке, одвојивши се од схизмојеретичке црквене власти која је променила Никејски календар, и доцније оформивши властиту аутономну јерархију.
Румуни и Бугари, по истој основи, у своје старокалендарске цркве (Румуна старокалендараца данас има 2 милиона, са 12 епископа и много монаштва…).
И сви они, скупа са манастиром Есфигменом и распршеним словесним овцама из других народа што су понаособ побегле од вукова који данас владају црквеним торовима, остатак су Православља у свету који гине и жив трули, противтежа лажноименом православљу које ходи у корак са светом, у сусрет Антихристу. А сви они ходе Савиним стопама. И сви они сведоче Савин еклесиолошки манифест, најважнији еклесиолошки догмат последњег времена: одвајање од безаконе црквене власти која се оделила од воље Духа Светога није раскол од Цркве; раскол од Цркве је одступање од Духа Истине, спровођење у њој проклете воље Сатанине, и потчињавање тој вољи.
И тај догмат – то је Светосавље.
Као што у хијерархији индивидуалних људских личности постоје они који имају харизму предводника-предстојатеља, тако и у сабору колективних ипостаси, народних помесних Цркава – први бејаху Срби (први у Цркви империјалној – Константин и Митрофан, први у Цркви народној, постимперијалној – Сава). Не смемо да се гордимо тим даром Божјим, али не смемо ни да га заборавимо. Него се пазимо да се на нама не испуни реч „многи ће први бити последњи“; и потрудимо се да макар као последњи међу народима данас, кад је најважније, опет и опет будемо у Истини и Правди први.
+
И у том Савином делу огледа се још један високи есхатолошки смисао. Ми смо у Новом Завету, Икономији оваплоћења Сина Божјег и Домостроју Духа Божјег (икодомији), видели савршено испуњење тајинственог смисла два од три највећа старозаветна празника – Пасхе и Педесетнице.
Али још увек нисмо видели, тачније нисмо схватили, где и како се у нашем Завету испуњава духовни смисао трећег највећег старозаветног празника, Сеница. Црква нас лаконски поучава да је тај празник икона нашег васкрсења из мртвих (али то је и Пасха, то је и наше Крштење Водом и Духом, наша лична Педесетница…). Где се у земном битију Цркве открива и савршава празник Сеница, којег је стари најрадоснији јудејски празник био само магловити праобраз и бледа сенка?
Заповест Божја о том празнику гласила је: „Седам дана живите у сеницама (скинијама, шаторима, колибицама од прућа)… да би знало потомство ваше да сам Ја учинио да живе у сеницама синови Израиљеви, кад сам их извео из земље мисирске. Седам дана празнуј Празник Господу Богу свом на месту које изабере Господ“. Време празника било је конац лета, после жетве и сабирања плодова („А жетва је свршетак века“, Матеј 13:39). А место је било изван зидина Јерусалима и свуд где је земља Господња („Али долази час, и већ је настао, када се нећете клањати Оцу у Јерусалиму, него у Духу и Истини“, Јован 4:21.23).
Ми, који живимо свршетак века, и више не сабирамо плодове осим отровних из супермаркета, знамо: то је Празник о којем Господ сабира Своје плодове – оне душе које се одазивају Његовом позиву и спремно излазе изван станишта (градова и домова), да се настане у сеницама, скупа са Њим, на месту чисте Истине. И тако, свака скинија постаје Дом Господњи, док сваки дом и град безаконика остаје пуст – приправан за огањ у Дан Господњи (2. Петрова 3:10).
И ми испуњење тога Празника гледамо у Домостроју у нашим данима: сваки наш дан у коме ми, изгнани из својих домова (храмова) и из свога отачког града (цркве окупиране безаконицима), живимо у трошним скинијама расејаним по земљи Господњој, и празни као обрана воћка која више не приноси плодове али смирено и достојанствено чека Васкрсење вечног Пролећа, дан је Празника – живећи блажени, изгнани скупа са истином Правде ради, у Истини и са Духом Истине, живимо новозаветно савршенство Празника Сеница.
И то наше блаженство је последње и највеће у хијерархији блаженстава која нам је Господ обећао, осмо у поретку, као победни симбол вечног Осмог Дана: „Блажени изгнани Правде ради, јер је њихово Царство Небеско (а Царство Небеско је Дух Свети, Григорије Ниски); блажени сте кад вас ољагају и изагнају и рекну сваку злу реч на вас, имена Мојега ради“ (Матеј 5:10-11). То је блаженство коначне победе Христове Цркве – победе Његове Војске над хришћанством лажним, над палим светом, и над кнезом који њиме влада. То је победа наша, победа Православља – „Победа која победи свет“ (1. Јованова 5:4).
Христос када дође неће Своје наћи у блиставим храмовима (са камерама за видео надзор), и на торжественим литургијама где се „во первих“ помињу имена јеретика и јуда, издајника Вере и Истине. Него у трошним сеницама, изван града, онамо где је „Истина која се повукла у избе рибарске, у колибе сељачке, у пештере испосничке, у ћелије богомољачке, у пустиње монашке“ (Владика Николај, потоња Реч србском народу, кроз тамнички прозор). У тим сеницама храма неће бити, јер ће свака од њих бити храм Истине – као прелазно обличје и праобраз Светог Града који ће сићи са Неба да у Скинију Божју прими своје, Града у којем храма неће бити, јер је Храм његов Бог Који ће бити све у свему (Откривење 21:22; 1. Коринћанима 15:28).
Празник Пасхе је Празник Победе Христове.
Празник Педесетнице је Празник Победе Духа Светога, зацарења Његовог у свету.
Празник Сеница је Празник наше Победе, у Христу и Духу – у Истини и Правди.
+
И то је Савино дело.
Он је показао свим православним народима пут Победе. Он је први подигао прву сеницу за свој Пук победне Војске Христове, и предуготовио Табор за сенице других православних народа. Он је учинио прегруписавање Војске из стратешке армијске формације, у тактичке герилске јединице, које једине могу да војују и добију рат против Антихриста. И то је Светосавље, светосавско Хришћанство, Православље србског стила и искуства – победоносна србска војна вештина у свештеној Војни између Неба и Пакла која се води на земљи.
Наравно, као и данас, и во времја оно било је много оних попут образованог, умног и благочестивог Савиног Архиепископа Димитрија Хоматијана, који је ћорав на десно духовно око, и необдарен јуначким ратничким духом, у томе био кадар видети само „антиканонско“ „расколничко дејство“, „безумље“ и „рушење добропостављених отачких међа“, „цепање ризе Христове“. Сви такви гледају а не виде и не могу да разумеју ни Савино дело ни реч Духа – „да зна потомство ваше: Ја сам учинио да живе у сеницама синови Новог Израиља“. Таквим, ако су Срби, не можемо помоћи, јер верују да виде сасвим добро, као и они за којима ходе; о њима нам је заповеђено: „Оставите их“ (јер ће у јаму пасти, Матеј 15:14; ако не /желе да/ чују Апостола који говори: „Јарост и гнев онима који се покоравају неправди“ /Римљанима 2:8/, зашто би чули нас?). Али можемо им не ускратити сажаљење: има ли ишта трагичније од Србина који се зове Хришћанин Светосавац а не разуме шта је Светосавље? Он је као дементни човек који умире од глади и жеђи у дому пуном хране и пића.
А ми не будимо дементни – знајмо и не заборављајмо свештено дело светог оца нашега, наставимо путем његовога доброга Бега, и следимо Великог Ратника (2. Мојсијева 15:3), Духа Истине до Победе. Који победи, у трошном шатору свом, наследиће Сеницу Божју и Свети Град (Откривење 21:7).
О Илиндану 2024.
Categories: Гостинска соба
Амин.
👏
Шта је то значајно што прочитасмо у горњем тексту?
„…сваки наш дан у коме ми, изгнани из својих домова (храмова) и из свога отачког града (цркве окупиране безаконицима), живимо у трошним скинијама расејаним по земљи Господњој…“
Хоће Евсевије да каже, да су они који се од Свете и Светосавске СПЦ одвојише, расколише, отпадоше – да су изгнани. Али гле, биће да вас нико није изгнао него сте се сами, заблудевши у свом непослушању и високомерном самомњењу, самоизгнали из Очевог дома.
Још више злослови заблудели Еузебије и каже да управо ови „изгнани“ живећи по сјеницама („катакомбама“ и секташким домовима, у ствари) су они одабрани и предназначени (Боже опрости) од Светог Саве да испуне срж Светосавља (опет Боже опрости) кроз
одвајање од безаконе црквене власти која се оделила од воље Духа Светога“ јер по њему то није раскол од Цркве; раскол од Цркве је одступање од Духа Истине, спровођење у њој проклете воље Сатанине, и потчињавање тој вољи.
Има ли црње и ђавонадахнутије беседе од ове Евсевијеве?
Оптужује и осуђује страдалну Цркву Христову и Светога Саве, Српску Православну Цркву да је не само спроводник проклете воље Сатанине него је и сама потчињена тој вољи!!
Али, љукава је он љисица, неће да каже СПЦ, него вели „црквена власт“. Па шта да чинимо црни Евсевије, да се оделимо од свих (45+) епископа СПЦ (они су ваљда црквена влас’)? Кога онда да помињемо на Литургији? Или ће бити „Литургији“?
Једно је негодовати, критиковати и противити се неким потезима и акцијама које долазе од „црквене власти“, на пример, одлазак на Критски сабор, јавно вољење са градом који је био центром ендехазије, са ревизијом истине о сопственим (СПЦ) мученицма, још увек помињања босфорског епископа, богослужбеним новотаријама, тешкој рани тј. расколу у СПЦ, итд, итд (цео списак би нажалост био подугачак). И та критика је прихватљива по много основа. Али дословце проклињати СПЦ као носиоца (Боже опрости Евсевију) воље непомјаникове је гадост над гадостима.
Евсевије, човече, како се Бога не бојиш? Ако ли не Бога, онда само замисли, стотине Литургија СПЦ у истом дану (многе у истом часу), и на свакој помињемо (барем) једног Епископа (то јест управо једнога из црквене власти коју си ти оцрнио сотонским епитетом). И на свакој Литургији свештеник приноси хлеб и вино које Дух Свети освећује у Страшну и Животворну Жртву Агнеца Божијег и Крви Његове… Зар се усуђујеш да кажеш ишта насупрот те Светиње над Светињама? А та се Жртва приноси на олтарима СПЦ, па чак и оних храмова који имају видео надзор и где столују и неки СПЦ епископи.
Покај се човече, велику ћеш радост на Небу покренути. А да се покајеш ваља прво да престанеш — да сејеш зло семе опадања СПЦ а тиме и ширења смутње и раздора.
Ако хоћеш да умириш некако дух непокорности у себи, ето ти широко (нажалост) поље конкретних негативности (да не кажем преступа и непочинстава) које се дешавају у крилу СПЦ, па дај појединачне аргументе, допринеси да се нешто схвати и исправи, а не ово квази-песничко и полујуродиво бунцање чији је главни плод хули равно оптуживање јерархије СПЦ (далеко било) за уподобљавање вољи непомјаника.
Да нам је свима Господ Исус Христос на помоћи и Његова Мајка Пресвета Богородица у чију славу започињемо овај пост.
Глас разума против секташког безумља
Било би право освежење да гласови разума мало за промену почну тако да позивају на покајање оне најодговорније. До тада….тешко да народ може да вас држи за разумне. Докле год подржавате безумље и срљање у пропаст све веће не само јерархије и клира већ и превареног верног народа лукавим и смутним наукама. Што се доприноса да се схвати тиче, јесте ли покушали до сада да схватите сва могућа упозорења са разних страна или се гасе канали, бришу објаве, коментари, јављају браниоци попут Вас, и опомињу у беседама баш као Ви сада претећи што опомињете? Текст је врло јасан. Није „квази-песничко и полујуродиво бунцање“, а о плодовима је рано да говорите. Зато плодове папофила и екуменисте већ имамо прилике да видимо у расколима које су породили и настављају, све већем проклетству које се над сав народ и државу надвило и у све већем јазу и неповерењу народа према клиру и јерархији. Не може дрво добро зле плодове рађати. Почните од узрока. Када год су владари, главешине, бивали Божији људи нација би просперирала и расла морално, економски , социјално и духовно.
Како да у себи смирим и помирим Евсевија и @Гласоразумнога ? Ево како – Његошем !
Жарко Видовић – „Апокалипса владике Данила “
Жарко Видовић – “ Његош и Литурђијске анагнозе „
А што би неко у себи смиривао и мирио Евсевија и Гласоразумног?
Евсевије слаткоречиво правда и озакоњује раскол (по слободном судијском нахођењу), Гласоразумни разумним гласом тврди да је то погибељно. Нема ту ништа ни да се смири ни да се помири.
Свако самовољно одступање од најзваничније могуће Православне Цркве је ПОГИБЕЉНО.
Може чак и већина епископа да падне, као у време Св. Марка Ефеског. Може међу епископима бити свега и свачега, од сарадње са безбожним властима, преко живота далеког од монашких завета па све до директне јереси. Опет, границе најзваничније могуће Православне Цркве су НЕПРИКОСНОВЕНЕ а њихово напуштање ДУХОВНА ПОГИБИЈА. Протече мутна вода и временом се разбистри, и опет се Црква Божијом вољом очисти од кукоља. Стрпљен спашен, како појединац, тако и верни народ. А свако ће добити плату према заслугама, од казне (или награде) нико неће побећи. Ван Цркве нема спасења. И то најзваничније могуће Православне Цркве, не којекаквих утрипованих сеница и клинаца и палаца.
Бојане
Имате ли духовног опита? Знате ли шта је напуштање Цркве? Знате ли шта је Црква уопште? Црква је заједница свих светих на земаљи и небу, ангела, архангела… у Духу Светоме. Духу истине. Не било какав физички збор на шта сте цркву свели. Потпуно занемарујете духовно дејство сила. Знате ли како се лако прима дух у некој заједници? Искуствено да ли знате? Да знате не бисте тако олако тврдили да је могуће општити са блудницима (духовним), а остати веран Христу, Цркви и чист. Ко се са блудницом веже једно је тело са њом. Пустиња није никакав раскол. Свети оци су још давно говорили да кад наступе времена апостасије боље је молити се кући. Преподобни Лаврентије Черниговски више пута понавља да у цркве неће смети да се иде.
„Све ће цркве бити у највећој раскоши, као никада раније, а у њих неће смети да се одлази.“
Старац Гаврило Грузијски каже:
„U poslednja vremena antihristove pristalice će ići u crkvu, krstiće se i propovedati jevanđeljske zapovesti. Ali, ne verujte onima koji ne budu imali dobra dela. Samo po delima moguće je prepoznati pravog hrišćanina.
Prava vera je u srcu, a ne u umu. Za antihristom će poći onaj koji veru bude imao u umu, a prepoznaće ga onaj koji veru bude imao u srcu.“ Кад се прими дух општећи са њима није лако изаћи из тог обрасца. О вођењу Духом Светим, очигледно, није упутно говорити пошто причате о триповању, које је чисто умни феномен. Нема умне акробатике превише кад Вас води Дух Свети. Врло је једноставно све, а истовремено компликовано објаснити онима без опита. Нису сва зборишта благодатна и благословена. Сам Бог заповеда свом народу да изађе из ње да се не помеша у грехе њезине и да јој не науде зла њезина. Што значи да се у грехе и зла се не ваља мешати.
А каква је сврха останка по сваку цену у физичкој заједници са људима са којима нисте једнодушни? Ту где сте већ раскољени духовно да остајете физички заједно, све и да се неким чудом не прожимате него сте јасно разграничени неким умним одлукама? А ако сте у заједници какво је то Ваше правоверје ако признајете кривоверје? Господ није дошао да донесе мир него мач. Да раздели лаж од истине. Никако не жели смешану истину и лаж. Толико је једноставно.
Основно и врло једноставно да се схвати је да Дух Свети не обитава тамо где се зацарила лаж у било ком облику. Ако допустимо тврдњу да код нас може и лаж да се зацари, али ће због назива православног и даље обитавати Дух Свети је исто што су урадили и римокатолици. Може све да отпадне од Бога, али ми остајемо Црква. У том случају признајемо и њима присуство благодати и сваком другом ко је у било коју лаж упао. Ако је независно од отпадништва. По ком основу бисмо ми требали да будемо изузетак? Код нас може отпадништво, а код других не може. Друге због отпадништва напушта благодат само нас не. Опасне су то заблуде. Оне су и довеле до овог садашњег стања.
@Серафима
„Глас разума против секташког безумља
Било би право освежење да гласови разума мало за промену почну
тако да позивају на покајање оне најодговорније. До тада….тешко да
народ може да вас држи за разумне.
Почните од узрока. Када год су владари, главешине, бивали Божији
људи нација би просперирала и расла морално, економски ,
социјално и духовно.“
“Риба од главе смрди, а чисти се од репа!“
Пре него се почне чишћење рибе (од репа), прво се добро звекне
по глави па се онда чисти (од репа).
Али, код епископа СПЦ (са часним изузецима!) није тако: они “главу
дају, а
л митру не дају''; ''главу дирај, ал митру не дирај“!Док је тако, а тако је, на велику жалост, јер епископи (част изузецима!)
су у својој залуђености и заблуделости, да нема Благодати Божије без
њих, нема ни живота за њихову паству, а заборављају да нема
незамењивих, и да је Богу могуће све, па и да Своју Благодат проследи
на паству и без њих (“незамењивих“).
Христос: “Коме је много дано, од њега ће се много искати,
а коме је много ПОВЕРЕНО (епископима) од њега се највише
искати.“
И као што народ проклиње великаше:
“Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царсво!“ ,
тако се, у данашње време, може односити и на црквене “великаше“,
који дробе цркву и утапају у екуменизам, свејерес, и остале глоба –
листичке гадости.
@Бојан
“Свако самовољно одступање од најзваничније могуће Православне
Цркве је ПОГИБЕЉНО.“
Неки нису иступили, већ су од те “најзваничније могуће Православне
Цркве“ истерани/протерани – како то објаснити и схватити?
Дилему уноси и увођење вишестепене “званичности“ у
називу/имену СПЦ.
Ако имамо (по @Бојану) “најзваничнију (суперлатив) Православну
Цркву“, томе, неизоставно, мора предходити – “званичнија“ и
“званична“ ( компаратв и позитив) “Православна Црква“, а по
Предању тога нема?!
Чиста измишљотина, завитлаванција, зезанција и заје*анција
новотараца из “Најзваничније Православне Цркве“.
Слично је и са епитетима код помињања Патријарха у прозбама
на Богослужењима, посебно Светој Литургији.
“ И, молимо се још за НАШЕГ (изоставља се придев – СРБСКОГ?)
НАЈсветијег (суперлатив) Патријарха Порфирија…“
Замислите, смртник, па још “најсветији“?
Замислите, Свети Јован Крститељ, по речима Господа, је НАЈВЕЋИ
ОД ЖЕНА рођених на земљи…, а Патријарх Порфирије, од жене рођен,
већ на земљи постаде ни “свет“ ни “светији“, него – “НАЈСВЕТИТЈИ“.
Ни на Небу нема те “тростепене светости“ – тамо су сви само СВЕТИ,
а Патријарх не Земљи је, ни мање ни више, – “НАЈСВЕТИЈИ“?!
Како је то непримерено, смешно, када се, рецимо, молимо Светом
Великомученику Гергију (само – СВЕТОМ) за “најсветијег“ (на земљи),
а Црква учи да не Земљи нема светих, већ свети су само на Небу?
Људи Божији, „убили сте погрешног човека“. Нисам никакав новотарац и не завитлавам се ни са ким. Једно је бити ужаснут деловањем појединаца из црквене јерархије или чак већине (кад и ако до тога дође), или чак скоро свих (кад и ако и до тога дође), нешто сасвим друго напуштати спасоносни брод Цркве. СПЦ није Порфирије, ни Иринеј, чак ни Павле, ни Герман, ни… Црква је установљена Духом Светим и у њој се остаје ПО ЦЕНУ ЖИВОТА. А добиће своју плату сви за шта год су чинили у њој, па звали се Игњатије или Амфилохије или Хризостом или ко год.
Црква је бескрајно већа од појединачних личности и од скупа појединачних личности. Отац Тадеј је био у епархији Игњатија Браничевског (Боже сачувај и саклони), па је био и остао, и у епархији, и у СПЦ као целини. Остао и, по свему судећи, посветио се.
У Цркви се остаје ПО ЦЕНУ ЖИВОТА јер ван Цркве нема спасења. Просто као пасуљ.
Нисам у Цркви због попа Николе него због Светог Николе који јесте у Цркви, а који није ван цркве. И нисам због попа Василија (један од два човека којима иначе не спомињем име, али вучете ме за језик), него због Светог Василија. Који јесте у Цркви и који није ван Цркве.
Терпја потерпјех тја, Господи. То је духовни опит, ко иступи из Цркве, има неку мимикрију, али то више није духовни опит, ништа више него у хиндуизму или чему год.
Многи су за 2000 година мислили да је званична Црква заувек пала и пропала, па су кретали својим чамцима уместо бродом Цркве, и сви се редом подавили јер су мислили да је баш по њиховој рачуници наступила Апокалипса и да више никаква правила за њих не важе.
У Цркви је увек било кукоља, али Црква је света. Не одступајте, не иступајте из Цркве, ако сте се саблазнили, вратите се. У Цркви је духовни опит јер је у Цркви Дух Свети. А то да неко тражи заједницу са свима светима у својој некој сеници или како већ умишља (ето, да не буде реч трипује ако неког саблажњава одомаћена страна реч), па то је „колико глава, толико вера“. Што је духовни нонсенс и духовна катастрофа.
Ужасно је стање у Цркви али то је – мучеништво! Издржати – у Цркви! А не измислити себи сеницу па издржавати у свом царству маште.
Толико од мене опитно неопитног. И без даље дискусије са моје стране јер прегањање не би донело више никакву корист, тј. немам шта ново да кажем.
@Бојан
“Отац Тадеј је био у епархији Игњатија Браничевског (Боже
сачувај и саклони), па је био и остао, и у епархији, и у СПЦ
као целини.
Остао и, по свему судећи, посветио се.“
Отац Тадеј није ништа мењао у поретку служења, нити је било ко
могао на то да га присили или приволи, није прихватао никакве,
ама баш никакве новотарије, био је спремн до смрти да буде веран,
и тако је и остао, те није имао никаве разлоге да се склања или
бежи било куда, јер су он и њему слични Црква, а не Игњатије
и њему слични, који се друже са јеретицима.
Ко се са јеретицима дружи – постаје јеретик, и од таквих се
треба уклонити.
Старац Тадеј је остао у Цркви и чинио део те Цркве, а Игњатије
Мидић и њему слични су почели да се одвајају од Цркве
дружећи се и јеретицима.
Замена теза: у Цркви остаје онај ко је веран Предању и установљеном
поретку служења, а свако који то мења, без одлуке АС, и противно
Предању, већ самовласно, по свом ћефу, јесте тај који отпда од Цркве.
Ша каже Патриајрх Павле?
Каже: “Када вам наши непријатељи буду онемогућили да се
молите у храмовима, молите се у својим домовима.“
И даље: “Увек ће се наћи неки свештеник који може и на
ливади да освети место, одржи Св. Литугију, по поретку,
исповеди вас и причести.“
Ти на ливади, са тим свештеником су Црква, а ово који
новотаре у храмовима су отпадници од Цркве.
Очигледно је да су сви добронамерни. Слава Богу! Пост је па не би ваљало да једемо једни друге. На здравље, спасење и духовну радост свима. Христос међу нама. 🙂☦️
Најпре бих желео да честитам Аутору на овом тексту (а и на немалом каријерном постигнућу – успео је да се докопа бине и микрофона на овом угледном свесрбском е-Ареопагу, јуначкоме брду на ком нетко ак и мало стоји више види но онај под брдом; јесте да је тамо доспео газећи преко глава своје браће неистомишљеника, али зар другачије може?).
А затим да се захвалим брату Александру што је господски великодушно дао простора једном маргиналцу опскуранту, очито схвативши древни принцип: кад пророци почну да причају глупости, дужност и харизма изговарања истине прелази на магарце.
Потом, да допишем један адендум, будући пријатељски саветован да ми без адекватних референци нико неће веровати на реч („није керу веровати“). Па ево референци, мада ми ни са њима нико неће веровати.
Речено пророчанство Владике Николаја изговорено је у Беседи на Недељу Православља 1941. (Прича о три копање брашна). То је било последње његово а заправо Духа Светог пророштво изречено као православни аманет пред сами почетак сатанистичке револуције у Србији. Револуције која је до темеља разорила србски Дом, укинула царство и свештенство, и кренула да на том темељу рукама нових Срба („изградићемо новога човека“) гради логор Антихристов у ком живимо данас – логор изграђен на црвеним рекама крви (Први и Други Rio Tinto новог Вавилона, данашњи је трећи), са својом новом наследном „демократском“ (псеудо)монархијом, својим новим „лаодикијским“ (псеудо)свештенством, и својим новим, несрећним, јадним, сиромашним, слепим и нагим (псеудо)народом (Откривење 3:18).
Репрезентативне примерке тог новог народа видимо, авај, и овде, у коментаторској секцији.
А ово су кључни изводи из те беседе, истине од Духа Истине на којима је утемељен овај есеј:
„Светог Саву је изабрао Бог Промислитељ, да створи од српске цркве, од српског народа , бедем против агресивног клерикализма. Сава је извршио ту богомдану му мисију створивши у Србији независну националну цркву, независну и од Ватикана и од Фанара. Томе примеру убрзо су следовали и Бугари и Румуни и Руси, па и сами Грци у Јелади. Тиме је спасен од клерикализма цео православни Балкан и Русија, а тиме и цео православни Исток. (…)
И ето, господо моја и браћо, то дело св. Саве називам ја највећом победом у другом миленијуму историје хришћанства. То још није ни од свих Срба јасно схваћено ни оцењено. Али доћи ће време када ће сви православни народи назвати св. Саву спасиоцем Православља.
Доћи ће време кад ће историја писати о овоме светом мужу као о великом антиклерикалцу не само на речи него још више на делу. И заиста Сава је био највећи хришћански антиклерикалац на Балкану, у толико већи од осталих прво што је он то био у време најбешње силе клерикализма у свету, у време судбоносно и прекретно за Балкан, и друго што је он успео да цео свој народ, српски народ, прожма и запоји духом антиклерикализма. Од Св. Саве до данас цео српски народ је антиклерикалан. (…)
Ја сам вам вечерас опричао све знамените победе Православља, које би свако од вас требао да зна и да деци својој казује. Једна победа припада првом миленијуму хришћанске историје и односи се на душу човечију као живу и хармоничну икону Божју, коју су иконоборци хтели нагрдити, обесквасити и уништити. (…)
Друга победа припада другом миленијуму хришћанске историје и односи се на стварање националне Христове цркве као једине неодољиве бране против навале клерикализма. (…)
Сва заслуга за ту другу победу припада вашем народу, односно једном сину вашег народа, св. Сави Немањићу.“
Прошао је безмало век од кад су ове заветне речи изговорене, Србија је у међувремену разорена клерикализмом, и споља и изнутра (туђинским и домаћим, то јест), и материјално и духовно, а о суштини и смислу дела Светог Саве – највеће Победе Православља у другом миленијуму – Срби не желе и не могу да чују. Па ни да ту истину схвате и оцене, ни да је знају и да је својој деци казују.
Клерикализам је последње оружје Сатанино у борби против Цркве и Бога. Али, „врагу оскудјеша оружија в конец, и гради разрушил јеси“ (Псалам 9:7). Онај који схвати тај Промисао Божји, и јуначки србски удео у њему, и као умно оружје у Десници Божјој згази то смртоносно оружје Сатанино, имаће славу Победе над Сатаниним градом, над хришћанством лажним – славу победника над Сатаном.
И на концу, питање за ревнитеље светиње јединства у јеретицима (са којима не би полемисо, док не прочитају житија и дела Максима Исповедника, Теодора Студита и нових Светитеља руских Катакомби, а можда ни тад):
Ако сам ја погрешно разумео пророчанство Владике Николаја, да ли би они изволели да дају истиниту верзију – како они замишљају да ће се оно испунити, и на основу чега ће то „сви православни народи једног дана назвати Светог Саву спасиоцем Православља“?
Шта је то Сава учинио за спасење Православља нпр. грчке цркве (на чему ће му „Ромеји“ Грци, који су „свим варварима дали Православље“ и који су свуд прослављени својом духовном скромношћу, искрено честитати и заблагодарити – јер да Саве не би, не би било ни њинога Православља)? Или јерусалимске Патријаршије? Или руске цркве? Или румунске? Или „македонске“?
Или је, ако нема разумног одговора, Владика Николај ту ипак нешто дебело „омашио“ и испао још један велеречиви лажни пророк?
За Празник „утрипованих сеница и клинаца и палаца“ нећу их питати ништа, све је јасно. Питаће они сами једног дана Оног Кога треба – за дозволу да оду у свиње.
I believe that the white I see is black, if the hierarchy of the church has so determined. St . Ignatius of Loyola. U slobodnom prevodu osnivac Jesuits kaze ako ja vidim belo a crkvena hierarchy kaze da je crno , onda vidim crno. Ove strasne izreke se mnogi u politici I religiji pridrzavaju da porobe I potcene narod.
После честитања себи самоме и истицања да „гази по главама неистомишљеника“, Еузебије поспрдно снисходљиво узима на себе улогу „магарца“, јер наводно „пророци причају глупости“, па ето он је ту, и да каже неку паметну, уместо само да доконо стриже ушима. Наводи речи Св. Николаја Жичког као тобоже оне које подупиру његову претходну харангу против СПЦ где отворено позива на отцепљење од Цркве. Ова дрскост је само за нијансу мања од оне најцрње коју ни „крв мученичка“ неће оправдати. Знамо која. Ако је Св. Николај и писао онако како наведе E. (а јесте) није му на памет падало да позива на раскол. Зар српски Златоуст да позива на раскол против СПЦ чијег Патријарха ускоро отроваше 1937-ме, а четири владике заклаше они чије име ваља прескочити као и непомјаниково? Они који обогатише Цркву Српску за стотине хиљада српских мученика. И њихови пентаграмски (звезда која сија усред мрака) настављачи и са-трудници на крвавом пољу истребљења народа Србског. Па где си, Евсевије, да нешто проговориш против таквих? И још конкретно против оних (из СПЦ) који сада продају „рог за свећу“ бавећи се пакленом аритметиком тако што чепркају по костима мученика. Ето спасоносне прилике да се твој отров позива на раскол преусмери на делатно разоткривање „наших“, управо унутар СПЦ, недоброчинитеља. Па да се копље писарско упери на конкретан проблем, који је стварна и болна рана на телу СПЦ а узрок је у висинама јерархијског безумља. Уместо што правиш грешку оних високомерних а при том слепо бескомпромисних, па у покушају да окупаш младенца деси ти се да га проспеш за прљавом водом („throw the baby with bath water“). А како и не би починио такав злочин онај који се самопостављаш (ни мање ни више!) за тумача пророштва Св. Николаја Жичког, чак ни тумача него се и сам гради пророком, мада, према твом сопственом казивању, тек у форми магарца.
Свако добро.
Јесте се расправа, бесплодна, завршила, али морам брата Бојана да питам за оце пустињаке. Да ли мисли да су они колико глава толико вера? И да имају мимикрију као у хиндуизму и не знам где. Света Марија Египћанка не виде живе душе до пред крај живота када се појавио, промислом Божијим вођен, старац Зосима. Да не препричавам знамо сви житије њено. Да ли стварно мислите да је њен духовни живот био прелест нека? И да је један пример такав него највише таквих примера имамо. Јесу ли они били ван Цркве? Не видеше ни свештеника ни епископа ни било којих других званичних средстава и представника небоземне установе Божије на путу спасења. То су житија званична најзваничнија наша. Да не питам за оне светогорске невидљиве, они нису званични. Што их Господ духовно причешћује. Само питам. Није све узето у обзир. Целу недељу у Часном Посту имамо њој посвећену.
Зашто српски калуђери и калуђерице носе грчка имена?