Нема гладних и голих, али нема ни задовољних. Очигледно, желимо да почнемо да гладујемо и да лутамо, па ћемо онда почети да се захваљујемо
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)
Покојнику хришћанске вероисповести се у руке ставља разрешна молитва и крстић и он тако лежи.
Нема банкарску картицу у рукама, нема виљушку, кашику, тањир, пилеће ножице, чашицу за ракију или чашу за друго пиће, а нема ни флашу.
Цртач нема оловку у рукама, доктор нема скалпел, зубни техничар нема бушилицу.
Дланови су му раширени. Насупрот томе, кад се беба рађа руке су јој стиснуте у песнице. Бебама су врло су јаке функције стезања и кад се рађају стискају их у песнице.
Кад умире човек шири дланове и шта држи у рукама? Ништа.
Схи-јерођакон Александар (Мамедов) и старац Јосиф Ватопедски после упокојења (Извор: Борба за истину)
Зато апостол Павле на известан начин говори баналну ствар – ништа ниси донео и ништа нећеш однети. Једноставно заборављамо на то. Дакле, ако имамо храну и одећу, будимо задовољни.
Да ли сте задовољни? Сигуран сам да међу слушаоцима нема никога ко је гладан и ко би умирао од глади пошто нема ништа у фрижидеру. Осим тога, сигуран сам да нико није го.
Сто посто нема таквих. Имамо чарапе, веш, панталоне, хаљине и обућу.
Ормари жена су препуни крпица, тамо су гомиле свега – хаљина, џемпера и којечега! Јакне, капути и бунде. Нема голих, нема гладних и нема задовољних.
А Павле пише да имајући храну и одећу треба да будемо задовољни. Да ли имамо хране? Имамо. Имамо ли одећу? Имамо. Зашто нисмо задовољни? Нема задовољних.
Просјаци не узимају хлеб. „Дајте за хлеб!“
И човек иде из продавнице, купио је три француска хлеба. Даје просјаку један, узми хлеба. „Не, немојте ми давати хлеба, дајте ми пара!“
Просјак не прима хлеб.
Данашњи просјаци не узимају хлеб. То значи да нема гладних. Људи су постали безобразни. Сви су обучени и то су добро обучени. Сећам се како смо се облачили 1960-70-их година, како је била бедна одећа коју смо носили, све је било једноставно.
Можда је било квалитетно, али није упадало у очи. Данас кад човек изађе на улицу види да су сви обучени, сви су лепи и весели.
У сваком кафићу има много људи, сви нешто једу, веселе се и причају.
Извор: Православие.ру
Нема гладних и голих, али нема ни задовољних.
И шта то значи? То је врло озбиљно питање. Очигледно, желимо да почнемо да гладујемо и да лутамо, па ћемо сматрати да смо срећни ако имамо кувани кромпир и опанке од лике с туђе ноге.
Онда ћемо почети да се захваљујемо. Молим вас, размислите о томе зашто су сви сити и сви су незадовољни, јер то не може дуго да траје. Незадовољни ће навући на себе невољу која им је потребна да би схватили колико вреди оно што имају.
То је 6. глава апостола Павла, Прва посланица Тимотеју, седми стих[1].
Читајте, размишљајте и исправљајте се.
Са руског посрбила: Марина Тодић
Опрема: Стање ствари
(Телеграм/Православие.ру, 1. 3. 2024)
[1] Прим. СтСт: „Јер ништа не донесосмо на овај свет, и зато нећемо ништа ни однети из њега“ (Прва Павлова посланица Тимотеју, 6:7).
Categories: Гостинска соба
У долини глади, пре ћеш пронаћи хлеб него захвалност за хлеб – није до долине, до нас је, јоште нисмо сити пролазног…
Треба се угледати на Христов пример из Јеванђеља,
када је у два маха нахранио гладне хлебом и рибом.
“Просјаци су библијске личности!
Испружену руку никада не одбиј: ако је даје – прими са
благодарношћу; ако тражи – дај милосрдно, од срца!“,
по речима покојног румунско старца Арсенија Папачока.
“Данашњи просјаци не узимају хлеб. То значи да нема гладних.
Људи су постали безобразни“?!
Ову опаску свештеник је могао да изостави, јер и он у својој
кући не једе само хлеб, а то не значи да је безобразан, да
извољева и “тражи преко проје погачу“!
Шта ако је просијаку био потребан новац – за млеко,
за дечију гардеробу, обућу, за станарину, комуналије,
лечење и остале свакодневне потребе?
Није без разлога она народна: “Сит гладном не верује!“
Да упитамо свештеника, да ли Црква (храмови) примају
прилоге у хлебу или стоји написано: “НОВЧАНИ
ПРИЛОЗИ – за богословију, обнову храма…?
Поменути “безобразни“ просијак је одевен врло скромно,
а наш попа “критизер“ свакако има и свилену мантију, не
само једну, јер лети је вруће, а овај просијак, тешко да може
ишта свилено имати на себи.
Наш попа има могућности да пре ручка тргне “једну малу љуту“
(лекари кажу да је то добро за циркулацију!), а после ручка и
шачу вина (јер је вино често “разрешено“, и лековито
за кардио-васкуларни систем!), а просијаку, “безобразном“
просијаку довољан је само хлеб?!
Е, попо, попо, твој изглед говори да си клопаџија, а то не бива само
од хлеба!
А тек напрсни крст са ланцем до појаса, не гвозден него сребрн,
не мање од пола киле сребра, просијаку би био довољан за млеко
и хлеб свих 360 дана у години.
Попо, попо, – “ПРВО ИСПЕЦИ ПА РЕЦИ!“