Предлогом Европске комисије, Споразум о путу ка нормализацији односа Косова и Србије, као и његов имплементациони анекс усаглашен у Охриду, постају део преговарачког процеса о чланству Србије у ЕУ
Састанак у Бриселу 27. фебруара 2023. (Фото: AP Photo/Virginia Mayo)
Европски комесар за проширење Оливер Вархељи покушавао је до последњег тренутка да спријечи да обавезе из договора постигнутих у Бриселу и Охриду прошлог фебруара и марта постану саставни дио Поглавља 35 у преговорима ЕУ са Србијом, потврдило је за Радио слободна Европа (РСЕ) више саговорника у Бриселу.
Предлогом Европске комисије, који је прослијеђен Савјету ЕУ 2. фебруара, обавезе из фебруарског Споразума о путу ка нормализацији односа Косова и Србије, као и његов имплементациони анекс усаглашен прошлог марта у Охриду, формално постају саставни дио преговарачког процеса о чланству Србије у ЕУ.
„Упркос два сета важних закључака (на нивоу министара и лидера ЕУ), Вархељи је ишао против свих и покушавао је да до последњег тренутка то блокира“, рекли су извори РСЕ.
Исти извори су потврдили да је од децембра, када су усвојени закључци, вршен велики притисак на европског комесара, како од стране шефа европске дипломатије Жозепа Бореља, тако и од неких држава чланица ЕУ.
Ултиматум, сада и званично.
Косово и Метохија или ЕУ.
Да видимо, јесмо ли људи или говна. pic.twitter.com/5873eKonwJ
— Немања Шаровић (@NemanjaSarovic) February 3, 2024
Савет министара ЕУ, како се наводи у закључцима из децембра, тражио је од Европске комисије да уврсти те обавезе у преговарачки оквир Београда и Брисела, прије краја јануара 2024.
РСЕ подсјећа и да су европски посланици у више наврата упозоравали на дјеловање европског комесара Вахрељија који се сматра блиским сарадником мађарског премијера Виктора Орбана.
Резолуцијом која је усвојена у Европском парламенту у јануару 2023. године, апелује се на Европску комисију да покрене независну и непристрасну истрагу о томе да ли понашање и политике које спроводи комесар Вархељи представљају кршење Кодекса понашања за чланове Европске комисије и комесарових обавеза према Уговорима ЕУ.
Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари
(Вијести/НСПМ, 3. 2. 2024)
Categories: Вести над вестима
Nemanja Rujević: Kosovo se završava, a ni demonstracijice nema
Aljbin Kurti dokida poslednje ostatke države Srbije na Kosovu. Aleksandar Vučić stoji na krhotinama svoje „kosovske politike“, ako je tako nešto uopšte i postojalo
Naći ćemo način, borićemo se, pisaćemo pisma u prestonice, ne damo etničko čišćenje… to su Srbi sa Kosova – a i svi drugi – mogli da čuju od predsednika Aleksandra Vučića u petak.
Garnirano, razume se, velikim uspesima na svim poljima, povećanjima plata i opštim napretkom, jer deo mnjenja intravenozno priključen na Vučićeva „obraćanja“ lakše guta gorke pilule kad su sa sladoledom.
Ovih dana Aljbin Kurti dokida poslednje ostatke države Srbije na Kosovu. Ostatke koji su značili preživljavanje za ono Srba što je tamo ostalo.
Ukidanje dinara i hapšenje ljudi po srpskim institucijama bi lako moglo biti poslednji deo Kurtijevog staljinističkog poduhvata – nema Srba, nema problema.
Uz poruku, razume se, da bi tim Srbima cvetale ruže samo ako bi postali lojalni građani Kosova i iščupali se iz „kandži“ srpskih „paralelnih institucija“.
Propast Vučićeve politike
Mlake reakcije i Beograda i Zapada – manite pisma i reči, reakcija zapravo i nema – sugerišu da se ovde u delo sprovode briselski, ohridski, vašingtonski i ko zna kakvi još zakulisni sporazumi, potpisani, nepotpisani, usmeni i pismeni.
Jedini konkretni potez države Srbije u januaru bio je – da dopusti vožnju po srpskim drumovima automobilima sa registracijama RKS. I to što je Komercijalna banka ugasila sve poslovnice na Kosovu.
Aleksandar Vučić stoji na krhotinama svoje „kosovske politike“, ako je tako nešto uopšte i postojalo, ako sve nije bilo malo gurkanje, malo kočenje u kretnji ka poznatom kraju.
Preko deceniju se smenjuju Vučićeva javna kočoperenja sa dizanjem vojske i vikend-ratovima, sumanuti potezi poput napuštanja kosovske policije, a onda popustljivost jer „mora da se čuva mir“. Posle svake faze Srbi i drugi nealbanci na Kosovu imaju manje prava nego što su ih imali pre toga.
Ko bi rekao da nije bilo pametno kosovsku politiku sprovoditi preko mutnih tipova sa četiri razreda osnovne škole, dok je istovremeno spotom na Pinku nišanjen jedan Oliver Ivanović.
Za Srbe duplo golo
Tvrdoglava glasina da su stranci onomad „doveli“ Nikolića i Vučića ovih dana deluje logičnije nego ikad. Vučić je trebalo da „završi“ Kosovo, da uradi ono zbog čega bi Boris Tadić figurativno ili stvarno visio na Terazijama.
Godinama zapadna štampa piše da, ipak, ipak, Vučić „isporučuje“, „liefert“, „delivers“, samo polako.
I to čini tako temeljno, da od politike „Kosovo je Srbija“ više ne ostaje baš ništa do par redaka u srpskom Ustavu, koji je tek parče papira – ne poštuje se ni drugo što piše u njemu.
Danas zbog Kosova nema više ko da izađe na ulicu. Desnica u Srbiji je ionako bila padu sklona, pa je danas ili Vučićeva ili ruska ili izbušena i ojađena. Ode Kosovo, a ni demonstracijica. Možda se SPC probudi kad se obračuna sa većom aždajom, rodno osetljivim jezikom.
Vučićevo mic po mic „završavanje“ Kosova su „zapadni partneri“ platili žmurenjem na ukidanje demokratije u Srbiji, koje je, evo, kulminiralo krađom izbora u decembru.
Srpske institucije na Kosovu proteruje Kurti, a one u Srbiji ukinuo je sam Vučić. Iz cele kosovske sapunice – tragične, jer neki ljudi će opet pakovati kofere i zauvek odlaziti – za Srbe je ispalo duplo golo: nema Kosova, a nema ni demokratije.
https://vreme.com/komentar/kosovo-se-zavrsava-a-ni-demonstracijice-nema/
Пастирски апел верном народу Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији
Суочавајући се са крајње тешком ситуацијом за наш народ на Косову и Метохији, осећамо пастирску обавезу и потребу да охрабримо наш верни народ који је сваким даном све више изложен отвореној репресији косовских власти, као никада до сада од завршетка оружаног сукоба 1999. године.
Институционални терор Приштине се спроводи на разне начине, притворно пред светом под видом тобожњег поштовања закона, а заправо са циљем да се наш народ подстакне на исељавање и напуштање простора на којима вековима живи. Свакодневна груба манифестација полицијске силе, претреси, хапшења, неосновани притвори, претње, онемогућавања примања пензија и социјалних доприноса, уз грубо толерисање наметнутих албанских општинских власти на северу Косова које немају легитиметет већине грађана, користе се као средство присиле и против нашег народа коме се онемогућава нормалан живот, основна права и слободе. Очигледно, за власти у Приштини, Срби су били и остали грађани другог реда и то се види на сваком кораку без обзира на лицемерна позивања на Устав и законе Косова, по којима би ваљда сви грађани требало да имају иста права, а најугроженији посебно заштићени. Овакво понашање не само да не доприноси решавању проблема, већ продубљује неповерење, ствара етничке баријере и нетрпељивост и руши све оне мостове који су до сада били изграђени између српског и албанског народа на Косову и Метохији. Оваква ситуација краткорочно можда користи властима у Приштини, али дугорочно све нас заједно држи таоцима нестабилности, неизвесности и тешке економске ситуације, па није ни чудо да толико велики број младих косовских Албанаца напушта Косово и тражи бољи живот у иностранству.
Дубоко осећајући и проживљавајући страдање свог народа који нам се свакодневно обраћа за помоћ, упућујемо овај апел – не косовским властима, јер очигледно немају спремности да створе нормалне услове за живот нашег народа и изграде визију друштва у коме би сви људи без обзира на етничко порекло и веру живели мирно и сигурно; нити међународним представницима, који и поред званичног става да се свима мора омогућити нормалан и равноправан живот, прећутно толеришу насиље приштинских власти, посебно косовске полиције, већ самом нашем верном народу са којим је Српска Православна Црква вековима делила све невоље у току османске оскупације, у време страдања у првом и другом светском рату, у време комунистичке власти као и у току свих новијих збивања, посебно од 1999. до данас.
Наша Црква је још од пре оружаног сукоба изражавала оштро неслагање са политиком тадашњег режима у Београду према албанском цивилном становништву, као што је и после рата отворено сведочила и подизала глас против насиља које су спроводиле разне екстремне албанске групе на Косову и сво време се залагала за дијалог и заједнички живот. И поред свега тога, Црква је претрпела и сама насиље, 150 наших храмова је уништено, а више десетина гробаља вандалски оскрнављено. Улога Цркве није да се бави политиком, али када њен народ страда од неправде, она има дужност да подигне свој глас против терора. Ми нисмо у позицији да одлучујемо о политичким решењима, али имамо дужност да без обзира у каквом друштву живели, да чинимо све што до нас стоји да се поштује достојанство свих људи, њихова људска и верска права и слободе. Нажалост, косовске власти су на све што је наша Црква чинила последњих 25 година одгвориле притисцима на саму Цркву, којој се отворено негира идентитет, основне верске и имовинске слободе. Такво понашање не може да донесе добра никоме јер оно што се на неправди гради неизбежно пре или касније се урушава, и то вреди за све оне моћнике овога света који злоупотребљавају силу и власт против оних који нису заштићени. Такви никада не могу ништа постићи осим да осрамоте своје име пред историјом. Не каже случајно велики Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.“
Зато апелујемо на наш народ да у овим тренуцима покаже достојанство, храброст, снагу, народно јединство и трпљење. Вековима смо управо на овим еванђелским принципима и верности Богу и нашем светосавском предању сачували и веру, и језик и своје име и сећање, окупљајући се у нашим светињама, остајући верни завету Светога Кнеза Лазара који је од универзалног значаја за све у свету – „да је за малена земаљско царство, а небеско од сада и довека“. Ово није само обична фраза, већ дубока истина. Прошла су многа царства али Црква Христова коју чине њен народ са свештенством и монаштвом остала је и опстала и дан данас се Његово име слави широм света.
Зато у овој ситуацији не смемо да будемо малодушни. Не смемо да допустимо да будемо застрашени, јер свако насиље долази из страха и несигурности, сваки страх и брига из недостатка вере у Бога. Духовно најмудрији људи овога света никада нису показивали насиље већ су својом мудрошћу и добротом према свима задобијали друге и зато су упамћени у историји. Зато је овакво арогантно понашање власти у Приштини израз пре свега кукавичлука и слепе мржње, јер лако је спроводити терор над онима који нису заштићени и који на Косову и Метохији живе као живи таоци. Управо стога не смемо да попустимо пред уценама, ваћ да се за своја права боримо мирно, достојанствено, остајући пре свега одани Богу и привржени овом чудесном простору, где вековима живимо и опстајемо. Сетимо се само терора који је вршен над нашим народом у време претходних векова османске власти али и храбрости нашег народа који је и поред свих тешкоћа остајао као свој на своме и није напуштао родни крај, своје светиње, своја гробља. Господ нас учи да се молимо за оне који нас прогоне и чине зло, а да на мржњу не одговарамо мржњом и насиљем.
Наш народ треба и мора да зна да су се мењале многе власти на овом простору али да је са њим била и остала његова Црква као ткиво које све нас заједно обједињује и држи као Тело Христово, што Црква и јесте. Зато у свим овим тешкоћама позивамо наш народ да уз своју Цркву, као верна деца Светог Саве, Светог Кнеза Лазара, бројних светитеља који су просијали и живели на Косову и Метохији очувамо и сачувамо присебност, мир и чврсто поверење у Бога да нас неће оставити. Са таквом вером неће нас поразити ниједна сила овог света, а казна онима који чине зло и неправду је увек у Божијој руци.
Стално се, зато браћо и сестре, присећајмо молитвених прозби нашег светог Патријарха Павла који је у своје време прогона наше Цркве и сам носио крст са својим верним народом на Косову и Метохији као Епископ рашко-призренски и молио се Господу::
„Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе ти нам ружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине твоје, и не допусти да буде због неправде наше или мржње према било коме. Исто тако се молимо и за непријатеље, да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења.“
Епископ рашко-призренски
Теодосије
https://pravoslavlje.spc.rs/2024/02/11/%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%BB-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%83-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98/
„Наша Црква је још од пре оружаног сукоба изражавала
оштро неслагање са политиком тадашњег режима у Београду
према албанском цивилном становништву,…“
Овом сулудом изјавом или саопштењем “Епархије“
даје се за право агресији НАТО пакта на Србију
1999. године?!
Када, где и како је режим Србије, “пре оружаног сукоба“
спроводио политику против цивилног албанског
становништва, осим ако се ту не урачунају оружане
екстремне албанске групе помогнуте од стране НАТО
пакта, а које се не могу подвести под категорију цивила.
Ипак, да подсетимо шта је 2013. поручио и рекао
Владика Артемије Србима са КиМ, а они га нису послушали,
већ кренули за Вучићем и Дачићем, као овце на заклање,
подржани од оце убице Теодосија Шибалића и брато убица
Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића и Иринеја Буловића,
уместо да бране и одбране свога Епископа, Владику Артмија.
“А предаће брат брата на смрт (и отац сина) и устаће деца на
родитеље и побиће их.“ (Мт. 10, 21)
СРБИ НА ОКУП:
“Став и савет Еп. Артемија Србима о “бриселском споразуму”
in Србија / on 11/05/2013 at 10:31 am /
Срби на Косову и Метохији не смеју пристати на издају КиМ на
коју је политичко вођство у Србији већ пристало. Став Срба са
Косова и Метохије треба да буде да власт у Србији може да чини
шта год хоће, али Срби са Косова и Метохије на то не смеју да
пристану и тако као недужни народ прихвате на своја плећа
одговорност ове националне и историјске издаје.
Епископ Артемије“