Капитална књига Синише Стефановића је од изузетне важности за српску културу. Она даје историјски преглед културних борби око ћирилице, као и државне културне политике у последњих два века
Извор: Андрићев институт
Ово је наслов књиге Синише Стефановића, коју је у октобру објавио Андрићев институт (Одјељење друштвених наука).
Синиша Стефановић је историчар, запослен у Заводу за проучавање културног развитка (Београд). Он већ дуже од деценије истражује културолошке аспекте српског матичног писма. Био је координатор Заводовог пројекта Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији из ког су произашли Стефановићеви научни чланци, као и важан део грађе за ову књигу.
Нећу препричавати Стефановићеву књигу, јер је цела доступна на сајту Андрићевог института (овде). Ова дигитална доступност је одлична јер, иако постоји у каталогу, књиге засада нема ни у једној библиотеци у Републици Српској (овде), а у Србији чак није ни каталошки заведена (овде).
Рећи ћу само зашто је ова капитална књига (590 стр.) од изузетне важности за српску културу. Она даје историјски преглед културних борби око ћирилице, као и државне културне политике у последњих два века.
Синиша Стефановић (Извор: Стела поларе)
Ту је све пажљиво приказано и објашњено: „Копитар-Вукова реформа“, као израз културне политике Марије Терезије и Јосифа Другог; отпор Вуковој ћирилици у Србији и њено увођење као последица руског пораза у Кримском рату; културцид над ћирилицом током Великог рата; комунистичка културна политика „латинизације“ Југославије и Србије; нетрпељивост према ћирилици тзв. цивилног друштва у Србији, као кључног заступника данашње атлантистичке културне политике итд.
Стефановић на конкретној грађи показује, рецимо, да су највећи падови у употреби ћирилице везани за ИБ (1948) и Седми конгрес СКЈ (1958), а не за Новосадски договор (1954) – што јасно означава политичку, а не лингвистичку позадину овог питања. Објашњава политичку дисквалификацију ћирилице као „шовинистичког писма“ и настојање Павла Ивића да, у изнудици, дефинише двоазбучност српске културе, како би одбранио њено јединство. Описује латинизацију широких слојева становништва у Србији (до 1990), те увођење „двоазбучности“ српског језика (после 1990) – при чему је „друго писмо“ стандардна хрватска латиница.
Аутор је академски пристојан и само благо описује антићириличну хистерију овдашњих перјаница аутошовинизма, уздржавајући се од оштријих квалификација (попут речи које сам користио у овој реченици). То је свакако похвално, мада претпоставља да имамо посла с рационалним актерима који уважавају снагу аргумената. Али, рекао бих да је овде пре реч о фанатичним идеолошким бојовницима, који страсно мрзе све што има било какве везе с традицијом, православљем и Русима.
Подсетићу да је Џорџ Ален, амерички амбасадор у Југославији 1949-1953, тражио од југословенског министра просвете и културе Родољуба Чолаковића да се, као доказ потпуног „раскида с Русима“, напусти ћирилица и пређе сасвим на латиницу. „У извесном смислу то и радимо“, одговорио је министар. „Трудимо се да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће до тога доћи само од себе“ (овде 148).
Јер, докле год пишу ћирилицом, Срби су за атлантисте „мали Руси на Балкану“. Зато је после 5. октобра систематски вршена латинизација готово целокупног јавног простора. И зато је Венецијанска комисија протестовала због ћирилице у члану 10 српског Устава (2006).
Од тада се тај члан непрестано напада. Тако је ових дана и моја колегиница с Института друштвених наука, Сузана Игњатовић, у Peščaniku, написала да се „ништа страшно неће десити ако дерегулишемо писмо у следећем уставу – ћирилица ће и даље бити коришћена за надгробне споменике, за својеручне потписе, за краснописна школска сведочанства и на рекламним таблама неког кафића – из штоса“.
Дакле, све приче о „богатству двоазбучности“ завршавају местом које је ћирилици истински намењено – то су гробља и спрдање. Јер, како стоји на Грухоњићевом порталу Аutonomija info: „А шта нам говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду)? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара ‘српска Атина’, у којој се ‘мислило и на ћирилици писало’. Друга ствар је отмено присуство латинице“.
Отмена латиница и примитивна ћирилица – то је резиме културрасистичке политике наших компрадора. Зато они добијају епи нападе кад год се спомене заштита ћирилице од атлантистичког културцида. Када је, 2021. године, донет закон о заштити ћирилице – иначе, намерно скројен као неефикасан, безуб и непримењив – завапили су до неба како је он израз „снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана“ (Хелсиншки одбор за људска права), „израз политичке регресије и притиска на Србе који користе латиницу“ (Е. Павловић, Autonomija info), део „кампањске фазе буке и беса, у којој ће понеки малерозни латинични ‘неродољуб’ бити егземпларно стрељан“ (Теофил Панчић), акције којом се најављује „држава Србија као касарна у којој се стреља за употребу латинице“ (Саша Илић, Peščanik), те како ће од сада људи који пишу латиницом у Србији морати носити „жуте траке – или беле, какве су током рата деведесетих у Приједору носили муслимани“ (Мијат Лакићевић).
Жељко Филиповић (1946-2023): Искорењивање ћирилице пољупцима
Закон, наравно, није имао никаквог ефекта – јер је тако и скројен: као прости симулакрум. Али, Peščanik не престаје да вапи како је посреди „својеврсна хајка на латиницу и стални покушаји њеног насилног изопштења из српске културе“ (Марија Мандић), како је „латиница поново изложена службеној дискриминацији“, као „тридесетих година (?!), када је ћирилица била део репресивног механизма државног апарата“ (Саша Илић), или да је „то начин за остваривање претензија СПЦ-а у области културе и стицање монопола над српском културом – што је сасвим анахрона тежња“ (Владимир Вељковић).
И зато, у циљу заштите јадне, прогоњене латинице – које ваљда нигде нема на нашим улицама, или на нашим ТВ екранима – „проевропски“ политичари, попут Маринике Тепић, предлажу штампање уџбеника у српским школама на латиници. Вероватно је мало 258 милиона Laguninih латиничних књига, потребно је да се и књиге за децу штампају латиницом, како се случајно и она не би заразила тим „националистичким“ и „паланачким“ писмом.
А ћирилица? Њу треба пустити да сконча пред атлантистичким планираним културцидом: „Ћирилица ће се одржати ако пронађе сопствени raison d’être (…). Ако није довољно витална, ћирилица ће да одумре, и то неће бити штета, јер оно што у себи више нема животне снаге нема ни разлога за живот“ (Иван Миленковић, „Мумифицирање културалне политике“, Политика, 24. август 2013, Културни додатак, стр. 7).
Ламброс је лепо рекао да је ћирилица „лакмус тест за нашминкане фашисте“. Јер само за ћирилицу вреди „што нема снаге, нека умре“. А ваљда и за Србе уопште.
Александар Ламброс: Ћирилица – лакмус тест за нашминкане фашисте и антисрбизам
Ствар је таква да латиница данас несумњиво има статус колонизаторског писма у Србији. У слободној земљи, два писма би се можда и могла доживети као извесни културни плурализам, као занимљиви диверзитет. Али у колонији Србији? Немојмо се заваравати. Није случајно што „страни инвеститори“ пишу искључиво латиницом. Није случајно што наше вашингтонске странке знају само за латиницу. Није случајно да наши аутоколонијални медији, наши аутоколонијални издавачи, наши аутоколонијални писци, познају једино латиницу.
Да они бар некад нешто напишу ћирилицом, па да кажемо – нема ту политике, нема ту неке посебне поруке. Али, искључиво латиница – па то је већ знак препознавања, политички и културни симбол који на сав глас виче оне легендарне речи Мие Давид: „Колико је ова земља одвратна!“.
Зато је Стефановићева књига важна. Она је сведочанство два века наше дезоријентисаности и наивности, лутања и несналажења, лоше и слабе српске културне политике, али и моћног, арканског деловања империјалних сила Запада на овом тлу.
ЋИРИЛИЦА: ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ (ИНТЕРВЈУ СА СИНИШОМ СТЕФАНОВИЋЕМ)
Са Стефановићевом књигом ваљда ће нам много тога постати јасније. Јер ми себи још два века лутања тешко да можемо да допустимо.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
-intervju sa Sinisom Stefanovicem je odlican! Posebno deo u kojem se kritikuje stav:“ Pismo prati jezik“, kao i deo u kojem se postavlja pitanje sta je pismo samo za sebe. Pisao sam o principu „Pisi kao sto govoris“, kao o fenomenologiji mnogo siroj od jezika (kod Deride, razlika izmedju pisma i govora je fundamentalni fenomen evropske civilizacije) i o oblikotvornosti slova, kao jedinom nacinu da se objasni kako su neki „crtezi“ deo identiteta.
Naravno, u skladu sa mislju najveceg srpskog mislioca danasnjice – Jelene Karleuse:“Nije bitno sta ti kazu, vec ko ti kaze“, a sto je svetlost vodilja vecine komentatora na sajtu, treba utvrditi sta je doticni zavrsio i da li ga je stipendirao „Soros“. Sa druge strane, sta je Vuk zavrsio i ko je njega stipendirao i kumovao mu, to nije bitno!
Elem, vratimo se na tekst Zarka Vidovica:“Da li je drzava krstena“, a koji je ostao bez komentara, razumljivo. Treba izdvojiti par momenata, Hristosa kao onog ko „ukida zajednicu plemensku, srodstvo po krvi i rodjenju…“, sto je vrlo nezgodno za svinjsko razumevanje identititeta i istorije kao DNK analize, ali je vrlo zgodno za razumevanje identiteta i veze sa glavnim Vidovicevim prigovorom filozofiji – da ne razume diskontinuitet. U vezi sa tim bitna je i razlika izmedju zavicaja kao parohijske zajednice i kao plemenske zajednice. Ovo je vrlo sugestivno za razmisljanje o izvornoj prostornosti i vremenitosti, jer: „Hristos ukida krvne veze da bi uspostavio crkvenu ((liturgijsku) zajednicu), a onda tu crkvenu harmonizovao sa zakonskom, kao apostol Pavle koji je apostol i rimski gradjanin („…gradjani drzave, a ne saplemenici. Obavezni su zakonu, a ne plemenskom obicaju pagana-jazicnika-krvno povezanih“)“.Zasto je ovo „harmonizovanje“ postojalo u Romeji, a nije na Zapadu?
Uzimanje Romeje kao primera harmonije drzave i crkve treba posmatrati iz vremenske perspektive. Naime, ova harmonizacija pociva na vremenskom kontinuitetu anticke, rimske i hriscanske kulture u Romeji i sposobnosti hriscanstva da kroz sebe vidi vreme pre sebe. Ovaj kontinuitet diskontinuira, ponistava Zapad. Da bi sebe video kao naslednika Rima, Zapad ne samo da je unistio Romeju, vec joj je, po starim obicajima, izbrisao i ime i imenovao je (pisao sam o jeziku kao imenovanju i o imenima slova u azbuci (kojoj je ime ukradeno od strane reformatora, a zapravo nema veze sa „azbukom“) – kako to da slovo ima ime i kako je to povezano (odvojeno) od ideje slova kao crteza za glas) Vizantijom. Ovo prostorno diskontinuiranje vremenskog kontinuiteta, omogucice ce Zapadu nesto do tada nepoznato, a sto je temelj istorijskog, kako ga Zapad razumeva – renesansu. Renesansa ce omoguciti Zapadu da prisvoji nesto sa cime nema nikakvu vezu – antiku, i da je podvede pod Zapadnu kulturu. Posto nema veze sa antikom, renesansa je konacno unistenje antike i trenutak samosvesti Zapada u vidu vracanja sebi iz povratka antici. Otuda i opsesija na Zapadu o „izgubljenosti“ necega sto je imala samo antika i silne ideje „povratka“ u raznim formama. Ako su u Romeji i postojale ideje povratka prehriscanskom (Pleton )Pliton)), one se imale svoj temelj u vremenskom kontinuitetu, dok na Zapadu ovaj povratak nije bio moguc, pa on ima temelj u zaobilazecem-vracanju antici, a koji pociva na prostornoj negaciji Romeje, u „spoljasnjoj istoriji“ – njenoj pljacki! Ovde ‘falsifikovanje istorije“ nije neki istoriji spoljasnji cin nekih grupa, vec sustinski proces omogucavanje istorijskog vremenovanja, kako ga vidi Zapad!
Од великог значаја су наведена књига, и чланци који је прате.
Но, и даље у њима не видим дубљи и свеобухватнији прилаз питању писма српског језика, а он постоји.
Људи који се сада баве њиме још не знају шта су све појединци и удружења радили, предузимали и писали током претходних неколико деценија, а посредно користе њихове плодове. Отуда и материјалне грешке.
Но, стање се спонтано поправља, све више је појединаца и предузећа који користе српски језик у јавној употреби.
„Вук манити“ се показао као ефикасан термит Србског језика. Систематски је грицкао све оно чији смисао у свом поимању свијета из жабље перспективе није успио схватити.
С једне стране је скресао богату језичку крошњу, односно одбацио укоријењене Старословенске и Црквенословенске изразе. С образложењем до их „говедари“, односно прост народ, не разумију. (Овдје израз „говедари“ није пежоративан, већ се односи на честите Србске сељаке. Можда неписмене, али задојене најбољим народним стваралаштвом.)
Па зар нпр. фудбалски хулигани у Енглеској разумију и читају Шекспира. Можете ли и замислити како би енглески језик (English language) изгледао без позајмљених латинских ријечи. Сиромашно. Такав нам је Србски језик у насљеђе оставио „’роми Вук“. Ћопав, кљакав и шепав. По властитом лику модификован. С штаком у облику слова „Џ“.
Али није то све. У маниру својих духовних сљедбеника, комуниста, сакатио је и другу страну. Ради симетрије. Из језика „говедара“ избацио је слова за гласове меко „Ш“ и „ДЗ“, између осталог. О гласу „ЈАТ“ да не говорим. О томе је @Гремлин све објаснио.
Шепави Вук и Копитар су били изванредан тандем нападача. Пардон, Вук је био дефанзивац, који је све центаршуте Копитара претворио у ефектне аутоголове. Још само да је измислио слово за копито, као што је за своју штаку. Можда ипак није смио, јер је непомјаник већ био заштитио ауторско право на копито.
ПС
А кад прочитам да се неке угледне куће у Србији налазе у улици Вука Карџића или Јернеја Копитара…
ЦЕЛА СТЕФАНОВИЋЕВА КЊИГА ТЕШКО МОЖЕ ДА ДОМАШИ НАЈНОВИЈИ ТЕКСТ НЕМАЊЕ ВИДИЋА, ОБЈАВЉЕН НА САЈТУ „БОРБА ЗА СИТИНУ“ ПОД НАСЛОВОМ „ПОХРВАЋИВАЊА СРБА ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ“ — КОЈИ ИЗЕМЂУ РЕДОВА ПОДСЕЋА НА АСИМИАЛЦИЈУ СРБА КАТОЛИКА У ХРВАТЕ ПОСЛЕ ПРЕЛААСКА СРБА КАТОЛИКА НА ЛАТИНИЧКО ПИСМО
Нема бољих, тачнијих и детаљнијих описа тога шта се радило с ћирилицом, посебно српском, за последњих нешто више од хиљаду година, а посебно успешно, нарочито после окупација Срба и Србије кроз историју, затим нарочито успешно после доласка на власт комуниста у Југославији, какав је план и програм за постепено замењивање ћирилице успешно оствариван непосредно пред доношење Новосадског договора о српскохрватском (хрватскосрпском) језику и лажној равноправности латинице и ћирилице, затим о катастрофалним грешкама српских лингвиста и правописаца приликом израде Правописа српско(хрватско)га језика 1993. године, када је у Матици српском, пред само штампање, ад хок само формално промењен назив правописа из српскохрватског у Правопис српскога језика, затим 2010. године када су српски лингвисти и правописци у Матици српског и Одбору за стандардизацију српског језика објавили измењено и допуњено издање тог истог правописа у коме је, чак дрско и цинично, цитиран у фусноти на стр. 15. Правописа, Члан 10. Устава Србије из 2006. у коме је јасна и експлицитна обавеза да се српски језик везује само за српско ћириличко писмо, на истој, 15. страни записано да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“, те стога да нема сметње и „штете по српску културу да и даље остане“ само у српском језику двоазбучје с алтернативним писмима (као у српскохрватском језику): српском ћирилицом и наметнутим као већинско у 90 процената — „латиничким писмом из времена српскохрватске језичке заједнице“, што је галиматијас од шест речи јер је правописцима, ваљда, било незгодно да двема речима тачно именују то писмо као „хрватску латиницу“ итд. од објашњења у више од 20 књига из Удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“, посебно од аутора највећих, најбољих и функционално најтемељнијих бораца за српску ћирилицу Немање Видића, оснивача Удружења „Српска азбука“ и (да ми опросте читаоци Стања ствари што не могу избећи да споменем и својих 17 књига о поломима, споровима и катастрофалним грешкама и великим греховима према српском писму и српском Уставу српских лингвиста и власти, посебно за последњих 17 година, после усвајања Члана 10. Устава Србије, који су више пута изиграли и багателисали и српски лингвисти и српске власти. Затим нема бољих и тачнијих описа и објашњења како се данас српско писмо може спасити на један једини начин (нормирањем и српског језика у једноазбучју, што је директна и јасна уставна обавеза у ставу првом Члана 10. и што је једино у складу с праксом у целој Европи и престижном свету. Немањине књиге и књиге моје маленкости непревазиђене су и немогуће их никада превазићи зато што је у тим књигама јасно представљен комплетан проблем српског писма у прошлости и данас, с посебним акцентом на незаобилазан начин како је данас једино могуће вратити српско писмо у пуни живот, тачно како је то решено успешно за свако друго писмо у сваком другом језику. Други начин, осим овог у нашим књигама, не постоји нити ће икада постојати. Ова књига о којој се овде говори од аутора Синише Стефановића свакако је корисна и може бити корисна, али је у коначном решењу питања писма непотпуна. Јер, историчар Стефановић, као нелингвиста, није могао, као, рецимо ни као инж. Н. Видић, који је успео да уђе и у лингвистички проблем српског писма. А без уласка и у лингвистички проблем српског писма, а не само историјски, друштвени, национални и правн(ичк)и нити је могуће у потпуности разумети проблем српске ћирилице, а још мање га је могуће решити само правнички и историјско-друштвено и законски, поготово не постојећим законима (има их два) који су вишеструко и противуставни и, према пракси у Европи и свету, многоструко апсурдни. (Споменимо овом приликом само два апсурда: само у Србији и међу Србима немају сви грађани иста права и обавезе у вези са српским писмом и само међу Србима и у Србији употреба писма у српском језику зависи од тога да ли је, на пример, фирма државна или је у приватном власништву. Човек нормалан, с тим у вези мора да се запита какав је то био правн(ичк)и мозак коме је такав законски пропис уопште могао пасти на памет и како се могло догодити такво једноумље у Скупштини Србије у којој су посланици такав апсурдан и неуставан закон успели да усвоје — једногласно!?).
Дакле, иако знамо да ће бити непопуларно, не можемо избећи да кажемо истину да још нико од аутора изван „Ћирилице“ и „Српске азбуке“, па ни Синиша Стефановић у овој новој књизи, није могао успети да у потпуности предочи комплетно проблем српског писма, поготово кад је реч о функционалном и успешном решењу питања српског писма у српском језику. Цела та Стефановићева књига на више од 500 страна тешко може да досегне истинитост и вредност текста Немање Видића који је објављен на сајту „Борба за истину“ 6. децембра 2023. под знаковитим, истинитим и суштински тачним и упозоравајућим и српским лингвистима и српским властима насловом „Похрваћивања Срба хрватском латиницом“. Било би корисно да тај недуг текст са сајта „Борба за истину“ пренесе својим читаоцима и Стање ствари. Тај текст је, по нашем убеђењу, досад најбољи текст који је ико објавио и који има, за паметне и врло јаку упозоравајућу ноту и значај.
Ми смо суштински скуп неколико различитих нација са поптпуно другачијим идентитетима. Немам ја шта да намећем онима који пишу латиницом, не занимају ме. Држава само треба да се издели на више комада и продисаћемо. Спреман сам и да будем релоциран ако треба, само да се поделимо у миру и да се не гледамо више.
‘У почетку беше реч. И реч беше у Богу. И Бог беше реч.’ Тако почиње Библија.
Значи у почетку је био језик а не писмо. Не знам која је сврха (можда и постоји) да се инсистира на тези да писмо не прати језик (“Писмо језику није куче па да за њим трчи, нити је во да буде за улар вучен”). То се покушава доказати са пар примера (пр Бошњаци којима је наметнута арабица, Кинези који су одржавали јединство нације кроз језик, итд). Заборавља се да прво писмо (и арапско и кинеско и свако друго) настаје из језика а касније имамо међусобну интеракцију и државну културну политику која може бити оваква или онаква.
Када би неко хипотетички отишао у афричку џунглу и нашао на примтивно племе које би хтео да цивилизује, вероватно би прво покушао да разуме њихов језик и гласове које користе па би из тога конструисао почетни алфабет који би се касније усавршавао и усклађивао са језиком. Други начин би био да им се прво натури неки алфабет (пр енглески) па да се њиме записују како-тако фонетски њихове речи, па додају нова слова за нове гласове и избаце она непотребна чиме се опет што се опет своди на претходни случај.
Аутор арбитрарно изриче следећу квалификацију без икаквог доказа али ће се можда одговором на неко од лакмус питања и сам дистанцирати од ‘(псеудо)интелектуалне чаршије’.
Дакле, да се сложим са уредником едиције да се поздрави напор за писање не мале књиге која може да послужи као подсетник на многе значајне датуме које смо поприлично заборавили. Она је писана са претензијом научне монографије што би значило да мора бити базирана на научним чињеницама и да не може бити неаргументованих интерпретација.
Нажалост, то није био случај што се види већ из наслова. Ту је већ очигледно да се закључак већ зна и да ће у наставку бити само његова рационализација. Мало је овде оног што већ нисмо чули тако да се намеће утисак да су аутор, Грем и Загор (‘дух који хода тамном шумом’) једна особа, али то је небитно.
Прво се уочава одсуство храбрости да се Вуково дело нападне фронтално, не зато што би то било антицивилизацијски већ би се морала понудити некаква алтернатива које нема. Најуочљивија је чињеница да аутор, школован историчар, стоји на становишту фалсификоване српске историје, помињући чак Порфоригенета (у 2023-ој!!), од кога се чак и филке, који не зна за стид, одрекао да се не би бламирао.
Алфа и омега је дисање на трску где се помиње да су се ‘Словени’ досељавали са обе стране лимеса (Западне) империје која је већ много раније пропала. Неколико логичких питања би уздрмало саме темеље на којима је књига базирана. Ко је био Јустинијан, зашто су досељени Срби чекали 300 година (15 генерација) да им се донесе алфабет а нису преузели грчки (после се каже да јесу) или латински?
Најједноставније би било прво одговорити када су Грци дошли на Балкан па би се остатак лако могао пројектовати. Какав су то ‘индоевропски’ језик Грци говорили и шта уопште значи тај термин? Да ли су Грци користили слова као бројеве па додавали нова по потреби или су преузели алфабет од Срба, па избацили слова која они нису имали (нпр Ч) али, пошто је Ч био и број 90, нису могли да рачунају па су га опет вратили иако га не изговарају (баш као и Б и Ц и нека друга).
Нико нигде да помене порекло латинице мада о њој стално дискутују. Могли би само да оду до Етрураца, чије писмо је старије од грчког, из кога се развила латиница а оно само личи на ‘ћирилицу’, па да се запитају одакле је оно дошло. Већ сам раније поменуо још једно лакмус питање – браћа К&М – Грци, Срби или Словени? Какав су то ‘словенски’ језик Бугари говорили и да ли је тај језик староседелачки или донет из Азије од стране Булгара?
Велики део књиге се односи на аустријску културну политику чији главни циљ је био одвајање Срба од Руса на тај начин што ће се направити српска граматика и речник, превести Нови завет. Свуда се користи кованица ‘Копитар-Вукова’ реформа. Каже се:
Нема храбрости да се отворено каже да је требало задржати црквено-словенски и старословенски језик а не прилагођавати азбуку живом народном језику. Избацивање неколико непотребних и муклих слова је оптужено као узрок за напуштање ‘олд чрч славоник’ језика а неки сматрају да се због тога не могу читати стари текстови, што је бесмислено. Сваки средњошколац може читати старе текстове (или разумети службу у цркви) уз објашњење неких архаичних речи.
Напуштање архаичног, ненародног, дегенерисаног језика којим је говорило мање од 1% људи нема везе са Вуком нити са про-аустријском политиком. Тај бајаги ‘учевни’ језик се није могао наметнути народу (чак ни преко старог писма!) и како би изгледао тај језик задржан у уском кругу дегенерисане властеле склоне асимилацији, како би изгледала књижевност на том језику, ко би њу читао, како би се развијао језик науке на том језику?
То није могло да спречи ни Милошева забрана увоза књига без меког и тврдог јера, јата и јери-а. Узгред, аутор креира кованицу ‘Милош-Милошевић’ мислећи да је то нешто ингениозно. У више наврата (у интевјуу) павловљевски помиње ‘режим Милошевића’ вероватно мислећи на кратак деколонизациони период када је у Србији владала највећа слобода у последњих 100 година и када су култура, издаваштво, филм, медији били најслободнији, најцењенији и у служби народа. Можда је могао да консултује уредника едиције који је исто тако мислио али cе просветлио на путу за Брисел.
Имплицитно се сугерише да су Срби требали да чекају Русе да они реформишу своју азбуку па да се то преузме од њих. Значи већ у Вуково време је постојала свест да ни руска азбука, ни њен однос са језиком, није био идеалан и да је то требало реформисати. Од тада је врло мало учињено тако да чак и сада имамо у руском:
Ово је само оно што сам у тренутку могао да се сетим. Све ово немамо на српском језику/писму који је једнозначан у сваком погледу и можемо слободно рећи, најсавршенији на свету.
Руски језик је млађи, мекши (стално се чује Ћ а никада Ч), са више самогласника и бржи у изговору што је све одлика млађих језика (слично као код шпанског и латино-шпанског) што се нпр може запазити упоредним слушањем два добра говорника, нпр Путина и нпр Слобе.
„ТУТЕ МУТЕ“ ЗА ЋИРИЛИЦУ (П)ОСТАЛИ СМО САМО МИ — СРБИ, НАЈВИШЕ ЗАХВАЉУЈУЋИ СВОЈИМ ЛИНГВИСТИМА И ВЛАСТИМА
Онорије
каже:
„Значи у почетку је био језик а не писмо. Не знам која је сврха (можда и постоји) да се инсистира на тези да писмо не прати језик (“Писмо језику није куче па да за њим трчи, нити је во да буде за улар вучен”).
Мислим да је Онорије сасвим у праву. Готово да је сасвим сигурно најпре настала реч (ма каква и у ком облику била), да је онда настала реченица (ма каква) и да је касније настало писмо да би се то што се каже напише да би се сачувало, да не би нестало чином изговарања. Без писма не би се замишљено и(ли) изговарано могло пренети некоме ко није био присутан говорном исказу. Ма како данас тумачили и ценили Вука Караџића, био је у праву када је у Првом српском буквару написао да је „онај ко је измислио писмо био више Бог него човек“, јер је оно што је неко замислио и(ли) рекао „пре две иљаде година може данас прочитати“. Јер, заиста, без писсма језик би веоам мало, тј. ограничено временски вредело.
И допало ми се што Онорије не дозвољава да се потцењује вредност писма, јер оно „није куче“ које тек тако „прати језик“. Писмо је саставни, тј. неодвојиви део језика. А они који су за Скупштину Србије писали законе о језику и писму, поготово они који су састављали Закон из 1991. који је остао на снази и даље, иако је неусклађен с Чланом 10. Устава Србије, посебно део о српском језику и писму, раздваја језик и писмо у двема различитим реченицама, што је будалаштина, јер се о конкретном језику не може говорити без писма, јер сваки језик углавном нема исто (по саставу) писмо, него се разликује макар у једном слову, осим у случајевима, као што се догодило Србима и српском језику да се наметне неко туђе писмо, као што је Србима наметнуто туђе, хрватско (латиничко) писмо у истом саставу који се користи у „хрватском језику“. То се догађа само под насиљем, под колонизацијом другог народа и(ли) под разним врстама притисака и(ли) заблуда као у случају Срба.
Србима се и данас догађа то чудо, готово невиђено у свету код других народа, да у заблудама ни лингвисти, ни власт ни народ не прави никакве побуне зато што се самопонижавамо хрватским писмом МНОГО РИЗИКУЈУЋИ ДА СЕ САСВИМ ПОЛАТИНИЧИМО И ДА ВИШЕ НЕ БУДЕМО ОНО ВАЖНО ШТО СМО У КУЛТУРИ И СВОМ ХИЉАДУГОДИШЊЕМ ИДЕНТИТЕТУ ДО ЛАТИНИЧЕЊА БИЛИ. Нажалост, тешко да има још једног народа с толико неразумевања у вези с језиком и писмом на штаа смо спали највише захваљујући својим политичарима, државницима у спрези с лингвистима.
Зато данас ни Павелић не би имао никакве потребе да Србима забрањује ћирилицу, јер је Срби сами себи забрањују и укидају је, наравно, уз највећу помоћ наших лингвиста и власти, пре свега.
Ми смо спали под Венецијанску комисију, која је, уз наговор наших лингвиста, посебно англисте Ранка Бугарског, да ми Срби једини у Европи морамо ад се међусобно делимо по писму (српско и туђе хрватско писмо) и да наши државници и политичари не смеју да им кажу да није њихово да одлучују које ћемо ми писмо у свом језику користити. Али, то није смео нико да им одговори, него следе тај „пут без алтернативе“ који нам други одређује. За разлику од Бугара који су на спомињање латинице за Бугаре, казали да они неће ући у ЕУ без своје ћирилице. И ено ћирилице данас и на евру. Неки Сррби говоре да су Бугари „туте муте“, не видевши ад су данас Срби веће „туте муте“ од Бугара, бар када је њихово ћириличко писмо у питању. „Туте муте“ нису са својом ћирилицом постали ни Северномакедонци.
„Туте муте“ за ћирилицу остали смо само ми — Срби, највише захваљујући својим лингвистима, властима и аутошовинистима који се намножише као плеве у време вршидбе.
Замолио бих коментаторе, који нити под којим условима нису могли да за овако кратко време са макар кавим разумевањем прочитају књигу да се – неупућене или недовољно упућене публике ради – уздрже макар од прелести делимичног цитирања, каквог један практикује, а други од тога наставља да изводи. Недостојно, у најмањем.
Пун цитат гласи: „Писмо језику није куче па да за њим трчи, нити је во да буде за улар вучен. Језик и писмо, послужимо се биолошким термином, живе у симбиози.“ То би, још увек се надам, читаоцу требало понешто да значи.
К томе, у почетку беше ЛОГОС, што не значи тачно, нити нужно, РЕЧ. Такође, пре неких ПИСАМА беше РАБОШ (играте таблића?): сумерско писмо на тај извор, за разлику од египатског, или кинеског писма, јасно упућују.
Тренутно ишчитавам Стефановићеву књигу, прошао сам тек трећину текста, али већ сад могу рѣћи да Антонићева оцѣна ниуколико нѣје прѣтѣрана: рѣч је заиста о капиталном и јединственом научном дѣлу, које нам даје двовѣковни прѣглед кључних тачака у развоју реформисаног српског језика и писма. Ово тврдим без обзира на то колико ће чињенице изнѣте у књизи или ауторови закључци менѣ лично бити по души.
Књига је заснована на огромној литератури, архивској грађи, обиљу најразноврснијих извора, тако да читалац своје сумње у нѣпристрасност аутора веома лако може провѣрити: он му је „на изволте“ простръо читаву библиотеку по датој теми.
О значају књиге посрѣдно говори и факат да иако постоји у каталогу, књиге засада нема ни у једној библиотеци у Републици Српској, а у Србији чак није ни каталошки заведена.
Јавна је тајна да надлѣжне државне установе, благо рѣчено, нѣ подржавају истраживања која нашу спознајност измѣштају изван од нѣког унапрѣд задатог колосѣка: свѣма нам је још свѣж у сѣћању примѣр пок. археолога Ђорђа Јанковића, па уназад многих других, све до дѣлатника попут Милоша Милојевића, Спиридона Гопчевића, или, кад је језик у питању, бројних, нѣ само противника идеја Вука Караџића, већ и његових нѣ-сасвѣм-истомишљеника, којима нѣке волшебне силе упорно и помен да уопште постојаху покушавају да збришу, а камоли факат да су за живота нѣшто радили, стварали и старали се да од ползе буду свом роду. Том низу могу додати и сасвѣм нѣдавни примѣр из сопственог искуства – једног младог руског истраживача, који је желѣо да, о свом руху и круху, истражи један, подједнако и за српску и за руску историју битан детаљ, али му је, као руском држављанину због санкција и којечега још, била неопходна сарадња нѣког српског колеге. И шта би? У читавом српском свѣту Рус нѣ нађе колеге који ће му се придружити – због „заузетости“, „прѣтрпаности обавезама“, „шкакљавости теме“ и јербо је за такво истраживање тешко добити финансијска срѣдства!
Чему сва ова прича? Наше очи су нѣпрѣстано упрте у тзв. елиту, тј. академске грађане, који би својом памеђу, знањем, стручношћу, искуством, честитошћу трѣбало да нас изваде из каљуге у коју смо запали. А ту академску заједницу махом чине робови љути, кудикамо јаднији од пониженог сељаштва и „сендвичара“ (нѣкадашњег радништва), тј. народа, чије би свѣтло морали да буду: стечену титулу мораш у одређеним врѣменским размацима бранити „научним радом“ на задату тему, зајебавати се са свакојаком бесмисленом папирологијом и којештаријама, јер и улог је виши, нѣпојмљиво висок за обичне смртнике: нѣ само плата или голо прѣживљавање, већ и статус у друштву, повластице, удобност, награде, слава… Умни рад је тежи од тѣлесног, али посвѣћеност умном раду често са собом носи кржљање и чиљење тѣлесне снаге, па ако зглајзнеш – куд си приспѣо, како ћеш прѣживѣти?… Зато је боље нѣ таласати и прѣживАти.
Елем, Синиша Стефановић се у читав подухват с монографијом, чије стварање захтѣва вишегодишњи, упоран рад (ко нѣ вѣрује, нѣка сам покуша нѣшто слично), упустио на своју руку, на своју одговорност, са, колико могу закључити, каквом-таквом, али врло танком подршком колега. И плод свог вишегодишњег труда понудио свѣма нама за џабе. Зато што се сазнања до којих је дошао тичу свѣх Срба. Због тога је Синиша Стефановић (за кога досад никад нѣсам ни чуо) „рѣдак звѣр“ и изузетак.
Основна пристојност налаже да барем ми, који поваздан којешта размишљавамо и сма(т)рамо о српском језику и писму, Стефановићеву књигу за почетак пажљиво ишчитамо и примимо к знању, па да тек онда попричамо. Јер, она нуди нѣко (по)знање, а нѣ празно тртљање, каквом смо иначе веома свикнути и склони. Тај наш мали напор можда бар лѣчак допринесе, помогне да истраживачи попут Стефановића постану правило, а нѣ рѣдак изузетак.
Нѣки коментатори су се ипак одлучили да одмах и на нѣвиђено наставе са тртљањем. На вољу им. Њима на поклон Бећковићева пѣсма, јер ми се ипак дивно разумѣмо: https://youtu.be/C6k_BOHfLYc?si=B9E01gQg6dylBJdS
A, od svih mogucih prevoda grcke reci logos,“rec“ je najgluplj! Tako se Aristotelova „Logika“ bavi recima :))) „Slovo“ je slovesniji prevod, jer su slova bazicni elementi reci ali i brojevi (MDXXVI) јer je logos sabirajuce (u sabor i tek time mogucnost zbora), a i logika se bavi elementarnim u misljenju, sto omogucava njenu formalizaciju P v Q => R!
U pocetku bese rec i bese u Boga i Bogu bese dosadno, pa ‘aj’ malo da se isprica, k’o co’ek!
Cudna je to rec koja nije razgovorna, vec tvorna, nema nikakve razlike izmedju reci i realnosti, vec je rec identicna sa onim sto Bog imenuje: „I rece Bog neka bude svetlost i bi svetlost!“ Kome je to rekao – Nepalcima koji rade na gradilstu!
Dakle, treba razlikovati i govor i raz-govor (logos i dia-logos), a ne jos i pismo i govor!
To sto je Platon napisao pre dve hiljade godina, a sto Vuk moze da procita :))))))))))))))))))))))))))))), Platon nije mislio da se moglo procitati ni u njegovo vreme, pa su knjige u Akademiji deljene na ezoterijske, dostupne samo pripadnicima Akademije i egzoterijske, dostupne svima. Koliko je shvatanje knjige i njene dostupnosti bilo drugacije u antici i srednjem veku, pokusao sam da objasnim razlikom izmedju prepisivanja i stampe, ali…
Ogromne rasprave o tome koliko je evropska kultura izmenjena latinskim prevodima starogrckog, trebalo bi da nagoveste nesto u pogledu navedene Vukove misli o citanju napisanog pre dve hiljade godina!
Sto se odnosa pisma i govora tice, videti Deridine pojmove logocentrizma i fonocentrizam.
Kao i u raspravi o istoriji, koja beskonacno prevazilazi umeca ljudi koji doktoritaju na temama tipa:“Istorija tramvajskog saobracaja u Zagubici“, tako i problem jezika znacajno prevazilazi lingvistiku.
Већ сам хтео да кажем Збиљићу да је ‘Писмо није куче…’ цитат (са наводницима) из књиге, кад се сам аутор, главом и брадом, појави да нешто разјасни. Нити он, нити Грем који је нападно нагласио да још ишчитава књигу, нису ме разуверили да није иста особа у питању (још чекам Загора да се изјасни) али опет, то је небитно.
Иначе, ја не бих користио реч ‘улар’ која се обично користи за магарце (понегде за коње) већ бих рекао „… нити је Гароња да буде за штрањку вучен“. Истина, у Војводини се ‘штранга’ користи и за коње пошто они немају волове (З.Богдан „…А нек вранци покидају штранге…“).
Елем, аутор, изгледа плашећи се да се директно обрати указује на (мој) ‘прелест (вау!) делимичног цитирања’. Не знам какво друго цитирање постоји осим делимичног. Једино да ставим линк на целу књигу што је уредник едиције већ урадио.
И он и Грем (ака ‘дух који хода’) указују да се није могла (мисли се очигледно на мене) прочитати књига за дан и да се само нешто о њој ‘тртља’ (!) (Грем те неј). Е, па видите, ја сам књигу, веровали или не, ипак прочитао (прву половину са пажњом) јер сам иначе брз читач, што су дотични могли да наслуте по цитатима, што ће рећи да моје ‘тртљање’ ипак има неки основ.
Да још једном поновим, ја сам према свима а највише према себи врло критичан, тако да одмах прелазим на суштину а све у циљу да се сви заједно померимо унапред. Аутор је избегао да се осврне на било шта у мом коментару а камоли да одговори на неко лакмус питање, тако да немам обавезу да било шта (осим броја страница) хвалим у његовој књизи.
Можда Грем мисли да само он зна како је мукотрпно писати ‘ривјуе’ са мноштвом мало релевантних детаља на које ће само неколицина обратити пажњу али је ту у криву, мада би могао да нам презентује своје искуство у томе, пошто у коментарима које сам раније читао (док нисам престао) нисам видео ни најмању натукницу о томе.
Цртице о руском истраживачу који није могао никога да нађе за ко-аутора због страха од теме(?), или да они који би да критикују Вука би били прогањани и могли би да прођу као Ђорђе Јанковић звуче управо као Мики Маус шала у оваквој држави Србији, где се отворено предаје Косово, Устав крши на дневној бази или се потпуно некажњено негира геноцид над Србима и Јасеновац.
Дакле, мој коментар са низом тврдњи, питања и тачака за дискусију је ‘празно тртљање’ (алал ти вера, душе који ходаш) а његови редовно празни коментари (осим млијеко-млико) баш као што је и овај, нису.
Мало је смешно истовремено се позивати на Ђ.Јанковића а бити дихалац на трску. Већ смо констатовали да дисачи нису у стању да формулишу једну обичну реченицу са својим ставом а то исто важи и за такозване противнике Вуковог дела. Сви заједно (њих шесторо који ми редовно додељују мргуде без обзира шта је тема) су истовремено и кукавице да се осврну на било шта у мојом коментарима, па се зато једнократно појаве под кринком ‘вереника’ или тужног ‘антипропагандисте’ пре него што нестану иза хоризонта, остављајући иза себе облак прашине уз одлазећи топот копита у даљини.
Па да видимо шта ти противници Вука, који су ето прогањани на правди Бога, имају против његовог дела, не би ли им некако ја помогао да формулишу свој непостојећи став.
Да ли су они против Вукових епских и лирских песама и народних умотворина? Не!
Да ли су против Српског рјечника? Не!
Да ли су против граматике? Не!
Да ли су против превода Новог завета? Могло би се рећи HE, осим пар примедби теолошке природе о чему огромна већина нема појма нити их интересује.
Да ли су против избацивања меког и тврдог јера, јери-а и јата? Рекао бих НЕ, јер ти знакови ништа не значе, мукли су, непотребни па верујем да Вукови критичари не тугују много за њима (изузев једног јединог изузетка када је ‘јат’ у питању).
Па шта онда? Вукови ‘критичари’ тугују због тога што је народни језик превладао ‘олд чрч славоник’, па за то оптужују Вука као да је он измислио народни језик и силом га увео у званично коришћење. Вук је иначе скоро целог живота био прогањан, непризнат или мало признат, без финансијске подршке и тек је при крају живота и после смрти његово дело постало признато и званично прихваћено. Они који говоре о аустријском спонзорству не могу да објасне како је превод Новог завета чекао 25 година да буде објављен и то неколико година после Копитареве смрти.
Што ће рећи да се меланхолија Вукових модерних критичара може поредити са ‘жал са младос’, тј за језиком кога више нема, кога је прегазило време и који нико није могао више да користи. Ти критичари, они тужни али и они други веселници, својим немуштим коментарима исказују мазохизам и антицилизацијски правац који негира тако ноторну чињеницу да имамо најбољи и најједноставнији алфабет на свету и по коме они пљују. Таквима бих могао да посаветујем да изваде трску из уста и пуним плућима, широко удахну свеж ваздух, који ће им напојити кисеоником и најудаљеније мождане вијуге.
А рабош? Из таблића? Хајде да неко објасни чија је то реч. Кад сам имао седам година моја баба ју је још увек користила када је ишла код бојаџије, док тада још увек није било реверса, докета или инвојса.
Dakle, ja pisem cirilicom i onaj sa kojim se dopisujem pise cirilicom i mi se savrseno razumemo. Onda ja pocnem da pisem latinicom i mi se, opet, savrseno razumemo, ali se moj identitet promenio. Kako? Posebno ako su slova samo crtezi (jer su ih i reformatori izmisljali i crtali) kojim se zapisuje govorni (tacnije raz-govorni jezik) jezik ???? Govorni jezik ostaje isti, razumevanje, a govorni jezik se poistovecuje sa raz-govornim, ostaje isto, samo se zapis-crtez promenio! Kako se onda identitet promenio?
Sa druge strane, to sto je nesto zapisano na sanskritu ili starogrckom afabetu ili je neko ogrebao kamen u praistoriji nije nikakva prepreka da se uspostavi srpski identitet sve do praistorije!
Sa trece strane, kada bi onome ko se sa mnom dopisuje na cirilici, odgovorio na crkvenoslovenskom (na azbuci, ovo Vukovo nije azbuka) on ne bi razumeo! Da li su i tu razliciti identiteti?
Pisao sam o razlici izmedju „zapisa“ i „prepisa“, ona se ne razume, jer se posmatra iz perspektive jezika kao zapisa iz-govorenog, dok „prepisivac“ ima potpunu drugaciju predstavu jezika koja ukljucuje estetiku oblikotvornosti slova i uzornost u ranijim prepisima i u bozanskim uzorim, jer je to i bio smisao prepisa – ono vecno, zato se i prepisivalo iznova i iznova. „Zapis“ cuva za buducnost, „prepis ne cuva za, vec cuva vecnost u vremenu. Vukovi zapisi i crkveni prepisi su dve razliciti vremenske ontologije. Vuk je cuvao OD VREMENA I PROTIV VREMENA za buduce generacije, zato je sve to poskladisteno i nevazno za danasnje generacije. „Prepisivac“ je cuvao VECNOST, NE OD VREMENA, vec U VREMENU! On nije CUVAO ZA U BUDUCE, vec OVEKOVECAVAO! Zapisivanje raz-govorenog je od ovog prepisivanja i jednog od najsvetlijih momenata srpske kulture napravilo sprdnju kao „resavsku skolu“. Takodje treba naglasiti da je prepisivanje najpre ocuvanje uzornog, sekundarno umnozavanje, ali nikako stamparsko omasovljavnje. Ovde nema mase, vec zatvorenost za masu u skladu sa dugovecnim razumevanjem knjiga i njene dostupnosti!
Primer sa Bogom i logosom, recju i slovom! U radu: Aleksandar Loma:“ „rec“, „slovo“, „beseda“ – ETIMOLOGIJA I SEMATICKA PRAISTORIJA“, autor sugerise da rec „slovo“ bilo vezano sa formom, poetskim karakterom, a da je „rec“ bila vezana sa sadrzinom i predmetom, pa se navodi da je u poljskom „rzecz“ postala „stvar“.
To je smisao jezika – imenovanje, poziv na po-javljanje, oslovljavanje, oformljavanje, ostvarenje. Bog ima moc da su njegove reci (logos je um koji u sebe sabira ideje svega postojeceg) izvor same stvarnosti. Bog se obraca imperativima (ovo nije imperativnost koja pociva na razlici jeste/treba), jer je njegova volja (on ima volju za razliku od platonistickog Boga, kod kojeg zato nema stvaranje, vec emanacija!) u skladu sa umom, pa imperativ nije naredjenje, vec tvorenje. Za nas, rec je odvojena od stvarnosti, koliko je je nasa volja odvojena od uma, pa davanje imena zavisi od davanja imenu i nisu jednost bozanskog „neka bude“, vec covek mora da se da imenovanom da bi se imenovalo dalo! Covek mora da se da reci da bi je dao, mora da postane jezik, a ne da jezik bude njegova tvorevina. Covek se daje reci i odrzava je! Jer, covek je slobodan od istine i jos vise, slobodan je i pored istine, on moze da laze! Zato sto je slobodan on mora da se da reci, da bi mogao da je da i da je o-drzi. Davanje sebe reci i davanje reci da se u njoj da iz-receno je uslov etickog o-drzanja reci!
Слободан Антонића је човек који није лингвиста, а занимају га теме за које је неопходно знати понешто из науке о језику. Онда он, исправно, прибегава мултидисциплинарном приступу и позива у помоћ наше филологе, али је проблем у томе што они, нажалост, не знају ни изблиза онолико колико би требало да знају! Код нас се, рецимо, не проучава српски језик методом класификације Џозефа Гринберга и Мерита Рулена у истраживању језичке прошлости, нити се у помоћ призивају геогенетске мапе генетичара попут Луке Кавали-Сфорце, јер се дијахронијска лингвистика и даље темељи искључиво на превазиђеној (и политички мотивисаној) методи реконструкције тј. посматрању звучних кореспонденција (у „преводу“: поређењем различитих рефлекса истог гласа у сродним језицима). У народу најпопуларнији „лингвисти“ воле ономатопејске и фоносемантичке теорије, односно истичу да однос звука и значења речи није произвољан (Шаргић је једном изјавио како је основно лингвистичко начело, арбитрарност језичког знака, глупост), али такви тиме негирају комуникативну улогу језика и неопходност да заједница одобри сваку реч, а колектив се не руководи звучном симболичношћу то јест посебним значењем фонеме насталим на каквом личном, психолошком утиску. Наша јавност нема приступ неким елементарним сазнањима о језику, на пример, не познаје довољно хипотезу o најстаријем подручју (age-area hypothesis), која казује да је најстарији језик у одређеној језичкој породици онај који се највише разликује од осталих, или начело најмањег померања (principles of least moves), које вели да је прапостојбина језичке породице у зони оне подгрупе која је најмање раширена. Помоћу тих поступака и принципа је, рецимо, Гринберг утврдио да је прапостојбина банту језика у Африци у њиховој северозападној зони, где се говори банту језик дуала, најразличитији од осталих, или да су извориште банту језика били тзв. полу-банту (бенуе-крос) језици. Те Гринбергове налазе је после потврдила људска генетика. Примењена на наш пример, ова правила би довела до закључака да је првобитни словенски језик био из јужнословенске гране, а то је, наравно, српски, једини постојећи у тим почецима на словенском југу. Што је потврдила људска генетика са Кљосовим, зар не?
Међутим, ништа од овога наши језикословци не знају (или не примењују). Они знају само да нападају Вука Караџића као бечког агента. То је лакше него мућнути главом и запитати се: да ли је икада иједан језик који није био дијалекат (одраз колективног духа) већ фиксација појединца (попут Вука, Копитара, бечких мешетара) постао језички стандард? Или, да ли је игде један неразговорни језик, попут језика религије (какав је црквенословенски), постао стандардни језик? Покушали су то са Лутеровим библијским језиком у Немачкој, али он је данас само један украс, куриозитет у немачкој историји. Или, да ли је ико икада оставио макар забелешку да је било који од оних идиома које је Вук „уништио“, рускословенски, српскословенски и славеносрпски, имао макар једног активног говорника (не писца, већ човека који се тим језицима служио у свакодневној комуникацији)? То није наука, то је лењост не поставити себи оваква основна питања, а бавити се темом стандардизације језика! На крају крајева, ако је лењивцима тешко да читају књиге о дијахронијској лингвистици, могу да оду до Новог Сада и до Рукописне библиотеке Матице српске, где се налазе први писани трагови наших „обичних људи“, житеља Будима у XVIII веку, и да се увере и сами како се тај први писани језик „обичних Срба“ није суштински разликовао од оног који је предложио Вук. Увек и свуда се за стандард узимао дијалекат оног дела народа који је најпросперитетнији, и српски није изузетак од тог правила: шумадијско-војвођански беше дијалекат првог српског грађанства, које је постало наша елита у 19. столећу, а источнохерцеговачки беше дијалекат српског потурченог племства. Разумео бих да тако нешто не знају Северномакедонци и Хрвати, чија стандардни језик има основу у говорима ван територија њихових држава, али не разумем зашто тако нешто није јасно нама?
За љубитеље пак тумачења језичке стандардизације без лингвистичког предзнања, остављам неколико занимљивих, а код нас мало познатих историјских података.
Прво, Срба је у Хабзбуршку царевину сеобом из 1690. године дошло толико много да су аустријски цар Леополд и будимски кардинал Леополд Колонић одмах забранили Србима било какво политичко организовање на територији Хабзбуршке царевине! Водили су се овом линијом резоновања: толики Срби ће, ако буду организовани, захтевати политичку аутономију, а на крају и територијалну. Тог последњег су се у Бечу нарочито плашили јер су Срби тада чинили апсолутну већину у аустријској војсци (Мађарима је било забрањено да служе у њој још од сукоба са Јаношом Запољом око наследства угарског трона), и било какав захтев за аутономном територијом Срба би за Хабзбурге могао бити крај (као што је касније и био). Због тога је Беч као предводника Срба у политичкој сфери на својој територији видео онога ко нас је предводио и у духовној – Српску православну цркву. Друго, конфесионализам због тога није владао само у Калајевој Босни, него свуда на подручју Хабзбуршке монархије, због чега је наша црква била највећа сметња политици Беча, па су зато биле на удару наше школе, које је тада водила СПЦ, наше књиге, па напослетку и црквенословенски језик.
Треће, Аустроугарска је била земља чија је химна певана на 11 различитих језика, и у чијој скупштини се сваки говор преводио на осталих десет језика. То није била држава која је имала политику затирања туђих језика, што опет намеће закључак да су притисци на црквенословенски имали већ поменуте мотиве.
Четврто, увек су велике силе, а Хабзбуршка монархија то јесте била, волеле да вештачки стварају велике државе-бедеме (тампон-зоне) према својим непријатељима. То, уосталом, и данас имамо, па су против руског утицаја створене велика Румунија, велика Пољска, велика Украјина, баш случајно све земље у којима је антируски сентимент најјачи! Данас се тако на наше очи ствара и велика Албанија, против српског утицаја, а све је то чинила још Аустрија у оно време, када је српски био доминантни језик у нашем делу Европе. Цепање српског етникума на нове нације, и српског језика на нове језике неће још дуго трајати јер те земље-бедеми, као што видимо на примеру Украјине, како настану тако и нестану. Нама је битно да знамо ко смо и ко смо били, да бисмо могли да опстанемо.
Пето, с тим у вези, Јернеј Копитар је био државни цензор, он у таквој ситуацији није ни могао да се понаша благонаклоно према црквенословенском јер онда не би остао на том положају. Штавише, из те перпективе кад се посматра, Копитар је урадио више него што би многи други учинили на његовом месту за нас: саветовао је младог Караџића да прикупља преко народног језика етнографске податке о свом народу! Данас се тај исти народни, разговорни језик сматра епигенетском цртом, оном која није урођена већ стечена, али која постаје наследна кроз наредних неколико генерација. То се у људској генетици називало и културним преносом (трансмисијом). Дакле, запитајмо се да ли нам је Вук избрисао прошлост, или нам је, као наш најранији етнограф, пренео преко народног језика из 18. и 19. века наше тадашње културно и епигенетско наслеђе и сачувао га од заборава? Ја сам имао прилику да читам народне пословице других народа, забележене први пут тек почетком нашег столећа: ту има врло мало изворних, неизмењених језичких црта, прегршт апстрактних именица, свега оног што је у међувремену додато. Ми смо таква сведочанства наше прошлости записали на време!
И шесто, случајно или не, али у оном истом Будиму током читавог 18. века није забележен нити један Немања, нити један Растко, нити један Душан. Појашњења ради, тада су бележене само пунолетне особе, још није тамо било књига рођених, и у многим пописима са почетка тог столећа налазе се имена оних који су рођени вероватно још средином XVII века, и то у свакој зони Отоманске империје. Дакле, потпунији сажетак тадашњих наших имена нисмо могли добити, а у њему нема имена најславнијих Немањића! Није искључено да су повест Немањића и повест српског народа две одвојене историје, једна српске властеле, одрођене од обичног народа, и друга тог обичног нашег света. Ово није популарно говорити у Србији, али етнографска сведочанства са читавог словенског терена показују не само велику хомогеност, него и одбијање принципата код свих словенских народа, и неговање друштва једнакости кроз задружно уређење, за шта има и лингвистичких података. Другим речима, велико је питање ко је ту рушио српску традицију, и какву.
Када све ово буде научио Антонић, онда може да пише о језику. Ја јесам начелно на његовој страни, али сматрам да је овакво третирање језичких проблема контрапродуктивно, да само штети српској ствари када се њоме баве некомпетентни чак и када су добронамерни. Е сад, посебно је питање да ли је случајно што се и на нашим родољубивим форсирају лаици уместо стручњака.
Хорорије упорно приписује другима оно што сам чини. Да се иоле осврће, да умѣ саслушати оно што други каже, ваљда би видѣо да је на штошта из његових тирада одговорено. Али хајде да му нацртам одговоре на брбљарије из његовог послѣдњег коментара, па да завршимо причу. Можда буде од користи онима што га још увѣк озбиљно схватају.
Већ јасно напоменух да је Вук створио азбуку са 31 словом, које су нѣ он, већ његови слѣдбеници избацили из реформисане азбуке. Вук је у оба издања свог рѣчника писао: умръо, сатръо, кръати, потръо итсл. Онда у Његошевим сабраним дѣлима нпр. у једној пѣсми налетите на рѣч крати, која у датом контексту нѣ значи НИШТА. И једва се некако досѣтите да би ту трѣбало да стоји: кръати, јер су приређивачи заборавили да иза р ставе макар апостроф. Остале рѣчи данас по вуковским правилима народног и књижевног језика правилно изговарају ваљда једино нѣписмени. Зато што се свуда пишу и читају двосложно: умро, сатро итд., што је нѣправилно и ружно, јер по законима српског језика у датим облицима иза сугласника обавезно долази самогласник.
Вук је, као и нѣки саврѣмени лингвисти, овај мукли самогласник, „полугласник“ везивао искључиво за сугласник р, називајући то р „самогласним“, што једноставно нѣје тачно (о чему ћемо доказе изнѣти мало ниже). Вук просто за живота уопште нѣје упознао источне и јужне српске говоре (јужним је називао оне које ми данас зовемо западним. Да ли је указивање на то да Вук ипак понѣшто нѣје знао мрзитељство и клеветање или чињеница?
Даље. Меко ш би нѣки да обѣлежавају старословѣнским щ, а нѣки знаком ć, (што је по Гремлину боље), који је у свом латиничном облику већ уведен у тзв. црногорску абецеду. Цитирамо из „Рѣчника Драгачева“ (издање САНУ, 2019. године): ćајан, ćѣвер, ćера, ćѣна, ćѣтовати итд. – још нѣколико десетина рѣчи. У другим дијалекатским рѣчницима оваквих примѣра ћемо наћи још.
Сугласник (африката) ѕ (слитно дз), уведена у македонско писмо. Читамо „Рѣчник јужних говора“ Момчила Златановића из 2008. (он је дате рѣчи записао помоћу дз са луком изнад, а полугласник „танким“, умѣсто „дебелим јер“. Ја их овдѣ прѣносим како је етимолошки боље и тачнѣје): Ѕъдан кладнъц (извор, кладенац у Лукарцу), Ѕадеје (брдо у Горњем Старцу), Ѕадине (њиве у Боровцу), Ѕвездан (манастир на Рујну), затѣм ѕъмни, ѕъмнење, ѕвескам, ѕвиздак, ѕрѕа, ѕвирка итд. – укупно тачно 87 израза и географских појмова, које вуковском азбуком ***нѣ можемо записати по правилу које је он сам задао: Пиши као што говориш, читај како је написано. У другим рѣчницима тимочког нарѣчја постоје још стотине оваквих примѣра. Многе од тѣх рѣчи су, иначе, већ присутне у језику књижевности, од Стевана Сремца и Боре Станковића, па до Драгослава Михаиловића и бројних саврѣмених писаца, али нѣтачно записане – због нѣсавршености важећег писма.
Ѕ и ъ нам, уосталом, не трѣбају само ради правилног писања домаћих, већ и због тачнѣјег прѣношења страних израза: прво из нпр. кинеског, корејског или грузинског језика, а ъ – из енглеског.
О „јату“ сам већ довољно рѣкао: напишеш млѣко, лѣпо итд., па читаш како си написао – свеједно којим нарѣчјем. Да ли ово крши или потврђује чувено Вуково гесло? Испада да је Гремлин већи „вуковац“ од његовог љутог бранитеља“, јер се залаже за дослѣдно поштовање основног правила, на коме је сам Вук засновао своје писмо.
О његовом Рѣчнику, скупљачком раду, граматици – нико ништа ружно нѣје рѣкао, нити је то овдѣ била тема. Ту причу је, потпуно неумѣсно и хистерично, започео Хорорије, без икаквог реда и смисла. Што се Вуковог прѣвода Новог Завѣта тиче – он је био ЛОШ, јер да нѣје био ЛОШ, нѣ би било нужде за његово доцнѣје темељно исправљање. Овдѣ нѣје било рѣч о „пар теолошких примѣдби“, како Хорорије лупета, већ о СТОТИНАМА теолошких примѣдаба, које су за ово дѣло кудикамо важнѣје од језичких питања као таквих. Нѣразумѣвање ове просте чињенице већ говори о Хороријевој утемељености у праотачкој вѣри. Вук је прѣводећи Нови Завѣт, по сопственом признању, сковао прѣко 80 рѣчи којих нѣје било у народу, па му ни то нѣје помогло да свој прѣвод учини бољим. Да ли зато што нѣје знао или нѣје хтѣо да зна за богатство које смо и изван његовог „говедарског језика“ посѣдовали – посебно је питање. Одговор се намеће сам од себе.
На крају да одговорим на Хороријеву више пута поновљену глупост да је „олд чрч славоник“, како га он сам назива – мртав језик. Црквенословѣнски језик нѣје што и латински или старогрчки. То је ЖИВ језик, зато што се на њему још увѣк стварају нова дѣла православне вѣре: химне, тропари, акатисти… Њим се још увѣк служимо у цркви, у кућним молитвама. Као доказ и поклон стрпљивом читаоцу прилажем повезницу за Акатист светом владики Николају Жичкому и Охридскому, штампаном у Србији 2010. године: http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2010/01/akatist_sv_nikolaju_srpskom.pdf
Црквенословѣнским се данас служимо у руском изводу. Ако бисмо се вратили српском изводу, слѣдећи примѣр у извѣсном смислу Вуковог прѣтече Гаврила Вѣнцловића (за кога Вук нѣје ни знао, што нѣје његов грѣх), много лакше бисмо схватили да тај „олд чрч славоник“, језик Светог Саве, прѣдставља НАЈВИШИ израз српског језика. То је данас сасвѣм изводљиво, али је опет друга прича. Лаку ноћ, Хорорије.
„…третирање језичких проблема [je] контрапродуктивно, [и] да само штети српској ствари када се њиме баве некомпетентни чак и када су добронамерни.“
АМИН!
Проблем је што су (неки) Србљи (коментатори) стручњаци за сваку тему и мирођија су у свакој тематској супи. Ово не би било важно да мирођија није „обогаћена“ разним љутим травкама (екстремним недоказивим и недоказаним тезама) и отровом примитивизма према саговорнику. Просто, култура опхођења им није омиљени спорт.
С друге стране, нису само стручњаци и „стручњаци“ позвани (осим ако се не самопозову) да промишљају разне теме и проблеме, посебно оне које превазилазе појединачне стручне фахове. Може се рећи да сваки феномен који се тиче слободе и добробити за ширу заједницу превазилази домен појединачних експертиза и тиме је кандидат да буде размотрен из разних углова и од разних стручних профила. Случај Ковид-19 је најбољи пример где је политичко-пропагандни монопол (подобног дела) струке нанео несагледиве последице човечанству. Зато је важно не искључити виђење друге, треће и још по неке стране па макар нас то коштало повремене вежбе у трпљењу оних самоуверено свезнајућих.
Захвалио бих се господи која су, одговарајући на моју интервенцију у секцији коментара, показала и доказала да у нас још увек постоји одговорност писане речи. У првом реду (јер тако хронолошки тече) г.@Гремлин и г.@Иван Димитријевић, доктор лингвистичких наука.
Пре него наставим, само да напоменем за г. @Онорије АЕ Илирије, да те три просто проширене реченице, од којих су, са његове стране, биле цитиране и употребљене свега две, са разлогом чине мисаону целину. Њему за информацију, такво свођење написано је – уколико се добро помињем – негде у осмој години рада на овој књизи. Толико о цитирању и изведеним тумачењима.
Благодаран сам г.@Гремлин-у што је замолио да се књига најпре прочита. Ко би могао да помисли да се пред публиком овог интернет магазина, на томе уопште треба захвалити. Али, тако је, како је.
Тиме бих био слободан да се обратим г.@Иван Димитријевић, доктор лингвистичких наука, директно и са надом да бисмо о свему могли још дуго да се дописујемо. Под једним, и сасвим разборитим, условом: ово није лингвистичка књига. Написао је историчар, а подржао је и овим текстом и његовој пажњи обратио социолог заинтересован (и веома успешан) у областима историјске и социологије културе. Штавише, уколико Сте обратили пажњу и прочитали на то се односећи део његовог опуса, и нечега што бих без устезања, иако без неопходног теоретског знања из области, тиме произвољно, могао да назовем социологијом социологије. Најмање на овом свету бих желео да увредим некога ко је дао интригантан резултат рада на именима Срба у временима по сеоби. Импликације су, уистину, далекосежне. Хвала Вам.
Стога бих, у нади да Вас нећу повредити, подсетио да је ову књигу писао историчар, не лингвиста. То подразумева неколико методолошких императива, од којих је свакако највише познат онај којега је дао Тацит: без мржње или наклоности. Другим речима, тј. просто српски: немам ја ништа против нити имам макар шта у корист Мркаља, Вука, Копитара, Стејића, Даничића, Новаковића, Скерлића, Белића, Ивића, Брборића (стрица), па ни (Бог га још дуго чувао и веселио) Ковачевића. Мој је посао да нешто, занимљиво управо зато што је јединствено, представим у току, полазећи од државе и међународних односа. Дакле, не језика. У том смислу, замолио бих Вас да погледате државне мапе од половине 18 века до данас. Од Балтичког до Црног мора. За мене, то је релевантан оквир проблема о којем сам писао. Шта у језику има или нема, у истом том простору (компаративна лингвистика) то је Ваше научно поље. Моје није, није ни Антонићево.
Тиме долазимо до писма, које према свему судећи није део Вашег научног интересовања. Ви се, чини се очигледним, писмом бавите на начин Даничића и де Сосијерса. Легитимно. Али недостатно за овај предмет, што тврдим на основу Оболенског. У уводном делу постављам тезе на којима се моје (и ничије друго) у конкретном (и јединственом случају) тумачење поставља и развија. Одатле се наставља низом међународни односи – држава – право. И ту се наш разговор, како у датом разганичењу и на основу тога шта Сте написали, завршава.
Дакле, књига се односи на низ држава/култура/писмо. Тиме, да парафразирам професора Лукића, утврђујем да је посао лингвиста да утврде да ли се исти језик подједнако добро може писати овако или онако, а не да ли треба да се пише овако или онако или упоредно, у којем размеру и због чега. То није лигвистичко, већ је државно/културно/правно питање.
Унапред захвалан на научним, подвлачим, прилозима проблему којега сам оцртао. Људима мање уско професионалним од Вас још једном бих дао израза благодарности.
Писмо није (само) линвистички проблем, ако је икада и било.
У доброј вери
Ваш
ПРЕДЛОГ ЗА НАГРАДУ СИНИШИНОЈ КЊИЗИ
Књига Синише Стефановића „Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до Кримског рата“ (Андрићев институт, Андрићград, 2023), то ће, убеђени смо, мало ко оспоравати ако прочита то значајно дело, заслужује неку од значајних награда на нивоу државе и на нивоу језичких институција.
Што се Удружења „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) тиче, осећамо потребу да ту књигу предложимо за неко од значајних признања и награда: Институту за српски језик, Матици српској, Вуковој задужбини, на пример. Књига заслужује и да све те три институције, свака за себе, додели Синиши Стефановићу једно од важних награда и признања.
Драгољуб Збиљић у име Удружења „Ћирилица“ (2001, Нови Сад)
Logos
СРПСКИ САМОМРСЦИ ПРИХВАТИЛИ СУ ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ КАО „ОПИЈАТ“
Мени, са слабијим видом због својих лепих година, највише смета кад читам српски језик на латиници понајпре зато што је ћирилички текст много читљивији и за очи лакши. Није немачки научник, после испитивања деловања на очни вид латиничког и ћириличког писма, закључио да је ћирилица за очи лековита. А енглески научник (психијатар) у свом искуству у раду с душевним пацијентима закључио је да их ћирилички текст смирује, што опет значи да је ћирилица заиста лековита. А очигледно еј на основу доказа да је многе Србе (хрватско) латиничко писмо прилично пореметило (као да су њиме опијени до те мере да су своје ћириличко писмо напустили, што се посебно снажно догодило код највећих српских самомрзаца.
@Драгољуб Збиљић
Та, Ви се гос’н Драгољубе, кан’да и јопет с нами захебавате. Ди ћете награђиват књигу коју сте колико ономад (мис’им, аман, јуче) – здраво попљували? Та договор’те се најзад са самим собом – што вам понајправ годи?! Ајд, лака и Вама дуга, црна ноћ.
Није ме нимало погодило што ме је аутор превидео у својој листи захвалности иако сам први прочитао књигу за цигло два дана. Неуобичајено је да аутор сугерише читаоцу које ће цитате користити. Узгред, он није одговорио ни на једно моје лакмус питање а она се углавном односе на историју.
Значи да ни Грем није био у праву када је рекао да су моја питања одговорена, при чему је изгледа почео да се служи тактиком тужног антипропагандисте и да прави читаоце лудим. Велико постигнуће је што су противници Вука истерани на чистац. Терали смо Вука а истерали духа који хода.
Сада ништа није проблем – ни народне умотворине, ни граматика, ни речник, Завет наводно има много грешака у преводу (каже неко ко не зна да ли је старозаветни Јахве исто што и новозаветни Господ), чак ни нека избачена слова нису проблем тако да се свело на меки знак који нам је потребан за кинеске и корејске (!!!) речи (и тврди знак за енглеске).
Је л’ то треба да пишемо оригиналне корејске речи ћирилицом па нам треба меки знак. И који би сугласник тај меки знак умекшавао ако већ имамо љ и њ? Нема ни једног јединог! Тако да смо после гремопуцателног увода добили ћорак. Дупло голо. Вукови противници попут дисача на трску не могу да формулишу једну сувислу реченицу.
Али, хеј! Добили смо неке одговоре од Ивана Димитријевића са којима се ја слажем. Прво је ординарна чињеница да је ‘олд чрч славоник’ мртав језик који може да се користи у хронолошким прегледима и у декоративне сврхе. И није то мој назив (како Грем тврди), већ је то назив у целој западној литератури која тиме избегава да помене српско име.
Ја немам намеру да расправљам академске историјске или лингвистичке ствари зарад саме расправе (попут – ко кога прати, језик – писмо или обратно?). Ја се бавим савременим српским тренутком и српском борбом за опстанак, где је најважнији српски идентитет, а његови саставни делови су историја (поготово онаj фалсификовани део који аутор заступа у својој књизи) и лингвистика. а не само косовски завет кога Ковић стално истиче.
Најважнији одговор је да је српски језик најстарији од свих словенских језика.
Шта то значи?
Да су се остали словенски језици (укључујући и руски) развили из српског. То даље имплицира да се српски развио органски и да му је за то било потребно неколико хиљада година (Алинеи тврди да има континуитет од палеолита). Једино место где се то могло десити је Винча. То значи да је српски језик, који је наставак винчанског, најстарији језик у Европи (помињући Кљосова, ИД се вероватно слаже и са тим). То даље имплицира и да је Санскрит такође настао од српског и њихова сличност се сачувала и после 4000 година.
Укратко, оно што би неки назвали ‘(прото) индо-европски’ језик (назив је бесмислен и без садржаја) је у – ствари српски језик. Древност српског језика који можемо пратити до Лепенског вира и Винче, имплицира постојање континуитета српске историје од тада до данас и томе је овде већ много писано.
Можда би Грем могао да покаже своје праве боје презентујући његово схватање српског идентитета. На основу свега до сада убеђен сам да није у стању да то уради. А можда би и аутор могао да покуша да то уради и тиме импресионира и свог бесмртног уредника едиције и све нас?
@ Аутор
Није проблем што је аутор књиге историчар, аутор осврта социолог, што ниједан од њих није лингвиста. Проблем је што се код нас све у науци доживљава из преуске перспективе: стриктно историјске, стриктно социолошке, стриктно лингвистичке итд. Свака од тих појединачних перспектива је погрешна јер уже специјализовано знање тешко сагледава шири контекст проблема. И проблем је још што већина научника не може да допре до те шире перспективе јер им се она систематски сужава. Баналан пример: мало је књига помоћу којих наши истраживачи могу да заиста отворе видике пошто су им недоступна сва она дела која никад нису преведена на енглески (или српски) јер нису била подобна уредницима часописа на основу којих се одређује индекс цитираности тј. даља научна каријера. Укратко, оно што се нуди нашим научницима су књиге подобних аутора, после којих њихов поглед остаје скучен, неутемељен, а на крају крајева и острашћен. Наши истраживачи знају, нажалост, само оно што им је дозвољено да знају, али мене више чуди то што се нико не запита: а због чега је наука тако контролисана?
Да би се одговорило на то питање, мора се поседовати тај шири поглед. Мора се знати да је та контрола научног наратива логична црта класног друштва заснованог на материјалном богатству – јер такво богатство је непостојано (за разлику од духовног), и ваља га без престанка чувати контролисањем нижих сфера друштва. А онда треба знати и да западни свет, који спроводи ту контролу, никад није знао за другачија правила пошто је настао у ери метала и познаје само класно друштво, човеколиког бога, патријархат, тежњу за контролисањем природе. Јер, то су елементи који иду руку под руку: човеколики бог је настао са појавом виших класа, а онај коме је врховни циљ да очува свој положај господара негује суштински пасиван систем, нестваралачки, који се не ослања на генерисање ресурса, него на њихово отимање од других. Тог отимача представља мушки, патријархални принцип, заснован на физичкој сили и металном оружју, симболу оног овладавања природом. Најпосле, ваља знати и да ми Срби познајемо много старије вредности од оних из ере метала: код нас је у средишту културног живота била жена-мајка, као стваралачко начело, наше друштво је било друштво једнакости а не класно, ми смо живели у складу с природом и одбацивали метал, веровали у териоморфна божанства без имена, све у складу са тим егалитаризмом. И о томе постоји небројено доказа само у нашем језику или нашој етнографији.
Да се све то ипак не би открило, нас замлаћују неким Новосадским договорима, Бечким споразумима, Видовданским конвенцијама. Да, треба знати за њих, али ако знамо оно основно, ко смо ми и шта смо, и ко и шта нисмо, онда све то постаје само скуп бројки и слова у односу на ове елементарне истине. Само, коме то у Србији причати. Историчарима? Социолозима? Чији поглед допире максимално до епохе Немањића? Ја сам истраживао будимске Србе, и том приликом ишчитао десетине књига о њима, неке и рукописне. Нико од тих вајних стручњака за прошлост и друштво није подвукао чињеницу да су се у том Будиму први и последњи пут у нашој историји нашли на малом простору Срби из свих крајева српског света, и нико није извукао консеквенце из те несвакидашње ситуације! Нити је ико елаборирао детаљ да је наша грађанска класа уникат јер је створена у иностранству! Да ли су људи свесни колико су то битне ствари? Морао сам ја, лингвиста, уместо њих да први кажем како је та концентрација Срба у једној средини створила наш данашњи менталитет и језик, и како је наше грађанство било антисрпско од почетка пошто је стварано по узору на немачку буржоазију, чије су идеје супротне нашем племенском уређењу. Једноставно, превелика је штета учињена погрешним образовањем, прегусту маглу је поставио онај што контролише научне наративе, па многи од разних бројки и слова не могу да допру до логичних и видљивих закључака. Ето, на пример, Ви сте мени спочитали да сам Сосировац. Фердинанд де Сосир је објавио књигу „Курс опште лингвистике“ 1916. године (тачнније, објавили су је његови студенти, као сажетак његових предавања), али је та књига заправо била политички пројекат: претходно је (1910. и 1915. године) амерички лингвиста Едвард Сапир повезао ескимско-алеутске и на-дене језике у једну језичку породицу, а тај спој језика са два континента, из Америке и Азије, претио је да и индоевропске језике сврста у неку макрофамилију. То охоли индоевропеисти, који су контролисали дијахронијску лингвистику, због свог евроцентризма нису хтели да допусте, па су брже-боље „ископали“ Де Сосира и пребацили тежиште језичких истраживања на савремени језик и његову структуру. Подела коју су тада начинили, на савремену лингвистику и дијахронијску лингвистику, ван сваке је памети јер је језик главно средство културне трансмисије, он подразумева однос оног данас са оним јуче. Укратко, тешко да себе видим као сосировца, али то не значи да је арбитрарност језичког знака нешто што треба оспорити.
Мада ми је тешко да расправљам с људима о оваквим стварима јер знам колико су презаузети по мени баналним питањима типа шта је неки грчки хроничар записао током средњег века о нама, ево Вам ммоје последње назнаке о писму, пошто сте ме и ту пецнули. Занимљива ми је оцена једног руског научника да су писани документи почели да се појављују тек после велике епидемије куге у XIV веку јер је тада умро огроман број људи у Европи, и постало је тешко утврдити наследна права без „слова на папиру“ (дотле је било довољно живих сведока да такве ствари потврде). Занимљива ми је јер знам да Срби (и уопште Словени) нису познавали реч за приватну својину до 18-19. века, као и да у словенском обичајном праву није постојало, као у римском, право неотуђиве својине. Треба ли да Вас подсећам како је званично објашњење настанка писма управо то легитимисање вишка производа од стране више класе? Дакле, јасно је да први писани трагови беху тзв. инвентарно писмо, обрачуни, пописи робе и сл. Други је проблем што се тако нешто дозвољава свим писмима, осим винчанском: оно „није писмо“ према тобожњим стручњацима баш зато што је инвентарно!? Моје лично мишљење је да ми не треба толико да се нервирамо око винчанице јер то није могло бити потпуно наше писмо зато што ми тада нисмо били класно друштво. Но, да су могли да га споје са било ким осим с нама, већ би то урадили они продавци магле, па ми се чини врло могућим, на основу свега што знам, да су многи индоевропски народи настали од нас Словена, па не искључујем да винчаница беше дело неких тадашњих другосрбијанаца.
Како се то уклапа у Ваше процене о мени, не знам, али желим Вам свако добро!
Слово
Штедим
Ријечи
Срцем
Зборим
Бацам
Мрежу
Слово
Ловим
Словом
Борим
Борцем
Словим
Ширим
Једра
Пјесмом
Пловим
Момчило
Поштовани Гремлин
БИЛО ЈЕ САМО УПОРЕЂИВАЊА
Нисам Синишину књигу нимало „попљувао“, јер је нисам посебно ни оцењивао. Само сам је упоредио с једним текстом (последњим, за сада) Н. Видића на сајту „Борба за истину“ и дао сам предност том тексту зато што Видић предочава филигрански тачно без чега и због кога више никада Срби неће већински имати своје писмо у свом језику ако се не уради то што Видић предлаже (што предлаже и „Ћирилица“ из 2001).
Видићев текст је, по нашем убеђењу, у предности због специјалне ноте упозорења српским лингвистима и властима зашто ће и како они заједнички бити кључни узрочници будуће асимилације Срба у Хрвате (баш као што се то догодило Србокатолицима) ако и даље, као слепци код очију, задрже Србима неуставно решење питања српског писма у српском правопису и српским неуставним законима, противним пракси целе Европе и света.
Дакле, због таквог текста „Ћирилица“ је Видића већ предложила ових дана Матици за њихово признање, а Синишу ћемо предложити за заслужено признање ових дана. Без обзира на то што смо ми, објективно, дали предност Немањином тексту, Синишина књига (јединствена као историјски рад) и без икакве наше сумње заслужује такође важну награду и признање за толики историјски труд који до сада ниједан други историчар није дао толико времена ћирилици, која то одавно заслужује.
Поздрав и поштовање у много шта добро упућеном гдину Гремлину.
@ Др Онорије АЕ Илирије
Пошто сте поменули моје име, књигу Марија Алинеија (драго ми је да је мој преводилачки рад неком био од користи), Вуков речник српског језика и косовски завет, „прикачићу се“ за Ваш коментар. И искористити прилику да Вас нешто питам.
Оно што у вези с речницима нисте рекли Ви (а јасно је из Алинеијеве књиге), ја ћу. Етимолошки речник руског језика сачинио је Макс Фасмер (Немац), највећи стручњак за италијански лексикон почетком 20. века био је Герхард Ролфс (Немац), за сардинијски Макс Леополд Вагнер (Немац), за литвански Ернст Френкел (Немац), за француски Валтер фон Вартбург (Немац), за албански Норберт Јокл (Немац). За српски? Вук Караџић, Србин. Како? Искористио човек пукотину у времену у којој смо смели да будемо Срби. Због оног нашег присуства у аустријској војсци, које већ од 1867. није више било неопходно (тад су, стварањем Аустроугарске и Мађари могли у хабзбуршку војску), а од 1878, кад су Турци отишли из Босне, није више било уопште потребно. Али у доба ратова Наполеона (турског савезника) и мало после њих, требало је мотивисати српске војнике епским народним песмама и јачањем српског војног морала. Све ово напомињем јер гасим видео прилог или ТВ екран кадгод чујем неког свезнадара (који је обично новинар што се разуме у све и не разуме у ништа, типа Боројевић, Лучић, али има и „јачих“ имена попут Брдара) да лупета о Караџићу. Но, то је она контрола масе о којој сам већ писао: није случајност што се у нашим медијима врти педесетак декларисаних родољуба, који кажу нешто што је тачно, а онда проспу све то лупетањем о стварима у које се не разумеју. То је стратегија замајавања, трчања у месту. И одсуство сваке логике: нико да се упита када ти људи стигну да нешто проуче од толиких гостовања. Да назови родољубиви медији заиста желе да прочисте ствари из наше прошлости, мало би истражили материју, нешто прочитали, позвали компетентне људе уместо тих „свезналица“, па бисмо мрднули од прича је ли Вук био масон или није, да ли смо добили или изгубили Косовску битку и сличне. Али, све је под контролом, знамо чије моћи, било тврде или меке.
Моје питање за Вас везано је за косовски мит, који сте поменули. Мени је у вези с њим интересантно да је Клод Леви-Строс нашао пет шифара помоћу којих се могу дешифровати сви најстарији митови (пет шифара због пет чула, јер је првобитно мишљење било чулно, које је претходило митском). Тих пет шифара су: стваралачка бука, помрачење, родоскрвнуће, неред и обојено перје птица. Свих тих пет шифара је присутно у косовском миту (ето колико је он заправо древан)! Неке јасније, попут обојеног перја птица, јер кос, по коме је Косово названо, према предању је птица изворно белог перја које је поцрнело, постало обојено. Нема дилеме ни око помрачења, које је основни део мита о смаку и обнови света, код нас представљеног косовским предањем (уп. и мотив Видовдана). Неред је исто неспоран јер се Лазар бори против сила Хаоса у виду Турака, како рече још Чајкановић. Стваралачка бука је мало посреднија симболика, везана за пролећно бујање биља (од којег потичу речи за нашу заједницу „род“, „племе“, „људи“) и људску, смртну, цикличну (а не полубожанску) црту свих наших косовских јунака (нпр. они немају никакво магично оружје, попут хероја западноевропских епова). Е сад, посебно је занимљиво у том смислу оно родоскрвнуће. Оно је генерално везано у миту за издајнички (према правилима заједнице) еротски набој, и казна за њега је најчешће преображај у животињу (као у Овидијевим „Метаморфозама“). Словени су инцест везивали за помрачење Месеца (ми смо једина индоевропска група која има митологизацију месечевих мена) и лунарне култове, пореклом још праисторијске (за разлику од соларних из доба метала). Притом су само Словени имали у ИЕ свету егзогамију групе, забрану склапања бракова унутар истог рода (братства) без обзира на степен сродства (што је исто праисторијска одлика), па је родоскрвнуће код нас морало значити и издају заједнице. Када све то пренесемо на косовски мит, прво што упада у очи је присуство двојице „издајника“, Милоша Обилића и Вука Бранковића (један је за издају набеђен пре битке, други после ње), који су обојица везани за животиње, један именом (Вук) а друго „презименом“ и митском партеногенезом (Кобилић, подигнут од кобиле), што упућује на ону метаморфозу родоскрвног издајника (али и на праисторијски тотемизам).
Дакле, оно што сумњам да ћу чути икад од Ковића или било ког нашег историчара што робује фактографији, па питам Вас, пошто већ кажете да проучавате наше корене ради уклањања заблуда у српској садашњици, шта мислите да ли то значи да је порука косовског мита, чија је је потка настала много пре самог Косовског боја, другачија од оне која преовлађује код нас? Можда то није била издаја Бранковића, него издаја српског обичног човека (неколеновића Милоша, а сетимо се да је и другом јунаку из тог мита, Лазару, оспоравано порекло достојно женидбе Милицом, потекле од Немањића) од стране српског племства које се тада, прихватајући ромејски модел класног друштва, одрекло од наше традиције друштва једнакости? Да ли је косовски мит заправо сведочанство о постојању преднемањићке Србије и најјачи крик српске колективне свести, спрам свести касније елите, одражене у средњовековним писаним делима? И да ли се можда и тако доживљавао у XIX веку, када га је Вук записао? Или је тачна ова званична верзија о силама Хаоса у виду Османлија?
Питање за врло уваженог Ивана Димитријевића, доктора лингвистичких наука
Иван Димитријевић, доктор лингвистичких наука, чини се да је пун знања из лингвистике, што каже народ — као шибица. Да се неко од лингвиста „кресне“ с њим у пролазу, чини се да би се тај пролазник поред овог доктора запалио као шибица.
Стога, као несумњиво великог зналца, с уважавањем и пажњом бих га питао: шта би он, конкретно, казао о данашњем стању у учевном (књижевном стандардном) српском језику и о његовом мишљењу зашто сви лингвисти и власт данас толико „раде“ на томе да се побољша статус српске ћирилице у српском народу и његовом језику, власт чак држи на снази два закона у коме се „штити“ ћирилица, а ње је данас мање у језику Срба чак и него у време комунистичке власти која је успела да ћирилицу у Србији сведе на мање процената данас него што ју је било у време када је та власт имала тврд план и програм за постепену потпуну замену српске азбуке.
Да сведем питање на ову упитну реченицу за доктора лингвистичких наука: зашто је ћирилица у Србији данас у лошијем проценту него што је била у време владавине најопаснијих непријатеља и Срба и њихове ћирилице комуниста у целој историји српскога народа? И још: да ли је ћирилички проблем у лингвистима и властима, или у српском народу?
Хеј Иване, где те је чика Лаза до сада скривао? Долазиш у правом тренутку пошто планирам да престанем да коментаришем пре краја године, па могу да ти препустим ватраљ (иначе сам сачувао дедин ватраљ од пре 1-ог св. рата). Имам неколико текстова у завршној фази за објављивање (типа фирентинског сабора, римско-српских тетрарха, антона фарчића, трећег српског устанка, плана за суштинску аутономију и заједницу шиптарских општина у Србији, приче о васи ладачком, старозаветном Јахвеу и сличних) али ће вероватно сачекати друга времена, мада ћу се потрудити да пре тога одговорим на твоје питање.
Честитам ти на преводу Алинеиа, гледао сам давно промоцију превода мада нисам одмах повезао тачкице. Истина, Алинеија сам читао много раније на енглеском али је одлично за наше читаоце да постоји на српском, пошто је ту фактички приказан угаони камен не само српске већ и светске историје.
Иначе сам Клод Леви Штроса читао још као студент (још имам десетину оних жутих књига из едиције Сазвежђа) и добро си ме подсетио да неке књиге из студентских дана поново прочитам, сада са више читалачког и животног искуства. Добро си уочио примењивост његових ‘шифара’ на косовски мит. Ја јесам и још увек проучавам Вуково дело, не само зато што сам основачке распусте проводио буквално на његовом кућном прагу и дворишту, где сам имао прилику да упознам неке од наших најпознатијих књижевника који више нису живи.
Сви елементи које си поменуо су ми познати али нисам покушао да сагледам ствари кроз синтезу из те перспективе, тако да си ми задао озбиљан задатак. Ја сам то дотакао у текстовима о српском идентитету и косовском завету. Већ сам рекао да косовски завет има много дубље, исконске корене и да није везан само за косовску битку, како Ковић обично поједностављено представља. Видим да је и твој фокус на суштини – да се да одговор на то ко смо и шта смо. Скоро сви моји коментари на неки начин, директно или индиректно, покушавају да осветле то из неког угла.
Узгред, у вези твог питања планирам пројекат везан баш за твоје питање када су у питању аустралијски абориџани. Они немају ни историјске ни генетске везе са нама па ће бити интересантно да ли су Левијеве шифре примењиве на њихове митове (попут оних у бразилским прашумама Амазоније) и да ли имају додирних тачака са косовским митом.
Они су још увек очували најстарије митове (dreamtime) и поред десетине живих језика, држава доста помаже регенерацију њихових изгубљених језика, којих је било неколико стотина, што је заиста изазов своје врсте. То је златни рудник за истраживаче митова и лингвистике, па ћу можда ангажовати и локалце као што је Саф, да дају свој допринос мада сам и сам имао прилике раније да доста од тога видим из прве руке а биће и узгредни текст (ако стигнем) о тамошњем српском манастиру.
Абориџани су непрекидна култура од 40000 (можда и 60000) година што је слично и са пра-прецима (половине) Срба чија старост је око 36000 година. Поред свог основног (дуалног) образовања имам као треће и две године Liberal ArtsЪ студија са тежиштем на антропологији. Планирам да се и ми као европски абориџани/староседеоци повежемо са њима, мада се у Европи (у Америци мање) сви изненаде када их запитам ко су европски староседеоци (попут Америке и Аустралије), а пренеразе се када им кажем да су то били стари Срби.
Предложићу да се одржи светски скуп/конгрес (нижег, тј. радног профила) представника староседелачких народа са свих континената. Већ сада размишљам о теми коју бих презентовао и то може да има додира са твојим питањем. Било би речи и о фалсификовању наше историје што је вероватно у мањој мери случај и са њиховим историјама.
Лингвистика ће такође бити неизбежна с обзиром да су се обе мејнстрим теорије, анатолијска и Јамнаја (тзв ‘индо-европска’) показале неадекватним да објасне све феномене поготово европске историје. Када будем имао неки текст послаћу ти драфт да прочиташ и да ми даш ØыдбѢкЪ. Śтэйь кюŁЪ!
НЕГАЦИЈА ЧАК И ЗА ПИТАЊА — ЗАШТО?
Врло су занимљиви ови читачи који дају негативан поен чак и питању које сам поставио. Зашто је, по њиховом мишљењу НЕГАТИВНО поставити некоме неко питање? То је за озбиљно филозофско и стручно тумачење такве негативистичке појаве.
@ Др Онорије АЕ Илирије
Није само Клод Леви-Строс, него је и Малиновски открио запањујућу сличност меланежанске митологије са нашом. Ја сам чак и објављивао нешто о томе, о упадљивим паралелама наше песме о боланом Дојчину са меланежанским митом о Тудави и Доконикану. Кад кажем „открио“, мислим на то да „проналазачи“ можда нису били свесни српских карактеристика (етнографских, језичких и генетских), али ми зато јесмо, па можемо те наводе да користимо.
Ево једног упечатљивог примера за то. Амерички лингвиста Мерит Рулен је истицао да је образац tina/tana/tuna „син/дете/кћерка“ у америндским језицима „готово одсутан“ у осталим језичким породицама. Међу облицима тог tina „син“, измењеним посредством гласовних промена, он је навео и нама добро познато sin, ознаку коју и ми Словени користимо за обележавање најближег мушког потомка! Пошто није познавао словенске језике (али је, опет, морао знати за енглеско „son“), он је погрешно оценио да ван америндских језика тог обрасца нема. Па ипак, словенски језици нису тако мали па да се прича о готовом одсуству, поготово кад се погледа да су и старије речи за дете „детент“ и кћерку „дштер“ заправо сличније него што њихови деривати показују, а одлика језика јесте да теже истој ознаци за исти ред појмова. Притом се овде ради о појму који је могао настати на самим језичким почецима, и о термину из базичног вокабулара, а такви термини се ретко позајмљују, аутохтони су. Са друге стране, треба знати да се од три америчке језичке породице – америндске, на-дене и ескимско-алеутске – управо та америндска сматра најстаријом, односно сматра се да су њени говорници први крочили на америчко тло прешавши Берингију (залеђени део Беринговог мореуза) током последњег глацијала. Различите су процене датума тог преласка, Рулен наводи 11.500 година пре нас, Алинеи највише 25 миленијума, док је Луиђи Лука Кавали-Сфорца, водећи генетичар свог доба, на основу генетичких дистанци проценио да је то било пре 32 миленијума (што се слаже са почетком тзв. пуног глацијала); мање прецизна генетичка истраживања, која обухватају и несиноидне (немонголоидне Азијате) говоре о 43.000 година, а Кавали-Сфорца закључно даје оквир између 30 и 50 хиљадугођа пре нас. И од тада су се Америнди развијали без додира са индоевропским живљем све до Колумба.
Дакле, како објаснити исту реч за сина, један од термина из суперпрамајке језика које су реконструисали Рулен и Џон Бенгтсон, код нас Словена и код Америнда на основу званичне теорије о постојању индоевропских народа тек 6000 година? Како је уопште објаснити осим заједничким пореклом? Да не буде забуне, азијатске расне црте америчких Индијанаца нису урођене, него су, како је доказао исти италијански генетичар, стечене услед климатских услова, хладноће Сибира, због које су њихови очни капци тежи а ноздрве уже (да би их штитили од зиме). Одатле њима косе очи, а одатле и те антропометријске црте не морају бити никаква препрека заједничком пореклу нас и њих.
@ Драгољуб Збиљић
Наравно да није крив српски народ за све мање присуство ћирилице, него они који га воде. А то су, што ја кажем, колонијални намесници. Из онога што сам овде изнео, јасно је да је контрола неизоставни део начина деловања западног света, па се контролишу и државе које то допусте, а међу њима је нажалост и Србија, заједно са научним (просветним) токовима у њој. Прича о сатирању ћирилице је део исте оне политике сужавања научне литературе: она је проблематична јер у коначном закључку може довести, преко веза са другим старим писмима (етрурским, винчанским) и другим језицима (америндским, погледајте шта сам одговорио др Онорију) до потпуног поремећаја званичног наратива. Није без разлога Ренфруова теорија о мирном индоевропском досељавању у Европу дочекана на нож. Оно што контролорима беше спорно у њој није досељавање (то је део који воле), него она мирољубивост. Класно друштво, једино познато Западу, јесте насилно јер је нестваралачко, базира се на чувању постојећег, а не стварању новог, па пошто не уме да створи, Запад отима ресурсе неопходне човеку за живот. Када би се открило да је једна индоевропска група, словенска, ипак живела другачије, мирољубиво, без поделе на богате и сиромашне, стварајући прву пољопривреду, прву металургију, прво писмо, испало би да нису људи генерално у прошлости били агресивни, насилни освајачи, каквима их представља теорија Марије Гимбутас о насељавању Европе од стране ратничких коњаника из Каспијско-потнских степа, него би такви, агресивни и насилни освајачи, били само – западњаци. А онда би се поставило и питање историјског права на све што су отели. Овако делује да то беше универзална одлика, па потежу свој чувени изговор: „да нисмо ми (нпр. Енглези) то урадили, учинио би већ неко други!“ У преводу: сви смо исти.
Е сад, да се не би неки знатижељни истраживач позабавио таквим питањима, западњаци су смислили врло ефикасан начин да га спрече. Не можемо ту причати о заверама јер оне подразумевају једну малу, издвојену групу, која одлучи да ради мимо правила; напротив, овде је реч о целокупном систему, који већ на првом кораку, а то је школски систем, тенденциозно прави селекцију на подобне и неподобне, па тиме на крају у науци, просвети, у свим пољима друштвеног живота, добијамо на челу оне који су подобни. То је сада очигледније него раније јер је западни свет у највећој кризи за последњих неколико векова. Шта се дешава конкретно у нашим установама, ја не знам. Не радим у њима, нисам повезан с њима, мада сам докторирао на ФФНС. Но, могу да Вам опишем како то изгледа у Торинском факултету, где радим. Пре годину дана сам помагао колегама са англистике (они имају много више студената него ми), држећи и један усмени испит, који се састојао од видео-представљања теме по слободном избору. Изађе на испит девојка, „разбије“ лингвистичку тему о изумирућим дијалектима Квебека, енглески професор каже (ово преводим јер систем оцењивања није исти): шестица! Боје видео-слајдова су му биле неинспиративне – тако рече мени кад је студенткиња изашла. Једва сам навукао оцену на седмицу. Али је зато свака студенткиња која је изабрала да говори о феминизму, о геј стриповима и читавој ЛГБТ агенди, добила највишу оцену с похвалом моментално, без консултација са мном. Студенти нису глупи, они знају шта хоће да чује који професор, па изаберу пожељне теме. Но, крајње последице тог система је да на крају само ја и тај енглески професор знамо да је јадна студенткиња која је добила седмицу заправо показала стручност, док су оне са највишим оценама и похвалама испољиле једино подобност. Онај ко буде хтео да их запосли, па погледа оцене у индексу, помислиће обрнуто, да је прва нестручна, а остале да су тата-мате. Тако се одмах ишчисти терен, и на крају немате у главним установама никог (или скоро никог, увек је потребан неко ко уме, да ради и за оне који су постављени јер су подобни) ко би познавао материју којом се бави, па тако немамо ни код нас никог ко би се зналачки бавио питањем ћирилице на државном нивоу. Па зар нисмо пре који дан видели листу потписника подршке владајућој партији, на којој су толики лекари и универзитетски професори! Зар неко стварно мисли да се сви они, разни гинеколози, радиолози, офталмолози, у тој мери интересују за политику да би се ангажовали око тих потписа? Наравно да су они потписници јер знају да су на својим намештењима због те припадности владајућој политичкој странци, а не, на крају крајева, због свог знања. Оно није ту пресудно, нажалост. А пошто ни професори нису глупи, на крају се у њиховим главама зачне мисао: што бих се ја бавио/бавила науком кад не морам? Довољно је да имам партијску књижицу и остаћу на универзитету, у болници, институту… И Ви сад очекујете од таквих људи да се баве питањем ћирилице?
Све најбоље, и поздравите Весну, ако ме се сећа, преко мог кума Стеве, Гавриног рођака.
Кажу мудри људи да не вреди одоварати на мрежи, али … @Иван Димитријевић, доктор лингвистичких наука.
Налазим више проблема. Кренимо од очигледног. Сумерско писмо настало је, доказиво на основу археолошке грађе, из рачунских потреба. Да доведемо ствар до или преко границе пуцања: из рабоша (резултати када се играмо таблића). Из личног искуства ad hoc бележења резултата игре кефамено (трешета која се игра да би се изгубило, рунда за рунду, обично за жмуљ вина наискап као казну у правој игри бодовно најуспешнијем) где се збир произвољно, у мешовитом друштву, бележио са четири хоризонталне и петом вертикалном уз симболички приказ билошког рода (једноставни симболи) за сваког у погледу олакшавања телу под притиском испијене течности, налазим да је сумерски основ развоја писања савршено логичан и схватљив. Да ли је то примењиво на египатско писмо? Није. Да ли је то примењиво на кинеско писмо? Није. Не постоји доказ који би томе водио. И једно и друго су, па и у најстаријим ископинама, религијско-државне природе. Нема рабоша као доказивог извора. Где је ту „винчанско“ (обраћам се и свеукупном овде присутном коментаријату), такозвано или стварно, писмо? Линија која води од сумерског до феничанског, из којег је развијено хеленско писмо, а из њега ћирилица у разним редакцијама, неоспорива је. Чиме можете да докажете да је винчанско писмо управо то: писмо, у смислу цивилизације насупрот култури? Волео бих да знам, а да ме не упутите на постсоцијалистичку скрибоманију која је, и пре настанка пуне неоромантичарске књижевне (та писанија везе са доказивом историјом немају) продукције, тако лепо антиципирана и још боље играна у драми „Шовинистичка фарса“. Где је, тачно, рационалан доказ? Дајте доказа. У противном, то је ancient aliens TV business, на којем онај цинични Грк са америчким пасошем тако лепо профитира. („Снаш’о се)
Из тога произилази следеће питање: због чега тачно Ви, за почетак, у коментару трчите од тачке до тачке ка некаквом општем антрополошком схватању, у коме се без методолошки оправданог образложења меша све и свашта а не води никуда и нити ка чему, као да би антропологија могла да буде разумом дефинисана наука, а не американска свињарија?
Да завршим, дан већ одмиче: ја сам само указао да позитивно ОПШТЕ знање уграђено у наше НОРМАТИВНО не одговара чињеницама које су, црно на бело, у грађи. К томе, назначио сам о могуће узроке укорењивања такве представе. Молио бих Вас, стога, да се у коменатрима држите позитивног и доказивог начелно, тиме текста књиге коју Сте узели за повод да пишете.
Уосталом, напишите и Ви монографију на исту тему. Био бих Вам захвалан.
Иван Димитријевић
Тешко би се ишта нашло за оспоравање од овога што сте љубазно написали у свом (брзом) одговору. Очекивао сам још мало детаљније о директном (практичном) могућем начину данашњег спасења ћирилице, али сам добио одговор у коме немам ништа важно да додам, поготово не да оспорим. Хвала Вам. (Весну ћу поздравити, јер мислим да знам о коме је, мени сувише драгом, имену реч.
Мислим да је и Стању ствари част што се јављате на њихов електронски простор.
@ Аутор
Врло агресиван коментар, из којег избија увереност у оно што тврдите. По Вама је све доказано, поуздано, несумњиво. Иако прави научник после сваког истраживања има пред собом више питања, него одговора. После првог Вашег одговора помислио сам да само нисте имали на располагању неке податке које сам ја имао, али сада видим да сам Вас преценио.
Говорите о доказима. И говорите о писму и религији. Свака од тих Ваших поуздано сигурних тврдњи може се и поред свега оспорити. И то не нарочито тешко.
Ево да кренемо од тога шта су у науци докази. Да ли је највећа генетска разноврсност на афричком континенту чињеница? Јесте. Да ли је доказ за „егзодус из Африке“? Није. Од наводне појаве модерног човека пре 200 хиљада година имали смо, кажу, два глацијала, рис и вирм. Та ледена доба нису практично нимало захватала подсахарску Африку. Данашња Сахара била је плувијал, подручје с много киша; данашња јужна Европа, где смо ми, беше шуметина. Изнад нас појас степе, па још изнад тундре, а тамо где је Скандинавија беше лед. У Европи се живело у малим изолованим групама и у тешким климатским условима. То су околности посебно погодне за брз генетички дрифт, промену генома у виду све већег његовог уједначавања. Дакле, логично је да је у Европи мања генетска разноврсност него у Африци, и тако би било подједнако и да је човек прво био на Црном и да је прво био на Старом континенту. Постоји граница докле је нешто доказ, али је научници често у жару открића прегазе ни не примећујући да су упали у зону нагађања. Или пак превида. Иста та генетика је доказала анадолску теорију што се тиче првих узгајивача пшенице и јечма у Европи, али то и даље не значи да су ово били први европски ратари уопште, како је мислио Ренфру, јер шта ћемо са чињеницом да су Словени, рецимо, махом узгајали просо, а не пшеницу, на основу чијег узгоја се одређују те зоне првих земљоделаца (Блиски исток, Сахара, Мексико). Да не говорим о чињеници да је -ланд из назива баш оних територија у Европи, данас већином германских, које беху под ледом или тундрама током глацијала, доказано реч словенског порекла, са значењем „необрађено земљиште, ледина“? Осим питања које се намеће само по себи – зашто би несловени назвали своју земљу по словенској речи, то -ланд логички указује да је за Словене морала постојати и она обрађена земља, то јест да смо морали увелико знати за земљорадњу када је њу, пре око пет миленијума, упознао северни део Европе! Јер, ако ништа друго, требало је ту необрађену земљу претходно тамо искрчити, што није посао од дан-два, већ од миленијум два, гледа ли се темпо од километра годишње, израчунат за ширење аграра са Блиског истока. Још ако узмемо у обзир да најстарија аграрна техника, „посеци и спали“, која се изводила сечењем и паљењем дрвећа, из чијег се пепела користила поташа као првобитно ђубриво, јасно је да она упућује на шумске пределе, какав беше управо наш, јужни појас Европе. Но, ето, нисмо гајили пшеницу, која је универзално узета као ознака настанка земљорадње, него просо. Ако не верујете, сетите се да сама словенска реч „пшеница“ означава у ствари баш: (самлевено) просо.
Кажете да релативизујем причу о историјату писма, и онда узимате у обзир религијске текстове. Да ли Ви схватате да, док истичете религијске текстове, Ви – исти онај човек који прича о штетности политике Беча по Србе, преносите идеје „бечке школе“? Јер, Ваше схватање религије (па и религијских текстова), је оно нажалост владајуће у науци, које је успоставио отац Вилхелм Шмит, и оно гласи да религију не може чинити само вера, него и жртва и молитва. Кажем „нажалост“ зато што је то схватање погрешно. Евел Гаспарини је у књизи „Словенски матријархат“ истакао да су само Словени знали за доконог врховног бога, божанство које никада није долазило у додир са верницима. Приметите да од божанства које не силази међу вернике и нема никакав додир с њима не вреди тражити било шта, и не вреди давати му било шта, дакле нема жртве и молитве, како је захтевао Шмит, а ипак има религије! Али религије старије од временских лимита до којих је идеолошки добацивао Шмит, но да бисте то знали, морали бисте знати нешто, као историчар, о фазама митског и религијског мишљења кроз прошлост. Постоји књига Алберта Кука „Мит и језик“, у којој су наведене те фазе. Од њих шест, прва је палеолитска, где је постојало само рудиментарно веровање у мајку земљу. Друга је неолитска, настала са открићем земљорадње, и краси је веровање у цикличност природних појава. Човек је ту само део поновљивих природних циклуса. Тек трећа је фаза она у којој почиње да се верује у каирос, правовременост, човекову моћ да управља природним токовима, у којима се јављају космогонијски митови јер човек покушава себи да одреди своје место у свету преко њих. Та трећа фаза је из металног доба (и винчанско писмо је из металног доба, које је на Балкану почело много раније но другде, пре око 8 хиљада година), периода у којем човек већ уздиже себе у бога, и потпуно је логично да писмо, и инвентарно и религијско, настане тада јер је писмо одраз самоистицања, уздизања човека, тог схватања да људско биће контролише природу, да је човек толико важан да би за собом морао да остави писани траг! Схватање доконог бога је, напротив, одраз човекове инфериорности, народ који је веровао у таквог бога није имао рашта да пише не зато што је био заостао, већ зато што то није било у његовом културном коду. Тај народ је могао да остави само ону изреку, коју нам је пренео исти Караџић којег нападате због сарадње са католичким Бечом, Ви који притом преузимате ставове главног идеолога „бечке школе“, католичког свештеника Вилхелма Шмита!? Мало је противречно, зар не?
Коме ово и даље није јасно, нека се сети чињенице да су наши првобитни врачеви лечили болести изговарањем (а не писањем) магијских речи. Нека погледа етимологију речи „врач“ и речи „лек“, у којима се крију конотације медицине и лековитог биља (оно „лек“, тачније „leg“, кажу да је праиндоевропски корен са значењем сакупљања), односно лечења изговарањем магијских речи. Разлика између магије и религије је у томе што магијски човек зна да није на нивоу бога, али да ретко може, и то накратко, да достигне божански ниво; док религија подразумева сталну инфериорност човека. Међутим, од металног доба и уздизања човека на ниво божанства, више религије има у магији, него у религијама. Све те религије које наводите поводом религијског писма су већ заоденуте у антропоморфно и антропопатско, а то је, подсећам, тек трећа фаза обредног мишљења! Наведите ми трагове религијских схватања тих народа чију писменост истичете, а који јасно указују на фазе мита старије од металног доба, то јест које нису већ заоденуте у протосторијско рухо, као што је мит о Прометеју, потекао од праисторијске поделе на сирово и печено, али са већ наглашеним човековим овладавањем ватром, природом? Ја ћу Вам навести један наш, који познајете: мит о вампиру, мртвацу који одбија да телесно иструли, па је лош јер све што се рађа мора прво да иструли, вели оно циклично схватање. Месечеве мене исто показују ту цикличност. Постоји мит о мајци која на самрти даје сину прстен и заветује га да ожени девојку којој тај прстен буде пристајао на руци. То испадне његова сестра, која од бруке пропадне у земљу, у подземном свету нађе двојницу и избави се оданде, па брат ожени двојницу. То пропадање (падајући полумесец), боравак у подземном свету (тамни месец), излазак из њега са двојницом (растући полумесец) и венчање двојнице са братом (пун месец) је митологизација месечевих мена позната само Словенима (као и мит о вампиру, чије име није без разлога потекло од речи „лептир“, јер лептир је симбол метаморфозе која се захтева у том односу труло-плодно тј. трудно).
Кључна идеолошка разлика између мене и Вас је у томе што сте Ви прихватили западњачки наратив да је човекова прошлост одређена жељом за технолошким напретком, при чему аутоматски изједначавате технологију са културом, а човека посматрате као некога ко влада природом; док ја примећујем да је огроман део човечанства, практично свуда осим на западу Европе, тежио складу с природом и на технолошки напредак је био натеран. Многи подаци показују да су индигени становници свих континената – укључујући и словенске староседеоце Европе – остајали верни ловачко-сакупљачком животу и примитивном аграру (без лемеша, са куком тј. дрвеном мотиком) докле год су могли. А разлика је велика у полазишту да је жеља за физичким и духовним освајањем звана прогрес нешто универзално, и у полазишту да је она један инцидент који је на крају преовладао. Што рече један амерички историчар етике (Макинтајер), постоје две велике замке код анализирања прошлости: да помислимо како су људи у давнини размишљали једнако као ми данас, и да помислимо како су сви догађаји у прошлости имали једини смисао да са нама доживе врхунац. Мени се чини да сте Ви у обе упали. А ето, бавите се баш тиме, проучавањем прошлости.
Аутор књиге Синиша Стефановић
Ишчитавајући књигу Синише Стефановића „Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до кримског рата“, наиђох на нетачан податак о датуму оснивања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ 15. фебруар 2000. године. То је нетачан податак. Датум оснивања „Ћирилице“ је 15. фебруар 2001. године.
Где је аутор књиге нашао овај нетачан податак?
Аутор књиге „Успон и пад Вукове ћирилице…“
Салу за оснивање “Ћирилице”, пре Градске библиотеке у Новом Саду, једино је смела и хтела да уступи “Ћирилици” управница Народног позоришта на мађарском језику, а Матица српска и остали су одбили; сви други се боље објединише на српском (преименованом) језику, а само ми (остаци Срба) и даље остадосмо у учевном (стандардном, књижевном) језику све до данас разбијени и изговорно (екавски – ијекавски) и у писму (ћирилица – латиница).
Истина је да је, иако још званично неосновано, Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ почело своје активности у одбрани српске азбуке и пре 200О. године, а те године, нарочито када је победио делом антићирилички ДОС и почео да и у државне органе враћа хрватско писмо у српски језик, моја маленкост је с Владимиром Цвијиним Спремом почела да спроводи активности за оснивање „Ћирилице“. Али, радили смо „илегално“, помало слично комунистима који су имали циљ да разоре Србе у Југославији, српско ћириличко писмо, пре свега, али и све што је српско у идентитету Срба. Ми смо имали велику жељу да сачувамо српско писмо. Онда је моја маленкост била принуђена да с Вером Давидовић, убрза активности за званично оснивање Удружења, јер Спремо није био за „журбу“. У томе смо се, као што обично раде Срби, споречкали, па сам морао тражити другу особу за формално главно лице у будућој „Ћирилици“. Вера Давидовић је ту улогу одлично одиграла, схватила је зашто се морало журити и зашто се на томе морало радити у приличној тајновитости, јер су се јавили политичари, посебно у Војводини, који су оспоравали сваку потребу за нашом активношћу у одбрани ћирилице. У почетку смо имали поверења да предложимо само лингвистима Драгољубу Петровићу и Мати Пижурици да нам се придруже. Они су дошли на тајни састанак у стан код Вере Давидовић 12. фебруара 2001. године. Понуђене им челне функције у „Ћирилици“ одмах су одбили. Остали смо да то прихватимо Вера Давидовић и моја маленкост, како је и било на Оснивачкој скупштини „Ћирилице“, коју је коректно водио на дан оснивања 15. фебруара 2001. године у Градској библиотеци у Новом Саду Д. Петровић по сценарију који је саставила моја маленкост. Касније су Петровић и Пижурица прихватили да воде Стручну групу „Ћ-пет више“ (први у својству њеног председника, а други у својству његовог заменика) Њих двојица су у почетку одлазили често с нама на скупове. Захваљујући њима, учланио се у “Ћирилицу” приличан број њихових студената.
Занимљиво је да, када је требало обезбедити салу за оснивачку седницу „Ћирилице“, нико од (за)мољених, најпре Матица српска, па многи други (Српско народно позориште, на пример) нису смели или нису хтели да дозволе скуп у њиховој сали. Једино је, пре Градске библиотеке с управником Драганом Којићем који се одмах учланио у Удружење и дозволио коришћење њихове Читаонице за оснивање „Ћирилице“, одмах је пристала да нам дозволи скуп у позоришној сали управница (нажалост, нисмо јој забележили име) Народног позоришта на мађарском језику. Мора да се прилично чудила (какви смо то ми Срби) када смо јој рекли да ниједна друга институција није дозволила да користимо њихову салу.
Како је, убрзо, једино пристао још Драган Којић из Градске библиотеке, ипак смо ту организовали Оснивачку седницу да растеретимо управницу Позоришта на мађарском језику, да њој неко не замери на тој прихваћеној од ње услужности и великодушности.
Тако смо се, дакле, основали званично 15. фебруара 2001. године и од тада (ево близу 22 године радимо, колико можемо више на лични трошак нас неколицине из “Ћирилице”. Први који се јавио да на све начине, а најпре и материјално, одушевљен што је неко званично основао Удружење за ћирилицу, био је дипл. инж. машинства Немања Видић, данас оснивач другог удружења “Српске азбуке” (сматравши, можда с правом, “да је боље да нас буде више”) који никад није прекидао сарадњу с “Ћирилицом” и да је материјално помаже и када бисмо се, лично, као „прави“ Срби, мало и “споречкали”. У њега је одмалена, од свог деде посебно, био усађен јак нормалан родољубиви ген за све српско, а посебно за стално забрањивану и угрожавану ћирилицу. То је један од ређих (и)јекаваца који је од деде свог деде схватио и сам ту потребу појачао да се сви Срби обједине језички не само око ћирилице него и око једног изговора (екавског) јер никада није био ужи – локални српски патриота (каквих има доста Срба) , него је мислио увек да и ми Срби треба језички да се објединимо и у изговору и у писму као што су се сви други који су преименовали српски језик објединили и изговорно и графички, а само ми (остаци Срба) остадосмо све до данас разједињени и у изговору и у писму.
Томе је посвећено мало речи у Синишиној књизи, али она ипак заслужује неко важно признање јер је њен аутор Синиша Стефановић уложио силно време и труд да предочи успон и пад српског (Вуков(ск)ог писма на које се и данас баца свака грабљива врана и изван Србије и у Србији. А наши и лингвисти и власти неће да примене у сигурном решењу питања ћирилице ни уставну обавезу ни европску и светску праксу у решењима питања писма у сваком другом језику и народу (једноазбучје).
Ако сам добро разумео, Вукова ћирилица је погрешна, назадна и није добро урадио реформу… Увек сам мислио да је он урадио генијалну ствар ali izgleda su moji zaključci pogrešni, tako da mi jedino preostaje da je više ne koristim i propagiram… Pa ne mogu propagirati ideju Marije Terezije…