Удружење „Чувари ћирилице“ саопштило да је умро њихов оснивач и дугогодишњи члан Жељко Филиповић, заставник у пензији

Жељко Филиповић (1946-2023). Извор: Фејсбук

Чувари ћирилице: Жељко Филиповић (1946-2023)

Умро је наш оснивач и дугогодишњи члан Жељко Филиповић.

Удружење „Чувари ћирилице“ искрено жали за њим.

Жељко је био борац за наше ћирилично писмо још онда када нису постојала удружења за одбрану нашег писма. Као војно лице, на почетку своје војне каријере, шездесетих година двадесетог века, увидео је да нема равноправне употребе оба писма. Чињенице на терену су показале да ћирилично писмо, а самим тим и много тога што чини српско национално биће полако тоне у заборав.

Инсистирање које је Жељко спроводио у војсци да пише својим ћириличним писмом тумачено је као непотребно и великосрпско, док се осталим народима то није замерало. Али, ово није поколебало Жељка да се и даље бори за наш језик и писмо. Са формирањем удружења за одбрану ћириличног писма Жељко је само појачао своју борбу и као наш члан написао велики број чланака утемељених на чињеницама на тему ћириличног писма. Са правом можемо рећи да је био наш најактивнији члан.

Поред овога ваља истаћи да је он направио и један од најтачнијих календара, Урошев календар, назван по његовом првом унуку.

Жељко Филиповић: Садашња „Матица српска“ не може да живи од старе славе

За све што је урадио за ћирилицу и нашу борбу за очување српског језика и писма, за очување српског идентитета у овом антисрпском времену од срца му захваљујемо. Можемо слободно рећи, да ће наше удружење тешко имати тако посвећеног члана као што је био Жељко.

Зато, драги Жељко почивај у миру.

(Фејсбук страница Чувари ћирилице)

Жељко Филиповић (1946-2023): Искорењивање ћирилице пољупцима

„Српска латиница“ је зубна протеза која је Србима уграђена после претходног насилног избијања здравих зуба!

Први пут објављено 26. 2. 2014.

Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се Двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православне вере, са циљем да Србе одвоје од православне Русије.

Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када је граничарски официр Филип Радотић био осуђен на смрт зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:

• да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;

• да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;

• да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;

• да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;

• да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;

• да се насељавају у одређене области и одређена насеља.

Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе – на католичку веру.

Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!

Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. г. отпочео је свеопшти напад и на српску ћирилицу. Хрватски Сабор већ 1914. г. доноси одлуку о забрани ћирилице на целој територији Хрватске. Године 1915. и Сабор Босне и Херцеговине такође доноси одлуку о забрани ћирилице. Аустро-угарски генерал Хрват Стјепан Саркотић је том приликом изјавио: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“. Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића: да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи – слова! Двор такође забрањује ћирилицу на целој територији царства, и наређује Србима да спале све своје ћириличне књиге, а код кога се затекну, казна је била одлазак у логор, па и смрт. Немцима је приликом бомбардовања Београда 6.4.1941. г. било важније да униште Народну библиотеку са непроцењивом збирком српских ћириличних рукописних и штампаних дела, него да униште – српске аеродроме! Кад год је неко нападао Србију, нападао је и њену ћирилицу!

За време окупације Србије 1915–1918. г. аустро-угарски војни гувернман је забранио употребу ћирилице у јавном и приватном животу, па и у школском програму. Сви јавни натписи и фирме на радњама су морали бити на латиници. Сви српски учитељи су добили отказе, а њихова места су заузели Хрвати, Срби из Војводине и муслимани из Босне и Херцеговине који су имали подофицирске чинове а проглашени су неспособним за трупну службу. За директоре школа у Србији постављени су официри из истих крајева неспособни за трупу.

По повратку српске војске са Солунског фронта, у Србију се вратила и ћирилица, а „српска латиница“ је отишла са својим најуреним родитељима. 1.11.1918. године управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу: “Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.”

У партизанској Југославији главну реч су водили Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, бивши аустро-угарски поданици одрасли на мржњи према православљу и ћирилици. Сад су пред собом имали одрешене руке и чисте путеве да спроведу искорењивање ћирилице.

Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИА о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito – Stalin Split 1948-1950. – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:

Кликните за већу слику

Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:

У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: “У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему.

И почело је спровођење „дугорочног приступа овом проблему“:

• Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња српска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова српског језика и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена двострука штета. Онемогућено је слање порука на српском језику, али и на свим осталим југословенским језицима, јер је сада недостајало чак 8 знакова за 8 гласова српског језика. Слова „Q“, „W“, „X“ и „Y“ нису била од користи, а недостајали су знаци за слова „Ђ“, „Ж“, „Љ“, „Њ“, „Ч“, „Ћ“, „Џ“ и „Ш“, па смо добијали телеграме „Цеститам венцање“, „Срецан Бозиц“, а и сужене су могућности успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Ове жртве су свесно прихватане само да би се постигао „дугорочни циљ“.

• Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латиничке тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.

• Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, 1958–1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.

• До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.

• Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.

Декан Економског факултета у Нишу смењен је  19.1.1974. године зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу. И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.

• У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.

– У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;

– у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;

– предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;

– војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;

– у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови

– искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Једино место где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. То је једино где војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису доспевала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.

• Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на српској ћирилици. Руси, Грци, Хрвати, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом!

Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу!

Године 2010. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су на крају школске године на табли исписали поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године видео је да су се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа, писмом на коме су се описменили – „равноправном“ српском ћирилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су заборавили своје. Ето правог циља седатива о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – да подвали! Чим су научили туђе, сместа су заборавили своје!

И, циклус из времена рођења њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији противници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших противника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора, запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће наставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупатора! Да добровољно настави да живи под окупацијом!

После Новосадског „договора“ ни један учитељ, наставник или професор није српској деци рекао зашто она за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, то нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и латиница – српско писмо. Због тога данашњи Срби нервозно реагују кад чују израз „хрватска латиница“. Просветни радници већ много генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Југославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као мираз, па српска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима писали глагољицом, па и ћирилицом! Али то данас не знају ни сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и ћирилицом – па онда младим Србима не можемо ни замерити што то не знају. А лингвисти из времена комуниста су то српско незнање злоупотребили, па су српском народу подвалили тако што су истинити став: „Ми Југословени имамо два писма“ жонглерски преокренули у подвалу: „Ми Срби имамо два писма“! И данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су чак отишли и корак даље – измислили су и „српску латиницу“! „Српска латиница“ – дијагонала троугла! „Српска латиница“ – муслимански чварци! „Српска латиница“ је зубна протеза која је Србима уграђена после претходног насилног избијања здравих зуба!

Чувар ћирилице, Ниш

(ФБ Репортер, 10. 2. 2013)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Жељко Филиповић, на вест о смрти, ћирилица