Осећам, овде су ноћ ноћили, / с товаром жита, знојних дората, / пошто су катран и луч трампили, / прадеди ми пре Великог рата
Рудник (Извор: Туристичка организација Горњег Милановца)
Златиборске кириџије ишли су с караванима коња натовареним највише лучем и катраном, понекад пршутом и ракијом, у Шумадију да тамо своју робу размене за пшеницу. Коњи су носили дрвени самар, на који су веште руке могле да натоваре и по пар стотина килограма терета. Робу су носили коњи, а Ере ноге лагане и пут је до тамо и назад трајао више дана.
На Петој Коти на Шумадије
крову на каву уморни сврате,
други затраже хладне пихтије,
ил се печења врућег дохвате.
И ја застанем из златног Рујна
виновој Винчи грожђем понесен,
погледом бродим, бескрајна бујна
брда пламеном чарају јесен,
Осећам, овде су ноћ ноћили,
с товаром жита, знојних дората,
пошто су катран и луч трампили,
прадеди ми пре Великог рата.
Кад белог лука исплету венце,
и сено смире, столетне боре
зграде градећ за нове младенце
уз молитву скрушену оборе.
Тад им мишице мушке набрекну
копајућ корен моћнога брата,
мирисна луча цепке да стекну,
јер вредан беше ћемера злата.
Ере – кириџије, 1931–1940. (Извор: Купиндо)
Потом би ате осамарили,
па чисто рухо од белог беза,
шајкачу, зна се, на се надели,
за каравана, с браћом из среза.
А кад од Ере ти луча купиш,
по мраку можеш до подрумића,
капу да воћем ил иним пуниш,
меку да точиш из свог бурића.
Прену ме глас из буквина лиска:
„Видимо јездиш на белцу, сине,
и њега терет товара тиска,
грабиш њиме у наше планине,
за Славу рујним наливаш бачве,
у част Стевану, на радост госту,
и златним зрном препуњаш наћве
да зимус стигне мрску и посту.
Кириџија Тодор Гајовић (Фото: Илија Лазић/Неимари туризма златиборског)
Ал луч не спремаш нити мазиво,
па шта си тамо за благо дао,
и ко ти иде на чемер-Пиво,
кад си нам децу светом расејао?
До ваших књига древно би знање:
пород у кући – то је имање,
без дечје граје радост пресуши
и кров се тврди на кући сруши.“
Самар – Личи на седло, а ставља се коњу на леђа да би се на њега с обе стране товарио терет, обично у врећама.
Кота 555 – Узвишење на планини Рудник с кога се види „пола Србије”. По овој коти се зове и ресторан на том месту.
Кава – Супротно раширеном уверењу, и овако се зове популарни напитак у Срба. Генерација мојих баба и деда говорила је искључиво кава.
Рујно – Старо име Златибора и округа
Без – Платно изаткано, обично од влакана из конопље и памука. Користило се за постељину и одећу. Изговара се с краткосилазним акцентом.
Луч – Луч је дрво из бора старог сто и више година, које се лако запали и производи пламен као свећа. У корену столетног бора највећа је концентрација смоле, која лако гори, па се зато корен таквог бора вадио и цепао за луч. Зубљом луча лако се потпали ватра, а кад се запаљена држи у руци осветљава простор око себе. Луч је претеча свеће.
Последњи лучар са Златибора Недељко Грујичић припрема луч за пијацу (Фото: Вечерње новости)
Мека – Први дестилат у справљању ракије зове се мека. Изговара се с краткоузлазним акцентом на првом слогу, а дужином на другом. Од меке се у ужичком крају прави врућа ракија (изговара се исто као мека).
Наћве – Дрвени сандук с преградама за чување брашна
Мрсак – Дани кад се мрси, тј. не пости
Пиво – У ужичком крају синоним за Славу. Говорили су: Дођи ми на Пиво! Акценат је на предлогу, па се чује: Напиво!
Categories: Аз и буки
Оставите коментар