Сви ми живи треба да извучемо из сећања имена страдалника из своје породице и да их доставимо онима који се баве пописом жртава и они ће их, ако већ нису, евидентирати
Саво Штрбац (Извор: Глас Српске)
„Веритас” је и ове, као и претходних десетак година имао свој штанд на Међународном београдском сајму књига и то у пролазу између прве и четврте хале. Нама је финансијски аспект у другом плану а у првом су сусрети са другим излагачима а понајвише са посетиоцима, који долазе са свих страна света.
Другог дана сајма присуствовао сам промоцији књиге „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)”, издавач „Прометеј”, аутора Владимира Умељића, у пуној сали „Иво Андрић”. Аутор се у свом излагању критички осврнуо на челнике Музеја жртава геноцида (МЖГ) у Београду (посебно апострофирајући бившег и садашњег директора Вељка Ђурића Мишину и Дејана Ристића, те председника Управног одбора западнославонског владику Јована), због „фактичке и делотворне подршке истих дотичном Александру Корбу (немачки историчар), здушном и очигледно животно посвећеном порицатељу и саме чињенице геноцида над Србима 1941‒1945”, при чему је он само део једног систематског и промишљеног пројекта, онај пословични „вршак леденог брега”.
Иако је Умељић говорио да је број жртава усташког логора Јасеновац „отворен, неутврђен, непознат, дискусија о њему је легитимна и неопходна”, само помињање поменутих челника МЖГ, код публике је схваћено искључиво као критиковање поменутих због умањивања броја жртава у том логору, што је изазвало и бурне реакције неколицине присутних. Падале су и тешке и непримерне речи на име поменутих. Нисам се укључивао у дискусију у сали већ сам се вратио на „Веритасов” штанд, где сам затекао неколико мојих Крајишника.
О Србоциду хрватске државе 1941–1945: Представљена књига В. Умељића „Када мртва уста проговоре“
Након извесног времена придружила нам се група, њих четири, пет, које сам приметио и на промоцији Умељићеве књиге, коју је предводио универзитетски професор у пензији Обрад Зелић. И опет започне прича о „издајницима који умањују наше жртве у Јасеновцу”.
Помало изиритиран грубим речима које сам чуо на претходној промоцији, рекох: „Не делим људе на патриоте и издајнике без обзира који број жртава у Јасеновцу заступали. Мени не треба ни милион и сто хиљада, који број износи академик. Србољуб Живановић, ни 700.000 хиљада, који број се најчешће користи у литератури и који је исписан на стратишту у Доњој Градини (од чега 500.000 Срба), не треба ми ни 90.000, колико их је тренутно на поименичном списку МЖГ у БГ, ни 83.145, колико их је на поименичном списку у КЛ ’Јасеновац’. Мени, тј. нама треба онолико колико их је стварно било.”
У том моменту скоро сви углас повикаше: „Али то је немогуће утврдити сада.” Један добацује: „Ко након толико година може пронаћи кости жртава. Многе лешеве је однела вода, многи лешеви су спаљени а у међувремену су многи и иструнули.”
„Господо, не пописујемо ми кости. Треба да попишемо људе док су били живи.”
„То је немогуће после оволико година. Од кога добити податке кад су преживели у међувремену умрли, а шта са онима где су побијени сви чланови породице”, добацује неко из групе.
„Професоре, да ли знате ко је из ваше породице страдао у ратовима у двадесетом веку”, обратих се Обраду, који ми је био најближи.
„Знам, па како не бих знао. О томе се у нашој породици често говорило. Правили смо им помене и палили свеће за покој душе.” У гласу му се осећао и прекор што га уопште питам за такве ствари. И од других добих скоро идентичан одговор. Затим их упитам знају ли можда ко је страдао из њихова села или комшилука, или неког од шире родбине изван њихова места. Више их је одговорило да зна него да не зна.
„Па како то може да реши проблем броја страдалих у Јасеновцу?”, пита ме професор Обрад.
„Врло једноставно. Сви ми живи, из прве, друге, треће или било које поратне генерације, треба да извучемо из сећања имена страдалника из своје породице и да их доставимо онима који се баве пописом жртава и они ће их, ако већ нису, евидентирати”, рекох.
Извор: Музеј жртава геноцида
„Могло би тако за оне страдалнике који имају живих потомака или рођака. Али шта са онима иза којих нико није остао, где су побијене целе породице?”, пита неко из професорове групе.
„И њихова имена ћемо извући из сећања осталих мештана. И сами рекосте да из предања знате и ко је страдао у вашем комшилуку и у месту па и ван вашег места.”
„А у случају када су страдали сви из села?”, добацује неко из групе.
„Никад се није десило да су у неком рату сви мештани побијени. Увек је неко преживео, било да у време злочина није био у селу било да је преживео масакр”, одговарам.
Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!
„Ко ће нам веровати да је списак жртава сачињен по сећању веродостојан?”, следи питање.
„Ја сматрам да је овако сачињен списак једино могућ и исправан, а самим тим и веродостојан. Много веродостојнији од свих осталих метода. Веродостојнији и од пребројавања костију са ове временске дистанце и од компарације пописа становништва пре и после ратова, који могу бити нека помоћна али никако главна метода”, одговарам.
Док се водио описани разговор између мене и посетиоца, прилазили су и други знатижељници и укључивали се повремено у разговор.
„Нема никакве потребе да се ми Срби свађамо око броја страдалих сународника ни у Јасеновцу ни на осталим стратиштима. Боље би било да енергију коју трошимо на међусобну свађу усмеримо на пописивање наших страдалника. Знам да их је могуће пописати, ако не све онда свакако у врло високом проценту”, говорим гласније да ме сви могу чути.
„Зашто бисмо то радили ми Срби кад то не раде други народи. Ето, примера ради, Јеврејима се верује да их је страдало шест милиона иако их је именом пописано тек око три и по милиона”, добацује један од накнадно приспелих на штанд.
Рекох му да ми треба да попишемо наше жртве. Не због Хрвата, Јевреја или било кога другог, већ због нас самих јер то дугујемо њима, нашим жртвама.
„Дакле, и ви сте од оних који се залажу да свака жртва мора имати име”, добацује љутито исти човек.
„Да”, рекох. „Нема жртве без имена.”
„Значи и ви сте на њиховој страни”, узврати ми исти човек и уз бујицу непримерених речи напусти штанд „Веритаса”.
Večernji list: Beogradski Muzej žrtava genocida došao do 84.796 žrtava jasenovačkog logora
И професорова екипа је отишла са „Веритасовог” штанда уз договор да ће свако од њих проверити првом приликом на сајту МЖГ или телефонским позивом да ли су страдали чланови њихових породица, те остали рођаци и мештани за које знају да су страдали, евидентирани на списку жртава.
Док су се на „Веритасовом” штанду водиле дискусије о српским жртвама ратова у двадесетом веку, на штанду у непосредној близини „пинкпантерке” Оливере Ћировић били су непрегледни редови младих људи који су куповали њене књиге и чекали посвету. Посебно ми се дојмио четвртак када традиционално највише ђака из региона долази на сајам, када су цела одељења на челу са учитељима и наставницима чекали на посвету поменуте „пинкпантерке”.
(…)
Документационо-информативни центар „Веритас”
Допуна наслова, скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ovo što gosn Štrbac zagovara je pokušano na inicijativu Saveznog izvršnog veća 1964 i dobijeno je sledeće sa revizijama i dopunama (Jasenovac + Stara Gradiška):
Srba: 47123
Jevreja: 10521
Hrvata: 6281
Roma: 5836.
Kada je bilo jasno da se ovakvim načinom utvrđivanja neće dobiti ni približna brojka koju država zvanično (i pod kaznenom prinudom) zagovara, vlasti su zaustavile i dalje zabranile ovo istraživanje.
Štrbac namerava, i to uveren sam ne iz neznanja, već iz zle namere da ponovi “utvrđivanje” istom metodom znajući da će se zbog još veće vremenske distance i okolnosti da se područje genocida danas nalazi unutar više različitih država koje imaju svoje interese u ovoj stvari dobiti još manji broj koji će se potom proglasiti da je “to, to” jer više ne postoji državni autoritet koji će voditi računa o opštem interesu i zaustaviti popisivače “šarlatane”.
Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић је 3. на листи СНС за парламентарне изборе у Србији. Ристић иначе наставља са пројектом ревизије историје и умањења броја српских жртава у НДХ, а на бројне реакције у јавности поводом његовог овако штетног деловања, изјавио је – Јасеновцем не смеју да се баве дилетанти (?) Припада групи београдских ревизиониста историје, по којој је у НДХ страдало само око 90 – 120.000 Срба, што је само незнатно више од броја жртава које су пописали Хрвати – око 84.000. А шта је са жртвама које никада нису идентификоване ни пописане ?!
И оваква штеточина је 3. на листи СНС, одмах иза Ане Брнабић, која му је поводом његове скандалозне изјаве о Јасеновцу пружила јавну подршку, изјавом од 12.09.2023. г. – пуна и безрезервна подршка Владе целокупном тиму Музеја жртава геноцида.
Да ли то значи да Влада Србије пружа подршку Дејану Ристићу у умањењу броја српских жртава геноцида у НДХ од стране Хрвата ?!
Да ли за овакве штеточине треба да гласамо на изборима?!
“Мени не треба ни милион и сто хиљада, који број износи академик. Србољуб Живановић, ни 700.000 хиљада, који број се најчешће користи у литератури и који је исписан на стратишту у Доњој Градини (од чега 500.000 Срба)…”
Ово је нетачна интерпретација.
Живановић је рекао:
Око 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја.
Усташе у НДХ су се хвалиле да су побили око 1.400.000 Срба, да би себи дале на значају како су били ревносни у убијању Срба. Немци су ову бројку сматрали претераном и заузели су став да је вероватно та бројка упола мања.
Постоји помоћна криминолошка наука која се зове виктимологија..И виктимолошка друштва која окупљају специјалисте у овој области. Виктимологија има своје методе, прилагођене предмету проучавања.
Постоји и “тамна бројка криминалитета”, што ће рећи број неоткривених кривичних дела и жртава тих дела. И за ту “тамну бројку” постоје неки методи, како се она утврђује.
И постоји конкретан проблем утврђивања броја српских жртава у НДХ а и иначе у титоизму (у којем и дан данас, по мом осећању и убеђењу, живимо).
Прва одлика комунистичке, титовске, диктатуре је масовна брутална репресија (укључујући масовна убиства стварних и претпостављених противника без суда и суђења) којом се утерује страх становништву, на од комуниста окупираној територији (од тзв “Ужичке републике” па надаље, то су стално потврђивали у крвавој “пракси”).
Отуда, од тог преовлађујућег осећања страха, страха за голи живот” и предлози из 1945. остатака предратних политичких странака за доношење Закона о слободи од страха..
(ето где су нас “ослободиоци” довели а где смо били у “мрачном средњем веку” где Законик цара Душана каже, у његово име, “да судије суде по закону а не у страху од царства ми”.).
Овај страх треба најозбиљније узети у обзир. Колико је било упутно бавити се српским жртвама у НДХ, јер то, званично, нису ни биле српске жртве, ни жртве Усташа, а камоли жртве првих комшија Хрвата и Католичке цркве у Хрвата, него “жртве фашистичког терора”?
Како су преживели могли да, осим између своја четири зида и у кругу најближих, а често ни ту, помињу страдале, када је на темељима мученичке цркве у Глини изграђен “дом културе” са нужником на месту олтара, где су вршени најсвирепији замисливи злочини?
Тај страх још траје..
Удружење ”Јадовно 1941.” које се бави културом сећања на жртве НДХ, има списак жртава и овде их можете контактирати да допуните списак: https://jadovno.com/forma-za-unos/
Да подсетим, да је комплекс ”Госпић-Јадовно-Паг” био претеча комплекса смрти Јасеновац, и да је у њему за само нешто више од три месеца убијено преко 40,000 људи. Списак жртава по имену је негде више од 10,000.
„Колико је било упутно бавити се српским жртвама у НДХ, јер то, званично, нису ни биле српске жртве, ни жртве Усташа, а камоли жртве првих комшија Хрвата и Католичке цркве у Хрвата, него “жртве фашистичког терора”?
Како су преживели могли да, осим између своја четири зида и у кругу најближих, а често ни ту, помињу страдале, када је на темељима мученичке цркве у Глини изграђен “дом културе” са нужником на месту олтара, где су вршени најсвирепији замисливи злочини?“
Već smo navikli da ovakve teme posebno privlače polupismene. Na temeljima Glinske crkve nije izgrađen nikakav „Dom Kulture“, već spomen dom žrtava fašizma u Glini koji je preživeli narod sam podigao svojim prilozima (država je prethodno 27.06.1951. podigla spomen kosturnicu). Nema nikakvog „nužnika“ na mestu oltara već spomen ploča koja već u prvoj rečenici kaže: „Bila je nekad na ovom mestu pravoslavna crkva a 30 jula godine 1941. oko 1200. nevinih ljudi našlo je u njoj smrt pod oštricom ustaškog noža“.
Posle operacije Oluja oni s kojima naše bradonje i popomani dele isti pogled na dogadjaje od 1941. pa do 1945. su ovaj objekat preimenovale u Hrvatski Dom a ploče kojih je Banija puna su uglavnom ili uklonjene ili polomljene.
„Како су преживели могли да, осим између своја четири зида и у кругу најближих, а често ни ту, помињу страдале“
Mogli su, recimo da ih pominju na javnim skupovima koji su svakodnevno održavani kada su krajem 1945. krenula masovna suđenja i likvidacije političkih i vojnih „dužnosnika“ NDH samo te tome popovi nisu naučili:
https://ibb.co/PjCmCFc
https://ibb.co/kSBQhd2
https://ibb.co/MhwRQQJ
Господин Перић рече :
“Zločinci ne pripadaju nijednom narodu”
Porfirije je takođe poručio da Jasenovac, ali i svako drugo mesto koje ima takav karakter, moraju biti oslobođeni svake vrste politizacije.
“A, nažalost, suočeni smo s činjenicom da to ne bude tako. Politizacija takvih mesta je zloupotreba onih koji su jedanput nedužno izgubili svoje živote i ta politizacija ima za cilj dobit samo malih grupa i pojedinaca”, rekao je Porfirije.
Rekao je i kako su se zločinci iz Jasenovca i gde god da su vršeni zločini te vrste ispisali iz svakog naroda.
“Ti ljudi ne pripadaju nijednom narodu”, dodao je .
Тада сам први пут чуо да на кугли земаљској постоји не мали број људи који су пали , вероватно са Марса јер не припадају ни једном народу .
Међутим сада смо дошли у ћорсокак . Жртве из НДХ морају да имају имена (исправно , и дакако би требало знати сваког поименце јер је ужасним страдањем заслужио бар да му се име вечно помиње ) а они који су учинили те ужасне злочине ( поприличан број ) немају имена јер их је Г. Перић волшебно исписао из усташког народа . Зар не треба да постоји и списак сваког појединачно , злочинца , макар не припадао ” ни једном народу ” . Да ли је неком пало на памет да треба да постоје два списка са именима и презименима па да их сучелимо ? Што би наш народ рекао ” шио ми га Ђура ” Г. Перићу .
“Једини од петнаест чланова породице преживео сам страхоте Јасеновца и Старе Градишке. Јављам се поводом чланка новинара Стевана Зеца, објављеног у “Политици” од 15. новембра (1989) и телевизијске емисије “Порота” (ТВ Београд, 13. XI 1989), посвећене расправи о жртвама геноцида, у којој су учествовали поједини квазиисторичари од чијих изјава ми се коса дизала на глави. У име истине и људског достојанства шаљем овај прилог као доказ о трагедији и масакру мојих ближњих и даљних. Ја сам једини живи сведок масакра који је учињен над нашом петнаесточланом породицом која је побијена и помрла у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У ова два усташка логора страдало је на хиљаде жена, деце и људи, који се воде као нестали јер једноставно нема преживелих чланова породице који би посведочили да су убијени. Мислим да појединци хоће да умање број жртава да би смањили број убица.
Рођен сам 1930, године у селу Доње Водичево код Босанског Новог, од оца Николе и мајке Маре. Наводим имена чланова моје породице који су убијени у Јасеновцу и Старој Градишки. У Јасеновцу су убијени Никола и Љубан Томић. У Градишки су побијени следећи чланови породице Томић: Мара, Радојка, Роса, Душанка, Драгица, Божо, Љубо, Јелена, Зорка, Драгиња (и њена мајка чије име не знам), као и Даница Шкоро. Сви су били из Доњег Водичева. О осталим страхотама које сам видео у логору не могу да пишем.
Да ја нисам преживео сви ови моји ближњи и даљњи водили би се као нестали, али не у Јасеновцу и Градишки. Непосредно после рата, у мојој рођеној општини морао сам уз помоћ два сведока да доказујем да сам ја – ја.”
Душан Томић, Задар (“Политика” од 27. XI 1989)
05.08.1995. Село Брубно, заселак Јанузи. Хрватска 2.гардијска бригада “Громови” је пострељала 500 српских цивила. Бившој браћи је било мало што су ти несрећници у избегличкој колони заувек напуштали свој завичај, па су одлучили да ти “Влаји” морају да напусте и овај свет. Да ли су жртве спаљене или сахрањене на некој другој локацији, остаје тајна до данас.
О свему овоме је проговорио један Хрват, инсајдер, који је целом ужасу присуствовао. Да њега није било, за читав случај се никад не би сазнало. Имена жртава нема ни данас, јер су тог дана угашене читаве породице. Није остао нико ко би могао да сведочи о томе како су прекинути животи његових најмилијих, комшија и још многих њему више и мање познатих људи, па и непознатих, са којима се затекао на истом месту.
Ако у обзир узмемо све наведено и применимо ишчашену логику Сава Штрбца, значи ли то да се овај злочин није десио? Да је неко убио Сава и целу његову породицу, па и људе из комшилука и улице у којој је живео и самим тим уклонио све оне који би о масакру могли нешто да кажу, да ли би то значило да Саво и његови најдражи нису жртве?
Никада нећу моћи да разумем зашто су толики Срби попут крава које кофу напуне млеком, а онда се ритну и све проспу. Зашто толики Срби у једној прилици учине нешто добро, а у другој се жешће унереде и све то девалвирају?
Јован Рашковић је био у праву када је рекао:”Срби су луд народ!” Додуше, ни он није био сасвим нормалан, али то је нека друга тема.
Наташа Кандић је много једноставнија од дотичног и њему сличних. У вези ње је све одавно јасно, а с оваквима никад ниси начисто.
@Ницк тхе ..цк
Изгледа да се нешто драстићно десило са “државом” између 27.06.1951. и 04.08.1995.
Нема сумње да су “брадоње и попомани” водили главну реч, као и између 41-ве и 45-те?
И док је за те 4 године мање више јасно (сигурно си за тај период послао ове линкове), дедер пошаљи и неки линк и за ових 45 година након тога.
Ма слободно тресни и неки и за потоњих 30, до дана дањег, оцелописмени ме!
Зашто бисмо се надгорњавали око броја наших побијених предака? Докле год Хрватска и Федерација БиХ не омогуће српским стручним екипама да у присуству руских стручњака истраже локалитете у Јасеновцу и другим стратиштима по Хрватској и Босни, цифра треба да буде управо 1,1 милион. Тој цифри учити децу и научити их ко су Хрвати и муслимани и шта се од њих може очекивати докле год постоје. Нема илузија да ће Хрвати пристати на било шта слично. Њима, а не нама треба да је непријатно кад се помене клање Срба. Они, а не ми имају чега да се стиде. Искључиво њихова, а не наша брига како ће својој деци да објашњавају ствари и како ће да их васпитавају. Не треба да наседамо на причу да је истина говор мржње. Не треба ни да толеришемо директоре установа који се труде да максимално обесмисле установе којима су на челу.
Значи, комплетна ова прича је беспотребна и јалова. Не можемо се огрешити о усташе. Ми тврдимо све што је у интересу очувања успомене и поштовања према убијенима. Значи 1,1 милион и тачка. Битно је да знамо имена убица и да они (којих практично више нема) и они који их величају (којих је сваког дана све више) стрепе од освете сваки дан, сваког момента, сав свој бедни недостојни живот о томе мисле. Није ни нељудски, ни нехришћански, ни неморално осветити се. То усташе морају да знају и да се и том јаду забаве, а не да они броје колико су народа побили. Није лаж да је Хрватска основана на српској крви и да је та крв мора удавити.
Саво Штрбац ко да је пао с’ крушке?
Па ко да попише рођаке у оним селима, варошицама и срезовима, где су СВИ побијени, можда понеко дете покатоличено да му се не зна порекло. Бирачки спискови су спаљени, књиге рођених такође.
Ја се нешто уздам у вештачку интелигенцију – да ће, унакрсним претраживањем, доћи до судбине сваког појединог поданика Краљевине.
Геноцид над Србима у 1. и 2.рату, између ратова и у ратовима 90-тих – наручили су Англосаксонци, којима је вечита брига да се Руси не учврсте на топлим морима. А како је Југославија, а потом и Србија под њиховом управом – онда они наравно штите злочинце, а умањују и релативизују злочин до потпуног негирања.
Мислим да и г.Умељић упада у једну замку. Каже како су Немци проценили 1940. да на територији будуће НДХ живи 2 милиона Срба. У пописима 1921. и 1931. грађани су се изјашњавали по религији, те Немци вероватно термин Срби и православци виде као исти.
Међутим пописом из 1948. избројано је 1.140.000 СРБА, након свих колонизација Војводине и Србије. Што наводи на број побијених од око 700.000.
Не могу да поверујем да Умељић НЕ ЗНА да у пописима 1948. до 1971. нема Муслимана, него да су се изјашњавали махом као Срби. Тиме се овај закључак из претходног пасуса обесмишљава, а број побијених Срба удвостручује на милион ипо.
Данас у Београду има више политичких Хрвата српског порекла него у Загребу. Мање-више већина њих су власници породичних НВО које “воде” рачуна о култури сећања и финансирају се кроз разне “пројекте” махом буџетским парама Србије. Та група (не)људи никада неће јавно коментарисати карактер Другог светског рата на простору Хрватске Независне Државе, а он је био исто оно што се догађало са Јеврејима широм Европе, само у много “креативнијем” приступу СЛАВНИХ ХРВАТСКИХ ВИТЕЗОВА и РИМОКАТОЛИЧКОГ СВЕШТЕНСТВА . Дакле, преписани нацистички расни закони и њихово доследно спровођење током читавог рата, што је за последицу имало почињени ГЕНОЦИД, ПОКОЉ, СРБОЦИД – зовите како хоћете. Све бројке Српских жртава пројектоване након рата су ДОЊА ГРАНИЦА, а не никако српска завера, митоманија или дилетантизам. Наравно да треба трагати за именима Српских жртава али то не мења наратив о размерама злочина над Српским народом у Независној Хрватској. На срамоту је свих нас, што се годинама води оваква расправа о Јасеновцу и што је у ову причу активно укључена пре свих и Српска Православна Црква.
@дулебг
Не знам колико пута треба поновити, да резултати “пописа” у Југославији 1921. и 1931. уопште нису валидни за суд о броју жртава. Довољно је видети квалитет пописа у последњих неколико деценија на овим просторима, па схватити, да су они и данас, као и тада, били политичко а не реално демографско и државно питање.
Име је знак.
Титоистички центар “Веритас” није србско средиште “Правда је Истина”.
Од априла 1941. до маја 1945. у Првој Ендехазији хрвати су својеручно заклали најмање 1.250.000 Срба пошто сваки радни дан су заклали просечно хиљаду Срба.
Година 1941-1944. у Далмацији Италијани, чак и фашисти, и Срби ђујићевци су спречили да хрвати изврше потпуни сербоцид.
Година 1945-1990. у Далмацији титоисти су истребили све Италијане и Србе ђујићевце.
Година 1991-1995. у Далмацији титоисти су истребили остале Србе.
Сваки усташа није титоиста.
Сваки титоиста јесте усташа.
Није Штрбац пао с крушке, он већ тридесет година из дана у дан пописује жртве у Републици Српској Крајини и остатку Хрватске и као што Грајф једном рече: Зло му је када мора да дефинитивно дода још једно име. (Спискови се иницијално воде као радни, јер по правилу немате све податке који су неопходни да би се страдали коначно пописао. Па и тада, свака нова допунска информација се помно бележи). Неко ко тако ради са много временски ближим периодом, сигуно зна који све начини постоје да се нађе траг неког човека и да се испратии колико је могуће (ако не тренутно, а оно у времену). Радне базе Веритаса нису приступачне на интенрету да бисте видели како изгледа радна верзија, али постоје оне на сајту Јад Вашема; прошетајте до тог сајта и погледајте како то изгледа.
Иницијалне пријаве су само један од могућих извора, а ми за страдале у Другом светском рату немао чак ни то. Имамо одлуку комунистичког Савезног извршног већа да се не пописују они који су колаборанти и припадници (комунистима) непријатељских јединица… те тако у списковима нема никога од оних које су ти исти комунисти ликвидирали, ни у НДХ, Србији, Старој Србији…(да, за време рата) добро је да бар постоји део оних које су њихови нацистички савезници ликвидирали. И нису спаљене све матичне, катастарске, пореске, књиге, а нису уништени ни сви оригинали предратних пописа, колико год овај којим ми лаици оперишемо из 1931. био заправо комунистичка пројекција – консолидовани попис, не према предратној (административној) подели земље, већ према комунистичкој авнојевској пројекцији каја је спроведена после рата. И нису они само то преправљали. Ипак, и данас, а у пораћу утолико више, нисмо стигли до Орвелових перача историје који 24 сата дневно ревидирају све постојеће изворе, укључујући новине и рекламе. Неко рече да има поверење да ће АИ открити сва недостајућа имена. Хоће, али само зато да орвелијански били поништени. И најважније, нико од нас није свесан колико смо заправо повезани и умрежени са бројним људима, не само из свог села (из кога су можда сви нестали), удајемо се и женимо и у удељанија места, имамо школске другове, колеге са посла, познанике са летовања, из војске, са логоровања… Али да би се све то обрадило прво свако од нас мора да пође од себе и на папир стави свакога за кога зна или претпоставља да је нестао (иако је можда само избегао), да се распита код рођака и пријатеља о њиховим сазнањима, да то и пријави, па да се онда, временом обрађује сваки такав случај кроз све доступне изворе, да се укрштају подаци, да се као отвоорени воде свих дупликати, трипликати, … стварно треба да погледате базу Јад Вашема. Временом, да не кажем деценијама читања и разговарања лагано се употпуњавају подаци и комплетирају предмети о сваком страдалом. И свака се чињеница уписује, не као истина, већ као једна од радних хипотеза… временом, све се кристалише. А онда наступа оно Грајфово страшно осећање када мора да упише још једно име.
Зато ћу поновити: нити је Штрбац пао с крушке, нити је Умељић пао у замку (веома добро зна да је по попису Аустријског царства 1840-1848. било 7,3 милиона Срба у просторима Царевине, прочитајте Балкански гамбит Ватикана).
Али да поновим и то: Није реч о бројевима. Довољна је намера (истребљења), а она је неспроно аргументована. Управо ту перспективу губимо гушајући се око бројки. Они то и хоће. Исцрљују нас на споредном питању. Умељић каже: бацају димне бомбе. Није потребно имати сва имена да бисмо знали шта је Србоцид и где га је све било, а оваквим завлачењима они управо негирају сам чин истребљења. Зато и преводе, објављују и доводе разне корбове, прусине и сличне. Реч је о негацији геноцида, а не о памћењу ликвидираних Срба.
За Стевана: Јавите се Сави Штрпцу у Веритас, можда можете да помогнете да се судбина некога од тих страдалих Срба разјасни. Отворено, застрашујуће ми је да од 05.08.1995. у селу Брубно, заселак Јанузи недостаје 500, (баш округло?) људи а да то нико не забележи. Иначе, у Брубну, Глина, Банија, уочи рата је било 173 Срба и 2 Хрвата.
@Катрина Крстић
****** **** ***** **** Нигде у свом коментару нисам написао да су мештани Јануза побијени, већ да је то било поприште масовне ликвидације људи који су се у том месту затекли. Радило се о избеглицама са Баније (а можда и Кордуна), који су ту пролазили у избегличкој колони.
Саву не могу да помогнем, ја сам Шумадинац и нико мој није убијен од Хрвата ни у 2. светском рату, ни 90-их. Можда је неки Хрват у аустроугарској униформи и убио неког из моје породице током 1.светског рата, али последњи који је о томе могао било шта да каже је умро скоро деценију пре мог рођења, тако да података немам.
“Јован Рашковић је био у праву када је рекао:”Срби су луд народ!” Додуше, ни он није био сасвим нормалан, али то је нека друга тема.”
Наука можданих ћелија, је рођена у религиозним институцијама, јако развијених и цивилизованих заједница. Они су пронашли да се менталне аномалије, изопачености и сличне појаве, које нису усаглашене са званичним програмима друштвених власника, институција и класа, успешно лече на ломачама или вешалима.
Фала богу, те методе су далеко савршеније, и замењене су модерним методама.
за Стевана: све си јој лепо објаснио, само ми боде очи реч “Шумадинац”.
“orang hutan”, (што би ми рекли – орангутан), на малајском језику значи шумски човек. Ајде бар да ми из Шумадије ипак будемо само Срби, **** **** **** **** ****
@Žarko
Друже, зашто непотребно компликујеш ствари? Наравно да сам Србин, али сам намерно истакао да сам из Шумадије, зато што никог немам са простора који су се били нашли у оквиру НДХ, па самим тим и не могу да будем од помоћи при прављењу спискова жртава.
Оно што би структуре из Републике Српске и Србије могле да ураде јесте организовање групе ронилаца, који би претраживали дно Саве. Тамо се још увек налазе костури хиљада наших мученика. Исто тако би требало претраживати гробнице у околини Градине, јер хиљаде је Срба побијено испред улаза у Јасеновачки комплекс, а да никад у њега нису закорачили.
Међутим, чисто сумњам да ће до тога икад доћи, јер ни у протеклих више од 30 година ниједна власт није показала такву иницијативу.
За једног Шумадинца превише неправилно користите датив да би вам се тек тако поверовло на реч. Ипак, рекосте: „05.08.1995. Село Брубно, заселак Јанузи. Хрватска 2.гардијска бригада “Громови” је пострељала 500 (округла бројка?) српских цивила“, а онда сте у одговру помало објаснили. Сматрате да не можете помоћи, али сте ипак изнели податак о броју побијених, локацију и дали разјашњења. Шта је још потребно за пријаву жртава? Можда, извор сазнања? Зна ли тај извор да ли су та тела ексхумирана и по адету сахрањена? (Зар при екхумацији није пронађен никакав макар папирић ако не и лична документа, или било шта што би указало на порекло тих људи…?) Очекујем да пошаљете још који одговор и детаљније објасните своја сазнања. …
И, упркос свему томе што сте нам саопштили тврдите да Сави Штрпцу не може помоћи својим сазнањима о српском страдању (на Банији)? Кажете да вам никога Хрвати нису убили ни у овом рату (то вас није спречило да нам солите памет у чак два коментара о страдању Срба са простора Крајине), а ни у Другом светском, нисте ни са Баније, Кордуна а нити сте Крајишник, но то вас не спречава да бацате петарде овако по форумима у чак три коментара? Повлачите се када иза својих тврдњи треба да станете именом и ставом, а људима који именом стоје иза свог рада приписујете атрибуте? Какав закључак из свега треба да извучем?
PS Нежност господина Лазића да посегне за звездицама ипак умањује аутентичност коментара и поприлично спречава да се поверује у веродостојност. Али, шта је ту је.
@Катарина Крстић
Ваше незнање и неспособност да укапирате најосновније ствари су застрашујући, али ћу се потрудити око Вас. У засебном коментару ћу Вам оставити и линкове ка текстовима из којих сам црпио информације везане за ужас у Јанузима (и не само у њима).
Човек може да буде жртва, а да никад не буде спуштен у земљу. Разумете ли то? Знате ли да у Аушвицу много неких ископаних није било, зато што су крематоријуми и ломаче у пепео претворили већину жртава? Да ли знате да је исти случај био са Јасеновцем, Треблинком и многим другим логорима? Јесте ли свесни чињенице да људско тело може да буде уништено на много начина? Јесам ли у свом коментару о српском страдању у Јанузима написао да постоји могућност да су лешеви побијених спаљени и да, самим тим, никаква ексхумација, можда, никад неће бити могућа? Јесте ли прочитали тај део или сте га прескочили?
Схватате ли да су читаве породице, родбине и веће групе људи побијене и да због тога није остајао нико ко би о бројним страдалницима могао било шта да каже? Капирате ли да су бројне црквене књиге, књиге рођених и разни други документи спаљени и да то додатно отежава прављење целовитих спискова? Јесам ли у свом првом коментару навео пример човека који је једини од своје многобројне породице преживео Јасеновац и Градишку и који је после рата, у својој сопственој општини, уз два сведока, морао да доказује ко је?
То што нисам Крајишник ми не брани да се бавим страдањем свог народа, ма где се он налазио. Можда сте егоцентрични, па Вас други слабо интересују? А можда сте и морална громада која ће да даје атест и да одређује ко је подобан да истражује?
Могао бих да Вам оставим и свој матични број, али сумњам да би то помогло. С друге стране, Ви се у једном коментару потписујете као “Катрина”, а у другом као “Катарина”. Можда сте неко ко воли да се лажно представља, можда сте подвојена личност, а можда је узрок различитих потписа крајње баналан, али кад већ споменусте веродостојност, да се осврнемо и на ово.
https://www.jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze-2/articles/glinski-koridor-smrti-lat.html
https://fbreporter.org/2014/08/03/%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D0%B6%D1%80/
https://ssr.org.rs/hrvatski-oficir-o-likvidaciji-500-srpskih-civila-kod-zaseoka-januzi-na-baniji/
https://www-politika-rs.cdn.ampproject.org/v/s/www.politika.rs/sr/articles/amp/513577?amp_gsa=1&_js_v=a9&usqp=mq331AQIUAKwASCAAgM%3D#amp_ct=1699226777665&_tf=%D0%98%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%3A%20%251%24s&aoh=16992259002090&referrer=https%3A%2F%2Fwww.google.com&share=https%3A%2F%2Fwww.politika.rs%2Fsr%2Fclanak%2F513577%2FUbijanje-Srba-u-izbeglickim-kolonama-1995
https://www.politika.rs/sr/clanak/175448/Strbac-Masakr-hendikepiranih-pocinili-su-hrvatski-vojnici
Велико вам хвала што сте указали на све моје недостатке, укључујући и штампарске грешке, та у имену јесте највећа. Али, још више вам хвала што сте додатним коментарима на које сам вас позвала лепо показали да сам од почетка била у праву, да имате чиме помоћи у разјашњењу српске судбине, па макар само у једном сегменту полома на Банији деведесетих.
Ипак, надам се да сте прочитали све тесктове на првом линку у Fb.reporteru, међу њима и Штрпчев из 2005. где су дате тада актуелне бројке, не само убијених, већ и несталих Срба. Треба имати у виду да је за протеклу деценију ипо дошло до промена, неке су судбине разјашњене, многи нови, на жалост, додати на списак несталих. А Веритасов списак несталих, који је прихваћен као Допунска листа омогућава да буду пријављени и они за које не постоје законски услови које прописује Међународни комитет Црвеног крста да буду регистровани као нестали. Један од тих услова МКЦК је да пријаву мора поднети сродник, или друго лице које има правни интерес. Тако многи, као у вашем примеру, не би могли бити пописани ни како нестали. Допунска листа несталих коју Веритас води, а прихваћена је у Комитету а нестала лица Србије, садржи управо такве ситуације (и управо због искустава из Другог светског рата), због чега сам вас и позвала да се јавите Веритасу и пружите додатне информације, свака је драгоцена, а увек може да промакне и најсавеснијем истраживачу.
И, нема никавих разлога за надменост, јер нема ничег епохалног, бар не међу онима који се готово цео свесни живот баве управо трагањем за несталима. И, нико није власник свих информација и глобалне памети.
Штавише, и ово бацање бомбица само је ново дизање магле да се не види суштина. Сво оспоравање броја српских жртава, од чега смо почели, иде за тим да се негира сâмо постојање злочина (и ту је суштина). Док се расправљамо о бројевима и које паметан а ко није, ко је способан а ко није, чак и ко је егоцентричан и у којој мери, пролазе нова оспоравања постојања српских жртава као на недавном “Међународном” скупу у влади где су се говорници чије су изјаве саопштене јавности усудили да дирају у српске жртве и “са ове стране Дрине”, позивајући да се преиспита њихово постојање. Или да подсетим на бившег директора МЖГ који се усудио да преиспитује српске жртве из Великог рата (и тако негира чак и Версјски мировни уговор)? Из неког, мени сасвим недокучивог разлога, кад год се покрену ова питања коментатори се острве на оног/оне који указују да је расправа о пребројавању недостајна, да скрнави жртве и води негацији геноцида/Србоцида. Тако и ова наша преко мере опширна преписка. Жао ми је што се не разумемо, јер када схватите биће прекасно, ако већ није.
@Катарина Крстић
Недостојни су они који инсистирају на томе да жртва мора да има име, иако добро знају да је хиљаде деце извађено из утроба мајки, а пошто им имена никад нису дата, по тој логици, они жртве нису. Недостојни су морални далтонисти који питање броја проглашавају за споредно и којима је свеједно да ли је жртава било 7, 77 или 777 хиљада. Педантни, темељни и систематични Јевреји ни после скоро 80 година нису успели да попишу 1/4 својих жртава (за Аушвиц је тај проценат и већи, негде око 60%), баш због техничких потешкоћа о којима сам у више наврата овде писао. Предлажем вама, Саву и сличнима да свој резон покушате да наметнете Јеврејима, па да видите како ћете се провести.
Не знам да ли су ваши интелектуални и морални капацитети скромни, па зато све што сам образлагао не допире до вас. Моје писање је, очигледно, било узалудно. Немам намеру да расправу даље продужавам и на вас енергију више трошити нећу.
Весна
Само кратко и сажето. да ли ико зна имена 6 милиона Јевреја, страдалих по логорима?. да ли је ико икада правио аутентичне спискове њихових жртава?
@ Стеван
Слажем се са твојим коментаром, бесмислено је раздвајати Србе са две стране Дрине, што српски непријатељи покушавају већ више од хиљаду година, почев од римског царства и забрањивати Шумадинцима да говоре о геноциду над прекодринским Србима. С друге стране можда нам кажеш мало више о крематоријумима и ломачама Аушвица и колико је жртава бројем пописано (ти кажеш 60%) па ћу сам израчунати укупан број. На који начин су жртве убијане? Такође, да ли је познато да ли је тамо било више ‘изабраних’ или ‘обичних’ жртава?
@Онорије АЕ Илирије
Рекао сам да није пописано око 60% жртава Аушвица, што значи да их је тек око 40% стављено на списак. Може на интернету да се нађе о крематоријумима Аушвица. У једном тренутку су подигли и ломачу, јер нису били у стању да довољно брзо уклањају трагове. Људе су углавном усмрћивали циклоном Б. Највише је било Јевреја, али је било и Срба, Руса, совјетских заробљеника итд.
У Треблинки су убијали угљен-моноксидом. Крематоријума није било, али је ломача радила непрестано. Једна ломача је могла да за 5 сати прогута 800-1000 лешева.
У Јасеновцу су, пред сам крај, подигли 4 велике ломаче. Употребљавали су кокс, јер он развија изузетно високу температуру. Спаљивања је било и ранијих година. Јеврејин Егон Бергер сведочи да је у децембру 1941. морао сваког дана да учествује у спаљивању 200-300 лешева. У априлу 1945. је у Јасеновац дотеран ваљак, како би што више костура било самлевено.
Стеване, могу сугеришем отварање ‘мајнда’ и проверу свих детаља и логике. Већ има довољно основа за ту сугестију. Твој проценат од 40% ми личи на Ковићев број у односу на укупан број са Аушвиц сајта (милион Јевреја, 75000 Пољака и 20000 осталих, укључујући и ‘Југословене’). Није он без разлога рекао да је број жртава мањи (вероватно знатно мањи него незнантно мањи). Можда ће он објавити и тај број мада му не треба замерити што неће да први кукурикне. Ту је и збирни број из немачких логора који је Црвени крст објавио у свом извештају.
Већ то ремети владајући наратив. Смањење броја жртава Аушвица је (званично) смањен са 4 на 1,1 милион али укупан број од 6 милиона није промењен. Ако је у Аушвицу, симболу геноцида’ било мање од 445000 жртава, одакле потичу оне преостале до 6 милиона? Можеш да истражиш шта је коришћено за дезинфекцију у логорима (против тифуса). Где су биле ломаче са коксом? Да ли је нормално да се врата гасних комора отварају ка унутра уместо ка напоље? Чему је служило породилиште? Да ли сада Јасеновац (где је било више жртава) може да постане глобални симбол геноцида 2.св. рата? Шта је писао онај преварант Ели Визел (коме се Добрица обраћао за помоћ и заштиту Срба) и кoга Никола помиње у суседном тексту одмах после 2. св рата а шта касније?