У епохалним превирањима, под деспотском песницом оних које зовемо „светским владарима“, Србија није острво. Њени избори стране света, система, посредно и владара, неће обележити само време пред нама, већ и даљу будућност
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
Владари и кловнови
Питање „ко влада светом“ некада је најпре мучило конспирологе или изучаваоце функционисања поретка глобалне моћи, али данас, у времену које, не тек метафорично, зовемо судњим човековим данима, ситуација је другачија. Размишљање о светским владарима – творцима савремених геополитичких збивања – постало је део свеприсутних, безмало дневних интересовања и дискусија. Дезоријентисани свет, осуђен на бескрајне муке преживљавања, на колективно и појединачно сналажење у нехуманим животним приликама, наслућује постојање скривене моћи која је „мозак“ сложених, човеку непријатељских стварносних токова. Светска закулиса је факат, „осећамо“ је и по догађајима који се чине необјашњивим, понекад бесмисленим, али очигледно организованим и програмираним.
Навикнути на поштапалицу дубока држава, идентитет владара света разумемо као персонализовану вољу у језгру које ствара „градивне“ идеје, а командује стратегијама и праксама дубоке државе. Јавности познати моћници, ма колико сами утицајни били, нису и стварни виновници тектонских геополитичких потреса, или за њих последично везаних структурних „прекомпозиција“ у подели света.
Андреј Фурсов: Медијско понављање „Сорос, Сорос” говори да је он фигура трећег или четвртог ранга
Док извештаји из Газе сведоче о непојамном страдању цивила (Министарство здравља у Гази тврди да је од почетка сукоба, 7. октобра, па до почетка новембра, у Појасу Газе убијено 4.800 деце!), свет се усмерава ка стању својеврсне колективне психозе, у којој су погибије извесније од нормалног живота. Моћни ликови из сенке настављају смртоносну партију шаха. Како, када и с којим циљем ће „жртвовати краљицу“ остаје недокучиво, као што је једнако недокучив и смисао отпочињања најновије крваве игре на великој табли!
Рат у Украјини, потом и (не)очекивана експлозија мржње и узајамног уништења на фронту Израел–Палестина чине да наше доба, управо у овим данима, добија своју верзију архетипске ситуације у историји именоване изреком: „Ханибал је пред вратима“, а чије значење упозорава на блискост смрти и „највеће опасности“. Hannibal ante portas наших дана подразумева да „највећа опасност“ не прети само једном граду или држави већ да је то могућност уништења наше цивилизације и целокупног човечанства. Ужас и зло не стижу, као у прошлим временима, на застрашујућим и величанственим зверима, јер савремени ханибали – модерни владари света, наступају иза хиперсоничних пројектила и другог разорног оружја названог „незаустављивим“!
Убијено палестинско дете (Фото: AP Photo)
Од противречних оцена о менталном профилу, психологији и вредносним идеалима скривених или оних видљиво присутних ликова који управљају катастрофичним догађањима навешћемо две недавно изречене.
Колумниста водећег британског дневника Дејли телеграф убеђење да је свет „у ћорсокаку“ овако образлаже:
„Инвеститори више не верују у глобално вођство Сједињених Држава и њихову способност да исправе ситуацију у блиској будућности. То америчке економске проблеме преноси и у политичку сферу. Комбинација Бајденове престарелости, Трампових правних битака, ирационалности демократа и неспремности републиканаца да направе било какве компромисе појачава осећај да се тренутни светски поредак састоји од гомиле кловнова који не чине ништа да не пропадну.“
Дакле, „гомила кловнова“ која планетом Земљом данас влада као видљива структура светске власти, по претпоставци о хијерархији моћи, одабрана је и усмеравана од глобалистичке тајне врхушке, стварних а невидљивих владара света?! Због чега је појавна структура „кловновска“, односно гротескна? Цинизам, или преигравање и немоћ владара „циркуске арене“? До неког будућег расплета, одговор остаје тајна, а управо о снази тајне, као објашњењу природе светске моћи, говори историчар Андреј Фурсов, директор московског Института за системску и стратешку анализу.
„Права власт је тајна власт, а свака политика је тајна политика“, верује Фурсов и то образлаже: „Чим је почела спољашња, формална демократизација западног друштва, од 1867. године, када су у Великој Британији радници добили право гласа, реална власт је почела да прелази из видљиве зоне у невидљиву. А почетком ХХ века настала је ситуација у којој су партије, влада у значајној мери били у функцији затворених организација (ложа и клубова).“
Објашњење чему „онострано“ владање, Фурсов изводи логично: „Без таквих закулисних структура, капиталистички систем не може да опстане, а ево зашто. Закулисне структуре смањују једну веома значајну противречност у капитализму. Економски капитализам је јединствен, светска целина. А политички капитализам је мозаик, систем држава. Енглеска буржоазија има интересе у Немачкој, а немачка буржоазија има своје интересе у Француској. Да би их реализовали, морају да крше законе и своје и других држава…“
Према Фурсову, кршење правила и непоштовање закона једно је најважнијих својстава групације назване владари света! Може ли се хулиганска природа и уопште беспризорност најдубље светске власти излечити или променити? Може, само ако се „излечи“ и промени капитализам! Идеју о својеврсном „поправљању“ капитализма заступа популарни француски економиста Тома Пикети – “модерни Маркс“ који је недавно у Београду, гостујући на Сајму књига, рекао:
„Мислим да се може остварити демократска регулација великог капитала. Нисмо још у социјализму, али идемо ка томе да живимо у некој социјалној демократији. Мислим да смо усред трансформације из чистог капитализма од пре 100 година, до неке врсте партиципативне демократије социјализма. Депресивни смо због садашњег тренутка, али не видимо ширу слику.“
Под утиском актуелних збивања, депресивни међутим морамо бити. Капитализам који познајемо јесте капитализам који је свет учинио оваквим какав је он данас, уз озбиљно и кобно угрожавање човекове будућности. Пикетијев „и риба и девојка“ капитализам још увек је задата а проблематична „трансформација“.
Тома Пикети (Фото: The Nation)
У епохалним превирањима, под деспотском песницом оних које зовемо „светским владарима“, Србија није острво. Њени избори стране света, система, посредно и владара, неће обележити само време пред нама, већ и даљу будућност. Приклањање систему који подразумева најпре послушност вољи „кловнова“ води у опасност да Србија трајно остане „сиромашна земља богатих појединаца“.
Пикети опомиње:
„Неквалитет живота се веома повећао од тих деведесетих, нарочито кад поредим Србију са Европом, па чак и са земљама из комшилука, бившим југословенским републикама. Свуда је опао квалитет живота, али у Србији највише. Какво је објашњење за то? Нисам сигуран, али мислим да би нешто требало урадити понајпре на пољу едукације, јавних служби и прогресивнијег опорезивања (…) Приватизација се десила, али је очигледно да је требало да буде уређенија.“
Piketi u Beogradu: Svuda je opao kvalitet života, ali u Srbiji najviše
Оно што управо видимо у домаћој захукталој предизборној кампањи сведочи пак о недостојним, често и „кловновским“ међустраначким међусобицама. Можда Пикети није неприкосновени ауторитет за ову тему, али остаје као умесно питање: да ли је српска политичка и страначка елита довољно „едукована“, квалификована и освешћена за лидерство у овим, епохално тешким временима?
Наслов и опрема: Стање ствари
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Кад продаш душу
Кад продаш душу
Кад изгубиш себе
Име ти људе чуди
Лик к’о авет блуди
Незнаним идол
Својима бивши
Постајеш далек
Празнине сјеме
Свјетла бљеште
А мрак те једе
Троше те на рате
Купују вријеме
Момчило
Негдје између
Негдје између
Облака и сна
Расте свијет
Растем ја
Вјежбам мир
Смирујем дах
Корачам
Убијам страх
Читам тајне
С усана јутра
Суза на длану
И нада у сутра
Момчило
Као змија
Прелијепа
И хладна
Као змија
Као моћ
Плешем
Бјежим
Од дуге
У ноћ
Призивам
Искон
Вапим
Упомоћ
Момчило
Одлука врховног кловна
Одлука врховног кловна
Радује милог мецену
Нек муче црквена звона
За власт он плаћа цијену
Како своме да се вратим
Кад уљез се тамо шири
Велики брат све нас прати
Иза завјесе жбир вири
Мајстор привида – кнез лажи
У лице сад ми се смије
Узалуд истину тражиш
Кад за њу вријеме није
Момчило
Лепо је примећено, а можда је и очигледно да данас пред нашим очима светом влада „гомила кловнова“ која је само „видљива структура светске власти“, а да је „одабрана и усмеравана од глобалистичке тајне врхушке, стварних а невидљивих владара света“.
Али наставак мало збуњује: „Капитализам који познајемо јесте капитализам који је свет учинио оваквим какав је он данас“. Да ли СВЕТ (шта год да свет значи) моделује друштвено уређење или га до детаља разрађују горе поменути „стварни а невидљиви владари“, који постављају марионетске извршне власти („кловнове“) по свету и држе све алате за моделовање света (технологију, медије, бесконачна финансијска средства, „научнике“ и њихове часописе, обавештајне службе …). Овде места за случајности нема, евентуално за померање milestone датума у планираној, а у последње време и најављеној агенди.
Пикети – “модерни Маркс“ нам се пророчки обраћа: „Нисмо још у социјализму, али идемо ка томе да живимо у некој социјалној демократији. Мислим да смо усред трансформације из чистог капитализма од пре 100 година, до неке врсте партиципативне демократије социјализма.“ Нити смо у чистом капитализму од пре 100 година нити пловимо у било какву демократију.
Данашњи капитализам је корпорацијски и банкарски империјализам, у јеку индустријске револуције 4.0 где се не мења средство рада већ човек, који постаје ресурс (знате оно human resource). Човек, потрошна и заменљива роба ће морати да се споји на нову технологију (чак генетским инжењерингом) и вештачку интелигенцију – трансхуманизам или ће завршити у шатору испод неког моста.
Како је “модерни Маркс“ мислио да „идемо ка томе да живимо у некој социјалној демократији“ када се полако у свету уводе дигитални пасоши са нотирањем социјалних бодова, вакциналним статусом, угљеничким отиском, контролом приступа и врши припрема за укидање готовине, јер ће се увести загарантована плата свима иста, али без права на поседовање имовине и када ћемо остати без права на приватност?
Мени ово уместо демократије у социјализму више личи на друштвено уређење у термитњаку. Када ћемо коначно видети матицу?
У мору свакодневних ствари случајно натрчах код Бране на приказ нове књиге Милоша Ковића од стране његовог исписника Владимира Димитријевића, чије текстове повремено прочитам и чију ерудицију ценим. По својој природи ствари увек посматрам са критичке стране, при чему сам најстрожи према себи, не би ли се направио помак унапред.
Тако не сматрам негативним ни његов наиван и безуспешан покушај апологије и рационализације предаје српских цркава и манастира македонској комунистичкој секти за разлику од нпр паралелних иступа Бокана и Раковића. Узгред, уочава се поприличан број опортунистичких пришипетљи и самонаречених бранитеља темеља православља па и целог хришћанства, укључујући чак и одбрану ‘пресветле Богородице од стране словенске поганије’.
Нескривена фрустрација је резултат и неспособности да се макар једном реченицом формулише свој непостојећи став као и упорног избегавање одговора на лакмус питање – када су Срби примили хришћанство? Не знам шта би Владимир одговорио на ово питање али бих се само дотакао пар детаља из његовог приказа који не морају бити везани само за ту књигу. Пригодност тог приказа је сасвим примерена и није никакав проблем тај ‘ортачки’ приступ каквим бих и ја нпр промовисао Зоћину вењовачу.
Елем, у приказу књиге (Историја и предање) се као позитивно помиње избегавање ‘квазинаучности’ у виду ‘два култа – другосрбијанског и народ најстарији’. Такође се уводи концепт ‘историософије’. Дакле, јасно је да је овде реч о садашњости (и будућности) а не о чепркању по ономе што је некад било а сад се спомиње. То је тема и мојих коментара, које они са радним налозима (‘браво за дијагнозу’) немају стрпљења ни да прочитају.
Помен ‘народа најстаријег’ је шифра да је изабран средњи пут који зарад тока приче можемо назвати ‘пут дисача на трску’. То је методолошки проблематично пошто је тај пут у ствари квазинаучан (без иједног научног доказа) што противречи основном полазишту приказивача а уз то чак га и ‘другосрбијанци’ сматрају за свој.
Притом, и Ковић држи све опције отворене тезом да је (рецимо) половина народа ипак најстарија а друга половина доста млађа, тако да је цела конструкција доста климава, мада не треба сумњати у искрену ‘спремност да се свом народу говори истина, да се он поучава и уздиже’. Томе Владимир додаје и стављање на чело (веб сајта) Покрета за одбрану KиMа.
Други моменат (има их више) је ‘заветност и српски идентитет’. То је тема која се понавља али се нигде до краја не разјашњава. Ето сад су и Јово Бакић (иначе сада мало притајени заступник независног Косова) и Мица Заветница укрстили копља поводом тога код Бећковићке, где је Јово покушао да са неприкосновене академске висине то објасни. Штета што му се због краткоће времена изјаловила жарка жеља да каже неку о анти-семитизму што би се регистровало тамо где треба. Можда би чак, мада није у материји, стигао да објасни да ли је Јахве из Старог завета у ствари Господ из Новог завета, о чему неки брбљиви пропагандисти трућају.
Каже се да многи други европски народи имају идеју завета у средишту своје историје. Баш бих волео да знам барем за један од тих и шта је уопште предуслов за тако нешто. На крају се каже да је то извор српског идентитета. Нисам прочитао књигу али ћу је можда купити код Бране само да бих видео шта о томе пише, који сви помињу али га нико не објашњава.
У тренутку када се решава судбина српског народа, када народ размишља да ли да изађе на изборе и шта тамо да заокружи, а све у контексту када се у близини активира Самсон опција за употребу атомског оружја против Амалека, и на бази недавног интервјуа са Ђорђем Јанковићем и текста о фирентинском сабору, да се подсетимо дефиниције српског идентитета коју је МЕ похранио у некој ваљевској пећини за будуће генерације:
&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&
КО СМО МИ, СРБИ?
Ми, Срби, смо директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације, културе, језика и писмености, староседеоци Европе и Балкана, примогени народ који је први примио хришћанство, учинио га светском религијом и спасао Православље од уништења, чији језик је основа Санскрита и скоро свих европских језика, из чијег се окриља развила словенска и ведска цивилизација, која је изнедрила Александра и Хомера, Спартака и Диоклецијана, Константина и Јустинијана, Душана и Карађорђа, Светог Саву и Теслу. Ми смо народ косовског завета и јасеновачких новомученика, јунака са Цера, Чегра, Кошара и Кајмакчалана који неизмерно дугује својим прецима а још више својим потомцима и чија је највећa мана да често нисмо свесни тога.
&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&&
Добри Онорије, међу многоценим словесним словима Жарка Видовића, краснописано и торжествено стоји ” Срби и Косовски Завет у Новом веку “. Приђите и тијем слову као и Димитријевићевом, испуниће Вас смисао увида у Заветност Србља, без делимичности и дилемичности, него онако како Вам и доЛикује, врли Илирије, ипостасно, ипостасно, ипостасно…
Стојим у искреној нади и вери да се господин Димитријевић у дубокој кајности одрекао своје безуспешне, не и наивне, рационализације издаје политикантског синодалног клира…
Nikada se ovaj ,,naš,,lakrdijas neće prodati antihristima kao hrvati ,albanci i ovi ostali izrodi.Prodace se sa sajkacom i opaskama,,časno i pošteno.,,
Зоћо, нико не негира косовски завет. Напротив. Али нико не каже шта је предуслов за постојање завета? А предуслов је да неко ту живи као староседелац од почетка времена. Како би иначе било могуће да само пар стотина година после доласка са трском за дисање на Косово, где већ живи неки народ, та дошљачка група успостави ‘уговор са Богом’ на том простору. Није то могуће ни после више од 1000 година као на пример у случају Мађара. Да ли они могу да имају неки завет везан за Панонију? Или да Немци имају завет везан за територију где су Срби основали Берлин 600 година пре њиховог доласка? По тој логици онда и Шиптари могу да имају неки свој косовски завет пошто су ту присутни скоро 300 година. Зато је важно знати своју историју да би се знало где су корени косовског завета. Тачно је да је косовски завет кључна црта нашег идентитета управо због тога, тако да у сваком тренутку и свакој ситуацији знамо ко смо, шта смо и шта треба да радимо. Наши преци нама и нашим потомцима показују пут у будућност.
Mislim ovaj ,,naš,,juda,nikada neće pasti kao njihov…..Boze me saćuvj od ,, naših,, od njihovih se čuvam.
Izrodi kao izrodi,prave koreografiju,, Junački smo se prodali,,.Neko mora zbog toga biti kriv,naravno to su oni koji se nisu prodali.Ovaj put su se preigrali a koliko će da košta draga moja Ljiljana,neka košta,večnost je u pitanju.