Остаје нејасно како је могуће да један песник (хрватски бан Иван Мажуранић) напише своје прво и једино оригинално дело („Смрт Смаил-аге Ченгића”), а да оно буде поетски савршено
Извор: Nacional.hr
Љуба Ненадовић и „Смрт Смаил-аге Ченгића”
Надовезујући се на дискусије о делу „Смрт Смаил-аге Ченгића”, подсећам на Љубомира Ненадовића, који је у својим „Писмима из Италије” оставио драгоцене податке о Његошу као писцу и као човеку. У писму број шест из Напуља Ненадовић пише о разговору с Његошем, који му говори: „Жао ми је кад тако радо читате моје стихове, што немам овде пјесму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: ’дај ми, дај ми’. И ја му их дадох, а пријепис ми није остао”.
На Ненадовићево питање да ли поема о Смаил-аги Ченгићу личи на „Горски вијенац” или „Шћепана Малог”, Његош одговара: „Није у драмској форми и није тако велико, али знам да би ти се допало!” У то време копирање текстова није постојало, па је већина књижевних дела, пре штампања, представљала руком писане уникате, због чега је изгубљено дело тешко надокнађивано. Из Ненадовићевих „Писама” види се да је име непоштеног позајмљивача остало непознато. Друго Мажуранићево дело је допуна завршних глава Гундулићевог „Османа”.
Остаје нејасно како је могуће да један песник напише своје прво и једино оригинално дело, а да оно буде поетски савршено. Велики песници писали су десетине, па и стотине песама, да би се тек понека од њих могла сматрати ремек-делом. За Мажуранића, као хрватског бана, у „Википедији” пише да је владао „на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је издајицом”.
Како разумети да лик с таквим националним погледима своје стихове не посвети хрватској тематици, већ с љубављу и саосећањем пише о страдању Црногораца, тада недвосмислено сматраних Србима? А лингвистичке анализе и поређења Његошевих и Мажуранићевих дела спадају у делокруг одговарајућих стручњака.
Драган Станковић,
Београд
Његош и ауторство спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”
За једно Његошево дело могло би се рећи да није изгубљено у класичном значењу те речи – ево сведочанства Љубомира П. Ненадовића на ту тему: „За тим [Његош – прим. прир.] продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ‘Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.“ (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 56)
Критичар Светислав Вуловић је „песму Ченгића“ препознао у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића хрватског аутора Ивана Мажуранића (у текстовима: Његош и Мажуранић, Отаџбина, 5, 1880; И опет Његош и Мажуранић, Преодница, 1884, 3–6). Полемика, покренута за живота Ивана Мажуранића (без његовог оглашавања) а ни до данас окончана, доспела је и до суда. Наиме, после Мажуранићеве смрти пронађен је рукопис спева и судско вештачење утврдило је да је писан руком Ивана Мажуранића.
Но, та пресуда није дала одговор на питање где је рукопис Његошеве „песме Ченгића“; није јасно ни како Његош Љубомиру Ненадовићу (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 43 и 47) говори стихове који се налазе и у Смаил-аги Ченгићу.
Ти стихови су:
Види му се, мријет’ му се неће,
а јест нешто, што га напријед креће.† † †
Оро гњездо врх Тимора вије,
јер слободе у равници није!
(Сабрана дела П. П. Његоша, електронска верзија)
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Прастара полемика, која се поврѣмено оживљава. Пошто нѣмам шта ново рѣћи, поновићу оно што написах прѣ шест година поводом ове теме.
По моме скромном мишљењу, читава та прича о “крађи” Његоша је јалова. Мажуранић НѢЈЕ покрао Његоша – барем нѣ онако како то замишљају присталице овог мишљења.
Најпрѣ, Мажуранићев стих нѣје његошевски, већ гундулићевски, с примѣсама утѣцаја стиха српске народне поезије. Даље, мисаоно и садржински Мажуранићев стих је кудикамо сиромашнији; на Његоша у читавој “Смрти Смаил-аге Ченгића” подсѣћа тек понеко мѣсто у спѣву. И читав Мажуранићев спѣв је пѣснички за три копља испод његошевских стандарда, тако да приписивање тог дѣла Његошу – истом ниуколико нѣ чини част. Његош је велики пѣсник, који се мирне савѣсти сврстава у ред таквих стваралаца какви су један Данте, Гете или Пушкин. Велики пѣсник ПѢВА; разне пѣсничке трикове и поштапалице он користи само изузетно, у крајњој изнудици. Мажуранић своје стихове углавном ГРАДИ, конструише, и код њега су те поштапалице и трикови редовно срѣдство чим стваралачки процес негдѣ зашкрипи. Он је више стихотворац, неголи пѣсник. Мажуранићев стих је гундулићевски зато што он нема СВОЈ глас, па га са Гундулићем нѣје тешко побркати. Његош, који је писао углавном по узору на српски десетерац тешко може – нарочито у његовој зрелој стваралачкој фази – да се побрка са српском народном епиком, која му је била узор. Зато што то нѣје исти десетерац, код њега, рецимо, нема опадања и расипања (што су епском десетерцу замѣрали Винавер и неки други књигослови), Његошев десетерац је свѣж, полетан и динамичан, дакле – дограђен и оплемењен сопственим, ауторским печатом.
Да се овако нѣшто закључи уопште нѣје неопходно читати досадна разглабања књижевних теоретичара, који често показују да поезију разумѣју колико и обичан човѣк квантну физику – довољно је читати поезију, ставити прѣд себе, удубити се у стихове Његоша, Гундулића и Мажуранића.
Овѣм се, наравно, никако нѣ искључује могућност да се Мажуранић послужио нѣком Његошевом пѣсмом као прѣдлошком, или нѣким Његошевим сижеом. Сав његов грѣх би у том случају била нѣдовољно даровита књижевна обрада датог прѣдлошка или сижеа. Но, такву тврдњу ваља доказати конкретном грађом.
Пушкин се, рѣцимо, такође за свог “Онѣгина” служио Бајроновим сижеом (“Дон Жуан”, “Чајлд Харолд”), прѣдлошцима из српске народне поезије (“Бајка о рибару и рибици” итд.), као што је и он сâм Гогољу уступио сопствени сиже за “Мртве душе”. Али због тога никоме нѣ пада на памет да спори ауторство ни Пушкину, ни Гогољу, нити да их назива “крадљивцима”. Зато што су имали довољно дара да преузете прѣдлошке и сижее стваралачки преиначе, ако нѣ и да их надмаше.
Са Мажуранићем би, као што рѣкох, вѣроватно био други случај. Мажуранић и Његош једноставно нѣсу иста категорија.
Уза све што је у коментару рекао Гремлин, остаје (бар) још једна чињеница која не иде у прилог тези да је то Његошево дело. Ради се о томе да је дело објављено 1846. године, а Његош је умро 1851. године. Тешко је поверовати да за 5 година није чуо ништа о томе, и да, ако је чуо, није реаговао, односно да није хтео реаговати.
Тема је занимљива. Има ту много агумената, и за и против. Иако се не сматрам мјеродавним да доносим закључак, дјелује ми да би Гремлим могао бити на правом трагу. Могло би бити да је нека Његошева пјесма била предложак, који је Мжуранић проширио. Нећу рећи и продубио, јер Иван-бан Његоша није могао продубити. Ако је ико од на Земљи рођених.
Не желим се бавити полицијским послом, односно прикупљати доказе за једну или другу тврдњу. Ненадић је ту доста рекао. Можемо само претпостављати зашто Његош није реаговао кад је спјев објављен.
Мене је зинтригирала чињеница да је Мажуранић своју једину (вриједну) пјесму написао на њему (скоро) непознатој варијанти србског језика. Оној која се користила у тадашњој Црној Гори. И на којој је Његош нсписао сва своја дјела. Дешавало се да се поједини књижевници, с већим или мањим успјехом, повремено пребаце на неки други дијалект свог језика. Па и на неки други језик. У циљу наглашвања аутентичности неког лика из одређеног поднебља. Али ми (осим овога) није познат случај да је неки књижевник (скоро) искључиво писао на језику или дијалекту којим не говори и који скоро да и не познаје. Колико мало је Мажуранић познавао (језичку) ситуацију у Црној Гори и Херцеговини, нека илуструје чињеница да је Мажуранић дуго Смаил-агу Ченгића, називао Ченгић-агом. Дефинитивно му није био познат ни језик којим је писао, као ни миље о коме је писао.
Из личног искуства знам колико је тешко ишта значјно написати на неком другом језику или дијалекту, различитом од оног којим свакодневно говоримо. Иако енглески језик познајем прилично добро, јер сам га учио у школи и више од двије деценије користио у свакодневној комуникацији, за било коју пјесму на енглеском морам уложити бар троструко више труда него за пјесму на србском. Као Србин Херцеговац, бих се релатвно лако могао прилагодити језику који је уптреби у одређеним подручјима Црне Горе. Теже би ми ишло са београдским жаргоном. Уз сву помоћ модерних медија. А да нешто напишем на врањанском дијалекту Боре Станковића, не смијем ни помислити. Загорску кајкавштину Мажуранићевог миљеа да и не спомињем.
Па како то Иван-бан Мажуранић спјева. Провиђење или?
То данас није са стране наше јавности прихватљиво рећи, али је Његош тај еп продао Мажуранићу, који је до тада писао безвредне имитације дубровачке лирике. Смрт Смаил Аге је била једо од мање вредних Његошевих дела, и он га је наивно уступио Мажуранићу као подршку илирству и његовој политикој каријери, и сматрао да тиме ништа не губи на својој величини. А Хрвати као Хрвати, цела њихова нација се заснива на крађи, лажи, злочинима…
@Бранко
Претпостављам исто као Ви, иако то у свом првом коментару нисам хтио написати. Ипак, не мислим да је Његош продао ову пјесму за неку материјалну накнаду било које врсте.
Мислим да поред илирства, које наводите, постоји још један разлог.
Ова пјесма описује догађај у коме је Његош, односно његови саплеменици, директно учествовао. Познавајући менталитет тог краја и тог времена, претпостављам да је Његош више волио да неко други пјева о том догађају, а не он сам. Самохвалисање се сматрало за једну од најнегативнијих људских особина.