Изузетан подвиг вриједан дивљења – инжењер металургије у пензији Боро Ђикановић одлучио је да се из Смедерева упути на ходочашће ка Пивским Долима, дуго близу 450 километара
Боро Ђикановић на путу ка Пиви (Фото: Фејсбук)
У Долима пивским сјутра ће бити обиљежено осам деценија од најкрвавије приче у новијој црногорској историји. Сјећање на незапамћени масакр кад су од 6. до 12. јуна 1943. године припадници фолкдојчерске дивизије „Принц Еуген“ и војници из гатачког среза и околине Пиве стријељали 1.300 мјештана, међу којима је било 549 дјеце и омладине до 20 година.
У Пиви нема породице које није дала жртве у овом геноциду. Нека братства су већим бројем пострадала, а према историјским подацима, породица Верун је престала да постоји.
Невине жртве биле су подијељене у три групе: једну су чинили мушкарци старији од 15 година, другу жене и дјевојке, а трећу дјеца.
Меморијални центар, Пивска Дола (Фото: РТЦГ)
Потомак ових страдалника је и Ђикановић. Из његове најуже фамилије настрадало је петнаесторо чланова: његова бака, три полубрата узраста од три до девет година, прва супруга Боровог оца, прва супруга Боровог стрица, двије стричеве ћерке и три сина. Страдао је Боров други стриц Малиша са супругом и једном ћерком, док им се друго дијете родило на том стратишту, и ту страдало.
Наш саговорник је на велико ходочашће кренуо 22. маја из Србије. Само три мјесеца раније напунио је 70 година, а снага и дух га и даље служе.
„Чувени Пивљанин Миле Цицмил ми је међу првима дао подршку. Породица је, искрено, била мало сумњичава и забринута, прије свега због мог здравственог стања“, започиње причу Ђикановић за Портал РТЦГ.
Боро Ђикановић на путу ка Пиви (Фото: Фејсбук)
Са оцем о масакру уопште није разговарао.
“Он је увијек избјегавао ту тему. Ми задуго нисмо ни знали да живимо у тако коротној породици. Ријетко се то помињало“, признаје Ђикановић.
Догађаји који су услиједили након масакра били су, како каже Боро, Божје допуштење. Боров отац и стриц су се други пут оженили и формирали породице.
„Тренутак кад сам сазнао шта се догодило у мом родном мјесту је за мене био тренутак освјешћења. Схватио сам да су ти страдални мученици својом трагичном смрћу мени донијели живот“, каже Боро кроз сузе.
Ђикановић је синоћ преспавао у селу Безује. Одатле ће данас стићи у своју родну груду – село Рудинице.
„Ту сам свој на своме“, одговара Боро.
Извор: Фејсбук
Већ сјутра доћи ће код Меморијалног центра, гдје ће га чекати многи омладинци који из пивских села пјешке кренути ка Долима, домаћин славе Здравко Апрцовић и побратими Величани, гдје се 28. јула 1944. године десио исти злочин. Из истовјетних судбина Пивљана и Величана родило се братство, а ова страдална племена братимило је мучеништво и сузе убијених најближих.
Епархија будимљанско-никшићка, Манастир Пива и Центар за културу-општина Плужине обиљежиће спомен на жртве, а као и сваке године биће приређен пригодан културноисторијски програм.
„У Пиви све до 1977. године, скоро 40 година, није било никаквог обиљежја на тим стратиштима. Много ми је жао и не могу да вјерујем да се у уџбеницима и дан данас не пише довољно о овој трагедији. овим ходочашћем желим и да утичем да се о свему што се догодило у Пиви коначно поче учити у школама“, закључује Ђикановић.
Извор: Александра Бошковић/www.rtcg.me
Опрема: Стање ствари
Дечак са аутизмом истрчао полумаратон: Павле Мировић до циља стигао за 2 сата и 24 минута
Павле Мировић, шеснаестогодишњи дечак са аутизмом, био је учесник Београдског полумаратона и на циљ је стигао за два сата и 24 минута. Он је тако, у своу атлетску каријеру, после Дунавског полумаратона у Апатину, када је у нашој земљи постао први аутстични дечак који је истрчао трку од 21,1 километар, уписао у београдску деоницу.
Како нам је рекао његов тренер Бранко Хрњаз, истрчао је солидно време, али је, успут, имао пех:
– Пукао му је жуљ на нози на 17.километру, али није одустао, већ је трчао до краја са газом коју му је докторка ставила успут. Ово му је друга трка полумаратон коју је трчао у конкуренцији сениора и професионалаца. У Апатину је имао боље време 2 сата и минут, али не одустајемо. Тренирамо даље, а циљ нам су и маратони.
Фото: Лична архива
Павле је дечак који се користи са тек око 200 речи, тешко може да искаже одушевљење, али то увек успе после трчања. Тако је било и данас.
Павлова мајка Драгана нам је рекла да он одмалена има аутизам, праћен хиперактивношћу.
– Налазила сам га на разним местима. Он није проходао, него је одједном протрчао и онда смо одлучили да га усмеримо на спорт. Зна да плива, скаче на главу, скија, игра одбојку и скаче удаљ. Учествовао је на многобројним специјалним олимпијадама и доносио медаље.
Павле сваки слободан тренутак користи да тренира где год за то постоје услови. Мајка истиче да му јако прија друштво и да често воли да неко трчи близу њега, па се онда у фамилији шале да Павле пропушта конкуренцију. Трчање на њега, како нам говори, реагује и терапеутски, па се, док се као и сви родитељи деце са посебним потребама надају леку, труде да Павле има испуњен живот.
Фото: Лична архива
– Свима бих саветовала да децу са посебним потребама усмере на неку врсту спорта. Павлу доста пријају тренинзи, смирен је и задовољан – рекла је Драгана, додајући да је за сина спремила велики пакет омиљене чоколаде.
Павле иначе иде у Средњу занатску школу у Београду – смер цвећар.
Павле као Алекс Шнајдер
Узор нам је чувени амерички атлетичар, маратонац Алекс Шнајдер. Он је аутистични младић који је завредео светску славу када је истрчао Њујоршки маратон и о томе су извештавали водећи светски медији. Он је 15 година старији од Павла и има времена да достигнемо његов успех – прича Хрњаз.
С. Ровчанин Томковић
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 23. 4. 2023)
Прочитајте још
- Марта између два сунца: Девојчица са Дауновим синдромом победила леукемију, па изложбом све одушевила (Вечерње новости, 25. 5. 2023)
Categories: Вести над вестима
А мени тешко пешке до петог спрата… 🙂