Везе Аустралије и Србије у Првом светском рату дубље су него што је то до сада било познато
Врњачка Бања, 1915. године: детаљ из књиге „Аустралијанци са Србима у Првом светском рату” (Фото: М. Лакић)
Просечан Аустралијанац Први светски рат доживљава искључиво кроз догађаје на Галипољу и Западном фронту. О Србији из тог времена не знају готово ништа. Могу се чути и питања попут оног – на чијој страни сте били. Али, та прилично мутна слика у земљи кенгура о улози Србије у Великом рату полако добија јасније обрисе. На то је знатно утицао Бојан Пајић, војни историчар, дипломата и бизнисмен у пензији, који живи у Мелбурну.
– Везе Аустралије и Србије у Првом светском рату знатно су дубље него што је то до сада било познато. То је прича која још није испричана у целости, јер и даље сазнајемо нове детаље – објашњава Пајић, који је у Београд дошао због промоције своје књиге „Аустралијанци са Србима у Првом светском рату”.
Према његовим речима, око 1.500 Аустралијанаца директно је или посредно било повезано са ратним напорима Србије. Први од њих срели су се са Србима крајем 1914. године, у време Колубарске битке. Они, односно оне, помажу у збрињавању рањеника, а потом и у борби против тифуса.
– Када је почео Први светски рат, велики број жена се пријавио да помогне британској војсци. У Лондону су одлучили да не желе жене у рату, због чега су многе од њих помоћ понудиле Француској, Белгији, Русији и Србији. Све те земље су прихватиле помоћ, а у случају Србије британска влада, Црвени крст и разне добротворне организације (попут Српског потпорног фонда из Лондона, Болнице шкотских жена за службу у иностранству, Комитета за помоћ рањеним савезницима) шаљу материјал и људство – каже Пајић за „Политику”.
Тако у Србију стижу супружници Чарлс и Лора Хоуп. Обоје лекари у добровољној болници шкотских жена у Врњачкој Бањи. Њихово сведочење је потресно. Лора Хоуп је писала да су „три артиљеријска хангара испуњена болничким постељама, а у некима леже по три рањеника”. Она је у дану превијала и по 500 рањеника. Сведочи да су неки рањеници болницу напустили без цокула – у болничким папучама.
Бојан Пајић (Фото: М. Лакић)
У болници у Врњачкој Бањи служила је и медицинска сестра Етел Гилиган из Џилонга у држави Викторија. Она је остала са рањеницима до доласка Аустроугара. Одликована је Крстом милосрђа Краљевине Србије. А Олив Кинг, која је службовала у једној од болница шкотских жена, прикључила се српској војсци као возач санитета. Одликована је за храброст и ревносну службу. Она је забележила: „Сирота малена Србија. Душа ме боли због ње и њеног храброг народа. Заиста сам напорно радила током тих првих недеља инвазије и ретко би се дешавало да ми очи не буду пуне суза.”
Аустралијанци су се 1915. године борили код Костурна, у данашњој Северној Македонији. У редовима 10. британске дивизије покушали су да задрже отворен коридор за везу Србије са Грчком, пре велике офанзиве Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Затим, шест аустралијских разарача је учествовало у противподморничкој борби на Медитерану. Они су пратили конвоје са војницима и потрепштинама за фронт. Такође су учествовали у блокади Јадрана, а један разарач је бомбардовао Драч, када је почела офанзива за пробој Солунског фронта.
Аустралијанци и Новозеланђани лечили су Србе у британским војним болницама. Британци и Французи су, подсетимо, обезбедили по хиљаду кревета за рањене Србе. Једна болница са особљем из Аустралије налазила се у залеђу Треће српске армије. Та болница се после пробоја Солунског фронта преселила у Врање. Део особља је наставио за Београд, где су остали до 1919. године. Поједине медицинске сестре имале су само 19 година и остала су њихова сведочанства о потресним догађајима чији су били сведоци. Увек су спомињале храброст и доброту Срба.
Србија је током рата одликовала 154 држављанина Аустралије и Новог Зеланда. Интересантно је напоменути да је из Аустралије стигла и група добровољаца пореклом из овог дела Европе, које је у Солуну дочекао регент Александар. Међу њима је било најмање Срба, углавном су то били Далматинци и Црногорци и нешто Чеха, који су се одазвали позиву да помогну словенску браћу. Неки од њих су након рата остали у Краљевини СХС, док се један део вратио у Аустралију и на Нови Зеланд.
Марко Лакић
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
„Међу њима је било најмање Срба, углавном су то били Далматинци и Црногорци и нешто Чеха, који су се одазвали позиву да помогну словенску браћу.“ – обратити пажњу на ову реченицу коју је левичарска од оснивања до дана данашњег Политика изволела објавити. Најмање је ту, јел
те, било Срба, јер су "Далматинци и Црногорци" дошли.њих углаве своје агенте који тада забоду, врбују и организују пунктове својих служби. Тако у чувену Ваљевску болницу, за време тог рата на кога су те навукли, пошаљу своје агенте под плаштом лекара и болничког особља, па се онда многи чуде, и чешу по глави, како сада чак и из Ваљева долазе неки помагачи енглеских интереса.Толико о детаљу - Ђаво се крије у детаљима.
Сад мало и о том рату у који те увале да награбаш, иако си имао много боље могућности за остварење својих националних интереса, па кад те увале до гуше у муку и проблеме - онда ти пошаљу 1000 болничких кревета да видаш ране, и коју десетину ентузијаста и хуманиста да помогну, а међ
Никад не веруј Британцу, па чак и кад дарове доноси. Аустралија, једна фашистичка творевина, је једна од најгорих британских, а сад америчких сатрапа. То што им се некад неко људство омакне је више изузетак него неко правило. Сетимо се само оне двојице мајора аустралијске војске који су као кобајаги били неки хуманитарци у Care Australia, а у пракси шпијуни које је возао домаћи издајник, а они процењивали ефикасност бомбардовања и кориговали ватру (уз једног српског изрода који се често појављује на ТВ и YT) који су ухапшени 1999. током безочне НАТО агресије. Други најгори англо сатрап је Норвешка, једна затуцана тешка сиротиња која је игром срећних околности дошла до пара, јер има гас. Умирали од глади у 19. и почетком 20.-века, а сад Србима као помажу да се реше ЕПС-а, унајмљени од стране “стручњака” у Влади Србије.