О новој књизи историчара Бојана М. Митића „Од Свете Русије до река вавилонских: Руска православна црква и Монархија до Карловачког сабора 1921. године“

Након књиге Српска црква у југословенској краљевини: патријарх Варнава и његово доба, историчар Бојан М. Митић, написао је још једно веома значајно дело – Од Свете Русије до река вавилонских: Руска православна црква и Монархија до Карловачког сабора 1921. године, које је објавио Центар за истраживање православног монархизма као још једно од својих капиталних издања. Тематика овог историографско-идеолошког списа јесте у основи историја руске државе и народа, али са посебним освртом на улогу Православља и православног монархизма у руској повести. То ово дело разликује од класичних историографских књига о највећој држави на свету (Русији), али такав духовно-идеолошки приступ аутора ни мало не затомљaва научност и историјску објективност дела, које је у целости поткрепљено одговарајућим референцама и написано по свим правилима историјске науке. Кроз врло занимљивих девет поглавља, аутор упознаје читаоце са развојем руске државе кроз време, почев од крштења Русије и византијске епохе, преко епоха царства и Петрових реформи, па све до слома Руске империје и настанка Заграничне Русије као својеврсног метафизичког континуитета руске државе, нестале у крвавој бољшевичкој револуцији. Како у предговору књиге запажа протонамесник Немања С. Мрђеновић, „метафизичка царска Русија“ овом књигом добија један савремени кључ за разумевање њеног давног утемељења и савременог устремљења.

Поменути континуитет, заснован је на Православљу као основној нити која се протеже кроз руску повест и као кључном чиниоцу руског државног, националног и културног успона. Наиме, духовни и културни идентитет руског народа, његова народна самосвест, развиће се управо захваљујући православној Цркви. Она је у Русију из Византије донела идеју владара као од Бога постављеног господара, донела је саму идеју државе, као и начело симфоније (сагласја) државе и Цркве. Како истиче знаменити теолог ХIХ века, архиепископ херсонски и одески Никанор (Бровкович), Црква је успоставила јединство народне самосвести, повезавши народ јединством у вери. С обзиром да је православни поглед на свет вековима био једино руско гледиште, у руском народу се родила идеја о „Светој Русији“, као синтагми која спаја руску земљу, односно заједницу православних Руса на земљи, са сабором Руса у Царству Небеском. Усвајајући ромејске (византијске) вредности и принципе, идеја Свете Русије обухватила је као једно од најбитнијих – начело о богоустановљености монархијске државе. Како Митић пише: „Као што су политичкој философији Византијског царства темеље поставили Оци и Учитељи Цркве, попут Василија Великог и Јована Златоустог, у Русији су највећи учитељи монархизма били најзнаменитији теолози и пастири Руске цркве, међу којима посебно место припада митрополиту Филарету Дроздову – Светом Филарету Московском. Саму срж хришћанског учења о царском самодржављу (самодржавној монархији) налазимо у његовој чувеној констатацији: Као што је небо неспорно боље од земље и небеско боље од земаљског, исто тако треба рећи да је на земљи најбоље оно што је уређено по угледу на небо, као што је речено боговидцу Мојсију: ‘Гледај, те начини све ово по слици која ти је показана на гори’ (Изл. 25, 40), то јест, на висини боговиђења. Сагласно томе, Бог је по узору на своју небеску монархију установио на земљи цара, по узору на своје небеско сведржитељство поставио је на земљи цара самодршца, по узору на своје непролазно Царство које траје од века и довека поставио је на земљи наследну царевину.’“

Посебну вредност ове књиге представљају прикази личности, попут белог генерала Михаила Дитерихса, архиепископа вологодског Никона (Рожденственског), идеолога и политичара Николаја Маркова или протојерејâ Јована Восторгова и Владимира Востокова, који су непознати или мање познати читаоцима у Србији, а значајни су као стубови одбране Руске идеје и руског православног монархизма, од надирућег духа отпадништва. Приказане су и описане мање познате монархистичке улоге неких познатих личности и светих људи попут о. Јована Кронштатског, митрополита Антонија (Храповицког) или патријарха Тихона (Белавина). Све ове личности повезане су са православно-родољубивим покретом са почетка ХХ века, под називом Савез руског народа, који је (заједно са другим сродним организацијама) представљао груписање здравих друштвених сила руског народа, зарад супротстављања надирућој лево-либералној стихији и закулисним антируским и антихришћанским чиниоцима, који су касније и руководили бољшевичким превратом. Савез руског народа, аутор описује на следећи начин: „Овај покрет се енергично противио преуређењу руске монархије, демократизацији власти и либерализацији руског друштва. Непоколебиви став ‘црностотинаша’ – како су противници често називали припаднике Савеза и сродних организација, био је да консолидација државе и јединство народа, мора почивати на трима традиционалним, историјски потврђеним духовним вредностима – Православљу, Самодржављу и Народности. Ово последње значило је доминацију руског народа, језика и културе у Руској империји, јер ‘руска народност, као сабиратељ руске земље и творац руске државе, државничка је, владајућа и најважнија народност’. Истовремено, Савез је изражавао бригу за положај руског сељака и радника, док је пољопривреду сматрао најважнијом граном привреде, због чега су из редова велепоседника и богатог грађанства повремено стизале оптужбе да са левицом дели економски и социјални програм.“ Дакле, Савез руског народа, заједно са сродним организацијама, био је окриље под којим се окупља истинска руска елита: мноштво свештеника, здрав део интелигенције и верни народ, а против надируће лево-либералне стихије и оног (већинског) дела интелигенције задојеног штетним туђинским упливима. Ови упливи почињу два века раније, још са реформама цара Петра I. Наиме, овај ванредно способни и оштроумни руски цар (први са титулом императора), учинио је пуно добрих ствари на пољу техничке модернизације и војног снажења Русије, али је истовремено био покретач процеса духовно-културног позападњачења земље, којим долази до нарушавања начела симфоније државе и Цркве и до удара на вековне животне основе руског православног народа. Фебруарска, а потом и бољшевичка револуција 1917. године, представљају завршни стадијум те духовне болести руске државе.

Аутор се у својим идеолошким анализама и приказима значајно ослања на мисао великог руског идеолога Лава Тихомирова и његово дело Монархистичка државност, а као главни узор руског православног монарха истиче Светог цара Николаја II, са посебним акцентом на дубоку побожност њега и његове Свете породице, као и на разобличавање устаљених заблуда везаних за његову личност, а које су плод злонамерне пропаганде непријатеља Русије и Православља. У вези са епохом последњег руског цара, детаљно је описана и плодотворна реформаторска делатност Петра Столипина, председника владе, убијеног у Кијеву 1911. године од стране левих терориста.

Илустрација: Православие.ру

Аутор велику пажњу посвећује и Белом покрету током постреволуционарног грађанског рата. Покрету који није представљао нимало идеолошки кохерентну групацију, јер једина везивна тачка разнородних белих елемената био је – антибољшевизам. Наиме, иако је међу белим војницима и официрима било не мало приврженика царизму и заветним руским идеалима, у политичком телу овог покрета доминирали су републиканци и либерали – присталице разорне Фебруарске револуције. Сходно томе и Бела армија није почивала на „братству у Христу“, што је и био узрок њеног пораза, како то истичу генерал Дитерихс, Николај Марков, као и бројни руски духовници попут епископа Венијамина (Федченкова) или протојереја Владимира Востокова. Даље, аутор посебну пажњу посвећује статусу и организацији Цркве на територијама под контролом белих снага током грађанског рата, као и борби и делима белих генерала попут: Дењикина, Колчака, Врангела или поменутог Дитерихса. За њега (Дитерихса, као и за славног пуковника Михаила Дроздовског), Русија је могла постојати само као Света Русија. Овај дубоко религиозни генерал, надахнут руском државном традицијом, био је пример идеолошки и духовно узорног руског ратника и државника. Пример преко потребан и у данашњици.

Православље и руски царизам у огледалу бурне садашњице 

Порука ове књиге, која се сама по себи намеће, јесте та да је мисао о Православљу и царизму (монархизму), као основи Руске идеје и Руске идеологије, ванвременски актуелна. А нарочито данас у времену великих превирања и времену рата, тим пре што данашњи руски народ (у великој већини) и (псеудо)елита која је на челу руске државе, нажалост не познају веродостојну истину о Русији. О томе постоји много доказа на које ће наићи свако ко са православног становишта, непристрасно сагледава чињенице. А данас када Запад нескривено и подмукло удара на Русију, и када је практично нехотимично нагони на повратак себи, права је прилика за сведочење истине о Православљу и монархизму (царизму) као стубовима тог исконског руског сопства, тим пре што (псеудо)елита Руске Федерације упорно истрајава на свом либерал-совјетофилском курсу. Она не нуди готово никакву алтернативу духу модерног мондијалистичког Запада, и ни у чему се не супротставља његовој разорној идеологији, изузев делимично и не сасвим доследно у сфери отпора наметању антипородичних изопачености. Не могу се наравно оспорити и извесне позитивне тековине Путинове епохе, у погледу дводеценијског економског и оружаног снажења државе која битно појачава свој утицај на светска збивања. Али целовита слика није ни мало добра, због унутрашњих прилика и стања духа у народу. Пре свега, путинизам (ако бисмо тим појмом назвали актуелну државну „идеологију“) не пружа никакво одушевљење омладини, никакав идеолошки набој, скоро ништа што би мобилисало народ на борбу за истински препород отаџбине и њену одбрану. У својој пропаганди, путинизам оперише са сплетом различитих и контрадикторних, излизаних теза, без кохерентне идеологије (па макар и мањкаве) која би охрабрила Русе да иду напред ка јасним циљевима. А међ’ руском омладином свакако има потенцијала за праве ствари, али се мора радити систематски, јер индивидуална прегнућа која постоје, јесу добра али нису довољна. Даље, уместо да се текући рат назове правим именом и уместо да се каже да је то рат за Православље и руску земљу (јер Украјина јесте руска земља), а против НАТО антихриста и њихових марионета – украјинских сепаратиста, немушта државна пропаганда говори о „специјалној војној операцији“ против „националиста и фашиста“ који су „поробили братски украјински народ“. Тај неосовјетски наратив, огледа се и у обнављању споменика сатанисти и русомрсцу Лењину, као и у враћању совјетских назива улицама и топонимима на запоседнутим територијама. Све то, било би комично, да није заправо трагично.

Владимир Путин (Архивска фотографија)

Уз корупцију, неспособност и издају, на видело све више излазе различите невероватне унутрашње слабости и противречности Руске Федерације, које су се готово две деценије криле испод вештог пи-ар приказа о економском успону (који донекле јесте неспоран) и спољашњој војној моћи (која такође јесте неспорна, али не у свим сегментима, као што ратне тешкоће и бројни пропусти показују). Сада, дакле, након скоро годину и по дана рата, све те слабости и сва трулеж, оголили су се и показали да данашња руска држава не иде правим путем. Стога, скоро па идеалистичка представа о Владимиру Путину и поретку Руске Федерације, која доминира међу данашњим русофилима у Србији, доживљава све већи крах. Ратне околности, дакле, оголиле су сву трулеж актуелног поретка Руске Федерације и њене квазиелите која је готово све видове самоорганизовања руског народа годинама спутавала и газила, о чему се у Србији данас мало зна.

Шта ваља чинити тим поводом? И какву поруку, на ту тему, носи Митићева књига?

Неопходно је из корена променити политички систем и идеологију руске државе и учинити је истински руском и православном. Неопходна је смена елите, на шта указује и познати мислилац Александар Дугин. Јер права руска елита у великој мери заправо постоји и данас, али се њени припадници не налазе на месту на којем треба. И то је потребно не само ради победе у актуелном трагичном и крвавом рату, наметнутом Русији од стране НАТО-а, већ је потребно ради опстанка и свеукупног препорода који су опет скопчани са судбином актуелног рата.

Знамо и видимо како Брисел и Вашингтон свесно и умишљајно воде и спроводе антируску политику са циљем уништења руске нације и Православља, и са циљем уништења свих националних идентитета, наметања антипородичних изопачености и успостављања идеологије мондијалистичког тоталитаризма на глобалном нивоу. Дакле, руска борба јесте рат против политичке мондијализације, против атлантизма, банкара са Волстрита, „мултинационалних“ корпорација и њихових политикантских марионета. Плус, у текућем рату имамо и de facto борбу против политичких тековина бољшевичких сатаниста који су својевремено од унијатског замајца саздали лажну украјинску нацију. Због свега наведеног, актуелни рат није никаква „специјална војна операција“, нити је то обичан регионални сукоб. Он је део великог мистичног сукоба добра и зла. Сукоба који је есхатолошки почео пре времена, а окончаће се апокалипсом. Сукоба синова Светлости против синова мрака, идеолошки рођених од стране богобораца. Русија је саздана и предодређена да буде хришћанска империја – Трећи Рим. Да буде Света Русија – пријемник Христове светлости и заштитник православног благоверја. Насупрот њој стоје силе антихриста које му утиру пут, а које су у модерном времену огољеније него икад. НАТО, САД, ЕУ, политички мондијализам, либерализам – све су то пипци ове антихристовске силе. И зато се таквој сили, данашња Русија мора супротставити адекватним оружјем. А да би до тога дошло, потребно је да руски народ крене путем обнове сопствене монархијске (домаћинске) самосвести. Неопходна је државна елита која ће такву самосвест уобличити у савремени идеолошки израз заснован на начелима Православља, царизма, родољубља и социјалне правде. По узору на идеолошки курс некадашњег Савеза руског народа. Неопходно је разбијање русијанског концепта, уз обуставу разорне политике претварања Русије у мигрантску депонију. У Русији, наравно, има места за све народе њој лојалне, који на њеном тлу традиционално живе, тим пре што је судбина Русије – да буде империја и то са задатком да буде чувар Божијег закона на земљи и подножје престола Божјег, како је то казао Свети праведни Јован Кронштатски. Али да би тај судбоносни циљ био остварен, мора се сачувати и обновити руско-православно језгро руске државе. Само истински руска држава, која је месо од меса свог народа, моћи ће да створи услове за настанак „нове“ велике руске културе (на старим темељима), која може постати путоказ и пример за цео свет. Оквир за „нову реч“ коју Русија, по завету Достојевског, има да саопшти човечанству. Управо је поменути Свети баћушка Јован Кронштатски, као и сви најумнији, начистији и насветлији ликови руског дела и руске мисли из протеклог века, попут Светог Јована Шангајског или витезова пера – Ивана Иљина и Ивана Солоневича, био бескомпромисни монархиста. Зар и то није веродостојни показатељ јединог исправног руског пута? Пута који је пре свега – пут ка Небу кроз Цркву православну и њене Свете Тајне, али пута који не одбацује ни државотворно битије, јер не препушта земљу без борбе антихришћанским силама. Сви наведени писци и светитељи, и многи други који су њиховог духа, сведочили су истину да су само истински и дубински повратак Христу, и у склопу таквог преумљења – повратак идеалима православне монархије, пут исцељења и пут обнове Русије. Русија ће се препородити и истински уздићи благодаћу и силом Божијом, али та се помоћ мора заслужити. У том духу, сва пратећа питања – попут питања, ко би био нови руски цар – решила би се у ходу, јер цара би изнедрила нова елита, односно народ који, по Иљиновим речима, треба да, кроз обнову и преумљење, „стекне умеће за задобијање цара“.

У светлу чињенице да је руској држави неопходна другачија власт која ће ову државу устројити на заветним основама, морамо се осврнути и на скорашњу побуну Јевгенија Пригожина, услед које је дошло трагичне погибије двоцифреног броја руских војника. И даље се не може утврдити да ли је и у којој мери ова побуна успела, јер је стварни циљ који је Пригожин имао на уму, непознат. Нећемо овде улазити ни у питање (не)оправданости ове побуне, и то нарочито побуне у ратним условима, јер бисмо се удаљили од основне теме овог приказа. Али једно је извесно. Наиме, иако је још увек пуно непознаница у вези овог догађаја, јасно је да ова побуна свакако није била нити је могла бити прави руско-православни одговор на горуће проблеме. Притом, ова констатација нема никакве везе са чињеницом о високо позитивном карактеру војничког учинка „Вагнерових“ јединица на фронту, јер осврт је био чисто на Пригожина као друштвено-политичког фактора у Руској Федерацији. А баш због те изразито позитивне ратничке репутације „вагнероваца“, национално свесна руска омладина ових се дана масовно солидарише са њима, те се тренутна популарност њихових симбола, али и руских националнистичких парола и империјских (црно-златно-белих) застава, чини већом него икад. То све говори о томе да у руској националној омладини има потенцијала за велике ствари и да она жели да је предводе ратници, а не неспособни калкуланти и издајници. А какво би тек одушевљење било да је на месту Пригожина неко ко пружа и идеолошку алтернативу? Ако би пронашли аналогију у неком догађају из руске историје, описаном у Митићевој књизи, Пригожинова побуна има додирних тачака са (неуспешном) побуном генерала Корнилова против владе Александра Керенског, током лета 1917. године. Али овај бели генерал кренуо је у акцију против режима Керенског јер је увидео да се ствари крећу у правцу бољшевизације земље, док код Пригожина не постоји баш никаква идеолошка алтернатива у односу на власт. Дакле, иако носи прегршт загонетки, извесно је да Пригожинов поход дефинитивно није био никакав покушај руске револуције (тачније, контрареволуције), јер као што истичу борци Империјског легиона (војне формације засноване на аутентичној Руској идеји, а која учествује у актуелном рату), руска победа – права руска победа – доћи ће са поља Новорусије, почевши од пораза украјинске химере.

Јевгениј Пригожин (лево) и Владимир Путин (Фото: Танјуг/АП)

Час сверуског препорода ће доћи, и оствариће га сасвим другачији људи, изабрани од Бога, и препознати по својим плодовима. У том духу, Митић у својој књизи цитира генерала Дитерихса, који средином октобра 1922. године, пред пад Земске приамурске крајине (области на крајњем истоку Русије) коју је контролисала његова Земска приамурска војска, пише следећа заветна слова:

„Она (Земска приамурска крајина) ће ускоро нестати. Као и свако тело – умреће. Али само као тело. У духовном погледу, у смислу руске повесне, морално-религиозне идеологије, која је просијала у њеним границама, она никада неће умрети и допринеће будућем оживљавању Велике Свете Русије. Семе је посејано. Сада је пало на неприпремљено тло. Али надолазећа олуја ужаса совјетске власти рашириће ово семе по широкој њиви Велике Мајчице Русије. Оно ће се одржати по мери нашег покајања и по бесконачној милости Господњој, док не пронађе плодни и припремљени комад Руске земље, а онда ће донети жељени плод. Верујем у ову благост Господњу… Чврсто верујем да ће се Русија поново преобратити у Русију Христову, Русију Помазаника Божијег…“

За више информација о књизи „Од Свете Русије до река вавилонских“, заинтересовани се могу јавити на: svestena.istorija@gmail.com

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Бојан М. Митић, Марко Б. Димитријевић, РПЦ, Русија, Света Русија, карусел