У феудалној Европи, Крајишници су били слободни људи, ослобођени намета и пореза у замену за своју војничку службу. Слободу су дословно плаћали сопственом крвљу. Таква је судбина Срба до данашњег дана
Епископ сремски Василије и Милош Ковић на Црквено-народном свесрпском сабору Крушедолска звона 2023. (Фото: Снимак екрана/РТРС)
Постоји једна реч коју, због нашег духовног здравља, ваља упорно и стално понављати. Потребно је да је изнова изговоримо управо данас и нарочито овде, у древном Крушедолу, на падинама Фрушке горе, нове, српске Свете Горе, у Срему, уточишту српских прогнаника, од Светих Бранковића до данашњег дана. Та реч је – Крајина.
При томе, не мислим само на аустријску Војну крајину, историјску појаву која има свој почетак и крај у добу од 16. до 19. века. Није овде реч ни само о Босанској крајини, као некадашњем делу древне турске границе. Када кажемо „Крајина“, потребно је да се сетимо вековних сеоба, избеглиштва, али и геноцида над српским народом, најављеног загребачким погромима од 1895. до 1914, започетог 1941, коначно спроведеног 1995. године, да би се данас наставио тихом и планском асимилацијом.
Српске народне епске песме показују да су Срби некада волели ту реч. „Крајином“ су називали многе своје земље, од Скадарске до Тимочке и Неготинске крајине. Та реч се данас у култури и јавном животу Србије, међутим, ретко и нерадо изговара. Је ли то знак нечисте савести због издаје Републике Српске Крајине? Без освешћења и покајања, осуђени смо да свој грех увек изнова понављамо. Да ли су Косово и Метохија следећи? Или Република Српска? Хоћемо ли опет издати?
Крајина је парадигма, симбол и суштина историјске судбине целог српског народа. Та реч значи живот на границама закрвљених царстава, на раселинама вера и цивилизација. Крајишници, православни Срби, били су народ другог реда, подређен, туђ и сумњив, у муслиманском, шеријатском Османском царству, римокатоличкој Хабзбуршкој монархији и римокатоличкој Млетачкој републици. И као такви, у феудалној Европи, Крајишници су били слободни људи, ослобођени намета и пореза у замену за своју војничку службу. Слободу су дословно плаћали сопственом крвљу.
Таква је судбина Срба до данашњег дана. И сада, када имамо своје државе, остајемо најзападнији православни народ. Зато је прва на удару била Република Српска Крајина. Следећа је Република Српска. Другим правцем, са Јадрана, непријатељ је ушао у Црну Гору; преко Албаније стигао је у Метохију, на Косово и у Македонију. Иза нас су, међутим, огромна евроазијска пространства. Ми смо Крајина Евроазије. И данас живимо на „крвавој крајини“, на граници евроазијског и евроатлантског света. Наша браћа из Црне Горе чувају евроатлантску Крајину. Они управо сада, по Косову и Метохији, заједно са Хрватима и Американцима, марширају под НАТО заставама. Тако су се вековима, у име султана, царева и дуждева, преко нишана гледали Срби Босанске крајине, аустријске Војне крајине и Млетачке крајине.
Шта је, историјски, била Крајина? Како је писао Жарко Видовић, она је, заједно са Српском црквом, била једина легална, правно заснована српска институција, која је чувала српске слободе и српска предања у дугим вековима туђинске власти, од времена слома до доба обнове српских држава.
Крајине су постојале на ободима царстава широм света, током свих епоха. Данашња Украјина је, тако, одметнута руска Крајина, која се окренула против себе, својих предања и завета.
Прва српска Крајина настала је у 15. веку, на територији данашње Србије, јужно од Саве и Дунава, под османском влашћу. Ту српску самоуправу Турци су звали „серхат“. Срби су ту имали тзв. „влашке повластице“, које су, у замену за војничку службу, значиле слободу од свих феудалних обавеза и укмећивања, као и пореске олакшице. Појам „влах“ није имао етничко значење, него се односио на одређен, привилегован правни статус. Срби су ту, унутар својих села и заједница, чували традиционалне институције кнежинске самоуправе. Имали су свог врховног баш-кнеза и, касније, своју аутокефалну Пећку патријаршију.
Са губљењем „влашких повластица“, услед померања граница Османског царства даље ка северу и западу, али и промена у унутрашњем уређењу турске крајине, Срби су прелазили у аустријске и млетачке земље. Неретко позивани, уз обећања аустријских и млетачких официра, захтевали су и добијали „влашке повластице“ какве су имали у Турској. Тако је вековима, почевши од насељавања у Жумберку (1530), на широком подручју од Сења до Баната, настајала аустријска Војна граница.
Срби су се већ у 14. веку, бежећи од Турака, насељавали у јужној Угарској, да би у 15. веку прелазили и у аустријске земље. Аустрија је, после слома Угарске на Мохачу (1526), запосела њене остатке и успоставила појас одбране од турских најезди, умногоме ослоњен на српско оружје. Када 1690. у Хабзбуршку монархију буде прешао патријарх Арсеније III Чарнојевић и, потом (1737) патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, тадашњи духовни и световни поглавари свих Срба, који почивају овде у Крушедолу, српске сеобе добиће дубљи, одсуднији смисао.
Већ од средине 16. века, млетачка Далмација је имала своју територијалну војну организацију, која је израсла у Војну крајину. Венеција није трпела утицаје папа на своју унутрашњу политику, али је на својим територијама, баш као и Дубровник, здушно подржавала унијаћење православних Срба.
И у Аустрији српски крајишници били су предмет прозелитског деловања Римске курије. У исто време, хрватско и угарско племство покушавало је да им одузме статус слободних сељака. Ту су били корени дугорочног непријатељства, које ће, однеговано старањем Беча и Пеште, проклијати крајем 19. и почетком 20. века.
Исламизација у Босанској крајини имала је сличне психолошке и политичке узроке, иако је Србе водила у сасвим другачији цивилизацијски круг. Иза промене вере увек су стајали различити видови притиска. Османске ордије нису биле ништа мање сурове и осветољубиве од хабзбуршких војски.
У Хабзбуршкој монархији Крајина није само била посебно политичко тело, ван утицаја угарског и хрватског племства, под непосредном управом царева. Она је била и остала извор српског и, посредно, руског утицаја унутар Аустријског царства. Одавде, из Сремске и Банатске границе, стигла је слобода и у Карађорђеву Србију. Овде, у Срем, склањали су се Карађорђе и српске старешине после слома Кочине крајине и Првог српског устанка; одавде су, нарочито из Карловачке митрополије, стизале идеје о српској традицији и слободи. По неким истраживачима и српске народне јуначке песме настале су управо овде, у Срему, под последњим Бранковићима. Оне су, заједно са светосавском, православном вером, вековима чиниле главни садржај духовног живота Крајишника.
Из Крајине су у Карађорђеву и потом Милошеву Србију прелазили и први писмени људи, ратни добровољци, новац, храна, наоружање, муниција. Може се рећи да је слободна Србија 19. века израсла из Крајине. И Црна Гора била је, све до везивања за Русију у 18. веку, са својим гувернадурима, слободама и ратничким обавезама, млетачка крајина.
Никола Милованчев: Девет векова прећутане историје Срба у Далмацији и Лици
Са престанком аустријско-турских ратова у 19. веку и уласком хабзбуршких војски у Босну и Херцеговину, стара Војна граница на Сави и Дунаву изгубила је важност. У Угарској и Хрватској понављани су захтеви за њеним укидањем и подвргавањем Крајишника мађарској и хрватској власти. Коначним укидањем Војне границе 1881. године отворена су врата асимилације. Нестрпљивија традиција у хрватској политици, коју је засновао Анте Старчевић, заговарала је физичко уништење Срба. Геноцид започет 1914. године у Подрињу погодио је и Срем, али је мимоишао остатак Крајине.
Радост због ослобођења и уједињења из 1918. кратко је потрајала. Геноцид од 1941. до 1945. године утиснуо је у историју Крајине један нов, дубок, страдалнички печат. Јасеновац, Јадовно и Гаравице, масовна подршка Титовом покрету, нису били довољни да Крајина у комунистичкој Југославији заслужи аутономију и обнову политичке индивидуалности, бар онакву каква је дата Албанцима, који су се у рату нашли листом на страни окупатора. Такви гласови брзо су угушени и партизанска Крајина је, уместо да постане снажно упориште Југославије и западног српства, подељена између до јуче усташких и пронемачких република Хрватске и Босне. Унутар њих, Крајина је изгубила сваки политички значај.
Тако је Крајина дочекала наше време и нова, библијска страдања. Крајишници су данас расејани по целом свету. Послати су да живе, не случајно, у земље које су Крајину уништиле. У српским парохијама у САД, Канади, Британији, Норвешкој, Немачкој први су по посвећености и радиности. У завичају обнављају своје куће и цркве. Посебно је жилава Книнска крајина. У полунапуштеним селима Кордуна, Баније и Лике још куца пулс Крајине. Њен изворни дух ипак понајвише чувају Босанска крајина, Бања Лука и Република Српска. Нема разлога да Србија заборави крајишко наслеђе Срема, Шајкашке и Баната. Она мора да се сети да је и сама била и остала – Крајина.
Зато смо данас овде. Освестити своју прошлост, открити њена значења, одговорити на питања: ко смо, одакле долазимо и куда идемо – све то равно је подвигу, поготово за Србе изложене свакодневној асимилацији и прогонима у Хрватској, Федерацији БиХ, Црној Гори, Северној Македонији, Словенији, Албанији, на Косову и Метохији, па и у расејању. Потребна нам је мудрост заснована на историјском искуству, али и свакодневно, делатно охрабрење. Свакој акцији мора да претходи обнова свести о смислу, скривеном у древној, светој речи – Крајина.
Беседа изговорена на Црквено-народном свесрпском сабору Крушедолска звона 2023.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Душан Буковић:
ВАШИНГТОНСКА СВЕТСКА ВЛАДА У ТРЕЋЕМ СВЕТСКОМ РАТУ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА
Да би се разумеле извесне околности под којима Вашингтом предњаћи у рату против Срба на подручју бивше Брозове комунистичке, великохрватске, западно-европске и америчке, НАТО најамничке, Черчилове и Рузвелтове буржоаско-банкарске творевине Југославије, која је постала полигон завојевачког НАТО пакта у Трећем светском рату, који се и данас води против нашег обесправљеног, окупираног, пониженог, несрећног српског народа.
Чињеница је, да је НАТО-комуниста Јосип Броз тзв, „Тито“ уз помоћ југословенских НАТО-комуниста и западно-европских и америчких ментора разбио Југославију са Уставом 1974 и припремио је за распад и грађански рат поткрај трагичног ХХ столећа (Види: Lord Ismay, Secretary General of the North Atlantic Treaty Organization, NATO the first five years 19491954, Printed in the Netherlands by Bosch-Utrecht, January 1956; Massimo Salvadori, NATO – A twentieth century community of nations,New Jersey, Toronto, London, New York, 1957).
Такође, константовали бисмо да су извесни србофобични европски и амерички империјалисти-тријалисти под НАТО командом делимично остварили своје
експерименталне програме и намере, које су изложили у књизи “The Third world war – A future history” – „Трећи светски рат – будућа историја“ , где дословно стоји:
„…да су комунистичке ћелије у Србији позване да сломе отпор тзв. капиталистичких контрареволуција у Словенији или Хрватској…
Операција Југославија. Ако желимо да се покрећемо у Европи, било би боље да „освојимо Југославију“ него да „повратимо Пољску“ (која ионако није изгубљена). Аргументи у корист Операције Југославија су: слаба савезна влада у Југославији је непопуларна код већине југословенског народа, а различите државне власти су непопуларне међу људима других држава; …” – „…an invitation from communist cells in Serbia to put down a so-called capitalist counterrevolution in Slovenia or Croatia…
Operation Yugoslavia. If we are to make a move in Europe, it would be better to ‘capture Yugoslavia’ then to ‘recapture Poland’ (which is not lost anyway). The argument in favor of Operation Yugoslavia are: the weak federal government in Yugoslavia is unpopular with most of the Yugoslav people, and the various state government are all unpopular with the people of the other states; …” ( Види: General Sir John Hackett and others, The Third world war – A future history, London – New York, 1978, стр. 37 и 68-69).
У овом контексту цитирали бисмо још једном расправу енглестког публицисте Jonathan-а Eyal-а ( Jonathan Eyal, international director at the Royal United Services Institute in London, England ) о тзв. „Плану 3-4“ коју је објавио под насловом „THE WAR IN YUGOSLAVIA: SOME PRELIMINARY LESSONS“, који је кобајаги нудио Србима известан степен аутономије, где дословно стоји:
“… ‘План нуди Србима све што могу добити у реалном свету. Они никад неће имати њихову државу у Хрватској и никад неће бити Велике Србије’. Биле су то речи старијег америчког посланика који је посетио Балкан у почетку 1995. године и који је припремио најновији мировни план …” – „ …’The plan offers the Serbs everything they could possibly achieve in the real world. They will never have there own state in Croatia and there will never be a greater Serbia.’
Those were the worlds of a senior American official visiting the Balkans in early 1995, and clutching the latest set of ‘peace plans’…” (Види: Jonathan Eyal, THE WAR IN YUGOSLAVIA: SOME PRELIMINARY LESSONS, RUSI Journal, Aprl 1995, London, England, стр. 29).
У овом контексту вредно је указати да и ми Срби неминовно улазимо у свеопшти план остварења једне светске хегемоније под свемоћним окриљем безбожних Сједињених Америчких Држава и њихових сателита-најамника, зато ћемо почети временски из далека, јер и план у чији оквир смо ушли датира још из XIX столећа према значајној и инструктивној књизи Пјера Вириона, коју је објавио под насловом “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”. Тај план је најавио 1872. године амерички председник Ulysses-a S. Grant, кад је по други пут изабран за председника САД. Претседник Грант је дословно рекао:
„Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilize, disait Grant, tend vers le republicanisme, vers le gouvernement du people par ses representants et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportun une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр.. 27).
На стр. 28 Вирион истиче: „То је унапред потврђени амерички лидершип у остварењу овог програма, чију су непрецизност и говорничко месијанство маскирали у једну окултну дуктатуру“.
Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: „Одакле је долазила Грантова
сигурност? Још у оно време?“, да би наставио:
– „Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седишта Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;
– не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб Шиф, Кун и Лоеб’, која ће финансирати револуцију 1917. године;
– не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;
– И не само због оснивања у Њујорку 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит.
Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних друштва, но она је почивала пре свега на апарату Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом ‘Паладизма’, основаног у истим тим Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Ђузепа Мазинија“.
На стр. 29/30 Пјер Вирион тврди, „…да је тако Мазини нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама, да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем остварења једне светске владавине, која ће бити видљива у интернационалним јавним установама, али њена висока владајућа хијераехија ставља у први план еконмију, желећи тако да оствари јединство света на метеријалистичкој бази, чиме ставља, непремостив јаз између Христа, његове цркве и саме себе…“
Такође, тај план је резимиран на стр. 255 Вирионовог дела у реченици, коју је изговорио James P. Warbоurg пред америчким Сенатом 1950. године:
„Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу прихватања или пак победом“ – “QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL, LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE.” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр. 255).
Ова Варбургова сигурност, имала је свакако своју основу у концентрацији и у еволуцији тајних и јавних интернационалних структура и подземних покрета сваке врсте, преко којих су организовали, контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, наоружавали и потпаљивали хрватске, муслиманске и шиптарске терористе-екстремисте у Брозовој великохрватској, неблагодарној НАТО-комунистичкој Југославији, у којој су делимично остварили своје циљеве у удруженом злочиначком подухвату и чишћењу српског вековног етничког простора у англо-америчким и ватиканско-коминтерновским
творевинама Хрватској, Босни и Херцеговини и Косову и Метохији.
Није дакле изненађујуће, што безбожни естаблишмент Сједињених Америчких Држава, који данас личи на Хитлеров злогласни Рајх, да намерава преко агресивног НАТО пакта, да једном слепом и претећом моћи присили човечанство да се подвргне под јарам вашингтонској светској влади „пристанком или победом“, како то рече
сенатор Варбург, која би била под хегемонијом америчких бољшевика,
империјалиста-тријалиста, тзв. “великих изабраника“, “великих кадрова“,
“великих финансијера“ и њихових међународних мултикорпорација са седиштем у
Њујорку, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против
традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист револуционарних и терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Пре него што пређемо на завршни део овог краћег увода, неможемо а да се не осврнемо на чињеницу, да је почетком деведесетих година прошлог века војвода Момчило Р. Ђујић похвално говорио извесним монархистима у Калифорнији за Слободана Милошевића: „Браћо, оно што данас ради Слободан Милошевић, то би ми радили…“. Међутим, војвода Ђујић је касније променио мишљење, јер је очекивао од Милошевића да заштити прекодринске Србе.
Такође, имајући на уму да је бозбожни естаблишмент Сједињених Америчких Држава, као повампирени Хитлеров Рајх на челу са Џорџом Бушом и Билом Клинтоном, имао водећу улогу. То је истакао и војвода М(омчило) Ђ(ујић) у једном чланку којег је објавио под насловом „АМЕРИКА У РАТУ ПРОТИВ СРБА“.
Ради историјске истине ваља рећи, да је војводи Ђујићу амерички Стејт департмент радио о глави, хтели су деведесетих година прошлог века. да га изруче њиховом буржоаском НАТО-комунистичком најамнику Фрањи Туђману, који је тражио његово изручење да му суди у Загребу, али је то смрт спречила. Војвода Ђујић је преминуо пре изручења.
Не упуштајући се више ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо Ђујићев чланак који дословно гласи…
АМЕРИКА У РАТУ ПРОТИВ СРБА
Има ратова које непријатељ најави и зарати, али их има који нијесу најављени, а теку убојито и наносе тешке жртве у људству и материјалу. Хитлер је ударио на Југославију због Срба не објављујући рат. Зна се колико је жртава нанио, али се и то зна како је завршио и рат изгубио. Сада већ и Америка ратује против Срба, иако тај рат није објављен. Она у свему предњачи у борби против Срба у Босни, Херцеговини и Српској Крајини. Управо она је руководећа сила у том рату иако њена војска тамо не учествује ни као „заштита“ народу који страда. Она је за то нашла два сигурна савезника, –
Њемце и Ватикан. Они други учесници – то су само помоћне силе са којима Америка мућка и спроводи своју политику жртвама и крвљу тих успутних савезника, као што су Енглези, Французи упетљани у борбу са којом, углавном, руководи Америка коју користе Њемци и Ватикан – да постигну своје вјековне циљеве: Њемци да продру на Исток преко српских земаља, а папа да уништава Православље код Срба па онда и у свим земљама Православља. Зато је спремио десетине хиљада мисионара – црне војске Ватикана, која је вјековима надирала у земље Православља и ширила папину власт огњем и мачем као и у прошлом рату – па и у наше дане. Свему томе томе кумује Америка да би се улагивала муслиманима из чијих земаља увози гориво и у настојању да у свијету, као велика сила, заведе „нови поредак“ да би завладала свијетом разбијајући постојеће велике нације и државе и измишљајући нове „нације“ као што су „македонска нација“ и нације муслимана у Босни гдје Америка настоји да – на просторима српских земаља, успостави муслиманску државу коју би брзо „признали“ и Америка и њени сапутници Њемци и Ватикан.
Да прегази Србе на Балкану, Америка спрема шире и замашније планове и припрема војске које би требале да те планове остваре. Зна се да Америка даноноћно убрзано наоружава муслимане у Босни и Херцеговини а Њемци Хрвате. Тамо су они послали и своје стручњаке, тобоже „пензионере“ који тренирају војске Хрвата и муслимана. Тамо су њихови стручњаци који праве планове за војне акције и са тим акцијама руководе. Све се то зна. Али, мало се зна шта Америка ради у Албанији и Македонији. У Албанији Америка располаже цијелом обалом мора те земље. Она је организовала велике војне базе у којима тренира Албанце за удар на Косово и Метохију. Тако су већ трениране и организоване албанске војне јединице мањег састава за брзу, муњевиту акцију и наоружане најмодернијим америчким оружјем. Тамо се врше војни манерви широких размјера под руководством америчких специјалиста. Америчке новине у Калифорнији – The Diego Sun – 19. Јула 1995. Објављује како су управо одржани велики манерви албанске војске и Американаца на просторима између мора и Тиране и да су ти манерви трајали осам дана. Сличне планове успоставе база за тренирање војске у Македонији припрема Америка са истим циљем унакрсног удара на Србе Косова и Метохије.
Тако ради Америка. Али, није то она Америка слободарска, како је замишљају други народи. То је Америка која је сишла са пута слободе и лута у зачареном кругу изгубљена у мрачним плановима Њемаца и Ватикана. Надајмо се да ће се да врати на свој пут на којем је имала признање и поштовање као Матица слободе и демократије међу народима свијета. Неће тада бити ни објављеног, ни необјављеног рата Србима који ће херојском борбом обновити своју српску државу на Балкану. И стати достојно у ред културних, слободних и напредних народа свијета. Са тим увјерењем ми мјеримо и пратимо садашње догађаје и то наше увјерење уткано је у Божје законе истине, правде и слободе (Види: М. Ђ., Америка у рату против Срба, “Србија“ – “SERBIA”, Vinonа, Ont., Canada, Август, 1995).