Поводом текста (изјаве) Зорана Ћирјаковића „Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз” и коментара испод текста (Стање ствари, 27. 3. 2023)
Извор: Стање ствари
„Један од разлога што не могу да пишем и да зарадим динар је што сам се усудио да критикујем човека који сматрам да је срж проблема, а то је Мило Ломпар.
(…)
Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по. Кључно питање је зашто Вучић не осећа потребу да више од двоје људи – можда – осуди на годину и по?!”
(Зоран Ћирјаковић)
Према Ћирјаковићу, Мило Ломпар контролише све медије, издаваче и факултете у Србији и ако Вучић ухапси Ломпара, Ћирјаковић ће имати где да ради?! Или је истина да зато што Србија није демократска држава, Ћирјаковић не може да ради и зато није крив Ломпар који се бори за правну и демократску државу. Да је Србија слободна држава са слободним тржиштем, Зоран Ћирјаковић би радио негде или би пошто је индивидуалиста покренуо приватни медиј. То би могао у правној држави. Ако није способан, пропао би на тржишту и не би могао друге да криви за неуспех.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
„Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом… Пошто је народ – заједница истоветна са њеном повешћу (у Срба: са заветном поруком), то негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве”. Данас је представа о Римском праву „веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ,историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање… потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ,светости’ и права саме државе” (Жарко Видовић).
У нашем друштву поштује се „право државе”, уместо „права личности”, због историје какву смо имали након нестанка Србије Немањића. Ипак, наше друштво није само колективистичко, како верује Ћирјаковић. Косовски завет је монашки, а не ратнички. Наш народ не воли диктаторе. Ко заговара тоталитаризам, етатизам, апсолутизам… (не)свесно ради против постојања свог народа.
Чини ми се да већина на правну свест гледа само из тог западњачког угла, као и на 27. март 1941. године. Заборавља се да су извори и на Истоку: што се правне свести тиче, у светосављу или у Источном римском царству, а што се тиче 27. марта 1941. да је то била и жеља српског народа да помогне руском народу, као што се руски народ у Великом рату жртвовао за српски народ. То раде браћа. То је православна веза, братска веза између руског и српског народа и она је опстала и током комунизма и обнавља се од доласка Владимира Путина на власт. За време Слободана Јовановића Русија је била комунистичка, за време Коштунице није била јака као што је данас, а без јаке Русије, Србија не може да врати КиМ. За поразе нису криви С. Јовановић, В. Коштуница… И неће бити крив М. Ломпар ако Русија изгуби у Украјини. Али ми верујемо да ће Русија победити…
За мене је до 2016. године највећи српски интелектуалац био Жарко Видовић. Можда је то данас Мило Ломпар. Да ли је неко Жарку Видовићу замерао ово што замера Ломпару? Мени Ломпар не делује као човек који би могао да постане председник државе. Као што то нисам мислио ни за Жарка Видовића. Као кад неки велики духовник, односно монах, не постане епископ – једноставно то не жели, чак ни да буде игуман или да иде даље од игумана. И нико му то не замера. Николај је постао епископ, Јустин није и није мање поштован због тога и није мање учинио за народ.
Жарко Видовић (Извор: Печат)
На протестима студената, које је подржао Покрет за одбрану КиМ, делили су поруке са позивом на одбрану ћирилице. Ипак, неки коментатори – који се слажу са Ћирјаковићем – Ломпара оптужују чак и да не брани ћирилицу, исту критику упућују Милошу Ковићу и осталим интелектуалцима из Покрета за одбрану Косова и Метохије. Истине ради, Милош Ковић је долазио на протесте и литије и говорио је први на протесту опозиције, представник Покрета на КиМ Небојша Јовић организовао је протест против Вучића и Српске листе у Северној Митровици, и остали чланови Покрета активни су у одбрани КиМ, јасно су против уласка у ЕУ и против екуменизма, користе искључиво ћирилицу… Критиковати ове интелектуалце да нису родољуби – чак дотле сада иду критике или вређања – више говори о њиховим критичарима и колико је српски народ завађен и колика је криза ауторитета. Саборност се не гради и криза ауторитета не може да се реши тако што ће се појавити „велики вођа” који влада „чврстом руком”. У смирењу нема егоизма.
Коштуница се залагао за правну државу, али је економију државе препустио лоповима. О каквој владавини права онда говоримо? Они који контролишу главне токове новца и послове решили су да склоне Милошевића, па Коштуницу, па Тадића, а сутра ће и Вучића ако нађу начин да Вучић оде и да они и даље увећавају или чувају свој капитал. Ко контролише токове новца, контролише све остало у држави (нпр. тржиште уџбеника контролишу они који нису искрени родољуби и верници). Службе безбедности служе да штите страни и домаћи крупни капитал, монополисте и организоване криминалне групе. Прави борац за слободу, прави политичар или државник, мора да се бави и економијом и бори против мафије. „Дубока држава” је дубоко корумпирана.
Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)
Оно што ја највише замерам Покрету за одбрану Косова и Метохије јесте што међу неколико стотина интелектуалаца (професора универзитета, доктора наука), скоро да нема економиста и привредника. Али, то је проблем целе српске деснице. Дакле, и оних који критикују Ломпара и интелектуалце да су „салонски” типови. Нико нема јак економски тим или довољно кадрова да може да води економију државе, или визију како да развија привреду. Ко се у овом тренутку бави решавањем проблема у платном промету и транспорту између Србије и Русије, или како да се економија Србије одвеже од Запада и веже за Русију и Кину, кад Русија заврши СВО у Украјини? Имамо повољне уговоре са Русијом и Кином, али немамо шта да извеземо, јер не постоји домаћа привреда, или не знамо како да извеземо и наплатимо. Желимо да прекинемо преговоре са ЕУ, али немамо одговор ако ЕУ уведе санкције, а ми останемо изоловани од Русије, и у дужничком ропству, итд. Неко мора озбиљно да се бави и егзистенцијалним питањима грађана и привреде.
Све док родољубиви, православни и русофилски део опозиције не створи јак економски тим, каравани ће да пролазе кроз Србију… Да парафразирам ону анегдоту са Стаљином и Ватиканом: кад окупаторима Србије кажу да родољубиви део опозиције прети, верујем да они питају колико је тај део опозиције економски јак, и кад схвате да немају економски тим и план, не плаше се да ће бити промена у Србији. То је још један доказ колико је бесмислено хапшење Златановића и Кнежевића. Неко ко има буџет од пар хиљада евра не може да руши режим и мења систем. Није довољно имати идеје и идеале или бити добар говорник и писати ћирилицом. Кад већ неки од коментатора помињу Карађорђа, Карађорђе је био вешт и имућан трговац и устанак је подигао заједно са осталим угледним људима у народу, који су уложили новац за куповину оружја…
Дакле, мислим да је однос према економији (предузетнички дух) највећи проблем родољубивог и православног дела опозиције и интелигенције. Кроз однос према економији види се колико је неко озбиљан политички, колико је добар политичар, да ли је способан да буде вођа или лидер, да ли је способан да буде министар, председник, директор, тј. да руководи, организује, итд. То не може да ради сваки интелектуалац и то не би требало очекивати од сваког интелектуалца. Неко мора да пише научне радове и да има критичко мишљење и храброст да каже истину у јавности. А неко мора да уради економски програм за Србију и за обнову КиМ након ослобођења и победи мафију. Неко мора да се бави културом и науком, а неко економијом и тајним службама. А они који претендују на највише државне функције морају да се баве свим областима државе.
Није реална промена режима и система док се не реши криза између Русије и Запада, тако што ће се Србија наћи у зони интереса Русије. Али се опозиција може организовати и припремити, могу се припремити програми и планови, док чекамо долазак Русије на Балкан. То не може да уради један човек, једна странка или покрет. Пошто је у Србији мало економиста и привредника који нису блиски властима, посебно међу крупним капиталистима, економски тим родољубивог дела опозиције мора да окупи најбоље економисте и привреднике из дијаспоре. Сад је прилика да се врати поверење дијаспоре и да се нешто конкретно уради са дијаспором, јер је криза и на Западу и све више наших људи размишља о повратку у Србију.
Уверен сам да би родољубиви део опозиције када би дошао на власт учинио много за Цркву, за заштиту ћирилице, да би у уџбеницима историје била српска а не НАТО историја, да ће славити Дражу а не Тита, да би у медијима било заступљено „српско становиште” а не „аутошовинизам” и да би желели да издвоје новац за субвенције домаћим привредницима, за вишедетне породице, за лечење болесне деце, за социјално угрожене, али ми није јасно како да се то уради ако се нико не бави озбиљно економијом… Вучић ће владати све док опозиција не реши економски проблем, а ако то сутра уместо нас ураде Руси и Кинези, они ће постављати своје људе као намеснике Србије или ће те позиције купити богаташи из старог система… Промене могу да спроведу само људи са јаким предузетничким духом, ти људи могу да буду и интелектуалци или само да имају подршку интелектуалаца да се изборе са криминалом и корупцијом и напишу нове економске програме и планове за Србију. Свако би требало да ради према својим даровима и могућностима и да нађе место у опозицији и новом систему према својим способностима. Очекивати да Мило Ломпар и група интелектуалаца из Покрета за одбрану КиМ све то ураде – није реално. А онима који критикују интелектуалце нико не брани да нешто сами предузму. И можда би неког од њих интелектуалци подржали, ако се покаже да може да буде добар политичар, државник, вођа.
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
У овом тренутку, велика је одговорност интелектуалаца који воде Покрет за одбрану КиМ, али се не може сва одговорност пребацити на њих и од њих очекивати да уђу у политику и предводе народ. Можда, ако би међу тим интелектуалцима било неког са енергијом Зорана Ђинђића, али ако су предузимљиви попут Слободана Јовановића, Добрице Ћосића или Војислава Коштунице – онда је боље да не улазе у политику и да не долазе на власт. Чини ми се да Ћирјаковић од некога ко нема такву енергију очекује да буде такав?! Можда зато што је нема у себи? Неки коментатори то виде и верују да су „домети ,демократских протеста’ унапред ограничени”. Мислим да они, са једне стране, потцењују моћ молитве, а са друге стране, да мишиће показују интелектуалцима, уместо „набилодаваним момцима у црним мајицама”.
Categories: Разномислије
лепо и коректно Никола
Набацујем који ред, као скромни прилог евентуалној долазећој размени мишљења. Може ли неко ко је у материји да напише од какве је користи оно што су урадили и раде Бранко Драгаш и екипа с њим? Он прича да има решења, колико је то његово реално?
Друго, не бих рекао да ће Запад Вучића да пусти низ воду ако нађе неког ко ће њиховима омогућити да и даље увећавају или чувају свој капитал. За окупатора је тај економски део неупитан, било да улогу капоа игра Вучић или Ђилас, него прво мора да се оствари политички део погодбе Запада и президентеа, што подразумева и предају Космета. Потом може и ДС да се врати, могу да узјашу Добрица и Дабрица, није то проблем.
Најзад: не разумем тезу да је трагични 27. март био и плод неке жеље да се помогне руском народу, и не видим у томе никакву паралелу за ужас који је Русија претрпела одабравши оно што је 1914. одабрала. Марта ’41. Сов. Савез је имао пакт о ненападању с Немачком и да би себи купио што више времена, чему је тај пакт најзад и служио, веома је коректно испуњавао своје обавезе према Рајху. Зар ће бити да су Срби схватили да СССР-у прети опасност, па да су похитали да оборе Павла и Цветковића да би помогли браћи авансно? То би имплицирало једну беспотребну, бескорисну и самоуништавајућу далековидост…
Konacno da neko odgovori na sramni napad na Lompara, preko njega na sve koji se sa svojih pozicija i mogucnosti bore za srpstvo. Najtuznija cinjenica je da iza tih napada stoje ( navodno) intelektualci! I to ne mali broj. Sa kojim argumentima, da coveku oamet stane. Pa kakvi su onda tek drugi kad ovi ne uspevaju da razdvoje kukolj od zita. Da li Cirjakovicevo pristajanje na vlast odaje patriotu? Ima li on moralno pravo da uopste govori o patriotizmu? Hvala za objavu teksta koji je i bez osvrta na Lompara vredan po sebi.
Као типичан разбарушени Србин, ја такође немам смисла ни довољно разумевања за ово што говори г. Варагић, иако памет каже да је то апсолутно тако, јер и сам морам хранити неколико уста, као и сви око мене; али срце каже: Вучић ће владати док Руси не избију на делту Дунава.
А онда дође опет памет (ово што је преостало) и каже: А шта то вреди, ако останемо ови који смо? Ако се и даље будемо понашали онако како описује Арчибалд Рајс?
Дакле, јеванђелски речено: и ово треба чинити, и оно не остављати.
Честитам г. Варагићу, ово је била, после свих наших тлапњи изречених у коментарима поводом Ћирјаковићевог увређеног ритања на Ломпара, једна зрела рекапитулација и ваљано усмерење у једном од могућих плодних праваца.
Никола Варагић:
“Косовски завет је монашки, а не ратнички.”
Може ли редакција да ово уврсти на сајт Изјаве? Одавно нешто жешће нисам прочитао. Варагић се, већ традиционално труди да парафразира Домановића, једино што није приметио да је Домановићев текст био саркастичан, а не озбиљан.
“Наш народ не воли диктаторе.”
Молим вас да одмах објасните Путину да не треба пред камерама да наређује свом министру да му врати оловку. Кажите и Вучићу да не треба да се хвали да је наредио сараднику да се омрси. Кажите и Трампу да не понижава своје политичке противнике. Знате, то им је контрапродуктивно, пошто народ не воли диктаторе. Народ уствари воли што туњавије и слабије фигуре на власти – треба им неко попут Бајдена, који не зна куд је пошао и да ли је дошао.
Докле год имамо оваква исфеминизирана размишљања у опозицији, дотле ће Вучић да влада. Кључна Ћирјаковићева реченица гласи – са оваквим “противницима” Вучићу пријатељи и не требају.
@Никола Варагић
Ценим Ваш труд, Никола, иако сматрам да сте помало наивни у свом оптимизму. Слажем се са Вашим ставом да је без јаког економског програма смена нападњачког режима готово немогућ посао, те сам стога и напоменуо пре пар дана да је упадљиво одсуство патриотске опозиције на синдикалним протестима: https://stanjestvari.com/2023/04/01/aerodrom-ketering-bgd-radnici-otpustani-smsom-dovedeni-indijci/
Што се набилдованих момака у црним мајицама тиче, битно је за кога раде. Нећете се изборити са кримналом и корупцијом који су већ синоними нападњачког режима методама Хари Кришне, јер они који су засели на позиције неће отићи добровољно. Мишићави момци у црним мајицама могу да помогну при таквом убеђивању. Живи били па видели.
“За мене је до 2016. године највећи српски интелектуалац био Жарко Видовић.”
Видовић је пре свега фантастичан сведок свог времена и својих подвига. Знао је да рескира свој живот у рату, затим провлачењем кроз немачке страже и патроле, пребацујући се илегално кроз више држава, од којих је једна била под окупацијом нациста, преживевши тријажу у Јасеновцу и још један Хитлеров логор у северним просторима окованим ледом. Гледао је егзекуције српких заробљеника, док је знао да сваког дана може завршити као они.
О томе Ломпар, који је све државне ударе и ратове деведесетих посматрао са своје катедре – чак нема података да је на те догађаје прикладно реаговао – може да сања. Упоредити њега са Видовићем је огромна увреда за потоњег. Иначе, постоји ли икакав доказ да је Видовић себе макар имплицитно срозавао на бљутаву титулу интелектуалца? Ако је то заиста урадио – а не сећам се да јесте – мислим да је грдно погрешио у процени. То је ниво оних далеко испод њега, плејаде књишких мољаца и упрђивача катедри.
“Ломпара оптужују чак и да не брани ћирилицу”
То није никаква оптужба, већ проста констатација ноторне чињенице. Не само да је не брани, већ имплицитно фалсификује стање на терену, јер из “свеобухватне анализе” западњачења српског погледа на свет изоставља западњачење српског писма, и чак га правда квалификовањем тог западњачења као “граничног (!?)”.
Оптужба је, например, пребацивање одговорности за судбину ћирилице фудбалским навијачима, који су само продукт културе коју креирају они који су засели на катедрама и медијима. А на катедри није Беливук, већ Ломпар.
“За поразе нису криви С. Јовановић, В. Коштуница”
Да нисам ја можда крив због учешћа Слободана Јовановића у оснивању друштва (у којем касније седи и фактички организатор НДХ, Мачек) – емигрантској влади која је најпре подржала рат, потом и капитулацију (одлазак у конц-логоре стотина хиљада српских војника) и устанак истовремено, све седећи у Лондону, од силног русофилства? Њихов је каснији сазив, што је директна последица Јовановићеве политичке активности – по диктату Лондона – подржао налог сопственим устаницима да се ставе под команду Броза, којем је био циљ да свргне тај исти “демократски” поредак за који се залагао Јовановић. Дакле, и развој рата, и комунизам, и данашња ситуација у Србији јесу последица Јовановићевог делања.
Да ли сам ја крив што је “легалиста” Коштуница (са осталим цвећкама) пасивно посматрао што Ђукановић и монтенегрини (неких 2,5% популације) у периоду 2000-2003 систематски стављају ван снаге устав државе коју је легалиста водио, што је кулминирало 2006?
Да ли сам ја крив што је Коштуница аминовао спуштање заставе СФРЈ испред платоа УН, и тако решио етички проблем у који је Запад сам себи претходно створио – признајући више држава на територији већ признате државе – државе оснивача УН?
Свака част интелектуалцима и правно свесним легалистима. Вероватно сам ја крив за све то, одмах преузимам одговорност.
“Промене могу да спроведу само људи са јаким предузетничким духом, ти људи могу да буду и интелектуалци или само да имају подршку интелектуалаца да се изборе са криминалом и корупцијом и напишу нове економске програме и планове за Србију.”
Наслов овог текста, као и овај цитат – додуше без акцента на “писању програма” – било је нешто обећавајуће, а и основни разлог због којег сам се обрадовао овом тексту. Штета што су у њему доминирале потпуно разочаравајуће дигресије.
“Можда, ако би међу тим интелектуалцима било неког са енергијом Зорана Ђинђића, али ако су предузимљиви попут Слободана Јовановића, Добрице Ћосића или Војислава Коштунице – онда је боље да не улазе у политику и да не долазе на власт.”
No comment за ове “предузетнике”, сем једне речи – страшно. Енергија супротстављена предузимљивости, и то предузимљивости плејаде мртвих пувала. Страшно! А о Ђинђићевом карактеру владања слабо шта знамо, јер – пребрзо су га “рокнули” за било какво закључивање.
Одушевљавао сам се Варагићевим реаговањима о пасивности Срба који прихватају преписивање западних прописа (нпр. о обавезном везивању појаса), о нереаговању када Срби када пасивно прихватају злоупотребу службеног положаја (нпр. ротациона светла службених кола на аутопуту викендом), или о пасивности којом се прихвата бахато понашање комшија (нпр. клима уређаји који запишавају све и свакога у Београду), и о још неким проблематичним моментима савременог српског карактера.
Имате талента, Варагићу, али ми се чини да нас често завитлавате, барем је то мој утисак.
Косовски Завет ЈЕСТЕ МОНАШКИ и НИЈЕ ратнички. У Његошевој трилогији јасна је, бистра је, белодана и посведочена је ТА ( показатељна ) Заветна Србска Истина…
Ђинђић је био неуротичан и раштркан. Говорио је више и брже него што треба. И углавном трчао у месту.
@Srdjan Stankovic
@Rade
@Багратион
@Зоран Николић ( Ваљево)
Хвала
@Al
Отворили смо фронт на Балкану на који није рачунао Хитлер спремајући напад на СССР. Зато нам се толико светио.
А нема веће ствари од жртвовања за ближњег. То браћа раде.
@Марк Еугеникос
Ово је више по принципу одвраћања, ми морамо да будемо много јаки, али да идемо мирним путем, јасно стављајући на знање непријатељу да ће и он бити уништен ако и ми будемо уништени, тј. ако крене у напад на нас. Као што ради Русија са Западом кад каже да ће употребити нуклеарно оружје ако буде нападнута. И ако се ипак примењује сила да то буде институционализовано, ако говоримо о борби против криминала и корупције, да то ради полиција у складу са законима, ако говоримо о КиМ да то ради војска у складу са законима и конвенцијама, против сам парамилитарних формација какве су биле оне Аркана, Шешеља, Драшковића…
@Онај Милан
То су речи Жарка Видовића, његово сумирање наше историје, или Његоша као што је указао Зоран Николић у коментару.
Нисам ја рекао да је Мило Ломпар највећи српски живи интелектуалац, него Ћирјаковић, за Ломпара сам написао да је можда сада највећи, а да је Видовић за мене (био) највећи.
Путин није диктатор, насели сте на НАТО пропаганду.
Криви сте зато што сте површни а много коментаришете па одузимате време 🙂
@Сребрни танго
Далеко да је Ђинђић савршен. Овде поредим искључиво енергије искључиво међу интелектуалцима који су били на власти, друге осим поменутих нисмо имали.
Колико злонамеран и покварен текст. Почетак текста је фалсификат о ономе што је аутор лако могао да провери и разуме, мада се бојим да је свесно и намерно изнео лажи о мени и разлозима зашто не могу да зардим ни динар од писања – игноришући „Један од разлога“ и „ни динар“. То је по фаслификатору, не по мени.
Ради се о 5000 динара колико Ломпарови центарфори добијају од Печата по тексту. Ја никада нисам добио ни динар и цензурисан сам.
“….5000 динара колико … центарфори добијају од Печата по тексту. Ја никада нисам добио ни динар…”
Како ствари стоје, после оваквих писанија на Стању Ствари, заслужили сте много више од 5000 динара — али да се од писања за неко време одморите.
Тек данас сам видео овај Варагићев “исцрпни одговор” на наведену аргументацију:
“То су речи Жарка Видовића, његово сумирање наше историје, или Његоша као што је указао Зоран Николић у коментару.”
Ово се вероватно односи на подметање Видовићу властите легендарне изјаве да косовски завет “није ратнички, већ монашки”. Ратници су, подсетимо се, оне “ништарије” који су изгинули на Косову, Куманову, Церу, и Кајмакчалану, као, уосталом, и оне “ништарије” које су га браниле на Кошарама. У реду, схватио сам поенту.
Прво, проглашење Његоша “монахом” представља озбиљну смелост. Чак ни данашње владике нико озбиљан не назива “монасима”, а о Његошу (који као владика лично има крв непријатеља српства на својим рукама) да и не говоримо.
Друго, ваша изјава представља фалсификат. Управо сам прелистао Видовићеве текстове на ову тему, и нема ни у траговима да је он рекао да “косовски завет није ратнички”. Рекао је да постоји (и) монашко схватање тог завета, а да је свест о Злу и заветна (косовска) и монашка, дакле – обоје. Да не говоримо о дезинтерпретацији Видовићевог тумачења појма “монаштво”, по којем 99,99% данашњег монаштва не заслужује ту титулу. Побркали сте, дакле, више појмова узастопно (тзв. галиматијас).
Треће, ваш одговор на суштину критика овог вашег текста – најобичнија је замена теза, уз неуспешан позив на ауторитет, који никада није изрекао оно што му подмећете. Ни човека којег прозивате, ни најозбиљнију критику на свој рачун – нисте удостојили ни помена.
Најзад – и најважније – потенцирање Видовићевих размишљања о којим он нема искуства, у односу на она која је ИСКУСИО, суштина су свих ових надгорњавања инспирисаних Ћирјаковићевим написима.
Видовић, попут Солжењицина, није интелектуалац (макар обојица сами себе – евентуално – срозавали на тај ниво, за шта још увек чекам доказе), већ у првом реду СВЕДОК. И то онај сведок којег је Слободан Јовановић, Ломпаров идол, својим директним поступцима (УЧЕШЋЕМ У ИЗАЗИВАЊУ РАТА, БЕГАЊЕМ У ИНОСТРАНСТВО ОД РАТА КОЈИ ЈЕ ИЗАЗВАО, А ЗАТИМ И ПОДРШКОМ ПОТПИСУ О КАПИТУЛАЦИЈИ СА ОДГОВОРНОГ МЕСТА, А СА БЕЗБЕДНЕ УДАЉЕНОСТИ) послао у концентрациони логор, заједно са стотинама хиљада српских војника и цивила.
Успут сте додали:
“Криви сте зато што сте површни а много коментаришете па одузимате време 🙂”
No comment, чак ни за овај “метро” смајли.