Супротставити се душманину по цену живота! Живот се жртвује за слободу, за Отаџбину, за част, за веру, за светиње. То је важније од живота, пише коментатор „Ганимед“ на „Стању ствари“

Извор: Стање ствари

Ковић је апсолутно у праву, али је веома важан још један моменат на који Ковић вероватно није ни имао намеру да укаже. Ради се о томе да је спајање ова два празника у један прерасло у опште багателисање устанка у Орашцу, који је био историјска прекретница величине Монт-Евереста, на рачун првог Устава који јесте био значајан историјски, али он се мора посебно и другачије вредновати. Ово је тековина владавине жутаћа коју је свим срцем и свим снагама преузео Вучић. Као лидер странке без икакве идеологије, без ичега оригиналног, свог, визионарског, и као што је и све остало преузео од жутог предузећа и замаскирао у тобожњи „реални национализам”, и ову идеју он ревносно примењује, свестрано развија и дограђује.

Циљ те идеје је да се скрајне и обесмисли устаничка, бунџијска, бескомпромисна и херојска борба див-јунака, мит о светости жртве за слободу по сваку цену!

Карађорђеви устаници кренули су сами, такорећи голоруки, у крвави рат на живот и смрт са једном од највећих светских сила. Утолико су њихов подвиг и њихова жртва више бесмртни и у свести српског народа, поред Косовског боја, нема им премца. Супротставити се душманину по цену живота! Живот се жртвује за слободу, за Отаџбину, за част, за веру, за светиње. То је важније од живота.

То је највећи трн у оку нашим душманима с краја прошлог и почетка овог века.

Марионетске, поданичке власти које на овим просторима опстају захваљујући својој безрезервној послушности силама које су их довеле на власт и одржавају их на власти употребом мало силе, а много више најцрње и најстравичније пропаганде испирања мозгова, разлетеле су се да се додворе својим газдама преумљивањем народа. Најзначајнији и најсјајнији јуначки, херојски чин у новијој историји, без којег не би било Србије, домаће љигаве улизице, полтрони, сецикесе, болесно алави на власт, спајањем ова два празника у један разводнили су саму суштину Првог српског устанка у Орашцу и замаглили другим, свакако важним догађајем, али који је за нове власти постао предоминантан и све више једини важан. Кроз неколико генерација устанак у Орашцу помињаће се само као нека успутна, досадна епизода из наше историје. Наши потомци неће знати ни да покажу на карти где је Орашац, Топола, или, не дај Боже, Равна Гора.

Андреја Мирицки: Обретење и Сретење

Сваке године у Орашцу је све мање народа, сваке наредне године у много већем броју тамо је булументе из разних структура власти, војске, полиције, униформисане и у цивилу, жандармерије, ДБ-оваца.

Коментатор с надимком Ганимед

Categories: Разномислије

Tags: Ганимед, Карађорђе, Милош Ковић, карусел, слобода