Светозар Поштић: „Докази присуства Божијег“ М. Церовине

Књига „Докази присуства Божијег“ није само енциклопедија људских заблуда, странпутица и обмана. Она је и „књига испосница, књига исповједница, књига причесница, књига задушница и књига завјетница“

Докази присуства Божијег, први том

Приказ књиге Милана Церовине „Докази присуства Божијег“ (Београд: Филип Вишњић, 2022)

Савремени човек је изгубио радост живљења, код њега је нестала свест о трајању тренутка, и лишен је дубоких, искрених емоција. Њиме данас преовладава нестрпљење, служење потребама свога тела и сопствене сујете, рационалност која не пружа реално виђење стварности, већ илузију. И, што је најгоре, он тога није ни свестан. „Нема никаквих разумијевања да су велике доживљајне могућности, као велике музичке симфоније (управо том душевном празнином и њеном страшћу потреба) сведене на звук бубњева; пулса-ритма самог тијела“, пише Милан Церовина у својој књизи Докази Присуства Божијег. У жељи да покаже несклад између некадашње дубине, темељности и посвећености, и садашње вулгарности, јавашлука и незајажљивости, аутор је првобитно ову књигу назвао Данте у диско клубу.

Ово двотомно дело резултат је монументалног интелектуалног и духовног напора да се опише тешко описиво и да се прикаже за многе заувек скривено. Књига је највише упућена атеистима и агностицима, људима којима гордост не допушта да прихвате да постоје искуства која нису доживели, и која могу заувек променити живот и однос према животу, али и верницима којима докази о присуству Божијем могу да послуже као надахнуће и средство за учвршћивање вере у Христа. Књига је препуна инспиративних описа најразличитијих чуда, натчовечанских подвига хришћанских мученика и подвижника, као и мудрих цитата Светих отаца Цркве.

ОД НИХИЛИЗМА КА ХРИСТУ: КЊИГА „ДОКАЗИ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ“ МИЛАНА ЦЕРОВИНЕ – 1.ДЕО

Главни приступ овог дела састоји се у поређењу „традиционалне осјећајности“, присутне у нашим руралним, планинским крајевима чак до 60-их или 70-их година прошлог столећа, али темељно разграђиване још од средине 17-ог века, па и много раније, и „нове осјећајности“, експоненцијално растућег „духа“ новог доба оличеног у искључивој тежњи за задовољавањем физичких потреба, одсликаној у општој равнодушности, изгубљености, окренутости новцу и разврату, и потреби да се душевна празнина попуни било каквим садржајем, обично све необичнијим и погубнијим. Средишњи део ове аргументације поткрепљен је одломцима из савремених драмских текстова, нарочито четири савремене енглеске драме које аутор детаљније описује и тумачи, показујући, пре свега, изврсно познавање драмске уметности, за шта је и образован и чиме се током своје каријере у Сарајеву и Новом Саду бавио.

Церовина у тим позоришним представама, као и у одломцима из других књижевних дела, филмова и изјава познатих људи, вешто упоређује остатке способности да се доживљавају емоције и истински воли, и суве рационалности и истицање „мишљења“, које нас све више савладава и гуши. Наводећи примере из уметничких дела да би доказао правац којим се наша колективна свест креће, аутор правилно суди да су те слике, песме, романи и драме, ако су својом истинитошћу погодиле људе у срце, савршени одраз стања у друштву. Аутентични уметнички израз је често много упечатљивији и ефикаснији од непосредно исказане мисли.

ОД НИХИЛИЗМА КА ХРИСТУ: КЊИГА „ДОКАЗИ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ“ МИЛАНА ЦЕРОВИНЕ – 2.ДЕО

Посебно место у овој књизи заузима спор са дарвинистима, научницима и теоретичарима који силом намећу еволуцију као објашњење за настанак човека и развој живота на земљи. Аутор низом несавладивих противречности показује апсурдност таквог начина мишљења, и указује на борбу против ауторитета Христовог учења као једини циљ њеног успостављања и одржавања.

Церовина на крају текста нуди православно хришћанство као пут и Цркву као чувара истинских вредности, али ауторову отворену свест и суштинско разумевање ствари одсликава не само критика људског фактора у тој истој Цркви, који такође подлеже искушењима савременог света и хрли ка отпадништву, већ и пример уметника, писаца, философа и психоаналитичара из разних историјских раздобља и разних култура, који су на себи својствен начин били најистакнутији представници, чак епитоми те традиционалне осећајности. Овде пре свега треба споменути Достојевског, Паскала, Шекспира, Гетеа, Елиота и Јунга. Са друге стране, Церовина води занимљиву и убедљиву полемику са неким од најважнијих представника и зачетника „нове осјећајности“, Декартом, Лутером, Хегелом, Ничеом и Раселом, и на крају вешто приказује сву штету нанету веровањем у кратковидо и ограничено Марксово учење.

Докази присуства Божијег, други том

У једном од последњих поглавља, он слика сву трагику поратне социјалистичке обмане у Југославији. Као пример заслепљености комуниста он наведи следећи пример:

Срели су се, у време II свј. Рата, два младића (омладинца) познаника из дјетињства у Сарајеву, оба са надимком „Брацо“ – Брацо Косовац комуниста и Радмило-Брацо Савић, припадник четничког покрета.

Брацо Савић је истакао тај „братски покољ“: „Убијамо сами себе. Истријебићемо се као народ“. Брацо Косовац: „То уопште није важно. Важно је да побједи наша идеја, а има довољно Кинеза да населе ове просторе!“

Књига Докази присуства Божијег није само енциклопедија људских заблуда, странпутица и обмана. Она је, како то сликовито каже књижевник и публициста Жељко Грујић, „књига испосница, књига исповједница, књига причесница, књига задушница и књига завјетница“. Ово изузетно дело може постати не само вредно сведочанство о хришћанском погледу на филозофију, науку и стваралаштво, већ и значајан допринос анализи савремене драмске уметности, историје културе и људске мисли уопште.



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: ,

2 replies

  1. Иако у Божије свеприсуство немам ни труна сумње, потрудићу се да пронађем и прочитам ову књигу. Г. Поштић рече да је г. Церовина ову књигу намијенио атеистима и скептицима. Живо ме интересује који би то био начин да убиједимо слијепце да могу прогледати. Мени то никад није успјело. Јаз се само продубљивао. Ово се односи на декларисане атеисте. Што се тиче припадника разних религија (укључујући и Свето Православље), дошао сам до закључка да се већина њих само увукла у љуштуру вјере. Да само понављају ритуале, јер је тако прописано.

    А Бог свеприсутан. Жао Му што човјечанство пропада. Али се (углавном) не мијеша. Јер је на нама да донесемо одлуку. Тек кад кренемо исправним Путем помало нас погура у пресудним моментима.

  2. Slika ubijene devojke je bolesna

Оставите коментар