Јован Мирић: „А шта се може…“

И после одбијања милиције у Оточцу да оптуже усташу који је побио све рођаке и комшије Стеве Бракуса, Стево каже: „А шта можемо, можда је то и боље“

Насловница књиге Ђуре Затезала Радио сам свој сељачки и ковачки посао (Извор: Јадовно ’41)

Сава Пјевац из Тоболића на Кордуну ухваћена је 2. јуна 1942. године у покушају да утекне усташи. Хрвала се са тим усташом колико је могла, али је ипак пала са пет убода ножем на себи. Лечили су је Италијани у својој болници и некако залечили. Нашао ју је 1961. године Ђуро Затезало у њеној кући и са њом разговарао. Сава је имала тада 51 годину, могла је да ради само лакше кућне послове. Она и њени нису до тада успели да обнове ни кућу ни помоћне зграде. Нису имали никакву новчану помоћ. „Ваљда тако мора бити. Ко ће нам дати кад нас као и ја има много у овим селима“, завршава Сава.

Др Ђуро Затезало (1931–2017)

Било их је заиста много. Највећи број оних са којима је Затезало разговарао у кордунским и банијским селима почетком шездесетих, који су, тешко израњавани, преживели усташки нож и јаму, живели су у оскудици, без помоћи од државе чији су им припадници својевремено нанели тако тешке повреде. Милица Ковачић у Купленском, Анђелија Гушић у Радмановцу, Милка Чубра Лончар, Софија Узелац Бракус… Ђуро Студен из Купленског је као дечак био за време офанзиве на Петрову Гору убоден осам пута, каже: „Немам ништа. Ето видиш, још сам у овој колиби. Ко ће нам дати кад смо сви биједа и оваквих ко ја има више. Волио бих да сам остао у оном јарку, а овако морам живјети с осам ожиљака оног закривљеног ножа. А шта могу? Не могу сам себи пресудити.“ Слично каже и Боја Ливада из Горњег Примишља: „Више нијесам способна за било какво привређивање. Од наше државе, а и било кога другог, немам никакву помоћ. Ево ни ово јадне кућице нисмо још обновили. А шта се може?“

Стево Бракус био је један од 57 Срба који су 12. јуна 1944. године избодени и запаљени у кући Бранка Бракуса, у Бракусовој Дрази код Врховина, у Лици. Он и још двоје преживели су. Нашао га је Ђуро Затезало самог у својој кући 1975. године. После рата Стево је препознао  једног усташу који је био учесник у томе покољу и пријавио га милицији у Оточцу, „али су ми они рекли да о томе никоме не говорим и да не би било добро да се сад распирује национална мржња и тако је остало“. Није мали број оних преживелих нож и јаму који су сведочили о неким својим комшијама Хрватима који су чинили злочине а нису ни доспели на суд после рата, или су на суду ослобађани на овај или онај начин. Неки од усташких кољача одселили су се даље од својих села, променили идентитет и не ретко живели без судског узнемиравања. А неки су, опет, у другој половини рата (после капитулације Италије) једноставно прешли у партизане, постали официри и напредовали до виших чинова. Неки су добили и борачку пензију.

Јован Мирић: Душан Бастаја, својим речима

Много је оних који су тешко пострадали а нису имали никакву помоћ, као што је много оних који су у њиховом страдању учествовали а никад нису осуђени.

И после одбијања милиције у Оточцу да оптуже усташу који је побио све рођаке и комшије Стеве Бракуса, Стево каже: „А шта можемо, можда је то и боље.“



Categories: Противу заборава

Tags: ,

1 reply

  1. За сваку похвалу, да није заборављено.

    11

Оставите коментар