Никола Н. Живковић: Једна послеподневна шетња Берлином новембра 2022. у речи и слици

Шта се у Берлину изменило? Јавно се пропагира LGBT. Моје унуке и унуци расту у свету у коме нису живели њихови родитељи

Никола Н. Живковић с унуком, Берлин, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

Ево ме поново у Берлину, у граду где проживих преко три деценије. Стигох пре месец дана. Природно да имам осећај као да сам стигао кући. Постоје два места где се тако осећам – Берлин и Београд, где живим последњих десет година. Пре сам овим улицама водио у обданиште своју децу, а сада, у касну јесен 2022, унуку. До обданишта имам да пешачим око један километар. Шта се у Берлину изменило? Кад стигнем до улице Рене и Холцендорф, унуку тешим да смо савладали равно пола пута.

Берлин, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

Када прођемо улицом Холцендорф, пут нас води кроз дуги подвожњак. Пешаку се чини као да иде кроз тунел, јер изнад нас пролазе возови и то преко четири железничка моста. Испод тих мостова, по зидовима, налепљене су рекламе за свакојаке производе, или разна обавештења. Од постера запазих доњу фотографију: двојица младића се љубе, и то на начин како то обично чине заљубљени младић и девојка. Јавно се, дакле, пропагира LGBT (лезбејство, педерастија, бисексуалност и трансгендерност) идеологија. То је, ево, једна ствар коју нисам видео по берлинским улицама када сам у забавиште водио своју децу. Укратко, моје унуке и унуци расту у свету у коме нису живели њихови родитељи.

Берлин, плакат, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

У истој тој улици може се видети кревет. Овде, дакле, испод моста, спавају бескућници. Овакве „смештаје“ становници Берлина могу да виде готово испод свакога моста, али у централним улицама Берлина. Сада, крајем новембра, ноћу су температуре и до минус седам степени. Када овакав смештај човек „ужива“ лети, то можда изгледа „кул“, но данас провести ноћ у оваквим условима, чини ми се, није нимало романтично.

Берлин, новембра 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

На путу од обданишта обично свратимо у неку од бројних продавница. Родитељи строго пазе да „дека“ не купи унукама неке слаткише, тако да се избор ограничава на „здраву, еколошку“ храну. Пециво од ражи, рецимо, или колач од хељде. За себе узмем неки сир, на пример козји – килограм стоји 24 евра. Иначе цене немачких, француских или швајцарских сирева крећу се и до 40 евра. Говеђе или јагњеће месо кошта и до 50 евра, па и више.

Берлин, цене прерађевина од житарица, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

Берлин, цена козјег сира, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

Берлин, цене меса, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

Цена јабука креће се од три до четири евра по килограму, разне врста салама и кобасица отприлике исто толико. Немачка је позната по великом избору хлеба, од белога, рецимо француски багет, па до оних од ражи, јечма или интегралног брашна. Просечно хлеб стоји од пет до шест евра кило. Пиринач, разне  врста тестенина и шпагете су чак  нешто јефтиније него у Србији. Гориво, дизел и бензин, цена им је отприлике као код нас. Узевши у обзир да је просечна плата у Србији око 300 евра, а у Немачкој око осам пута више, испада, на пример, да је гориво у Србији осам пута скупље него у Немачкој. А таква, реална рачуница може се применити и на остале цене. Онда није чудо зашто млади из Србије и даље беже у Немачку. Живот је овде, у реалним релацијама, плата-потрошња, ипак знатно јефтинији него у Србији. Оно што је у Немачкој поскупело су кирије за станове. Познато је да у Немачкој веома мали број људи поседује станове и куће. Већина цео живот проведу плаћајући кирију. Али и тако, просечном Немцу ипак остане од плате да може да нешто остави по страни. Већина грађана Србије, међутим, ради тек да би преживели. Кад се зна да су Немци веома чуварни и да пазе на сваки евро, онда се не бојим много за тај народ. Они су, као и у прошлости, и данас дисциплиновани, те веома поштују препоруке и законе своје државе.

Берлин, цене воћа, новембар 2022. (Фото: Никола Н. Живковић)

То што је у Немачкој толико поскупело гориво, грејање и кирија није резултат слабе економије, већ последица недостатка суверенитета. Немачка од 1945. није суверена земља. А ово, уосталом, важи за све државе Европске уније. Главне политичке одлуке не доносе се у Берлину, а ни у Бриселу, већ у Вашингтону. А те одлуке, као што су показали последњи догађаји у Украјини, често су штетне по економију Немачке и ЕУ. Но, ово је већ тема која прелази оквире „послеподневне шетње Берлином“.



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , ,

26 replies

  1. Ево, нека минималне зараде у Србији сада буду веће осам пута, предаћемо суверенитет у руке Вашингтона, а на плакатима нека се љуби ко год хоће. Може? И онако вас плакат не обавезује ни на шта, али приспели и неплаћени рачуни, као и касирка у локалном маркету и те како. Или о „киселом грожђу“. Две деценије читамо о Унији која само што се није распала, Америка и Енглеска на коленима, док жреци који ово проповедају новац износе и троше на „мрском“ Западу, школују децу, оснивају фирме. . А Срба све мање.. Ништа ново у нас, скоро сам слушао о једном, тада већ старкељи, који је тражио и добио новац од књаза сербскога, да у Бечу „прави“ зубе, док је сељак сербски орао дрвеним ралом, а ко није имао марве, сам се упрезао док је домаћица водила рало.. Србија..

    11
    36
  2. @морава каже „Ево, нека минималне зараде у Србији сада буду веће осам пута, предаћемо суверенитет у руке Вашингтона, а на плакатима нека се љуби ко год хоће…“

    Пазите само да не промашите, јер треба знати да када се потпуно преда суверенитет ови се неће „љубити“ само на плакатима, него ће и стварно да *** домороце.

    А прво ће да залегну на ове који унапред јавно кажу да су спремни да сопствено **** продају за платицу.

    И још, заједно са платом и трошкови могу да нарасту осам (или више) пута, дакле дошли бисте у ситуацију ем да сте се јефтино продали ем да вас *арају. Док вас ови гледају са плаката.

    Не ваља вам посао ширења примитивне антидржавне дефетистичке пропаганде.

    29
    4
  3. Срби на Косову живе махом у економски бедној ситуацији, већином по неким енклавама које су у суштини резервати па опет у тој мери не исељавају у иностранство иако од Срба у остатку имају много већу прођу за азил. Многи рађају и по четворо деце и у местима где ни елементарна безбедност не постоји до мере да се сваког дана очекује неки нови 17. Март. За то време река људи напуста остатак Србије, већина због објективне. немогућности зараде али многи остављају солидне послове и одлазе на запад јер су жељни запада, вреднују га преко сваке мере а самим тим и себе виде тамо. Уз сво поштовање према аутору кога редовно читам моје мишљење је да је пораз за човека да му унуци одрастају у безбожбичким земљама запада па самим ти да израстају у Немце, Норвежани и недај Боже Енглезе. Јадни сви они како ће изаћи пред Милоша и српске витезове који живе докле Сунца греје, неће зар као туђини? Кад се једном чује питање шта си ти урадио, изборио и претрпео за Србију? Па ја сам отишао код непријатеља на запад и претопио унуке а неки и децу у њих…

    35
    2
  4. „Узевши у обзир да је просечна плата у Србији око 300 евра, а у Немачкој око осам пута више…“

    Ова тврдња показује да је аутор текст писао офрље. Да је провео два минута тражећи по интернету, пронашао би да је просечна нето плата у Србији пролетос била око 620 евра, а просечна бруто плата око 860 евра: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/4861052/prosecna-plata-srbija.html

    Неки извори наводе чак и веће бројеве, али хајде да прихватимо ове ниже бројеве чији је извор Републички завод за статистику.

    Просечна месечна плата у Немачкој је око 4100 евра, не каже да ли је бруто или нето али рекао бих да је бруто: https://tradingeconomics.com/germany/wages

    Значи разлика у просечним бруто платама Немачка:Србија није 8:1 него нешто мање од 5:1.

    Порези:

    Немачка: лични приход 45%, корпорацијски 30%, порез на промет 19% https://tradingeconomics.com/germany/personal-income-tax-rate

    Србија: лични приход 10%, корпорацијски 15%, порез на промет 20% https://tradingeconomics.com/serbia/personal-income-tax-rate

    Кога не мрзи, може да рачуна колико просечном Немцу заиста остане кад плати све рачуне. При томе имати у виду да је живот у Немачкој око 80% скупљи него у Србији кад се све узме у обзир, или се може рећи да је куповна моћ у Србији око 80% већа са истом количином новца него у Немачкој. Ово сам рачунао на основу ППП дохотка по глави становника у Немачкој и Србији, подаци са Википедије. Не своде се трошкови само на самопослугу.

    Никола Живковић је живео у Немачкој па ми није јасно како му ово није јасно. Али за оне који нису живели нигде у иностранству, не можете да појмите (док не искусите) колико живот на западу (Америка) може да буде скуп, јер морате да штедите за све, укључујући и читаве категорије трошкова (здравство, образовање, пензија) које у Србији и већем делу Европе покрива држава.

    У Америци има крајева где ни неко са платом далеко изнад просека никада неће моћи да заради довољно да од плате купи кућу. Рецимо неко ко у фамозној Силиконској Долини, рецимо Пало Алто, зарађује 200 хиљада долара годишње, што је око 3 пута више од просечне (average) плате а око 4 пута више од медијалне/средње (median) плате, неће никада моћи да се квалификује код банке за зајам за кућу, јер тамо просечна кућа кошта два ипо милиона долара.

    На крају да се надовежем на оно што је рекао коментатор Ситница и Лаб: колико вреди живети међу својима а не међу туђинима?

    24
    9
  5. Занимљив текст, али за његово боље разумевање би било релевантно знати од када и докле (19..г. – 20.. г.) је господин Живковић и у ком (социјално-економском) својству живео у Берлину (претпостављам, Западном, јер у Источни нико при здравој памети не би отишао да живи у тим годинама), као и његове разлоге да оде из СФРЈ на (тада – или тек касније мрским постао ) Запад, као и када и зашто се вратио у СФРЈ (?)/СРЈ (?)/Србију. Наравно, и онда, и данас, а и у будућности ће бити много разних (социо-екомоских) Берлина, Лондона, Париза, Амстердама, итд – зависно од тога из ког угла неки аутор посматра живот у тим земљама/градовима…. Господин Живковић гледа на живот „на страни“ са негативне стране, која сигурно постоји.
    За оне, који су из земље рођења отишли, мотиви за одлазак су сигурно одлучујући: економски, социолошки, политички, а и њиховеа комбинација. У сваком случају, одувек за новоприспеле у нову средину ретко када одмах, или кратко по приспећу цветају руже (а и оне – не треба заборавити, неизбежно имају трње).
    Што се мене тиче, ја сам ветеран: пре 52 године сам из СФРЈ (Београда) отишао углавном из политичко-социолошких – али, не могу порицати и економских разлога. Као 32-годишњак, лекар, магистар медицине, специјалиста, начелник једног одсека једне републичке здравствене установе, уморан од, за мене мукотрпног, камелеонског прилагођавања и маскирања , том друштву, као и друштвено-политичким бурама (“хрватски масовни покрет“, “српски либерали“, писма „вољеног“ друга Тита, цензура, итд., итд.) од детињства стран тој средини, као потомак белогардејаца неприлагођен, а још и свестан потпуне неодрживости те државне заједнице, са знањима стеченим постдипломским – магистарским студијама у САД (Фулбрајтова стипендија) једноставно нисам више ни могао ни хтео да се (поново) прилагодим и отишао сам без повратка на Запад. Истина, не у Немачку, него у Холандију, где сам захваљујући знањима из САД, одмах добио најповољније услове за живот, рад, приходе, смештај породице, школовање деце, без икаквих траума својственим имигрантима, без носталгије – коју нисам ни имао, јер сам у суштини апатрид, нашао нови дом без икакве помисли на повратак – за разлику од господина Живковића, чије црне погледе на Запад ниуколико не делим.
    Шта бих радио данас у Србији, да сам 50 година млађи? Сигурно исто – отишао бих, мада су данас околности за придошлице далеко теже – а и моји закључци би онда, ако не бих успео да се прилагоим вероватно били ближи Живковићевим него садашњим мојим, само шта да се ради – c’est la vie…
    За @Марк Еугеникос: (који сматра као и :@ Ситница и Лаб: „…колико вреди живети међу својима а не међу туђинима?“) А -шта су то „туђини“? Неко са друге планете – или смо сви деца Божија, и сви смо на Земљи своји на своме, само , можда на разним парцелама?

    12
    10
  6. @Иоанн Дубињин

    Да сте пажљивије прочитали текст, не бисте се питали колико је Н.Ж. живео у Берлину, када је отишао и кад се вратио, јер он то све лепо наводи на самом почетку:

    „Ево ме поново у Берлину, у граду где проживих преко три деценије. Стигох пре месец дана. Природно да имам осећај као да сам стигао кући. Постоје два места где се тако осећам – Берлин и Београд, где живим последњих десет година.“

    На Ваше питање „…шта су то „туђини“? Неко са друге планете – или смо сви деца Божија…“, одговор је, ако то нисте схватили за своје 84 године, не знам да ли ћете то икада схватити. То што смо сви деца Божија не значи да смо блиски по језику, култури, обичајима, навикама, вери, цивилизацијској припадности, итд. Наравно, ако Ви не признајете колективни идентитет, онда ниједна од тих категорија за Вас нема смисла. Онда би требало да Вам буде свеједно и да сте, уместо у Холандију, отишли у Малезију или Еквадор.

    10
    7
  7. @Марк Еугеникос
    Да нисте нешто превидели у тој компарацији?

    3
    3
  8. @револуционар

    У поређењу („компарацији“), ако мислите на приходе, порезе, и куповну моћ, сам користио званичне податке који могу лако да се нађу. Не пишем дисертацију из економије па да правим упоредни преглед литературе; циљ је да имамо неку приближну представу о стварној разлици куповне моћи у Србији и Немачкој, а не да се причају бајке како се на западу живи пет или десет пута боље/богатије него у Србији.

    Није ме мрзело оно што сам препоручио другима („Кога не мрзи, може да рачуна колико просечном Немцу заиста остане кад плати све рачуне.“) па сам израчунао, и закључио да је реална куповна моћ просечне немачке плате само око 60% — 70% већа него просечне српске плате, када се узму у обзир порези и разлике у ценама. Нема начина да овде прикачим Ексел фајл у коме су формуле и коментари, иначе бих могао да покажем како сам то урадио, иако не верујем да занима ни 5% читалаца.

    А ако још увек мислите да сам нешто превидео, изволите па напишите.

    6
    2
  9. @Марк Еугеникос
    Не дајете макроекономски оквир наше економије, посебно монетарни. Без тога се не може добити реална слика стања.Напротив, добија се варљива слика о куповној моћи заснованој на прецењеном динару. Наша економија је на стакленим ногама. Можете једног јутра да се пробудите са евром од једно 135-145 дин. и оде наша куповна моћ. Тај исти Запад, који се распада (ха,ха,ха) одн. наши људи који тамо живе и раде, шаљу велике суме девиза у Србију. Реч је о милијардама долара. И то добрим делом одржава ову пљачкашку економију у животу. „Ponoviću po ko zna koji put i verovatno uzalud – jaka valuta u nejakoj ekonomiji smrtni je ekonomski greh.“ Даље, „чика“ Небојша: https://nkatic.wordpress.com/2022/10/05/besmisleno-jak-dinar-objavljeno-u-dnevniku-politika-5-10-2022/

    2
    2
  10. Од господина Живковића смо читали занимљиве и корисне текстове. Овај то није – сувише је личан, сувише је обиман, обилује непотребним, а испоставило се не увек и тачним подацима, па се питамо шта му је била сврха? Из свега се може извући закључак да су осећања и склоности г. Живковића подељени, што је и природно, а 30 према 10 јасно показује где је превага. Ово је исповест, носталгична и лична, није јој овде било место, било је сасвим излишно да свој жал за оних 30 година дели с нама.
    Прилично је, уз све ове податке које је навео изненађујући закључак да је у Немачкој живот јефтинији него у Србији! А нарочито да то што је у Немачкој толико поскупело гориво, грејање и кирија није резултат слабе економије, већ последица недостатка суверенитета. Да Немачка од 1945. није суверена земља, неоспорно је, али зашто се те последице недостатка суверености нису показале на економском плану раније, нешто се не сећам да је скоро била таква економска ситуација. Ти су разлози сада већ ваљда јасни целом свету! Биће да је ипак у питању лоша економска политика, а не не недостатак суверености који одавно не постоји! Можда ће то признати када се врати кући, ако се и овде ипак осећа као код куће!

    6
    1
  11. @ Иоанн Дубињин

    Ако сте као 32-годишњак све то били, заиста сте морали да се потрудите. А aко Вам је било тешко да се прилагођавале, маскирате и будете камелеон (мењате боје), што сте то радили? Већина људи то сматра и недостојним! Напредовали су људи (нарочито у вашој струци) и без камелеонства и маскирања, можда мало спорије, уобичајеним темпом. Ово о белогардејском пореклу и неприлагођености средини је баш необично. Као што је познато белогардејци су били врло добро примљени, а Вас као припадника друге генерације није нико ни сматрао другачијим и посебним, одлично памтим то време, блиских смо година! А ако сте већ тада били свесни неодрживости државне заједнице, били сте тада међу реткима који су то увиђали. Све ово звучи као неко правдање и накнадна памет, а зашто бисте Ви објашњавали свој избор непознатим читаоцима, после толико година, није било баш никакве потребе. Свако је имао и има свој избор, своје погледе, а правдати га оваквим разлозима је и непотребно, нико то од вас нити тражи, нити очекује. То што сте били просветљени после боравка у САД и увидели све проблеме бивше државе позната је појава, мада има и случајева када су стипендисти изјављивали како су тек после боравка на трулом Западу схватили вредности своје државе! Они су такође начинили избор, увидели како се и такав став може добро искористити! Наравно, у данашње време знамо да је уносно правити профит од својих убеђења, искрених или тобожњих, много су веће могућности јер наука напредује! Некако ових дана читамо саме личне исповести, за то би требало ићи у цркву!

    4
    3
  12. @револуционар

    „Не дајете макроекономски оквир наше економије, посебно монетарни.“

    Дајте Ви, не морам ја све сам; дао сам довољно.

    „Без тога се не може добити реална слика стања.Напротив, добија се варљива слика о куповној моћи заснованој на прецењеном динару.“

    Свачија куповна моћ је заснована на прецењеној или потцењеној домаћој валути; није Србија по томе ни у каквом посебно другачијем положају.

    „Наша економија је на стакленим ногама.“

    Видимо да је и немачка економија била на стакленим ногама, заснована на а) јефтиним руским енергентима, б) приступу огромном домаћем (ЕУ) тржишту са једном валутом која све остале (Италијане, Французе) чини релативно неконкурентним, и в) приступу још огромнијим спољним тржиштима (САД, Кина) на које је немачка привреда имала повлашћен приступ. Сада се све то урушава.

    „Можете једног јутра да се пробудите са евром од једно 135-145 дин. и оде наша куповна моћ.“

    Може, али тај стабилан курс динара траје више од деценије, па док то траје, траје и наша куповна моћ. Говоримо о ономе што је сада, а не како може да буде.

    „Тај исти Запад, који се распада (ха,ха,ха) одн. наши људи који тамо живе и раде, шаљу велике суме девиза у Србију. Реч је о милијардама долара. И то добрим делом одржава ову пљачкашку економију у животу.“

    Дознаке из иностранства и стране директне инвестиције (FDI – foreign direct investment), оба фактора по око 3 милијарде евра годишње, одржавају стабилан курс динара.

    Да се запад распада, може да пориче само неко ко то не жели да види. Наравно није гарантовано да ће се и распасти, а и ако се распадне, неће се распасти сутра. Велики системи имају велику инерцију. Ни Рим није пропао преко ноћи, већ је његово опадање трајало вековима док се коначно није распао.

    Понављам, ако знате да рачунате, израчунајте и Ви нешто што поткрепљује Ваше тезе па поставите овде, уместо што само налазите мане ономе што су други урадили. Ако ми уредник СтСт омогући, ја ћу радо послати модел којим сам израчунао разлику куповне моћи просечне плате у Србији и Немачкој, да не бих овде сад куцао читав посебан есеј објашњавајући математичке формуле речима. Требало би ми више времена да накуцам објашњење него што ми је требало да урадим модел (15 – 20 минута да пронађем податке и до 10 минута да убацим бројеве и формуле у Ексел, мање од 30 минута све скупа).

    4
    1
  13. Допао ми се чланак Николе Живковића о Берлину, данас. Посебно приказ цена у продавницама и његова тврдња да је живот у Немачкој знатно јефтинији него у Србији и да није чудо да млади из Србије и даље беже у Немачку.

    Додао бих : не само млади из Србије !
    Из целог света људи хрле да живе у Европској Унији. Стижу са свих страна, прелазе мора и планине, даве се и смрзавају, прескачу жичане ограде и набујале потоке … да би живели и слободно дисали у уређеној и културној заједници европских грађана.

    Потпуно подржавам коментаре @Морава и @Дубињин

    8
    8
  14. Између 6. и 12. века, односно пуних седам векова, овим крајем, где је данашњи Берлин, су владали Срби – Шпревани, племе које је живело у ритовима, језерима и ритовима око реке Шпрее (нем. Spree), која тече кроз данашњи Берлин. Ово земљиште је природно заштићено ‘подводном’ густом шумом и мрежом водених канала, које Срби зову „Блато“ („Блота“). Читава област између главног града Доње Лужице, Хоћебита (нем. Cottbus) и Горњег Блата, Бранибора (нем. Бранденбург), малих градова Лубњов (нем. Lübbenau) и Боркова (нем. Burg) и тврдих градова на речна острва и ушћа реке Спрее, као што су чувени Радуш (нем. Slawenburg Raddush), Tornov и други, чији је географски центар данашња Шпревска шума (нем. Spreewald), северна Венеција испресецана плитким каналима и рукавцима дуж којих плове дуги канали, насељени искључиво српским народом.

    Сам Берлин је био словенско место и звао се Барљин, Брљин“, каже Винавер. Постоји још једна теорија према којој је Берлин добио име по српској речи за врх, којим се ловила риба у мочвари („брло“), али назив града нема везе са медведом, који је касније изабран за симбол Берлина и стоји на његовом грбу. Некада се из рита на суво могло изаћи само код ушћа реке Даме у Шпреву, где се највиша кота на овим просторима, брдо Степеник или издиже 115 метара изнад воде, нем. Müggelberge, место где се могло крочити на суву и чврсту земљу, где се могло копати, отуда и срп. Копаница, Копјеник или нем. Köppenick. Данашњи кварт Кепеник (који се због великог броја паркова и зеленила сматра „зеленим плућима Берлина“) развио се као најстарији део града вековима пре Берлина (први пут се помиње тек у 12. веку! ) формиран, спојен са градовима Келном, Фридрихштатом и Доротенштатом и 1709. године проглашен главним градом Пруске указом краља Фридриха III.

    Српски Kепеник настао је вековима раније на описаном ушћу, на речном острву Schlossinsel, одакле се канали који спајају Шпреву и Одру кроз град Смоквицa (Schmökwitz) разилазе и чине цео север Немачке и Пољске, све до до Балтичког мора, пловна и повезана. У археологији је детаљно описан развој српског средњовековног Берлина од утврђења до града (дела Гребеа, Бема, Милера, Зајера и највећег познаваоца ране историје Немачке Јоахима Хермана; потоњи је, између осталог, аутор монографије о средњовековном Кепенику) до доба српског војводе Јакше од Кепеника и његовог устанка против германске најезде у XII веку.

    Даље низ реку Шпре, на њеном ушћу у Хафел, од 7. века стоји тврђава Спандов (данашњи Špandau), утврђени град Стодоран, који су 1971. године истраживали и истраживали немачки археолози Adrian fon Miler i žena mu Klara (Müller, Die Slawishe Burgen von Spandau). Спандов је већ био пао под Албрехтову власт када је избио устанак и његови становници су се приближили војводи Јакши. Приликом друге германске експанзије, 928. године, Спандов и оближњи Гатов осваја краљ Хајнрих I, али су га Срби повратили 983. године, а од 1151. године улази у састав Јакшанског војводства, што значи да потпуно напушта бранденбуршку марку. Срби су, дакле, више од две стотине година успешно одолевали немачкој експанзији и предузимали војне походе из којих су се враћали као победници са великим бројем заробљених непријатеља.

    Албрехт Медвед, маркгроф од Бранденбурга, упркос свом хвалисавом карактеру и високом стасу коме дугује надимак, није успео све док му у помоћ није притекао сам немачки цар Фридрих Барбароса, који је спремао велики крсташки рат против Пољака. Тако, 11. јуна 1157. године, Франци поново заузимају Шпандау од Јакше, што се сматра рођењем маркгрофoвије Бранденбург, данашње немачке савезне државе. Јакша се повлачи у Кепеник, који се још дуго опире германизацији, ослањајући се на Пољску. Тако је војвода Јакша израстао у моћну симболичку фигуру отпора и слободе, баш као жупан Дерван и, на северу, бодрићки војвода Никлот, оснивач династије Мекленбург, чије се обележје видети у Српскoм музејy у Котбусу.

    https://en.wikipedia.org/wiki/Niklot#/media/File:Niklot.jpg

    6
    1
  15. @Limes – Кажете: “…Као што је познато белогардејци су били врло добро примљени, а Вас као припадника друге генерације није нико ни сматрао другачијим и посебним, одлично памтим то време, блиских смо година.“. Да су били добро примљени је заиста тачно за период између два светска рата. После тзв. «ослобођења», почео је за преостале белогардејце (а тиме и њихову децу) прави пакао.
    Црвена Армија је окупирала Руски Дом, ту су уништени Руско Научно Друштво, гимназија, позориште, Музеј Успомене на Императора Николаја II и огромна библиотека са преко 100.000 књига! По кућама су у октобру-новембру 1944 г. вршљали наоружани и униформисани агенти совјетског СМЕРШ-а (“Смерть шпионам“) који су тачно знали адресе одакле су одводили људе које је после појела крвожедна црвена цица-маца. После њих, у првој половини 1945 г., тај посао је преузела њихов шегрт – ОЗНА. Оним белогардејцима који су пре рата добили југословенско држављанство – оно је одузето, па су тако постали расељена лица; у новинама је објављена наредба да се сви одрасли белогардејци под кривичном одговорношћу и по азбучном реду, одређених датума морају јавити у седиште ОЗНЕ у Симиној бр. 6, у пратњи двоје ваших грађана који ће под кривичном и моралном одговорношћу за њих јемчити да нису сарађивали са окупатором и да су после “ослобођења“ лојални према “народној“ власти… неки су ушли у ту зграду, али нису (слободни) изашли.
    У мојој породици је владао велики страх шта ће после “Симине“ бити са бабом, дедом и мојим оцем (хвала Богу, изашли су). Током 1946 г. југословенски властодршци су вршили притисак на белогардејце – расељена лица, да се јаве совјетској амбасади и затраже држављанство, што су и добили (мој отац је био поштеђен, јер је као инжењер административном одлуком био послат на изградњу термоелектране у Костолцу, где је остао пар година), па је затим завладало извесно затишје док се нису поџапали Стаљин и Тито. Онда је вршен притисак на неке од тих новопечених совјетских држављана да се уз стандарно псовачко писмо (диктирано УДБОМ) одрекну совјетског држављанства и уз то, совјетској амбасади пошаљу своје пасоше. Већини није ни била пружена та прилика, него су у периоду 1949-1951г. масовно возовима били протеривани – ко на исток (Мађарска, Румунија, Бугарска) – ко (срећници) на Запад (Трст)…. Ми смо, због оца у Костолцу, били од и тога поштеђени.
    Можете ли замислити какве стресове су деца тих породица (тј. и ја) проживљавала током тих година? Сигуран сам да Вас баш “боли брига“…
    Како је то отприлике било, цитирам себе из једне књиге коју сам објавио 2003 г. у Београду: “… И тако, ти јадни људи провели су последње године својих живота принуђени да се јавно одричу свега што им је било драго. Најтрагичнији аспект њиховог новог живота је био у томе што се већина њих чак и у приватном, па и у најужем породичном кругу, одрекла свог социјалног и политичког идентитета.
    Та социјална мимикрија је ишла чак дотле да су неки чија су се орезимена завршавала на ич, те суфиксе мењали у ић, не би ли се што више утопили у масу домаћег становништва.
    У већини случајева својој деци, чак ни усмено, нису преносили генеалошке податке, породична предања и легенде. Тој деци је вероватно изгледало да су им родитељи у Југославију катапултирани ниоткуда. Резултат тога је да данас, у другој и трећој генерацији потомци руских избеглица углавном немају представе о некадашњој Русији, грађанском рату и његовим последицама, о начину доспевања у Југославију, пријему и смештају предака. А, ако некакве и имају, оне су искривљене до карикатуралних размера…“
    У мојој породици сам добио све детаље о прошлости, уз мржњу и презир према комуно-социјализму. Зато ми је једино решење било да будем камелеон – док је Ваше гледиште: “… А aко Вам је било тешко да се прилагођавале, маскирате и будете камелеон (мењате боје), што сте то радили? Већина људи то сматра и недостојним!… “. Шио ми га Ђура! Ја се тиме поносим! Последице – ако не бих успео, су ми биле јако добро познате. Ја то камелеонство сматрам биолошком реакцијом самоодржања, мада ме је много емоционално коштала. Зато сам тек одахнуо и осетио се свој на своме, слободан да кажем шта мислим и осећам, да читам и дискутујем о свему политичком што ми на памет падне, тек када сам дефинитивно напустио СФРЈ.

    11
    2
  16. @ Иоанн Дубињин
    Знам неколико породица руских емиграната, нико од њих није доживео ништа од овога што сте написали. Били су угледни и цењени људи, радили у својим струкама. Једна од тих породица живела је, верујем да и сада потомци тамо живе (нажалост, немам више контакт с њима) у центру Београда, у својој кући; наравно није им после рата била остављена цела, као што се десило и Србима и свим другим имућнијим грађанима после рата. Могу да разумем да су Ваши родитељи доживљавали и трауме и непријатности, кад Ви кажете, треба веровати! Али да су Руси Ваше (и моје) генерације, подносили било какве притиске, није тачно! Наравно, увек је добро када се нађе разлог да се оправдавају своји поступци, укључујући и камелеонство! То је својствено људској природи, срећом не свим људима, откако је света и века! Кажете да Вам је усађена мржња према поретку, па сте зато морали да будете камелеон! Ако Вам је мржња била мотив, то је већ нешто друго, мржња може да буде мотив да човек буде камелеон, може и за горе ствари од тога! Али ни камелеонство, а ни други поступци мотивисани чистом мржњом, нису својствени часној личности, могу бити и незаконити, не могу послужити као оправдање. Камелеонство није било нимало нужно да се прави каријера, али ако је то био Ваш избор, будите поносни! Кога сада тамо мрзите – ову земљу и њене људе – морате објаснити свој одлазак неким узвишенијим мотивом од новца! А и садашњи Руси могу послужити!

    4
    8
  17. „…Зато сам тек одахнуо и осетио се свој на своме, слободан да кажем шта мислим и осећам, да читам и дискутујем о свему политичком што ми на памет падне, тек када сам дефинитивно напустио СФРЈ.“

    Омиљени виц Р. Регана о „демо“ слободи:
    Американац каже Русу — ја могу да дођем у уред Предс. САД, ударим шаком о сто и кажем — Господине Председниче, не свиђа ми са како радите неке ствари. А како је код вас? Па и ја могу то исто, каже Рус — дођем код Предс. Брежњева, ударим руком о сто и кажем — Г.Председниче уопште ми се не свиђа шта ради Председник САД“

    Тако и наш Иоанн — најзад ослобођен од „стега“ СФРЈ, питање је ЗА ШТА је постао слободан кад је стигао на Запад? Да ли само да мрзи земљу која је 1921/2 удомила његову породицу, да против ње говори све негативно и ружно, што ево не престаје ни до данас?

    Ево примера за проверу — холандски домаћини г. И.Д су одиграли срамотну улогу и домаћина инквизиционог „хашког суда“ и били центром разапињања Срба на стуб срама у мега пропагандистичком пројекту демонизовања малог народа који се усудио да се успротиви вашингтонском хегемону.

    Да ли се г. И.Д усудио икада да нешто негативно каже против њих? Или је то смео само на начин Руса из вица (такође камелеона)?

    3
    7
  18. @Don Quichote – Кажете на мој рачун и ово: “ …Тако и наш Иоанн — најзад ослобођен од „стега“ СФРЈ, питање је ЗА ШТА је постао слободан кад је стигао на Запад? Да ли само да мрзи земљу која је 1921/2 удомила његову породицу, да против ње говори све негативно и ружно, што ево не престаје ни до данас?… “. По Вама, наравно, у ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ није било баш никаквих стега/терора – бар у почетку, диктатуре, ауторитаризма на крају тог постојања? Добро…
    Ваш (и проблем многих) је то што бркате два појма: режим – и земљу. Ја никада и нигде нисам ништа ружно рекао, нити то мислим за земљу ( у ужем смислу : Србију). Дапаче…А за режим који је завладао после 1944 г. јесам, и итекако остајем при томе.
    Не желим да откривам свој идентитет, објављивао сам и под својим именом, и под псеудонимима деценијама (потпуно ван моје струке) све што сам могао у прилог Србији (без комунистичког и пост-ком. режима). Тако сам – потпуно све о свом новцу, руху и круху, о – и око историје Србије у XX веку радио историјска/библиографска/архивска истраживања у архивама и библиотекама у земљи и свету, и у Србији објавио три монографије, као и четири превода књига (са енглеског и руског језика) и неколико чланака у реномираним домаћим научним историјским часописима (све то се налази и у Народној Библиотеци Србије). Нарочито сам се при том залагао за осветљавање улоге Руске Империје у помоћи Краљевини Србији, и за борбу за спас српске ћирилице у јавној комуникацији. Такође сам (делимично) учествовао и у оформљењу једног реномираног српског интернет сајта. Међутим, негде после 2014/15 г. постајало ми је све јаснје да је све то био труд узалуд; јер, између осталог разним Лимесима, Оноријима, Дон Кихотима ионако не могу ништа за њихова схватања допринети, па сам се баталио ћоравих активних послова… Повремено се јавим по неким коментаром, а и то све ређе. Овим завршавам моју дискусију на тему Живковићевог чланка. Dixi et salvavi animam meam.

    7
    1
  19. Захваљујем @Иоанну Дубињину за опис страдања Белих Руса од стране Црвене Армије и касније, од ОЗНЕ. То је сасвим веродостојно, параноични Стаљин је до тада већ побио десетине милиона грађана СССРа. Много више него немачких војника ! Војници Црвене Армије који су се враћали из немачког заробљеништва упућивани су у Сибирске логоре.

    Сасвим разумем @Иоаннов одлазак из Брозове СФРЈ – земље без политичких и грађанских слобода у којој су најбоље пролазили камелеони. Милован Данојлић описује једног кога је слушао на неком међународном састанку :

    “. . . Последњи је говорио писац из Источне Немачке. Имао је правилно пруско лице ; вилице су му шкљоцале као пушчани затварач. Избријан, у сваком погледу исправан. Ђак одликаш. Говор је завршио покличем :
    – Само се на врховима комунизмуса могу узбрати еделвајси хуманизмуса !
    Зажмурио сам, и видео овакву слику : Алпиниста, у жутим гојзерицама, са еделвајсом иза ува, пење се на Монблан комунизмуса. За њим, стењући и знојећи се, корак по корак, гмиже напредно човечанство.
    И тада, први пут, схватих право значење оног француског : L’spece de cretin des Alpes !”

    Разумем и @Донкихота. Увек је било бранилаца репресије. Који су волели Стаљина, Чауческог, Броза . . .

    4
    6
  20. @Иоанн Дубињин

    Поштовани, извините што се мешам, али нема труда узалуд, плата се прима на разним местима. Него да Вас питам – да нисте случајно Ви или Ваша породица познавали овог аутора стрипа Лобачева? И шта је било са Белогардејцима који су депортовани у Бугарску, Румунију, је ли како кога снађе срећа или су махом даље слати у СССР?
    Имам једног колегу чији је супругин дед био Белогардејац чије је презиме намерно погрешно уписано (тако је остало до данас), али немам утисак да је то радио после 1945. већ као да је грешком учињено, па кад су дошла смутна времена није ништа исправљао из разлога које сте горе навели.

    Једино где се не слажем са Вама, а уопште немам утисак да се суштински не слажете са Лимес-ом и Дон Кихотом, јесте око одласка из земље младих људи. То је врло сложено питање, са безброј инидивудалних одговора, али га је добро демистификовати како је то добрим делом чинила Политика са рубриком ,,Мој живот у иностранству“, а симплификовао Данас са огавним текстовима младих (најчешће самомрзећих) људи из Србије који су отишли на запада, тамо су месец дана и ,,све је супер“.

  21. @ Иоанн Дубињин
    У мом коментару је било речи само о Вашој тврдњи да потомци руских емиграната напредак у струци и успешну каријеру нису могли остварити без „камелеонства“ (тј, мењања боја)! То просто није истина, а Ваша каснија достигнућа у свему заиста ту нису никакав аргумент! Можда би било убедљивије да сте нас обавестили мало детаљније о томе које сте то све боје током изграђивања своје овдашње каријере (нпр. начелник једног одсека једне републичке здравствене установе) променили!
    Као ни коришћење аргумента о дискриминацији потомака Руса белогардејаца, није било никакве потребе ни да се обична људска потреба да повећа животни стандард свој и своје породице, што свако разуме, правда неким узвишенијим мотивима!

  22. И.Д. је бацио копље у трње, не одговоривши на моје питање. То му не замерам, али ћу да додам кратку реплику на његов последњи коментар.

    И.Д. каже „Ваш (и проблем многих) је то што бркате два појма: режим – и земљу.“

    Неће бити, јер је јасно да је комунистички режим спровео терор у Србији 1944-1946 (а онда и 1948-ме) са екстремних идеолошких позиција, злочиначки, антицрквени и антисрпски. Дакле од комуниста је прво пострадао српски народ, а онда (као „колатерална штета“) и део ондашње руске емиграције.

    Иначе, и сам сам срео више потомака те старе руске емиграције који су преко Југославије отишли на Запад. Неки од тих потомака су управо Ваших година и као деца су морали напустити Београд (51-ве) по диктату ЈБ Тита, али ни један од њих није имао ружну реч да каже за Србе па ни за ондашњи режим (мада не спорим и ужасавам се догађајима које споменусте за „Симину 6“).

    Мојих неколико реакција на Ваше дописе су углавном везани за Ваше понављано ниподаштавање управо народа (а не режима) у СССР, а нарочито народа у садашњој Русији, као и за презир према совјетским жртвама Другог Рата. Уз то сте редовно пуни хвале за Запад, онај исти који је масакрирао „злу“ СФРЈ. Али на питање о „стубу срама“ не одговористе — мора да је камелеонски инстинкт и даље жив — alive and kicking.

    3
    3
  23. @Деда Ђоле:
    „Разумем и @Донкихота. Увек је било бранилаца репресије. Који су волели Стаљина, Чауческог, Броза . . .“

    Да није бизарно било би смешно — штовалац А.Степинца, @Деда Ђоле оптужује да сам бранилац репресије! Аферим, @Деда, ипак си ме насмејао.

    5
    3
  24. На маргинама неких коментара…
    Не знам шта је то Иоцца Д. имао мени да приговори. Прво је тврдио да негирам ‘бољшевичке’ жртве а онда је испало да је моја цифра далеко највећа. Мислим да га је погодило што сам наслутио да на бази одсуства емпатије према Русима и Украјинцима заиста и није прави Бели Рус. Можда би могао да Холанђанима, где је све супер, објасни ко им је срушио авион у Украјини иако они то и сами знају а праве се луди. Не знам шта би уопште он имао некоме нешто да објашњава када се није одмакао од верзије за основце о ‘бољшевичком’ терору и лудом Стаљину, без покушаја да открије праве узроке који стоје иза тога. Да ли је национализација приватних фабрика и великих поседа и њихово стављање под државну контролу (што је номинални циљ комунизма/бољшевизма) заиста био разлог да се униште десетине милиона људи и то у дугом периоду, много касније после остварења тог циља? Ко може да поверује у такву наивност?

    Једна цртица из Мићиних текстова о Прусу на конференцији. Ето и Мића је проживео дуг живот, велики део у иностранству, али није успео да сазна оно што је познато – да су Пруси били германизовани Срби који су чак 600 година после германизације још увек причали српски. И то ‘правилно пруско лице’ је српска генетика која је сада ‘заштитно лице’ Немачке. То су управо они о којима напрескок пише мој горњи коментар. С тим у вези је и одговор Лимесу који је и сам нашао своје место у тој причи. На мапи је Limes Sorabicus (Српска Граница), где се види да је Берлин и много шта другог на ‘српској’ страни. Ако се увећа, могу се на северу видети племена Шпреванa, Бодрића и Љутића који су дали Лајбница, Лутера, царицу Катарину, Бизмарка и друге. Само сегмент српске историје које ови попут Иоцце не желе да знају и папагајски понављају испразне пароле о бољшевицима.

    https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/a0/Slavs_west_territory_Limes_Sorabicus.jpg

    2
    2
  25. @Don Quixote

    Нека од руских имена којих се сећам из основне и средње школе и из краја, што другова што наставника: Бурцов, Вороњец, Малаванов, Јеременко…

    Пре скоро тачно 20 година упознао сам неке од тих Руса које помињете „…као деца су морали напустити Београд (51-ве) по диктату ЈБ Тита…“ Елем, таман сам тог лета завршавао факултет у Америци, када је нас пет-шест најближих пријатеља са смера Американац (Дејвид) позвао на свадбу у Њујорк. Био је тамо претходног лета на стручној пракси, и упознао девојку која је руског порекла, и решили да се венчају. Каже мени Дејвид, њени родитељи су Руси из Србије, потомци белогардејаца, знају српски, а ја мислим, добро, вероватно натуцају нешто помало, отишли су пре 50 година.

    Дођемо ми на свадбу у руску заграничну цркву на ивици Харлема, и после службе приђемо сви да се упознамо са родитељима младе и младожење. Младини родитељи су баш отмен пар, види се господа, а чим сам се представио рекоше „а ти си тај“ јер им је Дејвид очигледно причао о мени. Отац (лекар) говори српски са благим руским нагласком, а мајка прича САВРШЕН српски. Може да иде на ТВ да чита вести, прича српски чистије од мене јер ја брзам и користим сленг, а она не. Испостави се да су рођени обоје у Београду пред Други рат, тамо ишли у школу, причали код куће руски а са друштвом српски, и онда раних 50-тих, као тинејџери, преко Немачке дошли у Америку. Не сећам се да ли су се познавали у Београду или су се упознали касније.

    Питам ја госпођу, како причате српски тако савршено након толико времена? Одговор: „Ја сам Београђанка“, речено са тоном, свашта какво питање, па подразумева се. Одржава везу са пријатељима из детињства, прати вести и чита књиге. Упознао сам пуно Срба рођених у Америци, а и не мали број који су рођени у Србији/БиХ/ЦГ итд. који (више) не говоре српски тако добро као та Рускиња која је из Србије отишла као дете пола века пре ове епизоде.

  26. @ Don Quixote
    Није тачно да су Руси морали напустити Југославију 1951, „по диктату ЈБТита“! Живи сам сведок! Рускиња ишла са мном у разред, родитељи радили мирно свој посао, стручан, добар посао – мајка је била историчар уметности, а отац инжењер! Откуда Вам тај податак? Већ сама каријера коментатора о којој нас је исцрпно известио, сведочи да податак није тачан! Да је морао да оде још тада, сада се ми не бисмо препирали о томе! Врло једноставна логика!
    А расправљамо, дуго и опширно, зато што неко ко је отишао због веће зараде и угоднијег живота, што је разумљиво и нормално, покушава да то оправда неким вишим, идејним разлозима – чежњи за слободом и грађанским правима, која су у овој земљици непозната категорија! И сматра да своју одлуку треба да објашњава опширно, са све својом породичном, и светском историјом и то објави urbi er orbi! И још како је био камелеон!? У најмању руку је све то чудно! Исповести такве врсте се пишу у свом дневнику или мемоарима или се поверавају најбољем пријатељу! Деци се вероватно не одаје да је отац био камелеон градећи каријеру! Било је много боље ћутати о свему!

    2
    5

Оставите коментар