На шалтеру за информације брода „Logos Hope“ питао сам уз осмијех двије волонтерке да ли су сви на броду вјерујући људи? Да, рекле су уз осмијех, „we are all Jesus followers“
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Први српски конзул у Херцег Новом, Марина Јовићевић, свечано је на главном тргу, на Петровдан 2011, открила уникатну спомен-плочу, на којој у мермеру величине А4 формата пише ћирилицом:
У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч.
Јован 1,1.
Имаће томе једанаест година како се и домаћи и фурешти, са сладоледима и пицама у рукама заустављају пред необичном спомен-плочом на каменом зиду Књижаре Со, једине класичне књижарске бутиге у Боки Которској и Црној Гори, те читају наглас, неки свјесни, неки не, да се ради о почетку Јеванђеља по Јовану у преводу Вука Караџића.
Спомен-плоча на каменом зиду Књижаре Со (Извор: ИН4С)
У редакцији Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Св. Владике Николаја, стоји пак:
У почетку беше Логос – па у загради: (Реч) – и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.
Логос има пуније значење од ријечи р(иј)еч, у значењу Ума који је створио све, па и ријеч, али Логос нисам изабрао за натпис над књижаром зато што је апстрактан, па се теже вари док се лиже сладолед или жваће пица. Све што је настало – настало је прво именовањем, какво ће бити: по обличјима, врстама, и појавама.
У нетом распродатој књизи „Људи и бродови“ (Књижара Со, 2019) Синише Луковића, нашег најпознатијег познаваоца бококоторске војне и поморске прошлости, описана стоје разна пловила која су уназад сто и више година походила једини фјорд на Медитерану: ту је торпедна крстарица „Kaiser Franz Joseph I“ која је учествовала у чувеној побуни морнара 1918, па „Baron Gautsch“ најлуксузнији пароброд који је икад саобраћао за луку Котор, па „Royal Clipper“ највећи једрењак на свијету, па „Esimit Europa 2“ најбржи регатни једрењак на свијету, п а школски бродови неколико ратних морнарица укључујући и највећи активни стари једрењак на свијету – руски „Седов“, па „Queen Elizabeth“ мегакрузер са генима славних трансатлантика, па – сасвим у складу са временима у која смо уроњени – НАТО носач авиона „Cavour“ као највећи ратни брод који је икад упловио у Залив…
Ипак, у Луковићеву књигу није ушао, нпр. крузер „Celebrity Silhouette“ са 2800 гејева из цијелог свијета који су пенетрирали и које су пенетрирале у главни град Боке 2014. године. Није све што уђе чудо, ваља имати на уму, јер море колико је аутострада за племените терете и нова сазнања, толико је и платформа којом пристиже рачун за лојалност Новом свјетском поретку.
Пазимо…
Најављен као највећи брод-књижара на свијету, „Logos Hope“ упловио је под малтешком заставом у воде Боке Которске, те се 9. новембра, а након да ли само културног чинодејствовања у Валони, Драчу и Бару, укотвио у марини луксузног ризорта Портонови на 6 километара од Херцег Новог. Ту кани остати до Аранђеловдана.
Брод „Logos Hope“ у марини ризорта Портонови (Фото: Н. М.)
По дозволи насљедника Јова Секуловића (1879-1950) као баштиник традиције најстаријег нашег обалног класичног књижарства (од 1898), кренуо сам шотобрацо, руку под руку са директорком Књижаре Со, супругом Викторијом, у вижиту броду „Logos Hope“, у посјету највећој пловећој књижари на свијету. Логос у називу брода (са све надом као такође религиозним појмом) упућивао ме на то да „Logos Hope“ може лако бити наставак приче коју је прије 18 година у которској луци собом причао брод „Doulos“, у преводу „Роб“.
Пред нама је, у сјени 132 и по метра дугог и 21 метра широког брода од 12 и по бруто-тона носивости, омеђен тракама добродошлице, стајао киоск са Азијаткињом која нам је љубазно наплатила по евро за улазак, и издала нешто величином налик на оне старе таксене марке. Била је то улазница без рачуна са исказаним QR кодом, у држави која не престаје да емитује рекламу у којој се народ позива да никад не плати рачун ако на њему нема QR кода. Да је то једино финансијско лицемјерство самосталне и суверене државе Црне Горе, ни по јада.
Афирмативни наратив који прати „Logos Hope“ каже да посаду чини 300-ак душа које долазе из 60-ак земаља. Наводно су сви, од капетана до задњег морнара, чистача, кувара, водича, издаваоца улазница и оних који их физички узимају на улазу (да се опет „окрену“) – волонтери. Већина их живи на броду и напуштају га, нека ми Бог суди ако гријешим, када схвате да му мисија није само „промовисање снаге књиге, образовања и знања“. Наиме, посада „Logos Hopeа“ у свим лукама организује „разне курсеве за локално становништво“ без обзира када су ови током историје сишли са гране, „или им помажу кроз разне волонтерске акције у сарадњи са локалним НВО“, што је знаковито знамо ли каквим су све племенитим поривима руковођене невладине организације финансиране мотивима са стране.
„Logos Hope“, поглед на изложбено-продајни простор (Фото: Н. М.)
Свима је драго да чује причу о пловећој књижари коју опслужују људи из различитих заједница, култура и религија, те да они под истим бродским кровом, као на Арки, могу добро да живе заједно together in perfect harmony.
Брод се финансира – не би требало да буде тајна – највећим дијелом од прилога донатора, рекло би се издавача, од којих власник, компанија „GBA“, набавља књиге.
Да је „Logos Hope“ књижара која мисионари види се и по томе што јој у свакој луци на поклоњене по дефолту дођу политичари, културни посленици и представници медија. Огрнут књигом, ко може да буде лош, као да поручују са брода „Logos Hope“, који је живот почео 1973. у њемачком Рендесбургу гдје је изграђен под именом „Gustav Vasa“ да би као трајект саобраћао на релацији Шведска – Њемачка. Касније је под именом „Norrona“ пловио по Сјеверном мору и Атлантику између Данске, Норвешке, Фарских острва и Исланда. Компанија „GBA“ га је купила 2004. и у бродоградилишту у Трогиру га реконструисала, прилагодивши га новој намјени. Брод је након додатних радова изведених у Њемачкој, Шведској и Данској године 2009. запловио под именом „Logos Hope“ „у мисији ширења знања и космополитизма у свијету“. Од тада до данас, брод-књижара је препловио 110 хиљада наутичких миља, посјетио 118 лука у 70 земаља свијета, и угостио 7,9 милиона посјетилаца који су му дошли на поклоњење. Официјелна статистика каже да је за 13 година продато преко 8 милиона књига.
Цијена свих књига на броду „Logos Hope“ је у јунитима. Јунит није валута, неко обрачунска јединица, бод, као код нас што је било 1993. за вријеме гинисовске хиперинфлације. Сто јунита еквивалент је износу од два евра. За купљену књигу на броду у Боки Которској добија се рачун без QR кода, tax free, с 0% пореза.
Након 13 дана тиховања у заливској завјетрини, „Logos Hope“ одбродиће у Солун (Грчка), па у Бејрут (Либан), Порт Саид (Египат), те у Акабу (Јордан).
Брод који мисионари укотвљен
Официјелно слово каже да је „Logos Hope“ највећи плутајући сајам књига, чиме се хоће рећи како је осмишљен да већи дио времена проводи мисионарећи укотвљен. Књижни фонд овог брода чини преко 5000 наслова у количини од неколико стотина хиљада либара. Књиге су доминантно штампане на енглеском језику, „а поред белетристике и стручних издања из области науке, језика, историје, умјетности, кулинарства, медицине, спорта и религије“, на броду се налази и велика збирка рјечника, атласа и књига за дјецу.
„Logos Hope“, полица са књигама за дјецу, детаљ (Фото: Н. М.)
Књижарско око опажа да су Библије са бродом „Logos Hope“ на насловној страни позициониране на А1 локацијама у великом бродском изложбено-продајном простору, кад и књиге са религијском тематиком. Иста је ствар и са беспрекорно опремљеним, јефтиним колор-сликовницама за дјецу са библијским јунацима као протагонистима. На крају кружног обиласка по централној палуби у смјеру контра казаљке на сату, након „лавиринт-собе“ у којој са озвучења иде на српском прича о Блудном сину, уз илустрације по зидовима које прате сторију, посјетитеља-купца чека „интернационални кафић“, а на самом излазу, море Нових завјета на ћирилици, бесплатно.
На шалтеру за информације питао сам уз осмијех двије волонтерке да ли су сви на броду вјерујући људи? Да, рекле су уз осмијех, „we are all Jesus followers“.
„Doulos“ као брод-претеча
Иако под малтешком заставом, „Logos Hope“ није први брод интернационалне организације „GBA“ (Gute Bücher für Alle – Добре књиге за све), са сједиштем у Њемачкој.
Прије 18 година, такође у новембру, Боку Которску походио је „Doulos“, олдтајмер брод-књижара, коме је на поклоњење у которску луку дошао Филип Вујановић, тадашњи предсједник Црне Горе, с китом медија, културних и туристичких посленика.
Doulos (Извор)
„Doulos“ је као путнички пароброд „Медина“ изграђен далеке 1914, само двије године након трансатлантика „Титаник“, био најстарији путнички брод у активној употреби у свијету. За компанију „GBA“ пловио је до 2010, када је продат, да би 2016. био реконструисан у Индонезији и прилагођен новој намјени. Од 2019. године то је луксузни хотел под сигнификантним именом „Doulos Phos“ – „Роб свјетлости“.
Током „Дулосове“ посјете Котору, Которани и Бокељи такође су куповали књиге у јунитима, занимљиво – у истом односу као данас, без рачуна из тада за све привреднике обавезних под пријетњом казне, шарпових регистар-каса.
Љубазно особље састављено од волонтера свих боја дијелило је Библије, религијске брошуре и летке. Једну ћириличну брошуру издала је невладина организација SGM International из Њемачке, а на једном латиничном летку писало је да се исти пошаље и сазна кроз бесплатни и необавезујући EMAUS Biblijski dopisni kurs како да доживиш опроштај гријеха и будеш спреман за вјечност док није прекасно. Летак је ваљало послати на адресу неказане вјерске организације с адресом „Život je više“, p. p. 296, 81102 Podgorica.
Опрема: Стање ствари
(Печат)
Categories: Преносимо
(Морски) вукови у јагњећој кожи
Између осталог, Никола Маловић пише :
“Књижни фонд овог брода чини преко 5000 наслова у количини од неколико стотина хиљада либара. Књиге су доминантно штампане на енглеском језику, „а поред белетристике и стручних издања из области науке, језика, историје, умјетности, кулинарства, медицине, спорта и религије“, на броду се налази и велика збирка рјечника, атласа и књига за дјецу”.
Из описаног фонда, видимо да се ради о књигама из свих области а не из домена неке секте.
Препуни туриста и вреве преко лета, приморски градови опусте и замру ван сезоне. Улазак овог брода-књижаре у неку луку је као ДОЛАЗАК САЈМА КЊИГА.
Прворазрадан догађај !
Поздрављам “Logos hope” и његове волонтере-морнаре.
Штета што господин Маловић није питао азијаткињу, ила ли међу волонтерима православних. Прича би била комплетнија, а одговор отклонио и неке недоумице, овако је остала „у оку посматрача“..
Ја бих само о првом стиху Јеванђеља по Јовану с почетка чланка. Можда нам кратка причица о његовој српскојезичној историји каже понешто што је промакло и самом Маловићу. Заправо, ради заокружености мисли, додаћу му и наредна два стиха.
Дакле, у најстаријем, ћирило-методијевском прѣводу на словенски језик тѣ стихови изгледаху овако :
Искони бѣ̀ сло́во, и҆ сло́во бѣ̀ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}, и҆ бг҃ъ бѣ̀ сло́во. и се бѣ искони от бг҃а всѧ̑ тѣ́мъ бы́ше, и҆ без̾ негѡ̀ ничто́же бы́сть, є҆́же бы́сть.
Отприлике тако изгледају и у Јеванђељу нарученом од стрица св. Саве, а брата Стефана Немање – кнеза Мирослава. Распоред рѣчи иначе ни тада нѣје уједначен на цѣлом словѣнском простору, већ се приближава особеностима живих нарѣчја појединих подручја, али оне су увѣк исте и њихова граматичка основа је иста.
Већ у доба св. Саве нѣколико рѣчи се мѣња, па ови стихови изгледају овако:
Въ нача́лѣ бѣ̀ сло́во, и҆ сло́во бѣ̀ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}, и҆ бг҃ъ бѣ̀ сло́во. Се́й бѣ̀ и҆сконѝ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}: всѧ̑ тѣ́мъ бы́ша, и҆ без̾ негѡ̀ ничто́же бы́сть, є҆́же бы́сть.
Видимо да се главна промѣна састоји у замѣни рѣчи „искони“ рѣчима „в началѣ“. Ваљда је код већине вѣрујућег народа појам „искони“ заборављен, па је врѣменом нађена одговарајућа замѣна. Остало је мање-више исто. Оваквих примѣра је много. Кроз вѣкове црквенословѣнски текст се нѣпрестано мѣња, зато што је то, упркос уврѣженом схватању, ЖИВ језик – на њему се још увѣк пишу тропари, службе свецима, химне итд. С тѣм што се те промѣне никад нѣ раде „прѣко колѣна“, већ тек послѣ озбиљне унутарцрквене расправе о свакој рѣчи и запети. Све до XIX вѣка, када код свѣх хришћанских народа тѣм послом почињу да се баве људи можда солидног свѣтовног, академског знања, али често потпуно отуђених од Цркве и њеног учења. Тај посао тада плаћаше лондонско Библијско друштво, које је за овѣх 200 година више пута мѣњало назив, али ради и дан-данас (тако су и на послѣдњем Сајму књига бесплатно дѣлили своје Библије са „осаврѣмењеним“ Вуковим и Даничићевим прѣводом). На Вука су српски црквени оци тада с разлогом дигли грају, пошто су он и Даничић своје прѣводе радили по наруџби Библијског друштзва и од њега за то били плаћени, и то по јеретичком, лутеранско-протестантском прѣдлошку. Али наши тадашњи црквени оци ништа нѣсу понудили као одговор на такав прозелитизам. Наши саврѣмени црквени оци такође ништа нѣ нуде, осѣм козметичких „поправки“ тѣх обесправослављених прѣвода, нѣрѣтко с рѣшењима која их додатно унакарађују, умѣсто да их исправе .За ово такође имамо примѣр у горњим стиховима. Али прочитајмо их прво у оригиналу, написане саврѣменим, упростаченим и осакаћеним правописом, рѣцимо – екавицом, пошто нам Вуков правопис нѣ омогућава свѣма да ЧИТАМО као што говоримо:
Искони би Сло́во, и҆ Сло́во би к Богу {у҆ Бога}, и҆ Бог би Сло́во. И се би искони от Бога все тим бише, и҆ без̾ њего ништо́же бист, јеже бист.
В нача́ле би Сло́во, и҆ Сло́во би к Богу {у҆ Бога}, и҆ Бог би Сло́во. Сеј би и҆сконѝ к Богу {у҆ Бога}: все тим бише, и҆ без̾ њего ништо́же бист, јеже бист.
Нови правопис очито нѣје допринео бољем разумѣвању текста, прѣ ће бити да га је додатно замутио. Већину рѣчи имамо и у саврѣменом језику, најчешће са готово нѣпромѣњеним значењем, Овдѣ их има и нѣколико заборављених – од 60-ак које трѣба научити, као и пар, у стандардном српском одбачених граматичких облика – да би се црквена служба потпуно разумѣла. Нѣ читати/слушати „дијагонално“/нѣпажљиво, већ усрѣдсрѣђено. И то је све. Али јбг. то нам је много – кад ћемо онда учити стране језике и пратити епохална збивања у свѣту – спорта, моде, политике и осталих насушних ствари?
Да видимо сад Вука и Синодске „исправке“.
У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало.
У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.
Вук је Слово замѣнио значењски сиромашнијим појмом Рѣчи, а Синод СПЦ је Рѣч замѣнио Логосом – у томе је главна „исправка“ нѣписменог Вука. С тѣм што су наши саврѣмени богослови паметнији од Ћирила, Методија, св. Саве и Константина Костеничког у пакету, јер овѣма нѣје пало на памет да и словѣнски појам Слово просто замѣне грчким Логосом. Ваљда је Србима име и суштина другог лица Свете Тројице тако постало јаснѣје и ближе срцу? Нѣ знам како вама, али мене логос најпрѣ асоцира на логореју и логику. А Црква учи да Бог нѣје ни логореичан (=брбљив) ни логичан, већ скуп на рѣчима и надлогичан.
Данас бѣјах на једној четрдесетници. Млади свештеник је цѣлу службу, од првог до послѣдњег слова, отпојао на саврѣменом српском језику (од њега чух за мене потпуну новост – да и на Богословском факултету уче по болоњском програму). Присутни су за то врѣме углавном брбљали једнако као и кад су те службе вршене на црквенословѣнском. А ја никако нѣсам могао да се усрѣдсрѣдим на молитву за душу покојника, све ловећи накарадна и банална рѣшења у „прѣводу“ и вриштећи нѣсклад у ритму и мелодији појања.
Сад, нѣ знам због чега све ово испричах, али, што би рѣкао Лане Гутовић, ако нѣ шкоди, онда ће бар нѣком ваљда бити и од користи.
Брате Гремљавино,
Хвала на сладком слову (да не кажем шлагворту).
Нови Срби су нови народ, па им је потребан и нови језик.
Јер, језик је је једно од основних разликовних (да не кажем дистинктивних) обележја једног народа – скупа са истородном крвљу и плоти (да не кажем ДНК), и скупа са истом духовном баштином (да не кажем заједничким митом, историјом и етосом), чини троножац (да не кажем трипод) на којем народ стоји на свом земаљском месту, на истом месту (да не кажем епи то авто). И на којем чини своју жртвену службу своме Богу (да не кажем Теоксенију – Богочтеније).
Тако, данас видимо да Руси из Кијевске Русије више нису Руси, него су Украјинци, који се између осталог идентификују тиме што више не говоре руским језиком, него украјинском мовом.
Црногорци из Србских Брда више не говоре србским језиком, него црногорским, јер бо су Црногорци, нису Срби.
Македонци из Старе Србије више не говоре србским језиком, него македонским, јер бо су Македонци, нису Срби.
Срби који више не жртвују Богу на језику исконске, предањске србске Литургије, жртвују Богу на новосрпском (да не кажем вучјем, или српскохрватском) – јер бо су Нови Срби.
Зато, нису се без ваљаног разлога многи далековиди и народољубиви Срби из прошлих пар векова трудили да за нове Србчиће саставе нови језик, нови словесни субстрат (да не кажем – Вукова штака hergestellt in Wien на место ампутиране архаичне ноге Србског Троножца).
Ново време тражи и нове људе – нису без смисла наши дедови појали „Хеј, засуцимо рукаве, (крв и) зној нека лије, изградићемо новога човека!“. А наши се оци за њима свечано клели да са тога пута неће скренути. Ваистину су нас изградили.
Па и Свети Јустин Нови Ћелијски је за Нове Србе на нови српски превео не само Литургију, него и Молитвеник и Служебник, и цео Требник (да не кажем Евхологион – саборник свих молитава).
Да ли си (и) на њега мислио, Брате Гремљавино, када си поменуо „савремене богослове паметније од Ћирила, Методија, св. Саве и Константина Костеничког у пакету“?
Или све подсвесно и нехотице ловиш „накарадна и банална решења у „преводу““, мислећи да ти знаш и умеш боље од њега?
Али, да ли знаш шта је у свему томе ипак највећи проблем?
Нови Срби за себе не кажу да нису Срби (као што чине северомакедонци и монтенегри). Они за себе тврде да су Срби – и да су једини Срби.
Што значи да исконским (да не кажем автентичним) Србима ту више нема места.
Али и то је надасве логосно – јер Господ исконских Срба, Слово од Искони, говори: „Ако моје слово одржаше, и ваше ће одржати (слово, као језик)“.
Ни Он, Господ од Искони, није имао где главу приклонити, па достојно и праведно јест да ни Његови, Срби од Искони, немају.
И Он је био гоњен и распет од својих, логосно, достојно и праведно јест да и они буду.
Брате Јевсевије,
Наравно да нѣсам мислио на Светог Јустина Новог Ћелијског, нити сам рѣкао да је „прѣвођење“ (тачнѣје би било да рѣкох: прѣлагање, пошто на цсл. језик и нѣ гледам као на „страни“, већ, рѣчима поч. еп. Данила /Крстића/ горњи, највиши спрат једног, српског језика) богослужбених текстова на простонародни језик нѣшто лоше само по себѣ. Лоша је њихова употрѣба у самом богослужењу, молитвеним пѣсмама… Својом рогобатношћу и смисаоном скученошћу нас приземљују, могућности истинског духовног учешћа и узрастања при саборној молитви. А као помоћно срѣдство за домаћу употрѣбу ти прѣводи су свакако неопходни. Без њих би нам свакако било кудикамо теже да уђемо у срж правосланог учења. У ту сврху мислим да је и авва Јустин капао над својим прѣводима, а нѣ зато да би се њима замѣнило цсл. богослужење. Уосталом, колико знам, ни он те своје прѣводе нѣје користио у служби, већ се држао њеног вѣковног устројства.
А сештенство већ десетлѣћима уназад самовољно „посрбљује“ службу (по којој саборској одлуци?) и притом тврди да никакав богослужбени поредак нѣје нарушен! И нѣ осврћу се на искуство руске Цркве, која је уочи револуције много темељније приступила таквом „русизирању“ богослужења, па од свега одустала као од јалове и штетне работе. А они су за такав корак имали далеко више разлога од нас, будући да је просѣчном Русу црквенословѣнски много нѣразумљивији него просѣчном Србину, будући да цсл. језик чак и у својој руској иначици свеједно почива на старосрпском темељу. Знам да све ово знаш боље од мене, али нѣје згорег поменути због других, кад већ уђосмо у ту причу.
О нашој покондирености и (про)палости сад нѣ бих, тежим томе да живим у нади, стално тражећи повод за устајање:-)
Драги брате Грмљавино,
Ава Јустин јесте служио на српском.
Ево како сведочи о томе, недвосмислено, његов ученик, митрополит Амфилохије:
„Био је то превод који је он издао још 1922. године (Литургије, прим. Евс.), али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику.“
https://mitropolija.com/2021/06/14/mitropolit-amfilohije-o-avi-justinu-covjek-beskrajnog-smirenja-i-neugasivog-duhovnog-ognja/
Дакле, управо је Ава Јустин био тај свештеник који је у Срба први и самовољно „нарушио вековни богослужбени поредак“. И то противно саборској одлуци.
Сви остали нови српски (прво)свештеници који служе на новом српском за нове Србе само ходе његовим стопама. Светоотачком стазом, то јест. Па можда зато тврде да „никакав богослужбени поредак није нарушен“ – јер, у питању је богослужбени поредак који они држе онако како су га примили.
А ако је ту службу (предао? и) примио Дух Свети, зашто ти на молитви компулзивно ропћеш и гунђаш против Његовог дела? Зар ти то није грех?
Е сад, други део тога проблема ја заиста не умем да објасним: како то да они који су у Русији први порусили (и порушили) Литургију били и остали проклети јеретици („живоцрковници“; а то им је било прво и приоритетно дело кад су завладали црквом – ако православни не знају зашто, ЧК зна), а Ава Јустин овде богомудри светитељ? Тај надумни парадокс мора свако да објасни сам себи.
А ово ти казујем из истинољубља, као духовној својти – јер не ваља се гајити благочестива маштања (у жаргону светоотачком то се зове – прелест; у жаргону психолошком зове се илузија – а ту коренска етимологија /il-ludere/ води до скривеног смисла, по србски, да читав свет разуме, рекло би се: излудија).
Драги брате, као што можеш да видиш само ако хоћеш, и тебе је (са мном) време прегазило, нашао си се под точковима прогреса. Јуначки је што и такав, прегажен, тражиш начин да устанеш, али Воз је је отишао даље, захуктан ка есхатону. Па и ако налазиш снаге да потрчиш за њим и ускочиш, очито више не припадаш тамо (што и сам твој дух сведочи, о молитвеном опиту).
Ти (да не кажем и ја с тобом) остајеш у тами средњовековља, окован ланцима од старог царског умног злата, у снатрењима о старој Слави, која постоји још само у твојим молитвама на црквеносрбскословенском.
Λογοσ Hajdeger prevodi sa „zbirajuca zbranost“ sabirajuci :)))) time sva znacenja ove reci kao sto su sabiranje, govorenje, skupljanje, um…Logos je ono sto sabira i skuplja ljude u zbor ili skupstinu da bi raz-govarali – δια-λογοσ. Tu jezik nije komunikacija iz-medju, vec okupljajuce sabiranje koje sacinjava za-jednicu, ali zajednicu mnogih po-jedinaca. Dakle, sabirajuca sabranost sabira mnostvo u jedno i razabira jedno u jednost mnogih, ali i pre-sabira po-jedinca, cija se jednost ne gubi u jednosti za-jednice niti mnostvu po-jedinih.U ovom sabiranju, jedni se pojavljuju drugima u za-jednici sa njima, ali i sami sebi kao po-jedinci i kao mnostvo po-jedinaca! Logos je ono sto prethodi logici, ono sto tek cini logiku mogucom, cineci pojavnost samog pojavljivanja. Zato kod Hegela logika raspravlja o bicu i nebicu, prelasku kvantiteta (mnostva) u kvalitet, relaciju…a ne o onome sto se uci u skoli.
Sta povezuje rec i slovo? Slovo mi shvatamo samo kao znak za glas, ali to je posledica „vukove“ „reforme“. Pre ove „reforme“ slova su imala imena koja su ih o-slovljavala i time dovodila u postojanje, u ono cega ima! Imenovanjem se daje necemu ime da se odazove na poziv imenovanja, ali se i daje imenovanom pozivajuci ga. Ime spaja davanje i pre-davanje! Ova imenovana slova su imala svoje crteze. Hajdeger govori o tlo-crtu, o-crtu (tome suprotstavlja obris) i na-crtu, objasnjavajuci ih kao useke u tlu nastale sudarom sveta i zemlje. Pod sudarom sveta i zemlje banalno se moze shvatiti geopolitika (geokultura, videti Masimo Kacari:“Geofilozofija Evrope“ poglavlje „Nezahvalan gost“. Umesto sugerisanog poredjenja Smitovog „Nomos kao zakon zemlje“ i Hajdegerovog „Nicea“, bolje je uporediti prvi sa Hajdegerovim „Izvorom umetnickog dela“ i „Misljenjem i pevanjem“. Spaja ih problematika stanovanja. Arhitektura je αρχε – pocetak, poreklo, izvor i τικτω – poradjanje, stvaranje, vestina i τεκτων – graditelj. Put arhitekture od vestine poradjanja iz zemlje kod starih Grka do Sopenhaurevog shvatanja iste kao suprotstavljanja zemlji (gravitaciji) je put evropske kulture), odnosno veza izmedju zemlje, koja uvek sabira ljude u jednu kulturu (kultura je kultivacija zemlje. A ona zavisi od obrade zemlje i milosti neba koji se povezuju u bozanskom cultu, kao pri-zivanju milosti bogova da zemlja bude rodna) i sveta koji sabira ljude, ali mu se zemlja uvek opire da ih sabere u kulturno jedinstvo ili jedinstvo relativizovanih kultura. Ovo objasnjava zasto se ljudi bore za crteze zvane cirilica! Kako bi oni mogli da budu deo identiteta, zasto se ne bi mogli zameniti latinicim, da nema ovog dubljeg spoja (Hajdeger to naziva sukobom, ima i prasukob:))) zemlje i sveta i njihove istovremene suprotstavljenosti!
Dva puta sam kucao, evo i treci put (ipak sam sve stariji, pa ponestaje novih prica). Vuk u svom recniku iz 1952 (koji sada nece da se otvori) navodi sledece reci: drzava, domovina, otadzbina i otaNcanstvo. Za drzavu, domovinu i otadzbinu on nalazi objasnjenje znacenja (sinonime – Vitgenstajn kaze da razumeti nesto znaci reci isto drugim recima) u svakodnevnom iskustvu vezanom za posed. Tako je drzava drzavina, ono sto se drzi u posedu – imanje , otadzbina je ocevina – imanje koje se nasledjuje, a domovina kuca i okucnica, samo za otaNcanstvo ne nalazi znacenje iz svakodnevnog iskustva, jer rec ne potice „iz naroda“, pa samo navodi die Staat i patria. To je smisao „vukove“ „reforme“, spustanje jezika na nivo raz-govornog i povezivanje u svakodnevno iskustvo. Moja je teza bila da je ova jezicka svest utemeljila u kolektivnoj svesti srpskog naroda da je drzava posed sto se ogleda u odnosu vlasti prema drzavi, u onome da drzavu treba da „vodi pravi domacin“ i da je odnos naroda i vlasti odnos dva privatna posednika. Elem, to ovde nje bitno, bitno je „vukovo“ shvatanje jezika i vezivanje za svakodnevno iskustvo. Posledica toga je gubitak ove veze izmedju o-slovljenosti, imenovanja, pojave, reci i slova!
Драги брате Евсевије,
сувише је лажи око нас. Да бих нѣко свѣдочанство уопште узео у обзир, оно мора долазити од двојице или тројице вѣродостојних свѣдока. За мене популарни „Ђедо“, царство му небеско, нѣ спада у такве, а и потпуно је усамљен. Прочитао сам пажљиво текст на који си ме упутио и налазим да је његово „свѣдочење“ – нѣвѣродостојно и у себѣ противурѣчно, из категорије „рѣкла-казала“. То се види већ из навода који дајеш у свом послѣдњем коментару, обрати пажњу:
„Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, КОЛИКО САМ ОБАВИЈЕШТЕН, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију…“
Митрополит и нѣ наговѣштава од кога је „обавѣштен“, ваљда његову тврдњу поводом тако озбиљне ствари трѣба да прихватимо здраво за готово, на лѣпе очи?
„Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, нѣпрекидно служио на српском језику“ – дакле још од 1922. године, а о тако скандалозном, самовољном иступу нигдѣ ни трага ни гласа? Та први би св. владика Николај загрмѣо коју рѣч о томе, његов став у ползу цсл. језика је барем неоспоран, али ни код њега о томе нѣма ни помена. Светогорски монаси такође нѣ би на тако нѣшто остали нѣми – опет ни трага нѣчем сличном. И како се све то уклапа у смирење авве Јустина, о коме и Амфилохије нѣпрестано говори? Па још поткрај интервјуа каже: „осѣћало би се да рѣчи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: ГОСПОДУ ПОМОЛИМСЈА, и свака друга молитва…“ Чекајте, ваљда, ГОСПОДУ СЕ ПОМОЛИМО, ако је авва Јустин толике године „нѣпрекидно служио на српском језику“, како Амфилохије каже, откуд у аввиним устима рѣчи које је давно „поправио“?
У Ћелијама је авва, кажу, често служио у потпуно празној цркви, без народа. Нѣ бих му узео у грѣх да је те службе држао и по тексту свог прѣвода – приватно и код куће се можемо молити како нам је најзгодније. Узмимо да је у томе имао истомишљенице у цѣлом сестринству Ћелија, и у нѣкима од поштовалаца који су га поврѣмено посѣћивали. Зар се когод нѣ би потрудио да сними барем дѣлић велелѣпија тог његовог богослужења – ипак би таква епохална новина била људима занимљивија од аввиних снимљених бесѣда које можемо слушати – у њима се ипак стално позива на Писмо и Оце, а то, је л те, и нѣје толико занимљиво и оригинално. Ништа од свега тога.
Још једну ствар да приметим. Четворицу владика су као „ученике авве Јустина“ у првом реду раструбѣла јавна гласила – као да Јустин осѣм њих нѣје имао никаквих других ученика. Нѣкоме је због нѣчега то свакако трѣбало, а ова четворица су ту причу скромно прихватала и потпиривала. Нѣ бих рѣкао да су се његови „ученици“ баш држали учења свог „учитеља“ као „пијани плота“. Чак ни Артемије, који је менѣ лично можда најближи и који је прѣтрпѣо истинску нѣправду од остале тројице браће у Христу и учеништву. Тројица су већ завршила свој боравак на овом свѣту. Дѣла и рѣчи су остали. Бадава позивања на учитељски ауторитет, његово свођење на сопствену мѣру – куд ће се боксери мува категорије мѣрити с једним супертешкашем…
Драги брате,
Најкраће да ти одговорам (можда ћу касније и опширније, ако ме униније не демотивише).
И мени је одавно познато да је 20-их година 20. века од стране Сабора било забрањено служење на српском (тада је кренула тенденција). Али немам референцу (можда је и то „рекла-казала“, а можда су и реформатори ту одлуку Сабора која је била ионако за интерну употребу – упућена свештенству а не свој пуноћи цркве, временом заташкали).
Владика Артемије је такође, када му се од неких „ревнитеља не по разуму“ спочитавало што служи на српском и мења литургијски поредак, одговарао да је тако служио и Ава Јустин. То исто данас понављају и сви „артемијевци“ када им се постави исто питање. Тако да је то већ, да простиш, постало васпостављено предање цркве (и то на оба колосека: и на главној прузи где је возовођа трећи Јустинов „ученик“, Иринеј, са својим шегртима; и на споредном колосеку, где пућка ћира са Артемијевим хорепископима).
А ако баш инсистираш на „другом и трећем сведоку“, ево га – епископ шумадијски Сава Вуковић:
„Мада је његов (Јустинов) превод Златоустове Литургије на српски језик настао још 1922. године, преводилац је сматрао за потребно да објасни верницима што се одлучио на овај подухват, као да се плашио замерки, иако је сам служио сва богослужења целог живота само на народном језику, што се усудио да све тајне вере хришћанске сведе на једну Свету тајну – Тајну Свете Евхаристије и јасно изложи на народном језику и преда је народу Божијем.“
https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0/item/4285-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE-%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%92%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D1%83-%D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8
А ево га и трећи – сам Ава Јустин:
„Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je .мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раз- дваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У jeзику je увек главно тајна речи; а тајна речи људске неoдвojивa je од тајне Речи Божje, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богочовека. Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, молитвени jeзик у надахнућу Духа Светог, jeик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом, jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).“
http://borbazaveru.info/content/view/2577/99/
Изанализирај његове речи, исто онако помно, прецизно и са етичком димензијом, као што си анализирао Амфилохијеве.
Па онда да можда наставимо да дискутујемо – тема јесте вредна расправе. И консензуса, надасве. А с ким, ако не с тобом?
Драги Јевсевије,
Као прво, велика ти хвала што си ме упутио на ова два чланка. Једном ћу ти јавити зашто, и рачунам и убудуће на твоје корисне примѣдбе. Пошто сам тренутно сав у послу који ме читавог усисао, засад бих завршио овако.
Кад поменух да ми ни Артемије нѣје дорастао Јустину, мислио сам управо на то што и његови слѣдбеници користе народни језик у служби. Па још уносе и понѣку пѣсму на грчком или руском, па понѣку на популарну народну мелодију… Као да је храм позориште (овакве ствари заправо најбоље разобличавају лажње ревнитеље: нѣје њима толико до мноштва вѣрног народа, колико до мноштва публике). Па онда пароле типа: „Истина је једна: Артемије“. Истина нѣје ни Артемије, ни Амфилохије, ни Јустин, већ Христос. Али нѣка их, они су ипак најбезазленији у цѣлој причи. Сад на тему.
Опет нѣма доказа да је авва Јустин икада служио по свом прѣводу. Чак напротив: близак сам мишљењу које је приређивач Јустиновог прѣдговора на БзВ дао у свом тексту: „поштоваоци“ Јустиновог дѣла злоупотрѣбљавају његов ауторитет да оправдају оно што чине „по жудњама свог срца“. Литургија нѣје само рѣч, већ неразлучно сједињени Рѣч, Звук (тј. Пѣсма) и Образ (Икона); занѣмаривање било које од тѣх саставница урушава и Литургију као такву. Све то мора бити садржано у самом тексту службе. Састављање, па макар и у виду „прѣвођења“ Божје Службе је зато нѣпосилан труд за једног човѣка, ма колико он свет био. Често заборављамо да ни међу светима нѣма нѣпогрѣшивих – да нѣје тако, имали бисмо папу. И ово што ћу рѣћи ниуколико нѣ би смѣло у нѣчијим очима умањити наслѣђе авве Јустина.
Чини ми се (по досад прочитаном, ипак га нѣсам у цѣлости ишчитао) да је Јустиново поимање језика било нѣдовољно утемељено. Ни Ћирило и Методије нѣсу богослужбене књиге састављали на ЧИСТОМ, већ НАДОГРАЂЕНОМ народном језику. Авва Јустин каже: „Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно“. И својим прѣводом чини управо супротно: „застарѣле“ (заправо занемарене) обрасце језика сасвѣм одбацује, и текст кроји по чисто вуковским принципима језика – своди га на „мѣрило језика народног“. Па јесу ли у заблуди били толики противници Вукове реформе, или Јустин? Нѣ може бити и једно и друго исправно, једна од те двѣ стране је сигурно заблудѣла.
Узмимо да авва Јустин можда нѣје био довољно свѣстан мањка свог пѣсничког дара (колико су његови текстови рогобатнији од Николајевих! и зар привидна лакоћа исказа вл. Николаја икако утиче на њихову дубину?), али да је заиста нѣкад служио по свом тексту, вѣрујем да би уочио тај нѣдостатак свог прѣвода. Јер, једно је оно што „чујем“ у својој глави кад састављам нѣку пѣсму; исправност онога што сам „чуо“ могу провѣрити само наглас и прѣд другима. Ово је, уосталом, тек моје нагађање. Факат је да је он свој рад понудио на оцѣну Цркви. Оцѣну нѣје дочекао јер у Цркви се нѣје нашло никог приближног његовом духовном узрасту. Нигдѣ нѣма правог трага да је свој труд покушао да наметне као нѣкакво правило Цркве. Зато је онѣх који ће све злоупотрѣбити колико хоћеш. Можда је он у себѣ заиста и мислио да његова служба трѣба да уђе у Цркву, али га је драги Бог изгледа сачувао од искушења да се у то упусти, затворивши га у Ћелије.
Опет и опет: оно што досад прочитах од авве Јустина држим да ми је било од велике ползе. Нѣ у самом храму, већ на путу до њега.
Још једном хвала, и велики поздрав!
Хвала теби.
Дописујем ово не као да настављам „полемику“, или да ја имам последњу реч (ред је да твоја буде последња, и тако ми је милије), него само као мали додатак, ПС, претходном свом коментару – закључну поенту у односу на Аву Јустина.
Без обзира да ли Ава јесте служио на српском, или није, или је то чинио само понекад и тајно, стидећи се свога чада (превода Литургије) и кријући га као урода иза зидина ћелијских и тамо га тајно љубећи, остаје историјска чињеница: он је у СПЦ утемељио праксу служења на савременом српском језику (са формулисаним богословским образложењем). И оваплотио је – (ако не у себи, светитељу, онда ) у својим ученицима (или „ученицима“). А они у свему народу.
Здравствуј у Господу, и од Бога ти помоћ у дјелу!
@Гремлин, @Евсевије
Сачувао сам ову Вашу преписку као текст. Понекад сачувам текстове са одабраних портала када ми се нешто учини довољно значајним као референца за будућу употребу, али мислим да је ово први пут да сам сачувао коментаре без потребе да сачувам главни текст. Чисто да знате да је Ваша преписка користила и другима.
@“ако нѣ шкоди, онда ће бар нѣком ваљда бити и од користи“
https://milos.io/zasto-su-grci-hteli-da-spale-srpskog-monaha-oca-damaskina/
https://milos.io/izvori-o-krstenju-sa-dva-prsta-od-starine/
http://krotov.info/history/17/2/trifunovich.htm