Добитници Плакете мира претходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други
Извор: Сајт СПЦ
Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свечаности која ће бити одржана 15. новембра 2022. године у 12 часова на великој сцени Народног позоришта у Нишу биће уручена Плакета мира коју додељује Хуманитарна организација Нађи Раула из Ниша.
Управни одбор те организације једногласно је донео одлуку да Плакета мира буде додељена Његовој Светости Патријарху г. Порфирију, кога су предложили ученици Средње стручне школе и Основне школе Радоје Домановић из Ниша и група студената са више факултета Универзитета у Нишу. Они су у образложењу истакли да их Патријархов рад задивљује, инспирише, мотивише и чини поносним, посебно на пољу његовог добротворног рада и отворености Српске Православне Цркве према младима.
Организација Нађи Раула, основана 2011. године у част великог хуманисте Раула Валенберга, бави се добротворним радом и до сада је помогла велики број институција, појединаца, угрожених породица, а посебну пажњу посвећује промоцији младих талената, будућих научника. Организација сваке године додељује награду Светислав Милић – младима од срца у шест категорија: наука и образовање, култура и уметност, хуманитарне активности, мирна борба за људска права, спорт, институција године и специјална признања. Награду додељују млади чланови организације, ученици и студенти који су претежно млађи од 30 година. Добитници Плакете мира претходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Политика: Нестали херој Раул Валенберг
Како је, где и када завршио Раул Валенберг, шведски дипломата на служби у Мађарској у време Другог светског рата? Коме је сметао, да ли је реч о истинском хероју и хуманисти, или о шпијуну који је нестао у послератном хаосу, питања су на која до данас није дат прави одговор.
Раул Валенберг (Извор: Политика)
Валенберг је у историју ушао као спасилац десетина хиљада мађарских Јевреја којима је, у опасна ратна времена, издавао шведске пасоше, омогућивши им на тај начин да напусте земљу и спасу се од сигурне смрти, која би их чекала да су пали у руке нацистима или доспели у злогласни будимпештански гето.
Зна се тек да је последњи пут виђен у мађарској престоници у јануару 1945, када се упутио на сусрет са командантима совјетске армије која је наступала на тим просторима. Према истим изворима, ухапшен је 17. јануара под сумњом да се бавио шпијунажом. Од тада му се губи сваки траг.
Први конкретан податак о његовој судбини обелодањен је тек 1957, када је саопштено да је преминуо од срчаног удара у московском затвору. Ипак, чак ни тада независним експертима није дозвољено да потврде ову информацију. У међувремену, прича је добила други ток тврдњама да је скончао у неком од затвора или Стаљинових кажњеничких логора широм совјетске државе.
Према документима којима располаже Министарство иностраних послова Шведске, совјетске власти упорно су саботирале било какву истрагу о судбини Валенберга. Историчари Вадим Бирштајн и Сузана Бергер – који су покушавали да проникну у след догађаја – тврде да се совјетска обавештајна служба трудила на све начине да онемогући откривање праве истине.
Да у овом случају много шта остаје тајна поткрепљује и чињеница да је Валенберг, који је у архивама вођен под шифром „заточеник број 7”, на дан када је, званично, последњи пут био у полицији на испитивању, већ шест дана вођен – „као преминуо”.
Према тврдњама Бергерове, бивши сарадник руског архива Анатолиј Прокопенко изјавио је својевремено да је видео документ који би могао да расветли Валенбергову судбину. Реч је о досијеима грофа Михаила Толстоја Кутузова у којима се доста спомињао нестали шведски дипломата. „Схватио сам да је пратио сваки Валенбергов корак”, рекао је Прокопенко.
Ипак, по наређењу тадашњег КГБ-а, даљи рад му је на расветљавању судбине несталог Швеђанина – онемогућен.
Иначе, Толстој-Кутузов, који је радио за совјетске обавештајне службе, из Русије је отишао после револуције 1917. и касније радио с Валенбергом у Будимпешти.
„Тај документ је изузетно интересантан, зато што би могао да омогући установљавање разлога његовог хапшења”, рекао је Прокопенко, додавши да је имао само неколико минута да прелиста стотине страна досијеа. Он, такође, не одбацује могућност да је совјетска тајна служба сумњичила Валенберга да је умешан у контакте западних савезника и нациста.
Сумње Совјета у праву улогу шведског дипломате изазвала је чињеница да га је за спасилачку мисију у Будимпешти, а у име Одбора за ратне избеглице који је основао председник САД Френклин Рузвелт, регрутовао један амерички агент, уз одобрење шведске владе.
Прокопенко тврди и да су му званичници КГБ-а приватно рекли да је Валенберг убијен зато што је одбијао да сарађује. „Нису могли да га ослободе, па је било неопходно да га ликвидирају”, рекао је он.
Шеф архива руске обавештајне службе ФСБ Василиј Христофоров, такође је изнео сумњу у совјетску верзију Валенбергове смрти. По њему, лако је могуће да су му управо људи који су га заробили „помогли да умре”.
Бирштајн и Бергерова такође наводе су од Федералне службе безбедности Русије (ФСБ), наследнице КГБ-а, добили тек податак да су совјетске власти лагале када су као датум Валенбергове смрти означиле 17. јул 1947.
Наиме, 6. фебруара 1957. тадашњи заменик министра иностраних послова Андреј Громико упутио је у Шведску званичан документ у којем стоји да је Валенберг умро од срчаног удара у московском затвору Лубјанка 17. јула 1947. Бергерова и Бирштајн у једном тексту објављеном у пролеће 2010. у шведском листу „Фокус”, а на основу информација добијених у Централном архиву ФСБ, тврде, међутим, да је меморандум Громика садржао лажне тврдње.
Према подацима којима они располажу, 23. јула 1947. начелник 4. одељења 3. главне управе Министарства државне безбедности СССР-а (тадашња војна контраобавештајна служба) Сергеј Карташов 16 сати је испитивао „заточеника број 7”, као и Вилмоша Лангфелдера и Шандора Катону. Да је „заточеник број 7” заиста био Раул Валенберг могло би се закључити из саме чињенице да је Лангфелдер био његов возач, чиме је и датум смрти шведског дипломате доведен у сумњу.
Међутим, пуна истина о судбини човека, који је у најтежим временима имао храбрости да изађе из оквира својих обавеза како би спасавао људске животе, тек чека да буде обелодањена.
С. Самарџија
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар