Милан Четник: Пеглање злочина фрањевца Филиповића, „Фра Сотоне“

Павелић шаље на терен свог „најпаметнијег човјека”, пуковника Вјекослава Сервација. И већ 1942. почиње „спиновање” покоља, суптилно, префригано и подмукло, које траје све до данас

Фрањевац Томислав Филиповић, каснији Мирослав Мајсторовић (Извор: Твитер)

Седмог фебруара 1942. године, од раног јутра до послеподнева, усташе су починиле ставичан масакр над Србима у селима Дракулић, Мотике и Шарговац, близу Бањалуке, и оближњем руднику Раковац. Сви расположиви извори слажу се да је усмрћено више од 2.300 душа. Од тога најмање 550 деце, а остале жртве били су већином жене и старци. Био је то дословни покољ у којем није коришћено ватрено оружје.

Немци су побеснели. Генерал Едмунд Глезе фон Хорстенау, војни изасланик Вермахта у Загребу тражио је да се „макне Павелић”. Рекао је: „По ратиштима тече племенита немачка крв да би овај зликовац задовољавао своје злочиначке апетите”.

Такође: „Тада је настала велика стрка међу Нијемцима, јер су сви Срби који су преживјели бјежали у партизане. Нијемци су тражили да се похапсе сви судионици злочина.”

Ове цитате и остале детаље усташког дивљања у и око Бањалуке преносимо према сведочењу Војдрага Берчића, војног иследника у Загребу током 1945. године (загребачки „Идентитет”, јануар 2004. и сплитски „Ферал трибјун”, 7, 14. и 21. мај 2004).

Зликовачки поход извела је Павелићева „особна”, Друга поглавникова бојна (или: „Други батаљун тјелесног здруга”), на челу са двојицом злотвора из Далмације, Николом Зелићем (село Врана) и Јосипом Мишловим (село Преко на острву Угљан).

Међутим, злодух убилачког пира био је фрањевац Томислав Филиповић, каснији Мирослав Мајсторовић односно Фра Сотона (којег је Берчић ислеђивао) из бањалучког фрањевачког самостана Петрићевца, око којег се налазе три поменута села и рудник:

– У акцији се највише истакао неки Мишлов с отока Угљана. У то вријеме Филиповић је био капелан у самостану Петрићевац код Бањалуке. Имао је жељу да постане усташки официр. Доласком поглавниковог тјелесног здруга он је видио прилику да оствари своју амбицију и прво је постао душебрижник те јединице, а онда се ставио на чело када су упали у српско село у околици самостана. Филиповић ми је рекао како је у једном тренутку зграбио дијете. Ја сам  му одговорио: „Зашто у име рана Исусових”, на шта је он узвратио: „Зар ви то знате”. „Знам!” Он је био зграбио мало дијете за ногице (витлајући  њиме кроз зрак) и главу му смрскао о зид (уз узвик „У име рана Кристових“). Тако је почео покољ – испричао је Берчић.

Милан Четник: Јасеновачке бројке по Војдрагу Берчићу, иследнику „Фра Сотоне“

Павелић шаље на терен свог „најпаметнијег човјека”, пуковника Вјекослава Сервација. Задатак му је био да, због немачког притиска, препакује кривицу и минимизира „штету”.

И већ тада почиње „спиновање” покоља, суптилно, префригано и подмукло, које траје све до данас.

Серваци је, каже Берчић, „врло интелигентно и помало подло сву кривицу свалио на фратра иза којега је тада још стајала католичка црква, па је тиме бачена и љага на цркву”, и ухапсио Филиповића.

Али, Сервацијев трансфер кривице имао је прилично утемељење. Јер, Филиповић није био обичан самостански „редовник” (припадник фрањевачког реда) већ капелан, душебрижник, жупник, то јест „теренски” свештеник (парох) који је опслуживао верске потребе околног католичког живља (крштења, венчања, опела), упознајући и стање и људе у православној популацији.

Ако и није био формални, војнички вођа зликовачког похода, био је акциони и духовни водич (спиритус мовенс). То, видели смо, јасно каже и Берчић.

Друго, покољу у селима и руднику претходило је, раније, клање виђених бањалучких Срба који су организовали злогласни усташки стожерник Бањалуке Виктор Гутић и „фратри који су водили цијелу ствар”, тврди Берчић, и то не било који фрањевци него баш они „на бријегу изнад Бањалуке”, Филиповићева сабраћа из Петрићевца.

Фрањевачки самостан Петрићевац (Извор: Фејсбук)

Пошто ју је Серваци зафарбао у ћошку, управа (дефиниториј) фрањевачке Босне Сребрене (Босна Аргентина) одбацује убачени јој врућ кромпир, отпуштајући Филиповића из реда, али тек 1. маја 1942. скоро три месеца после почињеног зла, а римска фрањевачка Конгрегација потврђује дисмисију (отпуст) Филиповића 10. јула исте године. Фрањевачки дефиниториј, дакле, индивидуализује кривицу, остављајући ван зоне одговорности сам самостан Петрићевац, остале фратре и гвардијана (игумана).

Сам Филиповић, у писаној изјави фрањевачком суду, каже да је у глуво доба ноћи, пред злочин, тражио од гвардијана дозволу да оде у команду Павелићеве бојне.

Тако се и Павелићева лична војска и фрањевачка заједница опрале пред немачким супервизорима, сводећи масовни и брутални покољ на испад, ексцес, ескападу помахниталог фрањевца.

У позадини гужве, усташке војне власти језуитски изводе други крак своје операције – спасавање редовника Томислава. Филиповића смештају на, за њега најсигурније место: у загребачки затвор у Звонимировој улици где су се налазили припадници Павелићевог „тјелесног здруга” (личне гарде). Ту је био заштићен од евентуалног немачког прогона. А одатле га трансферишу у затвор на Савској цести што је иначе, била „задња станица” за Јасеновац. Филиповић је касније рекао Берчићу како је помислио да му следи „неминовни крај” у злогласном логору.

Филиповић је заиста отпремљен у Јасеновац, али било је то бизарно фингирање: оснивач и врховни надзорник Јасеновца, Вјекослав Лубурић поставља га за команданта логора.

„Што они то тебе гњаве. Био си мајстор и од сад ћеш се звати Мајсторовић”, рекао му је Лубурић, према исказу Филиповића.

Ново презиме и премештај у Јасеновац биле су усташка конспиративна заштита од немачке дуге руке. То потврђују и скенирани службени документи објављени на електронском издању фрањевачког листа „Свјетлост ријечи” у којима се види „како су га усташе склонили у Јасеновац, јер тамо Нијемци нису могли залазити” (И. Ловреновић: „Покајници у Петрићевцу”, „Ферал”, 28. 6. 2003).

Папа Јован Павле Други (Војтила) дошао је по други пут у БиХ (22. јуна 2003) да би прогласио за „блаженика”, Ивана Мерца (1896–1928), католичког активисту немачко-чешког порекла, рођеног у Бањалуци и, уз Иву Протулипца, оснивача хрватских „Крижара”.

За место обреда беатификације одабрао је баш манастир Петрићевац, ваљда у складу са својим крунским доктринарним императивом – „чишћењем повијесног памћења”.

„Политика” је сутрадан (23. 6. 2003), и многи други, пратећи тадашње трендове, објавила како је „папа нашао снаге да се у име оних који су учинили злочин извини”.

Зарад истине, Војтила се није извињавао. Рекао је: „Из овога града, који је тијеком повијести обиљежен толиком патњом и толиком крвљу, молим Свемогућег Господина (Господа, прим. аут.) да буде милосрдан за кривње почињене против човјека, његова достојанства и његове слободе, па и од неких синова Католичке цркве. Нека Он у свима побуди жељу за узајамним опростом” (цитат говора из поменутог Ловреновићевог текста).

Говор папе Јована Павла Другог у Бањалуци, 22. јуна 2003. (Извор)

То је све што је папа рекао о фебруарском покољу код Бањалуке, изокола и кроз уопштену симетрију грехова.

Војтила је само тражио божје милосрђе „за кривње”, католичке и некатоличке, и „међусобни опрост”.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 9. 2022)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар