Велики број унесрећених који су преживели покољ компензовали су своју трауму упадајући у ирационалне просторе ума, у асоцијалност и изолацију, у свет магијских обреда и мистичних ритуала
Судбина преживелих Срба на подручјима где је усташки геноцид био масован и монструозан само успут и фрагментарно помињана је у српској мемоаристици и публицистици, док је у историографији потпуно занемарена.
Послератним комунистичким властима није падало на памет да ураде какву-такву менталну „асанацију терена”. Преживели су остављени да се, у материјалној беди, сами изборе са својим кошмарима и демонима.
Велики број унесрећених који су некако преживели терор, рањени и прогоњени, сведоци злочина, припадници обезглављених или затртих породица или ширих заједница компензовали су свој бол и трауму упадајући у ирационалне просторе ума, у асоцијалност и изолацију, у свет магијских обреда и мистичних ритуала.
Чак двадесетак година после краја рата стање је било катастрофално, о чему нам сведоче шибенски психијатар др Јован Рашковић и београдски архитекта Богдан Богдановић. Њихови записи односе се на средину шездесетих година прошлог века.
Јован Рашковић (Извор: Јадовно 1941)
Баш у овим крајевима регрутоване су најфанатичније Титове бригаде, па је наоко парадоксално да су тамошње „рањене душе” препуштене себи. Није био проблем ни у томе што су команданти и комесари постали део нове друштвене елите, одабране породице отишле путем колонизације, а остали препуштени себи. Реч је о доктрини комуниста коју Б. Богдановић дефинише као „велики мук, застрашено прескакање теме, реч (Јасеновац) која се смела изговорити само у букетима клишираних крилатица” (Б. Б., „Уклети неимар”, 2011).
Рашковићева прича заснива се на клиничкој пракси, али и на теренском увиду.
Прошло је скоро двадесет година од завршетка рата. У неким нашим крајевима, посебно у сјеверној Далмацији, Лици, Банији и Кордуну, било је доста осамљених људи који су изгубили у рату цијеле уже породице (Ј. Рашковић, „Луда земља”, 1990).
Овако је др Рашковић почео свој виктимолошки осврт. Он је направио социјално-психолошку класификацију и дао опис:
„Прву групу су сачињавали осамљени чудаци, скоро пустињаци, без социјалног контакта и потребе за збиљом. Нешто хране су им давали сусједи или удаљенији рођаци. Углавном су боравили у напуштеним каросеријама аутомобила или камиона…
Постоје и осамљеници који бораве у очуваним кућама. Праг и улазна врата исписали су магијским знаковима сличним кинеском или грчком писму. На зидове око дворишта забијају челичне или дрвене штапове обојене разним фарбама. На мале дрвене јарболе љепенком причвршћују птичја и кокошја пера. Понекад о тим штапићима висе мртве, угинуле, осушене змије… Цијели овај инструментариј против зла и урока створио је утисак заштите од злих духова и још горих људи.
Другу велику групу сачињавају осамљеници – затворени људи. Обим њихових комуникација је задовољавајући. Не сматрају их чудацима. Један велики дио ових осамљеника успоставио је нове породице, прихватио је збиљу и социјално се утемељио.”
Тек кад би се „чудаци” нашли на ивици живота, хоспитализовани су, најчешће у умноболницама. Један такав пацијент, којем су усташе убиле четворо деце, транспортован је из Грачаца (Лика) до шибенске психијатријске болнице.
Рашковић каже да је пацијент изгледао окамењен, смирен као камени спавач, укочен, да је изгледао као досељеник из других светова… Није пио, није јео, упорно је држао затворене очи… Дијагноза: кататонија.
Увијек су ми овакви болесници дјеловали као људска бића која су погасила све елементе реалности и којима је постало неважно све што је везано за живот. Кататонија је вјероватно пројект чистилишта и душевно стање ишчекивања да ли ће све бити заборављено, отписано, да ли ће наићи спасење – нотирао је др Рашковић.
Почетком шездесетих година 20. века Богдан Богдановић се провлачио, у сутон, кроз густу шикару будућег споменичког комплекса у Јасеновцу, проучавајући терен којим ће доминирати његова мегасклуптура Камени цвет. Једва се извукао до насипа, кад је наишао кочијаш на таљигама који је, кад је угледао архитекту, почео да урличе од страха, да се гуши, „завијајући као звер, гласом изван човековог регистра”.
Становници Јасеновца, који су у току рата били готово сви исељени, по повратку су дуго живели притиснути тешким ирационалним страхом. Ноћу, без велике потребе, нису излазили из кућа које су гдегде биле чак означене неразумљивим одбрамбеним знацима и окићене чудним предметима. Још је гора од опсаде сујеверног страха била морална опсађеност. Причали су ми да им је уклети назив места пратио децу као зла коб: у возу, на летовању, на универзитету, настајала су лака стресања, грчеви ћутања кад би упитани одговорио одакле је родом – пише Богдановић.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
#
http://i.ytimg.com/vi/csn9qhjoAe8/0.jpg
Памтимо, сећамо се и не заборављамо. Како би било Богу мило, да је тачно баш тако.
„Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“ – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997…
Професор Петровић, неке године назад, збори.
http://www.eparhija-prizren.org/?p=3443
…”Послератна анегдота везана је и за слику, уље на платну “Свети Георгије убија аждаху”, које је добио Центар за обавештавање.
Свети Георгије је убио аждају на којој је писало НАТО. То уље на платну било је у просторијама Центра до пре неколико година када је у посету дошла
делегација из Алијансе.
Чиновници су се уплашили и префарбали натпис“, објашњава Аврам Израел и додаје да се не би требало стидети своје историје…”
ПРОГРАМОМ образовања и васпитања је замишљено да паднемо, сигурно, на следећем
+„Још не знате што сте учинили – Док чујете од вјешта Гуслара”
Кроз свакодневно поступање, у доброј намери, већином користимо НАУЧЕНИ приступ да љубимо уклапања живота у дефиниције, навикле називе, етикете, лејбл, формом дефинишући садржај… губећи и мењајући суштину.
Zlonamerni то имају као метод рада над нама, нама га потурајући у облику искривљене перспективе у којој, програмирани створови, ми, својим рукама завршавамо пројектовани задатак.
По социолошкој систематизацији друштвених система створена држава Хрвата, NDH, је била КАТОЛИЧКА ДИКТАТУРА, како нам је објаснио блаженопочивши Милорад Екмечић+
, не комунистичка диктатура пролетеријата, не капиталистички систем, ….
Ово се међу Србима, за Голеш планином, не учи…
Ватикан је у Риму.
Јасеновац је између нас,
+Блаженопочивши патријарх Варнава је отрован струганим кристалом у чаши воде коју је добио из латинске куће, има лекарски извештај о стању црева покојника.
Ових дана расправа о Степинцу.
Дете образовано у православној традицији закланог народа знало би да одговори.
“од старих душмана нема нових пријатеља”+
…”Toby was the safe word…”
Кунта Кинте
Од туђег (далеког) неразумевања или речи белешке драгоценог сведока нашег страдања важније је наше разумење.
Тачније, било би. Ум(ј)есто неколико погрешних дискурса о току страдања које се наставља.
И за злочинца.
И не само докле је некад сатирала NDH.
Данас као и прекјуче.
…»о речима Христовим из Јеванђеља по Матеју (6,15): „Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше“. Шта нам тиме поручујете? Да нешто треба да опростимо митрополиту Порфирију? Опасно је када се речи Божијe истргну из контекста. А контекст речи Христових које цитирате јесте молитва Оче наш, која им непосредно претходи. У тој молитви се, између осталог, каже: „И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим“. Дакле: „И ОПРОСТИ НАМ…“! То значи: УСЛОВ ЗА ОПРОШТАЈ ЈЕ ТРАЖЕЊЕ ОПРОШТАЈА. Да је то тако, видимо и из Христових речи из Јеванђеља по Луки: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му“ (Лк. 17, 3-4). Дакле, брата који ти сагреши НАКАРАЈ. А када му опраштамо? АКО СЕ ПОКАЈЕ! АКО ДОЂЕ К ТЕБИ И РЕЧЕ: КАЈЕМ СЕ, ОПРОСТИ МУ. Јер ако опраштамо неком ко опроштај не тражи, утврђујемо га у лажном уверењу да, заправо, није ни сагрешио, и наводимо га да исти грех понови. Ово што Ви тражите од нас, Патријарх Герман је, на мало другачији начин, изрекао 2. септембра 1984., приликом освећења обновљеног храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу: „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.“ Са становишта хришћанске догматике, као што смо то горе показали и доказали, речи патријарха Германа су потпуни промашај. Да је то тако, показало се за мање од једне деценије: Хрвати су свој злочин поновили!…»
“Voi siete dal paese molto lontani…”
(не од ономад)
Маске су измишљене давно пре CorONE.
Вајта (С. М. ,«излазите сва тројица») је некад имао хит песму на тему (маскен)бала и «са туђом маском лакше се живи» као памтљив рефрен п(ј)есме. Неко време (сигурно).
Била је хит у Југославији.
Од Срба рођених, у сваком (баш) случају, има нас бивших, осталих и (в(ј)еровати је) будућих. Људи.
И даље је до нас и Тројице.
Иначе, нешто низводно убијен је доктор Нико Принцип, брат Гаврилов.
Новицу С., каснијег хирурга ВМА, од убиства спасила је Штефа Ј. испративши га до Земуна ка Београду. Е, то је занимљива прича.