Светислав Пушоњић: Гомора

Из Ташмајданског парка допиру чујни одјеци Гоморе, мешајући се са нечујним из Скупштине, министарстава, председништва, Патријаршије. А звона звоне док брод тоне и приближава се Дан суда

Окупљање пред концерт на Ташмајдану у оквиру Европрајда (Фото: РТС)

Нисам знао ни где ћу ни с ким ћу, неки су преко друштвених мрежа најавили окупљања на више локација у центру око четири поподне, сат времена пре педербала, па сам се према томе и оријентисао. Из куће сам изашао око пола четири и пошао ка центру, с кишобраном и капуљачом преко главе. Знао сам да су сви прилази блокирани кордонима и да су већа окупљања сасвим онемогућена, па сам се надао да ће ме инстинкт повести куда треба. Сишао сам из аутобуса на Тргу, кроз лавиринте од постављених гвоздених ограда доспео до Теразија, а одатле у краља Милана. Тамо затекох Невенку Миличић, професорку социологије у Трећој гимназији, како из свег гласа виче на полицајце у кордону, назива их „слугама зла“, подсећа да „треба да служе народу који их плаћа, а не сотонама са Запада“. Полицајци ћуте и нетремице гледају испред себе. Ја јој се придружујем и довикујем им да они нису српска, већ Соросова и НАТО-полиција. Један полицајац у кордону не издржа и рече:

– А је л’ ви мислите да смо ми хтели да будемо овде?

Видело се да је из унутрашњости, како по нагласку тако и по спонтаној реакцији коју није могао да задржи, иако им је вероватно најстроже наређено да не ступају у контакт са пролазницима. За разлику од камених и непрозирних београдских полицајаца, бар је имао толико душе да се огласи.

Фото: Светислав Пушоњић

– Знам да нисте – одговорих му – али зашто не откажете послушност? Не морате ово да радите ни по закону ни по Уставу, поготово што је сама полиција отказала педербал. Докле мислите да служите овој западној слугерањи и злотвору који нам свима о глави ради? – показах на зграду Председништва.

Притрча командир полиције и одсечним гестом даде знак пандуру да ућути, а нама двома припрети да ће звати патролу да нас хапси ако наставимо да „вређамо“.

– Ми вређамо?! – одговорих. – Па ваше присуство данас и овде је увреда целом народу. Уместо да кажете гејевима да оду, ви им омогућујете да одрже педербал који сте наводно забранили.

Пођосмо даље до раскрснице са Улицом кнеза Милоша, мимоилазећи групе шарених са дугиним заставама и транспарентима на супротној страни, око којих је полиција формирала заштитни живи зид. Прикључујемо се групи од двадесетак демонстраната који избацују гневне покличе, куну полицију, Вучића, Запад и НАТО. Полиција нас потискује и формира кордон између нас и шарених. Из супротног правца дотрчава група од педесетак момака која покушава да нам се прикључи, али однекуд испада други кордон полиције и препречује им пут. Они бочним улицама покушавају да обиђу кордон и прођу одоздо, праћени овацијама наше групе, али и тамо се муњевито формира кордон. Тактиком покретних кордона демонстранти су константно разбијани на мале групе чиме је спречено њихово укрупњавање.

Фото: Светислав Пушоњић

Пођосмо одатле уз кнеза Милоша ка Скупштини. Нико из кордона нас није зауставио, те се неким чудом обретосмо на ивици Пионирског парка, у самом срцу таме, одакле са свих страна куљају шарене колоне. На пешачком острву стоје три жене и два мушкарца, остатак разбијене скупине монаха Антонија која ту стоји од поднева. Од њих сазнајемо да је монах Антоније ухапшен јер је флашом гађао новинаре N1, а својим су очима гледали како полиција вошти неке момке, бацивши их на земљу и одваљујући их цокулама где стигну.

Пролазе мање и веће групе шарених поред нас. Дуга-заставе, дуга-кишобрани, имбецилни транспаренти. Причају међу собом на енглеском, некако нестварни, скоро немогући, као да су се чудом оваплотили из неке паралелне димензије. Или су некако неприродно дебели и млохави или веретизни и рахитични или имају неке изобличене физиономије, а готово сви одевени као циркуски пајаци. У мени сплашњава жеља да им добацим било шта јер су исувише тужни, јадни и смешни у исти мах.

Фото: Светислав Пушоњић

Мршава висока жена из групе пева молитву и закрштава их великим крстом како наилазе поред нас, а они је посматрају и чуде се. И то је та војска западног глобализма и Новог Светског Поретка пред којом ће најзад капитулирати Србија – размишљам у себи – иако је кроз историју одолевала двадесет пута бројнијима и јачима. Ала смо ми нека несрећна генерација кад нам није дато да се боримо са неким правим освајачима, ратницима и мушкарцима, већ са овом живом несрећом, психо-физичким богаљима! А и ђаво се баш досетио – што није успео преко турских акинџија и јањичара, аустријских „вражјих дивизија“, немачких СС-оваца, поћи ће му изгледа за руком преко ових јадника, који ће се разлити по земљи као говнаћ из септичке јаме, ући у законске процедуре, школске програме, обавезну лектиру, филмове и серије, контаминирати читаво ментално поље и деформисати сваку исконску датост. Ући ће и у свакодневицу, постаће уобичајен дневни призор по улицама, парковима, кафићима, коме се нико чудити неће, како на Западу одавно и јесте.

Кордон преко читавог Булевара, од зграде Поште до на супротну страну. Шарене групе пролазе иза кордона и прикључују се своме стаду које ђуска уз снажно и продорно трештање. Стотинак метара иза нас збили се Дунђеровци под шатором пред Скупштином и пуштају етно-песме. Сипи киша, град делује тако опустошено и сабласно, нас седморо стојимо на пешачком острву попут шумских живуљки које плутају на истом парчету дебла након поплаве. Упркос свему, драго ми је што сам баш са њима, јер су они изабрани наспрам мноштва званих. Они су праведни Лотови који ће наћи милост пред Богом кад Гомора дочека Суд.

Фото: Светислав Пушоњић

– Где је данас патријарх да позове народ, где је било ко од владика? – говори висока мршава жена. – Да је данас дошло сто хиљада људи на ово место с патријархом на челу, као у Грузији, ништа од овога не би било могуће. А они су позивали народ кад не треба, да би му издували енергију и замазали очи, а данас их нема ни да се јаве! Значи и Вучић и патријарх и владике раде по диктату. И не само они, него и Ивица Божић, Дамјан Кнежевић, Двери, сви патриотски покрети! Свима командује државна безбедност, а њој командује америчка амбасада! Погледајте Дунђеровце, сваки дан су пред Скупштином, нико их не дира, зато што су и они Вучићево позориште.

Кажем јој да је ипак утешно што су све морали да изведу уз помоћ голе силе, пет хиљада полицајаца, а то вишеструко умањује значај који су хтели да дају догађају.

– Колико-толико смо добри докле год им за ове ствари треба толика полиција. Кад буду могли без ње то ће значити да смо дефинитивно покојни као народ.

Фото: Светислав Пушоњић

Геј-братија се покреће ка Ташмајдану и ускоро нестаје из видокруга. Снажни ритмови са њиховог озвучења мешају се са непрекидним звоњењем на Цркви Светог Марка, поред које ће се одвијати читав њихов „хепенинг“. Свештеници су макар звоњењем желели да изразе бојкот, кад се већ нису усудили да позову народ и стану испред њега, због чега их је вероватно гризла савест.

Преко раскрснице прелази пет пандура у цивилу који су до тада стајали на ћошку једне зграде. Мршава жена, Јулијана, диже крст ка њима и закрштава их као проклетнике и губавце. Они мисле да их поздравља па јој узвраћају са три скупљена прста у стилу „наши смо, Срби православци“. Одлазе у Скупштину, вероватно да прегризу заслужен оброк након целодневног дреждања. То тако функционише код многих међу нама, не само безбедњацима; такви мисле да се у исто време може бити „наш“ са свима – и са колонијалним поретком, и са ЛГБТ-овцима, а и са обичним народом. Што да не кад те чека јефтина клопа у скупштинској мензи, предвиђена за ниже рангове окупације – безбедњаке, посланике и осталу боранију. Виши рангови типују на разне субвенције, проценте, тржишне монополе, удео у пљачки државе и народа, звучно ордење и друге привилегије којима ће их за одану службу наградити Гомора.

Противници Европрајда (Фото: Бета/AP Photo/Darko Vojinovic)

Звоно и даље звони као на броду који тоне, киша час престаје час поново сипи, а ми још дуго стојимо и гледамо у правцу непомичног кордона. Иако смо сувише убијени и пусти да би очекивали било шта, ипак стојимо и не одлазимо. Изнад зграде Поште помаља се дрон, који стоји пар минута, блеска црвеном светлошћу и нестаје.

– Зумира и слика. – рече један од мушкараца. – Нема кога осим нас.

– Нека слика. – одговара други. – Част ми је да будем у њиховој евиденцији.

Из Ташмајданског парка допиру чујни одјеци Гоморе, мешајући се са нечујним из Скупштине, министарстава, председништва, Патријаршије. Допирали су свих ових дана и са усана равнодушника и игнораната у обичном народу, који су што усмено што преко друштвених мрежа брабоњали да је све то само „обична шетња“ и да ми имамо много „важнијих проблема“ попут плата, економије, зимнице, огрева. Преплавиће нас и наредних дана са свих телевизија и насловница, домаћих и страних, који ће славити још један „крупан корак ка европској будућности“.

Европрајд у Београду 2022. (Извор: Фејсбук)

А звона звоне док брод тоне и приближава се Дан суда.

Београд, 17. 9. 2022.



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , ,

1 reply

  1. Нису то могле да зауставе десетине хиљада људи који протествују.
    Могли су само да уђу у сукоб са полицијом у коме немају шанси јер нису организовани.

    Сву ту представу је могао да растури један професионалац са јефтиним дроном и летом на 3 до 4 метара висине. Још боље када их је више. За то немају решења.

    Сетите се Албанца са дроном на утакмици између Србије и Албаније у Београду!

    23
    1

Оставите коментар