Кроз историју, геноцид је ОДУВЕК био начин како се на западу ратовало. То поготово важи за Енглезе и Американце. Руси своје ратове тако не воде

(Фото: Гљеб Гаранич/Ројтерс)

(Степски соко, 10. 8. 2022)

Један читалац ме недавно питао зашто на свом блогу више не објављујем мапе са актуелном војном ситуацијом у Украјини, што јесте питање на месту на које ћу ево одмах и врло радо одговорити.

Више је разлога за то, али је међу њима најважнији и најочигледнији тај да се за разлику од првих месец-два СВО догодило врло мало промена које би заслужиле да буду приказане и на карти. Тиме НЕ КАЖЕМ да на линијама фронта нема промена – има их, чак доста, него да је њих тешко преточити у карту која би изгледала сасвим добро и деловала ефектно.

У свом недавно објављеном посту блог Moon of Alabama навео је нешто што на први поглед изгледа да је процурело из украјинске команде, а што овде доле само преносим:

На украјинским каналима разговара се о нечем што би могли да буду подаци процурели из Врховног штаба ОСУ (Oружаних снага Украјине):

–РВУ (Ратно ваздухопловство Украјине) пало је на свега 43-48% својих ранијих снага
– медицинске службе су на самој граници функционалности
– малокалибарског и(против?)оклопног наоружања нема довољно
– 191 хиљада војника је погинула или рањена (само ОСУ, без било којих других снага)
– нема довољно хидрауличних средстава и течног азота потребних за хаубице М777
– нико ништа не предузима у погледу несталих – о томе чак нема ни било каквих статистичких података
– опрема пребачена са Запада полако нестаје
– западним наоружањем рукују аматери, будући да за њега нема специјалиста
– нема начина да се оруђа оправљају на лицу места, због недостатка како резервних делова тако и специјализованих служби – све се шаље у Пољску

Узгред, чак и после овако суморног извештаја, упозоравам да је потребно припазити па не предвиђати одлучујући слом у погледу морала. Као што је то било и око Пески, рањеници који могу да ходају шаљу се назад у ровове.

Њујорк тајмс: Западна подршка Украјини све мања због сумње у њену победу

А ја бих на то да додам само још то да су у међувремену и Пески заузети.

Но, узмимо да од свих ових непроверених података као кључни буду ова два: „РВУ је пало на свега 43-48% својих ранијих снага“ и „191 хиљада војника је погинула или рањена (само ОСУ, без било којих других снага)“.

Бројке се мењају од земље до земље као и у зависности од врсте ратних операција које се изводе, али одокативно правило које су мене научили каже да ако нека јединица изгуби 30% своје почетне снаге она теоретски више није у стању да испуњава своје борбене задатке. Сад, јесте да је кроз историју било пуно примера јединица које су претрпеле губитке и веће од 30% , а да ипак јесу биле у стању да сачувају своје положaје, али нема података да су такве било где и било када извеле  организовано и уредно повлачење, а камоли успешан противнапад. Са њима би се на крају увек десило исто – та би јединица била поражена и брисана из бројног стања (као изгинула, заробљена или би успела да побегне).

Све ово другим речима значи да према тренутном стању на ратишту статистика попут ове све сама говори, а да карте то ипак не могу.

Да додам и ово:

Истина је да су украјинске трупе у Донбасу  de facto у оперативном котлу још од истека прве недеље СВО. И то не као резултат било какве руске војне активности, него једноставно због географије. Просто речено, источна Украјина доиста има облик огромног котла. Истина је и да тај котао није затворен, што је украјинској страни омогућило да своје снаге у њега убацује и извлачи, али је он убрзо постао „ватром закључан“, што значи да су руске снаге биле у стању да ватром засипају снаге које у тај котао улазе или излазе, што оне и јесу радиле, и то уз разарајућу прецизност и ефикасност.

Кратко подсећање: потпомогнути милионима долара добијених са Запада Украјинци су имали 8 година да припреме изузетно јаке и добро утврђене положаје дуж низа градова и села која су под својом контролом имали пре почетка СВО. Може бити да је неко очекивао од Руса да ће наступати фронтално, најпре са тепих бомбардовањем делова Донбаса под контролом Украјинаца (како би то Американци на њиховом месту извесно урадили), а онда да изврше напад на широком фронту и да тако радећи и сами претрпе огромне губитке. Но, Руси су поступили мудрије, па им ту жељу противника нису испунили. Уместо тога, одабрали су да најпре полагано самељу украјинске одбрамбене положаје.

Таква тактика јесте на крају до сада за резултат имала тек неколико градова и села које су Руси ослободили (Изјум, Пески и неколико других), и један број тактичких „котлова“ савладаваних један за другим. Но, ни око тога на карти није било могуће верно представити слику оног што се заиста догодило.

Амерички министар одбране: Борбе у Украјини у критичној фази – Русија неће издржати дуже од нас и Кијева

Добио сам велики број оваквих питања: како то да Руси нису били у стању да зауставе гранатирање Доњецка из, рецимо Авдејевке? Знамо да Руси имају и јаче и бројније артиљеријске снаге, да уз то имају и јачу и моћнију противартиљеријску одбрану, па нам није јасно шта је ту био проблем?

Објашњење је врло просто: Украјинци своју артиљерију позиционирају тик уз објекте у којима и даље живе цивили. Тако кад украјински минобацач, хаубица или МЛРС пуца на Доњецк или на Макејевку, руски дежурни официри одмах знају одакле се пуцало, али на то не могу да одговоре сопственим баражом јер би у њему страдало и на десетине ако не и стотине недужних цивила. А то би одмах Западу дало и „руски масакр“ какав још од Буче онолико жељно ишчекују. Зато, уместо да одмах узврате, Руси најпре додатно поправљају сопствене нишанске податке, што не само да захтева време, него и Украјинцима омогућава да своја оружја брзо преместе, ретко када на удаљеност већу од десетак метара, a најчешће само на другу страну исте зграде.

Зато руска одлука да се крећу полако има пуно више смисла него да фронтално груну на украјинска утврђења. То је боље не само за руске и војне снаге ЛДНР, него је много боље и за цивиле.

Размислите: шта мислите зашто је и комплетна цивилна инфраструктура рецимо Кијева или Харкова и даље потпуно функционална? Ако искрено и стварно верујете да Руси нису могли да је потпуно униште већ првог дана своје СВО, онда боље престаните ово да читате и никад више не отварајте овај блог . За све вас остале, ево исказа који то суштински објашњава:

Руси своје ратове не воде онако како су САД водиле своје 

Шта овим хоћу да кажем?

Ево основних елемената америчког ратног плана:

1. Напасти суштински небрањену државу
2. Постићи превласт у ваздуху (у одсуству било какве модерне противваздушне одбране)
3. Испалити велики број крстарећих ракета, а потом извести низ масивних ваздушних удара
4. Ако све то још увек не буде довољно, намерно циљати и уништити комплетну цивилну инфраструктуру
5. Потом упутити и копнене трупе чија ће основна тактика бити да напредују пуцајући у ненаоружане становнике, а када негде наиђу на било какав отпор да ту застану и позову авијацију у помоћ. Тек по том да наставе даље напредовање
6. Да прогласе своју победу и да се одатле повуку (у идеалном случају да пре повлачења ту на власти устоличе компрадорски марионетски режим)

Резултати тога су пуно више од милион мртвих у Ираку, потпуно разваљена Либија, масивно бомбардовање српских цивила у Босни, Хрватској, Црној Гори и на Косову, итд, итд, итд.

Руси овакву „логику“ једноставно одбацују, како из моралних тако и из прагматичних разлога и становишта. Запамтите шта пише горе под бр. 6! То за Русе никако НИЈЕ прихватљива опција.

Кроз историју, геноцид је ОДУВЕК био начин како се на западу ратовало, а то поготово важи за Британце и Американце из САД. Не морате веровати мени – узмите и прочитајте књигу Први начин вођења рата: Амерички начин ратовања код успостављања границе од Џона Гренијеа: (The First Way of War: American War Making on the Frontier, 1607–1814), Греније је 2009. пензионисан из Америчког ваздухопловства у чину потпуковника заслуженом на крају двадесетогодишње каријере током које је у две мандата био и професор на Академији ваздухопловства. Тренутно ради као старији професор Америчке војне историје на Универзитету у Норвичу за онлајн полазнике програма мастер студија Војне историје (Masters of Art in Military History, MMH). Мислим да заиста ваља да ту књигу набавите и прочитате, па ћете се лако ослободити било каквих илузије које сте до тада стекли о „западној демократији“ и начину на који „либерали“ воде рат са онима који то нису.

И следеће питање сам често добијао: Зашто Руси једноставно не заобиђу укронацистичке градове и села у Донбасу и не продру дубље у Украјину? Одговор на њега је једноставан: зато што би то руске снаге изложило и довело их у кљешта између постојећих украјинских положаја које данас Руси полако дробе и положаја украјинских снага у Централној Украјини. Нимало не изненађује то што Руси не желе да своје снаге изложе борби на два фронта истовремено, једном на западу а другом на истоку. А шта је са чувеним „дубоким номпродорима оклопних снага“ (Глубокая операция, совјетска војна теорија из 1920-тих о дубоким продорима у непријатељску позадину, па уништавање његових снага и на фронту и по дубини, прим. прев.) или са коришћењем тактичких група ранга батаљона као тактичко-оперативних маневарских групација? Све то или било шта од тога било би део свеобухватне регуларне комбиноване оружане операције, управо тако, али СВО то НИЈЕ, поновићу, СВО НИЈЕ регуларна комбинована оружана операција. Ево једног примера: кад су Руси започели своју СВО, Украјинци су располагали доста значајном бројчаном предношћу комбинованом с врло специфичним војнотехнолошким елементима (попут напредних и безбедних средстава за комуникацију), што снаге ЛДНР уопште нису имале, док руске снаге јесу, али не и распоређено до нивоа ниже рангираних војних јединица што такве украјинске јединице јесу имале. И шта од тог дана до данас можемо да видимо? Бројчана надмоћ је нестала, а напредне технологије које су укронацисти добили од Запада су за Русе ствари само отежале, али нису биле довољне да утичу и на коначан исход ове операције.

А, наравно, ту је и „омиљено“ питање: Ти (а и многи други) говорили сте често да ће Русија бити у стању и да хоће Украјину победити за свега неколико дана, или највише за неколико недеља. Да ли сад признајеш да сте скроз погрешно проценили?

Да најпре почнемо од инсинуације скривене у овом питању, а то је да Русија није Украјину победила за свега неколико дана или недеља. Да ли је то уопште тачно?

Рекао бих да није. Руси ЈЕСУ у основи успели да онеспособе украјинске оружане снаге у првих неколико дана или недеља сукоба: уништено им је скоро целокупно ваздухопловство, а исто се десило и са противваздушном одбраном. Што се копнених снага тиче, оне нису успешно извеле ни један једини контранапад – углавном се све свело на тврдње како је до сваког руског повлачење дошло управо због њихових контранапада. Овде би било право место да и ја вас упитам нешто просто: ако су ти контранапади били успешни колико тврде, шта је добијено као њихов резултат? Ништа! Па добро, ништа сeм потпуно измишљених бајки које нам из Кијева упорно шаљу. А како Кијев о свему неограничено лаже, почев још од првог дана СВО, како је онда могуће да ико још увек верује у њихове бомбастичне изјаве?

Па, шта се онда стварно догодило?

Број страних плаћеника у Украјини

Оно што се јесте догодило је да је целокупан Запад одлучио да сву своју војну моћ стави у службу подршке режиму из Кијева. Не само да су ХИЉАДЕ МИЛИЈАРДИ долара вредну опрему доставили на располагање украјинским снагама, него су и ХИЉАДЕ „добровољаца“ послали у Украјину да буду од помоћи укронаци снагама (види приложену таблицу, а за бољу резолуцију кликните овде).

Ево и превода главних наслова у њој: Страна: Држава; Прибыло: Стигли; Уничтожено: Уништени; Убыло: Отишли; Всего: Укупно.

И као последње, али не и најмање важно, САД и НАТО омогућавају укронаци снагама подршку и пуно коришћење свих својих C4ISR способности (C4ISR технологије су нервни систем војске – Command, Control, Communications, Computers, Intelligence, Surveillance and Reconnaissance – командовање, контрола, комуникације, компјутери, обавештајне службе, надзор и извиђање, прим.прев). У ствари, било би тачније рећи да су сада САД + НАТО преузели пуну контролу свих војних операција у Украјини (они су такође водили главну реч и у свим облицима потпуног гушења било каквих облика или покушаја унутрашње опозиције у Украјини!).

Ако смо ово рашчистили, да ја вама онда поставим три једноставна питања:

• Да ли сам ја или било ко други икада рекао да ће Русија за неколико дана или недеља војно поразити комбиноване снаге САД и НАТО?
• Колико ВИ мислите да би времена Русима требало да постигну тај циљ?
• Зар је могуће да још увек не видите да је УПРКОС свој огромној и свеобухватној помоћи и подршци Запада, Русија на добром путу да управо то учини – да порази не само читаву и не само највећу и најбољу прокси-снагу у историји САД, него и све покушаје комбинованог Запада да Русију и војно и економски сломи?

А ако вам се то није тако чинило пре, рецимо, чак месец или два, то бих још могао да разумем. Но, ако вам то НИ ДАНАС није јасно као дан, прихватам да нисте у стању да ово разумете како треба, па од вас одустајем и охрабрујем вас да овај чланак даље не читате, а да више не отварате ни овај блог. 🙂

Најозбиљније, да је удружени Запад укронацистички режим у Кијеву оставио да се сналази само сопственим средствима, онда би „Зе” (Зеленски прим. прев.) на капитулацију био принуђен већ негде око 10. дана по почетку СВО, ако ни због чега другог оно бар зато да спасе много живота украјинских војника и цивила.

Да ли су Руси очекивали овако широку реакцију од Запада? Сам термин „очекивали“ може да заведе. Не иде то тако. Оперативни и стратешки планови не заснивају се на једном једином могућем сценарију за који се „надате“ да хоће и да се догоди. Две ствари које увек ваља да имате у виду:

• Задатак обавештајних агенција и одељења за стратешко планирање јесте да припреме и моделирају онолики број свих могућих сценарија колико их се реално буду могли сетити.
• Оперативни и стратешки планови не баве се тактичким проблемима и подложни су КОНСТАНТНИМ променама зависно од узастопних циклуса података који пристижу и донесених одлука.

Ево примера: Путин је у ТВ интервјуу по уласку Руса на Крим признао да је руске нуклеарне снаге ставио у стање максималне приправности. Да ли то значи да је неко у Кремљу или Врховном штабу „очекивао“ да ће САД послати своје пројектиле на Русију? Наравно да не значи! Али они јесу ПРИХВАТИЛИ да таква могућност ипак постоји и предузели су оно што је било потребно да би то спречили.

Исто важи и овде. Сасвим сам убеђен да су Руси били потпуно спремни на овако сулуду и, ако мене питате, самоубилачку реакцију Запада на своју СВО. У ствари, овако „максималан” одговор је верујем био ЈЕДНА ОД НИЗА могућих резервних активности за које су Руси морали да буду унапред припремљени. Као бивши војнообавештајни аналитичар тврдим вам да војна аналитика разматра онолико могућих опција колико успе да их се сети, па после тога људи из оперативног планирања врше сопствене припреме низа резервних планова као специфичан одговор на сваку од њих.

До сада је свима потпуно јасно да је Запад одлучан да се са Русијом бори до последњег Украјинца. У томе је и оправдање за заиста идиотску команду дату најбољим и најспособнијим украјинским снагама да се не ангажују у мобилној одбрани него да своје положаје у Донбасу држе до краја, до њиховог и свог потпуног уништења.

Штавише, такође је више него довољно јасно да су западне земље спремне да униште не само сопствене привреде, него и целокупан међународни финансијски систем у покушају да Русији (и Кини) науде што више могу.

Другим речима, Русија не води рат само против Украјине, него против читавог уједињеног и консолидованог Запада.

И зар то није оно што сам говорио све време, а најмање још од 2013?

Колико ће овај рат још потрајати?

На ово питање и кад бих хтео не бих могао да вам одговорим зато што то у целости зависи од тога колико ће самоубилачки глупе вође англоционистичке Империје наставити да то буду?

Украјинске снаге у источној Украјини више не могу да се надају ни како-тако уредном повлачењу, тако да ће оне бити коначно уништене. Колико ће се скоро то десити? Ни то не знам, јер и то зависи од момака у тим рововима и чврстине са којом их нацисти држе у својој шаци.

Хоће ли доћи до украјинског контранапада у правцу Херсона? Искрено се надам да неће.

Зашто? Зато што су украјинске снаге тренутно укопане на положајима унутар града Николајева, а уколико би одлучили да тај напад изведу морали би најпре да се поставе у предофанзивну формацију изван заштите коју им градска зона пружа, а потом и да изађу на углавном отворену равницу. Другачије речено, тек ту би наступило право крвопролиће.

А да ли би ипак могли да то макар само покушају? Извесно би! СВА наређења дата украјинској восци од стране САД и НАТО у суштини и јесу самоубилачка, без икаквог војног смисла. Ниједног неоконзервативца уопште неће бити брига због новог броја изгинулих Украјинаца.

Шта би још Украјинци могли да ураде?

Углавном оно што су и до сада радили, укључујући:

• да побију што више буду могли цивила у до сад ослобођеним крајевима, укључујући и коришћењем забрањених оружја (противпешадијских мина и касетне муниције);
• да организују успешне терористичке нападе, и не само на ослобођене делове Донбаса, него и унутар саме Русије (у томе су се Украјинци већ прилично добро показали);
• могли би да изведу и још по неки напад на Русију, Крим и Кримски мост. Ништа од тога им у војном смислу неће значити нити донети икакву конкретну корист, али би представљало добар пи-ар, и нарочито додатну подршку од англоционистичке пропагандне машинерије, тј. од тзв. „слободне штампе“;
• тренутно се упињу да гранатирањем угрозе нуклеарну централу у Запорожју. И централа у Чернобиљу би опет могла да им буде на мети. А на крају крајева укронацисти и даље располажу довољним количинама искоришћеног нуклеарног горива и отпадних материјала које би лако могли да искористе за прављење „прљаве бомбе“, да онда и њу употребе против сопственог становништва, па за то окриве Русију (ту мисао слободно схватите као неку врсту „нуклеарне Буче”);
• прилично стабилан прилив летелица фиксних и покретних крила из Пољске, Румуније и других земаља се наставља, што укронацистима омогућава пропагандну илузију да Русија нема ваздушну премоћ на читавом небу над Украјином.

Бивши командант НАТО Филип Бридлав: Позивам Украјину да дигне у ваздух Кримски мост

Ту је и врло реална могућност да би Пољска и Мађарска могле да уђу у западну Украјину са намером да тамо „заштите“ своје сународнике. До сада су се суздржавале барем од отвореног таквог чињења, вероватно и зато што САД/НАТО командири не желе да се упусте у ризик директног руског напада на НАТО јединице (чак су идиоти Бајден и Столтенберг то и јавно изговорили!). Међутим, ако то буду урадили интелигентно, Пољска и Мађарска би итекако могле да искористе неке сасвим неслужбене канале комуникације да од Руса добију обећање да ће „погледати на другу страну“ и да неће предузимати никакве своје акције да их у томе спрече. А зашто тако мислим? Зато што Русији те територије уопште не требају и зато што ће Русија бити срећна да Пољацима и Мађарима остави да се сами позабаве укронаци лудацима који порекло воде управо из западне Украјине.

Надам се да су моји горњи одговори задовољавајући за бар нека од ваших могућих питања.

А да вам кажем још нешто: док је крах међународног финансијског система већ започео, његови се ефекти за сад још не осећају у пуној мери, дефинитивно не у САД, а у пуној мери још не ни у ЕУ. Једном кад магнитуда ове катастрофе коју су сами себи наметнули постане апсолутно непорецива чак и „слободној штампи“ sпод руководством неоконзервативаца, ствари ће на Западу почети да се мењају и политички. Зато је сад још увек време да сaчекамо и пратимо ситуацију, а не да о њој и спекулишемо.

Андреј

С енглеског посрбио: Стеван Бабић

Опрема: Стање ствари

Categories: Посрбљено

Tags: Русија, САД, Украјина, англоционисти, The Saker