Процеси у овом делу света, иако не непосредно, а оно барем посредно, имаће озбиљног утицаја и на наш простор, што ће умногоме зависити од исхода рата Запада и Русије, који се тренутно води на истоку Европе
Дејан Михаиловић, Зоран Крстић, Рајко Петровић и Вишеслав Симић (Фото: ИЕС)
У понедељак, 18. јула, у организацији Института за европске студије у Београду и Центра за латиноамеричке студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду одржан је округли сто под називом Нова Ружичаста плима. Шта доноси година избора у Латинској Америци? О политичким и геополитичким последицама реафирмације тзв. Ружичасте плиме у изборној години у најзначајнијим земљама Латинске Америке говорили су проф. др Зоран Крстић, руководилац Центра за студије Латинске Америке Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Дејан Михаиловић са Универзитета Монтереј у Мексику, др Вишеслав Симић, дугогодишњи предавач у Мексику и др Рајко Петровић, научни сарадник Института за европске студије у Београду.
Зоран Крстић је назначио да феномен ружичасте плиме или скретања улево представља удаљавање од неолибералног политичког и економског модела. Главни циљ протагониста нове левице јесте успостављање економски прогресивнијег друштва кроз напуштање тзв. Вашингтонског консензуса уз веома изражени антиамерички наратив. Левичарска политика у овом региону заснована је на антинеолиберализму или постнеолиберализму, који у конкретном случају, подразумева економску политику национализације и прерасподеле богатства. Пре свега, национализације индустријског и енергетског сектора, али и повећања социјалних давања. Крстић је истакао да је ружичаста боја изабрана уместо црвене, чиме се симболички ставља до знања да се ради о умереној левици, односно политици која нагиње левом центру. Први ружичасти талас, који је захватио простор Латинске Америке, започео је доласком на власт Уга Чавеза 1999. године у Венецуели, а наставио се са Лулом да Силвом у Бразилу, Евом Моралесом у Боливији, Рафаелом Кореом у Еквадору све до доласка Мухике на власт у Уругвају, представљао је плод вишедеценијских борби. Но, почетком 2010-их година, конкретније у периоду 2014-2016, дешава се, како га Крстић означава, повратни конзервативни талас, са доласком на власт Пињере у Чилеу и Макрија у Аргентини. Међутим, он је био кратког даха, пре свега, из разлога озбиљног продубљивања социјалних разлика у друштву, којима је додатно допринела пандемија Ковида 19, што је праћено порастом политичког насиља. То је био основни разлог за повратак левице, која је понудила другачији модел социјално-економског и политичког развоја уместо посебног модела демократије. У том контексту, у Колумбији је по први пут у историји левица победила на парламентарним изборима. Ваља рећи да се ради о држави која је од 2017. године придружени партнер НАТО пакта.
Проф. др Зоран Крстић, у средини (Фото: ИЕС)
Дејан Михаиловић се осврнуо на неколико важних историјских догађаја, који су, по његовом мишљењу, пресудно утицали на данашње политичке процесе у латиноамеричком региону. Два кључна јесу државни удар у Чилеу 1973. године, којим је свргнут Салвадор Аљенде и који је наговестио дуг период мучног експериментисања страних центара моћи са овим простором, као и долазак Уга Чавеза на власт 1999. године, који је означио почетак краја претходне ере. Михаиловић наглашава да један део аналитичара повратак левице у Латинској Америци означава термином популизам, што углавном промовишу корпоративни медији. Са друге стране, ове процесе прати талас национализације, који подразумева, не само, повратак државе у сферу економије, него и сам повратак држави, као најзначајнијој институцији људског друштва, што је умногоме делегитимизовало досадашњу дивљачку природу неолибералног концепта. У том погледу, Михаиловић истиче значај различитих покрета за реафирмацију домородачких права, пре свега, у контексту поновног промишљања колонијалне прошлости. Такође, и огроман значај побуне у Кочабамби, када је у овом боливијском граду избио рат за воду 2000. године, након приватизације градског водовода и забране скупљања кишнице, што је резултирало повратком контроле водних ресурса у руке народа. Иако је први ружичасти талас био на умору 2013. године, он је умногоме утицао на пораст угледа левице у свету (Сириза у Грчкој и Подемос у Шпанији). Но, нова ружичаста плима ће можда, по први пут у историји, довести на власт левичаре у три највеће латиноамеричке земље истовремено. Затим је Михаиловић истакао важност Латинске Америке у светским оквирима, пре свега, у контексту регионалног повезивања земаља тзв. Глобалног Југа, који се протеже од Мексика, преко Латинске Америке, Африке и Азије, све до Русије.
Излагање Дејана Михаиловића (Фото: ИЕС)
Вишеслав Симић истакао је важност латиноамеричког вишевековног искуства ропства и кметства, као и расизам колонијалних освајача у данашњим политичким релацијама на овом простору. Након стицања независности, елите латиноамеричких друштава тежиле су однарођавању, односно желеле су да копирају туђе културне и политичке обрасце, нешто слично као и у Србији. Такве однарођене елите, постале су изузетно похлепне, а у међувремену су преузеле протестантски и криптојудаистички месијански дискурс. У том контексту, овај простор карактерише и пренаглашавање расе и класе, као две базичне друштвене категорије. Симић истиче да су ковид мере додатно разориле ова друштва, ионако погођена ендемском корупцијом, која је практично поништила и левицу и десницу, уз озбиљан пораст трговине дрогом. На све то значајно је утицао повратак САД у „своје двориште“, односно делимично оживљавање Монроове доктрине, као и наметање родне идеологије и других наратива леволибералних елита које тренутно воде спољну политику највеће америчке државе. Нарочито наглашава да је латиноамеричка левица умногоме занемарила утицај кинеског капитала, који је значајно продро на ово подручје. Амерички утицај на процесе у овом региону, по његовом мишљењу, најбоље осликава пример државе Белизе. То је земља, чије име значи мутна вода, која је формално монархија, али са британском краљицом на челу, где 1% белаца влада на 99% мешаног становништва. Белизе је седма држава на свету по стопи убистава, где само формално постоји двопартијски систем, а коју и сами Американци називају државом играчком (a toy country).
Рајко Петровић и Вишеслав Симић (Фото: ИЕС)
Рајко Петровић анализирао је однос земаља Латинске Америке према украјинској кризи. На почетку, Петровић је истакао да, иако је већина земаља Латинске Америке осудила руску војну операцију у Украјини, ниједна од наведених држава није увела санкције Руској Федерацији. Никарагва, Куба и Венецуела јасно су стале на руску страну, подржавши је у признању ДНР и ЛНР. Са друге стране, Колумбија, Чиле и Гватемала осудиле су руску операцију. Из држава, попут Мексика, Еквадора, Парагваја, Перуа, Хондураса, које су у почетку осудиле Русију, након два месеца почели су да се чују умеренији тонови. У Колумбији је бивши председник Иван Дуке подржао земље које су увеле санкције Русији, али их сам није увео. Аргентина, која је у почетку такође, осудила руску страну, пре неколико дана је аплицирала за чланство у БРИКС. Бразилски председник Болсонаро од почетка кризе даје опрезне изјаве и држи ову земљу неутралном, иако су поједини високи официри бразилске војске тражили војно ангажовање Бразила на страни Украјине. Никарагва је дозволила улазак руске војске на своју територију из хуманитарних разлога, док су Аргентина и Бразил почели да реализују бројне споразуме са Русијом потписане средином фебруара ове године. Иначе, цео простор Латинске Америке је изузетно зависан од увоза руског ђубрива, а руско присуство у пољопривредном и енергетском сектору је практично незаменљиво, иако Русија није економски толико значајан партнер овим земљама, као што су то САД или Кина. На крају, Петровић је посебно истакао важност војних вежби које ће одржати здружене снаге Русије, Кине и Ирана у Венецуели крајем године.
Присутни на трибини (Фото: ИЕС)
У даљем делу развила се веома конструктивна дебата. Панелисти су истакли значај бојкота самита Организације америчких држава, због непозивања Кубе, Венецуеле и Никарагва од стране САД, као домаћина скупа. Наглашено је да је данашња левица у Латинској Америци, за разлику од Кастровог и Чавезовог времена, спремна да разговара са Вашингтоном, те и не чуди што се нови талас левичарских покрета данас назива ружичастом плимом, а не таласом, чиме се алудира на постојаност убеђења његових предводника, али и на њихове капацитете за већом кооперативношћу са страним центрима моћи. Процеси у овом делу света, иако не непосредно, а оно барем посредно, имаће озбиљног утицаја и на наш простор, што ће, по мишљењу предавача, умногоме зависити од исхода рата Запада и Русије, који се тренутно води на истоку Европе.
Душан Илић,
Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар