Владимир Димитријевић: Српска црква и Македонија или Како сам постао Володимир Д.

Некима се учинило да сам „издао Српство и православље“, да сам постао „Профитијев бот“, један покушава да ме изједначи са украјинским НАТО слугерањом, који је себе прогласио за Володимира Зеленског. Аферим! 

Како је настао овај чланак?

Када је потписник ових редова дао интервју Данилу Тврдишићу, за његову емисију „Политикон“ на „Хелмкасту“, било је и гневних реакција. (овде) Један од узрока је био у томе што је емисија снимљена пре давања Томоса о аутокефалности, а објављена после давања истог, тако да нисам имао све чињенице пред собом, па је изгледало да дајем безрезервну подршку таквом чину. (овде) Некима се учинило да сам „издао Српство и православље“, да сам постао „Профитијев бот“, и тако даље, и томе слично.

Али, било је и дубљих и озбиљнијих узрока за критике на мој рачун: руководство СПЦ је, тврдили су моји критичари, дало све, а није добило ништа. Нису заштићени Срби у Македонији, нису заштићене светиње Немањића. Пошто је потписник ових редова био за давање аутокефалије браћи из Македоније (али, под одређеним, и то јасно одређеним, условима), оптужен је као издајник вере, бот „Профитија и дружине“, итд. Наравно, небитно је шта неко тврди о мени: полемишем и трпим ударце од када се бавим публицистиком, па се нисам ни зачудио због напада које сам доживео. Ипак, схватио сам да свој став морам да образложим – не да бих се правдао, него да бих људима који су збуњени било јасније шта мислим. А они да уобличе своје мишљење на основу ове анализе, а не на основу анонимних напада на моје ставове изнете у емисији. При чему се, наравно, уопште не морају сложити са мојим мишљењем. Нека прочитају, па нека се не сложе! Да подсетим: о „македонском питању“ пишем од 2013, па се може стећи увид у написано. (овде)

Текст је дуг, а разлози су јасни – не може се за два минута испричати нешто што траје вековима. Ко воли брза решења и генијалне анализе од пола минута, нека не чита.

Узроци раскола

Свештеник Георгије Флоровски истиче да је раскол грех против јединства Цркве, а Црква је јединство: „И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. „Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тело” (1 Кор 12,13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност.

Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава, па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап 4,32). Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола се директно противи духу црквености.“ (овде)

Раскол је, дакле, грех против саборности, која је душа Цркве.

Када се осмотри пунота богочовечанске црквености, јасно је зашто Бог допушта расколе – зато што људи нису кадри да буду на висини постављеног задатка да Цркву чувају својим животом. Не биолошким животом, наравно, јер је њиме немогуће сачувати било шта, пошто је смртан и пролазан, него животом духоносним, животом у Христу Који је васкрсење. И расколи се пројављују као ране на телу Цркве после многих и дугих година, деценија, па и векова, гомилања греховних промашаја, лажи, саблазни и непревладаних искушења.

Пут ка македонском расколу

Тако је било и кад је македонски раскол у питању. У 19. веку крвави сукоби на овом тлу су настали између Цариградске патријаршије и неканонске Бугарске егзархије; поделе су биле велике – у истој породици било је браће која су остајала Срби, и стала уз Цариград, и оних који су се прилепили уз егзархију, изјашњавајући се као Бугари. Онда је српска војска ослободила Стару Србију, али је слобода трајала три године, па је дошла бугарска окупација. Па је створена Краљевина СХС, и проглашена „троименост“, а бугарски терористи су наставили да делују, и комунисти су, на конгресу у Дрездену 1928, тражили независну Македонију и проглашавање Македонаца за посебну нацију. Па је избио Други светски рат, и сви епископи СПЦ су напустили Македонију, јер су их протерали бугарски окупатори, који су опет вршили насиље над свиме што је српско. Па су се неки македонски свештеници придружили партизанима, и кренули са комунистима да саздају послератну македонску нацију. Титова србомрзачка власт спречила је обнову редовности црквеног живота, и радила је против Српске Цркве. Владика браничевски Венијамин бележи још 1945:“Доле је све још чудно стање црквено. Не ваља што Управне власти подржавају ово нередовно стање, које је потпуно неканонско. Нека би Господ дао да се врате у крило матере Цркве и да не праве овај раскол, који је по њих самих веома незгодан и може да има веома хрђаве последице. Нека се за времена опамете и нека не терају мак на конац“. (овде)

Већ 1947, свештеник Томо Дајковић јавља митрополиту Јосифу, коме је забрањен повратак у Скопље, како га третира комунистичка власт: „Са овим ми је речено да је Ваше Високопреосвештенство комитски поп, комитаџијски владика, који је онемогућио себе у Македонији и сада пренео свој суд на граници Македоније која га неће за владику, да би одатле могао ометати стварање македонске самосталне цркве и њено формирање у оквиру македонске републике. Даље ми је наглашено да смо ми данас преузели улогу Српске Цркве до 1912. год. која је водила борбу са егзархијом и тиме створила два фронта у Македонији. Они то данас не желе и неће дозволити, јер је кажу вера слободна и свако може да одређује којој ће вери или цркви припадати/…/ Пре 20 дана, један од функционера овдашњих разговарао је са једним парохијским свештеником и од њега захтевао да и он сам призна, како смо Ваше Високопреосвештенство и ја велики противници садашњице, да ће нам се ипак доскочити. Да би било паметније када би са њима сарађивали и да они имају извесне суме новаца које могу поделити оним свештеницима који сарађују са њима. И овоме је нуђено, али је он одбио и новац и активну сарадњу, правдајући то својим позивом и службом народу.“ (овде)

И тако је то ишло, ишло, ишло, и дошло до наших дана.

Време патријарха Викентија

О томе шта се даље збивало, подробно и квалификовано је писао Ђоко Слијепчевић у трећем тому своје Историје СПЦ.

Патријарх Гаврило је, каже Слијепчевић, био изричити противник аутокефализације Македоније, али је већ његов наследник, патријарх Викентије, под притиском комунистичког режима, кренуо у сусрет захтевима државних власти и Македонаца. Већ 1955. године усвојена су два главна захтева Иницијативног одбора македонског: да за три епархије у Јужној Србији изабере епископе домороце, и да се у унутрашњој администрацији може употребљавати домаћи дијалекат.

Владимир Димитријевић (Фото: Медија центар Београд)

Патријарх Викентије се обратио народу у Македонији следећим речима: „Свештенство и верници у Македонији изјавили су жељу да се црквене прилике њихове републике реше на друкчијој основи. Да би се удовољило тој тежњи, Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку да Свети архијерејски синод може дозволити употребу македонског језика у администрацији и проповедима на територији НР Македоније, с тиме да богослужбени језик остане црквенословенски. Поред тога на територији НР Македоније могу се употребљавати печати са црквеним грбом у средини написом наоколо на македонском језику ћирилицом: НР Македонија, православни епископ Н. са седиштем у Н.“ (овде) За администратора три епархије у негдашњој Јужној Србији постављен је сам патријарх Викентије. У својој беседи у цркви Св. Мине у Скопљу патријарх Викентије је 10. aприла 1958. подвукао да су они дошли „да на видан начин потврдимо мир и јединство свете наше цркве, који су милошћу Божијом успостављени. Сви смо свесни да још није све учињено и да ће требати још много да се учини“. (овде)

Македонци су за хиротонију понудили жењене свештенике, што СА Сабор СПЦ није могао да прихвати. Тражени су нови кандидати.

Патријарх Викентије је, 28. маја 1958. године, одао признање Титу што је, тобоже, „државничким уочавањем и схватањем црквених потреба учинио много за сређивање црквених прилика у НР Македонији а ми са своје стране настојимо и надамо се да ће се и те прилике средити не само на корист православне цркве него и на корист целе наше Отаџбине“. (овде) Тито је додао само кратак коментар: „… Желео бих у вези са тиме да и ви ријешите проблем Македонске цркве онако, како ће најбоље одговарати интересима читаве наше земље. Будите увјерени да ћете увијек наићи на пуну нашу подршку…“ (овде)

Ђоко Слијепчевић каже: „Ни канони, ни Устав СПЦ нису могли имати ништа против тога да на епархије у Јужној Србији буду бирани људи, који су тамо рођени и да се они и њима подручно свештенство служе језиком који је, шире схваћено, наш заједнички. Друго је питање, међутим, да ли је Црква уопште морала да преговара са једном групом недисциплинованих свештеника, који су били пошли погрешним путем и остали упорни у непокорности својим канонским епископима и одлукама Светог архијерејског синода. Да није дошло до преговора и да се остало на линији, коју су имали патријарх Гаврило и митрополит Јосиф, могло се цело ово питање замрзнути и режим не би могао да га решава без учешћа Цркве. Напуштање ове линије отворило је могућности низу извитоперивања и злоупотреба људи, који су мењали тактику, али не и свој крајњи циљ.“ (овде)

Кажу да је патријарх Викентије умро отрован јер је одбио нове притиске комуниста, који су за Македонију тражили пуну аутокефалију.

Доба патријарха Германа

Србин Дионисије Стојковић, викарни епископ, кум патријарха Германа, постао је, уз притисак комуниста, епископ у Скопљу, а године 1959, патријарх Герман даје аутономију МПЦ:“Свети архијерејски сабор СПЦ у сталној бризи за Цркву Христову, за очување свете вере православне, а из љубави према нашој Отаџбини донeо је историјске одлуке из којих резултира остварење жеља и захтева православног свештенства и народа НР Македоније. НР Македонија добила је најзад домороце за своје епископе, добила је своју црквену организацију у МПЦ, оставши и даље у духовном и канонском јединству са СПЦ преко наше смерности – патријарха. Ако сви ми и сви други фактори будемо сматрали да је том одлуком ударена тачка и да се нема више шта радити, била би велика погрешка. Напротив, ми морамо свим силама и даље радити и све своје напоре употребити, те да одбијемо све нападе који нам са стране долазе и да одолевамо свима силама које се са разних страна труде да се мешају у наше унутрашње ствари.“ (овде)

Професор историје СПЦ, свештеник др Предраг Пузовић је својевремено објаснио последице прихватања Стојковића као легалног епископа у Скопљу: „Уместо да се викарни епископ Доситеј стави под црквени суд за прекршај архијерејске заклетве, гажење свештеничке дисциплине и канона Православне цркве, признат му је чин митрополита и статус поглавара те аутономне црквене области. Друга грешка је учињена избором Климента Трајковског за епископа битољског, иако није испуњавао законске и канонске услове. Канонском хиротонијом дата је могућност сепаратистима да у погодно време изведу потпуно отцепљење од СПЦ“. (овде)

Патријарх Герман, 30. септембра 1959. године, писао је, покајнички, епископу Дионисију у Америку: „Одлуке у Охриду од октобра прошле године ставиле су нас пред дилему: или да применимо строге канонске мере и отворену шизму продубимо до коначног расцепа, или да прихватимо начело црквене икономије и спасемо што се спасти може. Осетили смо се позвани да све учинимо да се заустави даљи нежељени ток догађаја.“ (овде)

На наваљивање да се МПЦ да аутокефалност, патријарх Герман је рекао комунистима: „Ви кажете да њих треба задовољити. Да ли нас Србе ко пита и да ли и ми у овој земљи постојимо, и да ли и нас треба задовољити? Ко је иницијатор свега овога: да ли ми или они? Ми смо хтели да их задовољимо и то је било учињено, али сада се од нас тражи да извршимо самоубиство. Не, ми то нећемо учинити и ако они сами прогласе аутокефалност отворено Вам кажем да ћемо Доситеја пред суд, па шта му Бог да и тај суд.“ (овде)

То се није десило. Судило се, по Титовом налогу, епископу Дионисију у Америци, али не и Доситеју Стојковићу у Скопљу.

Даљи кораци у пропаст

Епископ Доситеј је ишао још дубље у издају, и, пошто је СА Сабор СПЦ одбио да им да аутокефалију, они су сазвали тобожњи „црквено-народни сабор“ у Охриду 19. јуна 1967. године, који је самовољно прогласио аутокефалност МПЦ. Тито је одликовао Доситеја Стојковића „орденом југословенске заставе са лентом“.

Ђоко Слијепчевић истиче: „Скуп у Охриду, који је радио од 17. до 19. јула 1967. године, био је занет опијумом фалсификовања историјских чињеница: своју цркву прогласио је наследницом некадашње Охридске архиепископије, која није била словенска него византијско-грчка творевина. Разумљиво је, да СПЦ није могла, а ни хтела, да се сагласи са овом одлуком. Своје разлоге и образложење донео је Свети архијерејски сабор СПЦ и објавио их. Епископима МПЦ је јасно предочено шта их чека ако би самовољно, као што су и прогласили „себе за аутокефалну (цркву), она ће се сматрати, како од СПЦ, тако и од осталих православних цркава расколничком верском организацијом и бити, као таква, одлучена од општења са њима“. (овде)

Српски патријарси који нису признали аутокефалност Македонске православне цркве: Викентије, Герман, Павле и Иринеј (Извор: Фејсбук/Бранимир Нешић)

А 18. јануара 1968. године, после пријема код Мике Шпиљака, патријарх Герман истиче: „Ми ово питање сматрамо онаквим какво јесте. Управо, то је чисто унутрашњи проблем наше Цркве. У исто време он тангира све остале православне цркве обзиром на наше канонско јединство са њима. Тешкоће су у томе што се преко наше штампе или на неки други начин овом целом проблему даје боја политичког питања. Ми смо дужни и Богу одговорни да чувамо поредак и устројство Православне цркве. По питању светих канона не може бити никаквог компромиса, као ни по питању догми. Кад се појавио сличан случај у Америци, ми смо били одлучни и поступили по светим канонима. И у овоме случају Свети архијерејски сабор није могао поступити друкчије. Ми смо желели да се овоме питању не даје политички карактер и да се као такво не презентује народу преко штампе, радија и слично.“ (овде)

Против Дионисија Стојковића и осталих самовољника покренут је црквено – судски поступак, али није завршен. Свети Јустин Ћелијски је био огорчен: „ Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном постанку је њен нестанак…“ (овде)

Памтимо ове речи Светог Јустина Ћелијског!

Догађаји у 21. веку

Ивица Лазовић, у свом огледу о организационим питањима Српске Цркве, каже о преговорима МПЦ и наше Цркве:

„Дијалог са СПЦ траје све време, али без успеха. Најизгледније је било да до споразума дође 2002. године у Нишу, када су овлашћени представници Македонске православне цркве потписали договор о конституисању аутономне Охридске архиепископије, а онда, под притиском државних власти Македоније, од тога одустали. Према постигнутом споразуму, Српска православна црква признаје „најширу црквену аутономију” постојећим епархијама у Републици Македонији, а задржане су само најнужније везе које аутономија подразумева и да избор поглавара цркве у Македонији потврђује патријарх српски и да тај македонски поглавар на литургији прво помиње српског патријарха (…). Међутим, медијски притисци довели су до тога да иако је за споразум гласало 5 од 7 македонских епископа, касније је образлагано за македонску јавност да споразум није обавезујућ, те је Синод МПЦ одбио овај споразум. Тако је овај покушај решења спора пропао. СПЦ је након овога догађаја позвала све епископе, монахе и вернике да уђу у духовно јединство са Српском православном црквом, а што су Јован Вранишковски, митрополит Велеса и Повардарја и сви свештеници Велеса прихватили и потписали споразум. СПЦ је 2005. године потврдила Јована Вранишковског за архиепископа охридског и митрополита скопског према Нишком споразуму (…). Међутим, то није био крај спора јер Православној охридској архиепископији је забрањено да се региструје од стране Државне комисије за религију Македоније са образложењем да је могуће регистровати само једну цркву за сваку конфесију, а и име се не разликује од Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, док је касније и епископ Јован био осуђен на три године затвора. Ова теме са поново отворила због покушаја наметања посредовања Васељенске патријаршије између СПЦ и МПЦ. Васељенска патријаршија после састанка са северномакедонском државном делегацијом крајем 2019. године, најавила је да ће позвати делегације Српске патријаршије и непризнате цркве у Македонији на консултације ради постизања заједничког договора и решења о будућем статусу православне цркве у Северној Македонији. То је наишло на оштру осуду јавности у Србији, али и Московске патријаршије изјавама „… да је Цариградски патријарх Вартоломеј решио је да забије нож у леђа Српској православној цркви „легализацијом раскола у Северној Македонији“, одлучивши да се стави у функцију политичких елита које користе религију у својим играма“ (…). Оштра реторика Московске патријаршије узрокована је лошим односима са Васељенском патријаршијом због тога што је 2018. године она започела процес давања независности цркви у Украјини у односу на Руску православну цркву. То значи и укидање одлуке Васељенске патријаршије из 1686. године, према којој је Kијевска митрополија предата Московској патријаршији. Такође, тензије су биле дошле до изражаја и 2016. године када је у организацији Васељенске патријаршије организован Критски сабор на коме није учествовала Руска православна црква.” (овде)

Српска Црква (овде, овде), а и држава, противили су се интервенцији Фанара на канонској територији СПЦ. Када је македонски државни врх од Цариграда тражио решење проблема, Ивица Дачић је изјавио да ће патријарх Вартоломеј поступити као и у случају монтенегринског аутокефализма. (овде) Изражавало се уверење да цариградски првојерарх неће направити неки потез који би изазвао хаос, у стилу: „Ма неће ваљда! Није он такав!“

Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)

Онда је обновљен дијалог са МПЦ.

Зоран Чворовић 2019. године

Мој саборац, професор др Зоран Чворовић, још 2019. године је писао и образлагао у ком правцу иде прича о Македонији: „Сабор СПЦ је своју одлуку о обнављању дијалога с расколницима у Македонији образложио тиме што су се ослобађањем из затвора архиепископа Јована (Вранишковског) стекли услови за наставак разговора са тзв. МПЦ.

Архиепископ Јован је из затвора пуштен на условну слободу још далеке 2015. године, а од тада су заседала четири Сабора СПЦ и ни на једном од њих епископи СПЦ нису сматрали да су сазрели услови за обнову дијалога са тзв. МПЦ. У међувремену су се у православљу збила два крупна догађаја. Најпре је 2018. дошло до разбојничког упада Цариградске патријаршије на канонску територију Руске цркве и издавања украјинским расколницима неканонског томоса о аутокефалности. Да би овог месеца Синод Цариградске патријаршије одлучио да као апелациона инстанца расправља о жалби за решавање канонског статуса коју је поднела расколничка тзв. МПЦ.

Очигледно је да у овим одлукама Фанара, које представљају историјски најозбиљнију претњу јединству православља, треба тражити разлог за доношење одлуке о обнови дијалога са тзв. МПЦ, а не у службеном објашњењу које је издао Сабор СПЦ. Једно је сигурно, СПЦ је овакву одлуку донела невољно, под притиском спољних околности. При томе није свеједно да ли је овакав корак предузет „по сопственој памети“, како би се после најновијег мешања Цариграда у питање из искључиве канонске јурисдикције СПЦ преузела иницијатива у решавању статуса тзв. МПЦ, или се пак СПЦ решила да обнови дијалог под дискретним утицајем Цариградске патријаршије.“ (овде)

Чворовић је истакао да је питање раскола у Македонији СПЦ давно требало да реши, водећи рачуна и о Македонцима и о Србима у Македонији, али је фанариотски лоби у СПЦ то спречавао. Већ 2019. се видело да НАТО гура СПЦ у ужурбаност. Чворовић је писао: „Имајући то у виду, садашња ужурбаност у решавању македонског црквеног питања мора се довести у везу с деловањем Вашингтона на заокруживању новог „северномакедонског“ идентитета, како у будућности ниједна страна тог идентитета, па ни црквена, не би изазивала спорове са суседима. Тиме се остварује кључни услов за потпуно укључење Македоније у евроатлантске структуре. С друге стране, садашње активности у македонском црквеном питању неодвојиве су од генералног плана Фанара и његових западних тутора, да се око Цариградске патријаршије, као источног папства, формира савез источнохришћанских цркава из земаља чланица НАТО-а, као средство духовне и културне изолације Русије.

Јасно је да свако решење македонског црквеног питања које је усклађено с таквим плановима западних глобалиста не може да буде нити у интересу светског православља, а ни у интересу православног српства.“ (овде)

Према Македонцима је, каже Чворовић, примењена најшира икономија, док је према Србима који су кренули за владиком Артемијем примењена најстрожа акривија, и они су названи „секташима“.

Дакле, устукнуло се пред НАТО Вартоломејом, и то управо 2019. године: „Терминолошка непрецизност је посебно карактеристична за онај део саборског саопштења који се односи на неканонске одлуке Цариградске патријаршије у тзв. украјинском црквеном питању, мада је будуће решење статуса тзв. МПЦ захтевало да Сабор СПЦ управо на овом проблему покаже највећу црквено-правну прецизност и одлучност. За разлику од канонски прецизних формулација из раније одлуке Синода СПЦ о неканонском томосу патријарха Вартоломеја, Сабор је овог пута прибегао политички коректном, питијском језику, па је неканонски и црквенорушилачки Вартоломејев томос означио као „промашени покушај Цариградске патријаршије да тај проблем (украјински) реши преко колена“.“ (овде)

Патријарх Вартоломеј (Извор: Православие.ру)

Зоран Чворовић је истакао да СА Сабор СПЦ уопште није реаговао на Вартоломејево прихватање инцијативе Македонаца да се Фанар умеша у решавање питања аутокефалности, иако је то област Српске Цркве, иако је Свети Сава Номоканоном Српску Цркву јасно учинио недоступном за папистичке претензије Цариграда.

Ћутало се када је, канонски смело и одлучно, Вартоломеју требало рећи: „Apage!” Разлог је сурово прост: иза Вартоломеја стоји НАТО Империја, а Срби су под њеном прикривеном окупацијом. Северна Македонија је увела санкције Русији по налогу Империје, па нема места ни за руско, ни за српско православно решење нагомиланих проблема. Само НАТО Грци, и нико други. (овде)

Одговор једном критичару: Ко пита народ

После моје емисије на Хелмкасту, одабрао сам коментар једног што је емисију гледао (а на крају коментара се представио као жена). Његово тумачење мог наступа дато је курзивом, а испод је мој коментар.

Мени се чини да ови ботови који позивају на послушност Профитију, захтевају дугачке коментаре и читање, читање… све док се не испере мозак и прихвати њихово мишљење. Ево га дугачак коментара да то не буде замерка: 6:50 „Срби треба да схвате да ствари не могу да се решавају на УА!- преко воде до слободе“ – па то Порфирије ради. Тајно и на брзину и УА! и тифусари за мном без објашњења.

Треба читати да би могло да се мисли, а не да би се испрао мозак. Историја Цркве је дуга, сложена, крвава, и олаке пресуде са тифусарским халуцинацијама у глави никуд не воде и ништа не помажу. Наравно да саборност налаже епископату да обрати пажњу на глас народа, и да је одлука о давању аутокефалије македонском православном свету донета без консултација „са народом“. Али, да ли је било ко питао народ када је патријарх Герман дао аутономију Македонцима? Да ли је неко питао народ када су вођени преговори са Македонцима 2002. године? Да ли је ко питао народ када је формирана Охридска архиепископија као аутономна у оквиру СПЦ? То се десило 2005.

Ево шта је о томе писао др Миодраг Петровић, наш угледни канониста и преводилац Законоправила Светог Саве на савремени српски језик, критикујући предлог промена Устава СПЦ: „Свети Сава је Српску православну цркву основао и предао нам са једним само архиепископом. То је он и, после њега, само онај ко га наслеђује на трону црквеног поглавара. Српска православна црква је то пренебрегла стављањем под своје окриље охридског архиепископа, који је у њој, поред архиепископа пећког као патријарха, још један архиепископ. Тим чином не само да је прекршено оно што нам је од Светога Саве предато, него је о врат Аутокефалне Српске православне цркве окачен воденички камен. А ево зашто. Пре неку годину са заседања Светог архијерејског сабора телефонирао ми је један епископ да пита нешто у вези са историјом Охридске архиепископије, јер је Јован охридски изјавио да је Охридска архиепископија старија од Српске цркве. Рекао је, значи, нешто што је историјска чињеница. Наиме, Охридска архиепископија је основана скоро пуних седам векова пре оснивања Аутокефалне архиепископије српске. Основао ју је 535. године цар Јустинијан I (527 – 565) као папски викаријат. Под јурисдикцијом Римске цркве остала је све до 732. године. Тада је њу цар Лав III Исавријанац (717 – 741) ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

У време великог жупана српског Стефана Немање (1166 – 1196) Српске земље су у црквеноуправном смислу биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Оснивањем и добијањем аутокефалности Српске архиепископије, благодарећи труду и мудрости Светога Саве, укида се јурисдикција Охридске архиепископије у Српским земљама.

Сада је Охридска архиепископија аутономна, али у саставу Српске православне цркве на основу Томоса Светог архијерејског сабора (АС бр. 16/зап. 170 од 24/11. маја 2005. године).

Према понуђеном Предлогу Устава „Архијереји Православне Охридске Архиепископије су чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије без права гласа“ (чл. 36, ст. 2). Међутим, иако су ти архијереји лишени права гласа при заседању Светог архијерејског сабора, с друге стране, дато им је веће право – да могу бити чланови Изборног сабора при избору „Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српских и поморских земаља“ (чл. 30, ст. 2). И више од тога. Наиме, епископима Охридске архиепископије дато је право да могу бити бирани за патријарха Српске православне цркве (чл. 29). Али у избору „Архиепископа охридског и Митрополита скопског“, кога бира „Свети Синод Православне Охридске Архиепископије“, није предвиђено да ико од архијереја Српске православне цркве суделује, изузев што „његов избор потврђује Патријарх српских и поморских земаља“ (чл. 11, ст. 3). Ништа се не каже шта бива у случају да патријарх српски не потврди његов избор.

Прописано је да се Охридска архиепископија „управља својим Уставом, који потврђује Свети Архијерејски сабор Српске Православне Цркве – Пећке патријаршије“ (чл. 11, ст. 2), али се ни ту ништа не каже шта бива ако Архијерејски сабор то не потврди.

Нимало случајно не постављам та питања, јер имам у виду да је у историји Цркве Христове сујета појединаца умела пркосно да изазива расколе, којих није било мало. Шта сутра неког славољубивог епископа Охридске архиепископије, који је изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29) може да спречи у намери да се у име оног „да сви једно буду“, уз то имајући у виду и веома значајну историјску прошлост Охридске архиепископије, приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом била два века као викаријат; или цариградском патријарху који под собом мали број пастве има?

Постоји и трећа евентуалност, а то је – да Охридска архиепископија у име старине и јурисдикције коју је у древна времена имала над Србијом истакне захтев да Српску православну цркву стави под своју јурисдикцију, за шта би подршку могла да има, колико са стране Цариграда, толико и са стране Рима. Наруку би јој ишло и то што се Предлогом Устава намеће мегаломанско подизање 17 епископија на степен архиепископија (поред пећке и охридске), чиме се, у ствари, иде на раслојавање, односно на парчање Српске православне цркве и на подгревање сујете у односу на 23 преостала епископа (чл. 12).“ (овде)

Тако је, у доба покушаја промене Устава СПЦ, писао наш угледни канониста, др Миодраг Петровић.

Мој критичар није имао појма о променама Устава СПЦ, ни о Охридској архиепископији у оквиру СПЦ, док сам ја, са Зораном Чворовићем, објавио читаву књигу против промена Устава СПЦ које нису у складу са Светим Предањем.(овде)

Преузмите књигу „Смишљене смутње – Нови Устав СПЦ и разградња Светосавља“ З. Чворовића и В. Димитријевића

Дубоко сам уверен да критичар моје позиције на „Хелмкасту“ није ни чуо за ову књигу. Наравно. Лакше је лепити етикете него читати: пљунеш човека, па залепиш етикету.

Поклонити Грачаницу?

„Треба много читати о грешкама претходника“– као што рече вУЧКо: крив је кнез Лазар. И док ми читамо, поклони Порфирије и Грачаницу. Ако се побуниш, ови „тифусари“ из цркве ти кажу: ћути и читај! Још ниси довољно читао! И колико да читамо да нађемо објашњење да је Стефан северномакедонски директни наследник Јустинијане Прве а Јустинијане друге није.

Патријарх Порфирије није поклонио Грачаницу, нити ће то моћи да уради, све и кад би хтео. То неће моћи да уради нико од Срба, а ако уради, то нико неће признати; јер, нема те издаје која ће издати Косово и Метохију и с којом ћемо се ми, док нас има, помирити. Грачаница је на окупираној територији државе Србије, и треба је сачувати у Српској Цркви док не дође слобода и Косово и Метохија опет не буду наши не само по правди закона, него и фактички. У овом тренутку, ми смо на Косову и Метохији гоњена мањина, и једино што Црква и држава могу да чине је да не признају издају и предају Свете Земље. Мени никакав „Вучко“ не треба да се „спочитава“, јер сам један од најжешћих критичара његове кловнократије од 2012. наовамо.

9:46 „црква није глиста да може да се подели да функционише без икаквих проблема“-ко је овде луд? Па он управо пропагира поделу и поклањање овом реченицом.

Црква је једна, света, саборна и апостолска. Аутокефалија је начин организовања Цркве, али све помесне Цркве су једна, света, саборна и апостолска Црква. Како каже Владика Николај, ми имамо националну Цркву, али не и националну веру.

Српство се не може наметати

20:26 „Ви не можете човеку да наметнете да је Србин“-човеку у Северној Македонији је наметнуто да је Македонац. Данас почињу да му намећу да је Бугарин. Видимо да наметање може успешно да се одради.

О чему ја говорим?

Велики, а прећутани, српски правник и историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског православља“ истакао је оно што су странци говорили о српској верској толеранцији. Тако је словачки правник и етнограф, лутеранин Јан Чапловић, који је од 1809. до 1812. био саветник српске православне конзисторије у Пакрацу, за славонске Србе и њихову веру рекао: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!/…/Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима – и која ће друга црква на њих бацити први камен? – Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.“ (овде)

У књизи „Српски свадбени обичаји“ изашлој у Пешти 1826. пише Еуген Весели: „Махом у бојевима који се предузимају да се заштити вера, желе се својим непријатељима наметнути догме: код српских витезова, који се појављују у епским песмама, то није случај; они не траже ништа друго него несметану слободу у уживању њиховог физичког, моралног и верског деловања, они не нападају, они се само бране“. (овде)

Познати француски географ и етнограф Ами Буе, који је својевремено посетио Србију, писао је 1840. године: „Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије“. (овде)

Чувени историчар Феликс Каниц писао је 1868: „Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима“. (овде) О томе говорим. И наметање може да се «успешно одради» само ако људи на то пристану. И данас у Македонији има оних који су Срби, после свих намeтања. Њих нису „одрадили“. А и „прави Македонци“ не признају да су Бугари, ма шта им наметали. Баш ових дана су то доказали: седамдесет хиљада Македонаца на улици је устало против бугаризације Македоније. (овде)

Како се брани идентитет

Како се брани идентитет, јасно је. Ево одломака из аутобиографије Луке Војводића, покојног директора чачанске Гимназије, који је описао шта је његова супруга доживела почетком Другог светског рата, кад су Бугари окупирали Македонију: „Даринки су у Тетову говорили: „Госпођо Војводић, вас ће и вашу децу Бугари убити зато што сте Српкиња, зашто не кажете да сте Црногорка, ваш муж je Црногорац“. Одговарала je: „Moj муж није Црногорац, он je Србин из Црне Горе, na не могу ни ja бити Црногорка“. „Па реците онда да сте Македонка, ваш отац, господин Сима, рођени je Тетовац“. „Moj отац јесте рођен у Тетову, али je Србин из Македоније и био je један од првих српских учитеља у Македонији, na ни ja не могу бити Македонка“. „Па кад je тако, сви знамо да вам je мајка била Немица, реците да сте Немица“. „Moja мајка je увек говорила да je она Српкиња православне вере, пa нећу ja говорити друго“, одговарала je Даринка. Због неизвесности, секирације, брига и страха, Даринка je много ослабила, na су руке почеле да joj се тресу и у Чачак je стигла са само 45 килограма!“ (Лука Војводић, Сећања, Београд, 2007)

То је цена одбране идентитета. Неки нису били спремни да је плате. Не само у Македонији, него и у Србији.

Наравно да нико не може да наметне човеку да је Србин. 37:38

То је апсолутна истина. Да су Срби наметали другима Српство, кренули би путем усташким. Већина усташа су бивши Срби, чији су преци пљунули на веру и порекло, па су онда они клали Србе, намећући им хрватство, што и данас, без каме, али врло ефикасно, чине са преосталим Србима у Хрватској. Да је мој народ био такав, он не би био српски народ.

Владика Јован Вранишковски, страдалник за истину Цркве

Јован Вранишковски није био прогањан од стране комуниста или неокомуниста него од стране новонастале државе и цркве коју Димитријевић данас подржава.

Тај човек је, на литургији помирења у храму Светог Саве на Врачару на дан Преноса моштију Светог Саве 2022, после свих мука које је поднео, смогао снаге да каже и ово: „Јединство Цркве није допуна суштине Цркве, него је сама суштина Цркве. Један је Бог у Светој Тројици у кога верујемо. Једна је Црква Његова, једна је Евхаристија коју му служимо. Не можемо имати две или више Цркава, као што верују протестанти, а тиме две или више Литургија. Зато, улазећи у евхаристијско општење са Српском православном црквом, ретроактивно се признају све свете тајне и молитвословља која су извршена у Македонској православној цркви – Охридској архиепископији све време док није била у јединству са СПЦ, а преко Ње и свим православним Црквама.” (овде)

Архиепископ Јован је одао признање и поштовање архијерејима из Македонске православне цркве, на челу са Архиепископом Стефаном, који су издржавали неразумне и противцрквене притиске јавности у Републици Северној Македонији. Затим се посебно захвалио архијерејима Православне охридске архиепископије, свештенству, монаштву, али особито верном народу који се годинама црквовао по приватним кућама, становима и подрумима, која су била богослужбена места Православне охридске архиепископије. „Сви они су издржали не само тешке услове за богослужења, него и тешке услове постојања, под претњом гоњења и затварања, али када је та жртва за јединство Цркве, они су је са радошћу поднели. Зато не могу да им се не захвалим, јер управо ради те њихове двадесетпетогодишње жртве ми смо данас стигли до данашњег јединства. Јединство је успостављено! Нека га Бог благослови, а ми да имамо одговорност као нешто што је најважније у Цркви, да чувамо јединство и никада да се не понови овакав бесмислени раскол у Српској православној цркви и читавој православној Цркви.” (овде)

Дакле, тај гоњени, од стране македонске државе и расколника, човек, тај сурово мучени хришћанин и епископ, ово је рекао, а не нешто друго. За њега је јединство Цркве било изнад личне патње. И за мене је јединство Цркве изнад, чак и најузвишенијих, земних интереса. Не подржавам ја ни Владу Македоније, ни македонске владике, него право људи у Македонији да се спасавају у Христу као удови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Архиепископ Јован (Вранишковски)

Иначе, врло сам огорчен што се преко патње владике Јована прешло тако лако. Као да су у питању трице и кучине, а не страдање за јединство Цркве.

Раскол на Украјини

„Разбојничка црква Украјине“, али му је МПЦ братска црква.

Под „разбојничком црквом Украјине“ подразумева се наказна творевина Фанара која звана „Православна црква Украјине“, која је настала од „заједничења“ нехиротонисаних самозванаца и нацификованих расколника. О чему је реч, објашњава Димитрије Скворцов: „УПЦ (МП) сматра се канонском црквом из разлога што је њен епископат, кроз свету тајну свештенства, потиче од самих апостола. Другим речима, овај самоуправни део РПЦ је део апостолске цркве, коју је, према Светом писму, формирао сам Бог пре готово две хиљаде година.

УАПЦ је пре сто година формирана од стране Комисије за ванредне ситуације Украјинске ССР (ЧЕКА; политичка полиција бољшевика, нап. В.Д.)да би ослабила утицај канонске цркве у Украјини. Међутим, у то време ниједан епископ није ушао у новоформирану структуру. А, према православном учењу, „тамо где нема епископа, нема ни цркве“. Стога су прави верници остали у прогоњеној, али истинитој цркви. Године 1930. УАПЦ је морала да се распусти. 1942. године су њу „оживеле“ немачке окупационе власти, да би се у конвоју са осталим хитлеровцима УАПЦ повукла кад је Украјину ослободила Црвена армија, и настанила углавном у Сједињеним Државама. Под Горбачовом, структуре УАПЦ обновиле су рад у Украјини, иако им је центар руководства остао у САД.

Што се тиче УПЦ-КП, њу је 1992. основао први председник Украјине Леонид Кравчук. Овај бивши шеф идеолошког одељења Комунистичке партије Украјинске ССР, који се током целе своје каријере борио против цркве, сада је прогласио политику „независној држави – независна црква!“

Новоизабрани председник Украјине сугерисао је да се бивши старешина УПЦ (МП) митрополит Филарет (претходно уклоњен са руководства –сабор епископа му је забранио служење и касније га анатемисао због низа канонских прекршаја) придружи УАПЦ и да је на тај начин „канонизује“. Дакле, снагама председничке администрације, Службе безбедности Украјине (СБУ) и под непосредним надзором групе посланика Верховне Раде, одржан је први „сабор уједињења“. Пошто Филарет није признао своје свргавање и наставио да се назива шефом УПЦ (МП), нова уједињена структура постала је позната као „УПЦ-Кијевска патријаршија“. Међутим, већина најутицајнијих „владика“ УАПЦ, на челу са „патријархом“ Степаном Скрипником није признала присилно сједињење са јучерашњим „непријатељем украјинског православља“ (из времена док је био на челу УПЦ-МП). Ове „владике“ заједно са паством напустиле су УПЦ-КП, настављајући са активностима УАПЦ. Присуство наводно „канонског“ епископа није помогло ни „Кијевској патријаршији“, јер је до тада Филарет већ био протеран из свештенства.“ (овде)

Македонска аутономија била је дата од СА Сабора СПЦ, а украјински расколници су као монтенегрински дедејићевци – без икакве канонске „онтологије“! Неки од тих украјинских разбојника никад нису ни имали било какву хиротонију.

Ако – онда

42:05 „ако Стефан пристане да добије томос од фанара онда ће то …бити апсолутни пораз спц и ојачати расколничке тенденције од Украјине до Црне Горе…“ чиме нам Володимир Димитријевић гарантује да да су сада расколничке тенденције од Украјине до Црне Горе угашене и да ће спц сада обележити своје цркве и забранити даље фалсификовање? Све ове црквене ботове треба позвати на одговорност ако се то не деси. Не би смели то да тврде без гаранција.

А чиме критичар гарантује своје тезе осим анонимношћу и заплотњаштвом? Јасно је било (и то сам рекао пре давања Томоса од стране руководства СПЦ) да ће, ако архиепископ Стефан Вартоломеју призна право да само Фанар додељује аутокефалију, Стефановим путем похитати и они у Украјинској Цркви Московске патријаршије који више не помињу патријарха Кирила, као и Мило Ђукановић и његова екипа. Ђукановић је због тога и ишао код НАТО Вартоломеја. Зато је било веома важно да браћа из Македоније аутокефалију у њеној пуноти добију од Мајке, Српске Православне Цркве. Томе је, стално сам говорио и писао, требало да претходи преговарачки процес о заштити духовних и националних интереса Срба у Македонији, и јасног стављања до знања које су светиње подигли српски владари Средњег века: Црква св. Ђорђа, Старо Нагоричино, 1312-1318, краљ Милутин; Црква св. Никите, Горњани – Скопска Црна Гора, 1307, краљ Милутин; Манастир Матеич, Скопска Црна Гора, 1357, цар Урош и царица Јелена; Манастир Лесново, Злетово, 1341-1348, деспот Јован Оливер; Црква св. Архангела, Штип, 1332, протосеваст Хреља; Црква св. Николе, Псача, 1354, севастократор Влатко; Црква св. Стефана, Конча (Радовиш); 1366, велики војвода Никола Стањевић, Црква Богородице Захумске, Охрид, 1360, кесар Гргур Бранковић; Марков манастир, Маркова Сушица, 1345-1372, Вукашин и Марко Мрњавчевић; Манастир Андреаш, кањон Треске код Скопља, 1389, Андријаш Мрњавчевић; Црква св. Спаса, Кучевиште – Скопска Црна Гора, 1337, жупан Радослав и жупаница Владислава; Црква св. Николе, Љуботен – Скопска Црна Гора, 1337, властелинка Даница“. (овде)

То је требало бранити. Наравно. Без обзира на проценте Срба у Македонији. Јер, ако се гледа број Срба у Сент Андреји, онда више немамо шта да тражимо у тамошњим нашим храмовима – храмовима Епархије будимске СПЦ. Срба у Сент Андреји нема ни педесет.

НАТО Фанар понижава браћу из Скопља

Оно чему сам се надао није се десило: руководство МПЦ је од руководства патријаршије у Београду добило томос „на лепе очи“, а онда су отишли у Цариград, да их НАТО Вартоломеј понижава. НАТО је издао наређење где да се иде. У сваком случају, карикатуралност ситуације објаснио је, прилично цинично, Дејан Мачковић, рекавши:

„Пре седам дана дали смо аутокефалију и Томос Македонцима, а они данас се добровољно самоукинули, тотално. Kод нас су имали митре и жезлове, као симболе власти и части, и Стефан истоветну столицу са Патријархом, што им се очито није допало, јер у Цариграду… снимак литургије говори све.

Необично ме је обрадовало да је Бог преко Свесветог Вартоломеја одлучио да им да лекцију да су били расколници и да морају да буду понижени због тога, и то су и добили. Стефан је прво био без митре, без крста, био је један од обичних владика који служе са Вартоломејом. Скупљени Македонци нису добили ни Господе помилуј, а камоли тропар на словенском језику. Додуше, по типику и из великодушности Вартоломеја, добили су једно ”Јелици во Христа” из олтара да отпевају, и то су отпевали по Мокрањцу (требамо их тужити за ауторска права).

Током помињања на литургији, Стефан не само да није поменут као поглавар аутокефалне цркве, него чак ни као саслужитељ, зато је уредно поменут неки деда Димитрије, шеф Патријаршијских канцеларија итд.

Оно што је имао Епифаније 2018, Стефан мученик није могао ни да сања, Епифаније је имао митру, имао почасти, а овај је у покајању примљен, по расплакани богослов. Добио је фасциклу са папиром да му је поправљено влaдање у школи. Сутра ће да служе Македонци сами на Таксиму, можда им Татко да Томос, а можда и не. Занима ме да ли ће се Стефан усудити да помене Епифанија, и тиме се закопати код Руса, во вјеки, или ће служити опет покајно литургију као обичан поп, без да помиње поглаваре аутокефалних цркава јер он то није па на то нема право?

Иначе, Стефан нема право да служи у Саборној цркви, него на црквеној слави и сеоском вашару, ван зидина Града на данашњем Таксиму. Нико од Грка неће служити са њима. Проповед Вартоломеја после је била чиста и јасна, полупретња, сад сте сами пазите шта радите (можете да настрадате), неке нове цркве гурају нову еклисиологију, а Цариград је канонска потреба и нужност. Ромејство је оно што вам црква нуди јер оно није национализам, а ви сте националисти… Уживао сам у свакој речи, Стефану је било видно тешко, није се осмехнуо ни једном, само је тешко уздисао, можда од дебљине.

Онда као да све то понижење Стефану није било довољно, његова проповед је била пуна покајања, деце која се враћају мами итд. Никад га раније нисам слушао, али ових пар пута што је причао, показао је теолошки ниво неког проте који врти пар излизаних фраза, и на крају каже: Хвала добровољним приложницима. Вартомолеј је за њега добитник Нобелове награде.

Ето, таман смо достигли били број од 15 аутокефалних цркава, „кад ја тамо а, оно, међутим, није тако” Македонци нису спремни, чак ни 70 после година. Ноћас ће до јуче аутокефална Охридска Архиепископија да заспе као анектирана и мајци Цркви враћена област. Од аутoкефалије нема ни А. Од Македoнске цркве је било и раније јасно да нема ништа. Данас је Стефан само један од архијереја Цариградске Патријаршије. Оно што су нама тражили и што смо им ми дали, Грцима не смеју ни да помену. То ме необично радује, јер то очито тако и треба. Наравно, кад дођу кући, гуслаће се друге приче, али Црква познаје само литургију као једини доказ и мерило било чега црквеног. Онако како стојиш на литургији, такав си и остатку времена. Јасно је како Стефан стоји на литургији и бивша Охридска Архиепископија.

Повлачим све што сам икад помислио лоше о Вартоломеју, он је потпуни геније, овако се поткивају коњи, и зауздавају овце, желим му да поживи на многаја и блага љета!

Једва чекам сутрашњи дан, не би ме изненадило да их Вартоломеј испали потпуно, што би ме бескрајно обрадовало, јер су то искрено и заслужили.

Могу само да певам: Вартоломеју свесветоме и васељенском патријарху, нашем оцу и пастиру, многаја љета!“ (овде)

Дакле, архиепископ Стефан је певао химне НАТО Фанару, и десило му се то што се десило. Једноставно, добио је НАТО наређење од кога да чека милостињу „аутокефалије“, и морао је да гута понижења. Грци нашој јужној браћи не дозвољавају да се зову Македонска Православна Црква, а Бугари им не дају да буду Охридска архиепископија.

Давно планирано, а сад остварено

А све је било у складу са давно зацртаном америчком политиком, о којој је својевремено говорио Александар Раковић:

„Имао сам прилике да се сретнем са неколико високих функционера и државних службеника САД и да, тако, из прве руке чујем какве су њихове перцепције Србије и српског народа у целини. Са Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало забележено његово залагање за хрватску страну, а против српског народа. Те, 2007. године из Лондона добио сам сугестију да би Томас Милејди желео да се сусретне са неколико епископа СПЦ. Организован је сусрет Милејдија и његове супруге, иначе ректора Римокатоличког универзитета у Риму, са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ на територији бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и очито се држао унапред припремљеног концепта разговора. Током разговора поставио је неколико смерница америчке државне политике које нас прате до данас. Рецимо, Милејди је архиепископу Јовану рекао да српско црквено питање у Македонији не постоји. То је била блага најава свега онога што ће уследити. Ако не раније после тог разговора било је јасно да америчка политика неће уважавати чињеницу да је Српска црква установила архиепископију у Македонији као саставни део СПЦ.“ (овде)

Најављено – учињено.

Црна Гора и Македонија

Али 42:30-ако се овај Порфиријев преседан усвоји, он може да направи хаос и у Црној Гори и на било којој тачки кугле земаљске управо као што је радио на територији Северне Македоније.

Ако се не настави НАТО роварење на челу са несрећним Вартоломејом, сломивратом православних Грка под америчком окупацијом, не може бити никаквог хаоса. Црна Гора је друга прича – Дедејића је рашчинио лично Вартоломеј. Македонија је, одлуком СА Сабора и патријарха Германа, још пре шест и по деценија добила аутономију, а епархије у Црној Гори никад и нигде, него су увек биле у саставу Пећке патријаршије.

Врх СПЦ би био дужан да пружи одлучан отпор „вартоломејизацији“ Истока, мада, искрено, ја у то не верујем. Показана је слабост пред Фанаром, у страху од НАТО Империје. И даље ће се ићи путем мањег отпора, по начелу: „Змију глади, испод ње се вади“, при чему није реч о обичном прашумском питону, него о сатани, древној змији, којој само одлучан духовни и канонски отпор може смрскати главу. Јер сатана изазива расколе на Истоку, да би изазвао слом Цркве и братоубилачке ратове међу православнима. Коначни циљ је довођење антихриста, коме ће НАТО „православље“ бити наклоњено. То је мистика која стоји иза политике.

Компромиси ће се, авај, наставити, и биће, авај и авај, све трулији: не смемо заборавити да је највећи број наших владика формиран под утицајем Вартоломејевог кључног идеолога, криптоунијате митрополита Јована Зизјуласа, за кога је Фанар све и свја, а помесне Цркве нас, Словена, само су „трпљене“: пунота је под скутима Истамбула, који се само условно може назвати Цариградом. (овде) Не могу се такви борити за светосавску самосталност Српске Цркве.

Авај, авај и авај!

Браво за критичара!

52:40 „фанариоти сматрани горима од Турака“-Турци су копали фреске, мпц преправља фреске. Зли комунисти створили мпц-Порфирије им даје томос и не тражи покајање за фарбање фресака. Порфирије и данашњи сабор и њихови ботови попут Димитријевића су се изједначили и са Турцима и са фанариотима и са комунистима.На истом су путу.

Браво за критичара! Тако се ради! Сви који му се не свиђају се стављају на гомилу, проглашавају непријатељима Српства, а анонимни геније разоткрива завере. И покушава да мене направи нечијим ботом, после свега што сам, са својим именом и презименом, написао против безакоња у СПЦ и фанариотизације наше теологије и епископата. Тако бих ја, да имам главу и душу свог критичара, могао да тврдим да је овај анонимац у служби НАТО фанариота у СПЦ, и да је добио задатак да људе чији глас брани светосавске вредности, али се не своди на ударање у Кинг Конг прса, компромитује. Зашто? Зато да би се сви критичари зизјласовштине и фанариотизма, ако су озбиљни, дискредитовали, и да би се отворио пут даљем фанариоћењу СПЦ.

То не могу да тврдим, јер не знам. Али, да имам главу и душу свог анонимног критичара, могао бих да тврдим да је он бот фанариота у СПЦ.

56:54 „очито је да се овде велика мутљавина обавља“- ту се слажем са Володимиром Димитријевићем само што је Папа коме се рука љуби згодан изговор за то. Случајно се признаје оно „што су све папе признавале“ у одбрани од папа.

Ово је крајње неразумљив исказ бота који, наравно, не зна шта прича, али покушава да ме изједначи са украјинским НАТО слугерањом, који је себе прогласио за Володимира Зеленског. Аферим!

Владимир Димитријевић: Како сам постао Владимир Д.

Папа у Србији – да или не?

59:45 на питање о Порфиријрвој жељи да папа дође у Србију, Димитријевић спушта лопту и каже да „имају његови верници право да присуствују његовој миси“ и заборавља на геноцид у Јасеновцу и да се ниједан папа за то није извинио и све му је то мање важно од Порфиријеве наредбе.

Апсолутно тврдим да папа има право да посети римокатолике у Србији, али не може да посети СПЦ – што као јеретик, што као прејемник Пија Дванаестог, благословитеља усташког геноцида. Као што патријарх Порфирије има право да посети наше вернике у Словенији и Хрватској, папа Фрањо може да посети своје вернике у Београду. Али, понављам, не може у СПЦ!

Наравно, папи не пада на памет да дође у Србију, а да не посети врх СПЦ.

Да ли сам поредио Стефана Немању са Вучићем?

1:13:24 „да је на власти у Србији Стефан Немања, било би му тешко“-да ли је то ново разумевање за вУЧКа кога је до јуче критиковао.

Наравно да моје поређење нема везе са правдањем Вучића, и сваком ко је гледао емисију код Данила Тврдишића то је јасно: кажем да је ситуација у којој се, окружена НАТО земљама које ратују Украјином против Русије, Србија обрела тежа од многи ситуација у којима је био велики жупан Стефан Немања, и да би чак и Немањи било тешко да се избори са НАТО околностима, а камоли Александру Вучићу, о коме сам, више но многи у Србији, писао као недостојном и штетном кловну (од почетка његове владавине), и објавио чак две књиге („Кловнократија“ и „Ни дана без срама“), свима доступне на Интернету.

Јасеновац, молитва и пут оца Јустина

И онда све приче о молитвама. Ја не верујем да се Срби у Јасеновцу нису молили Богу.

Наравно да су се Срби у Јасеновцу молили Богу, па су постали Христови новомученици, који, као „страдалци нови под хумкама влажним“ однеше победу „над хришћанством лажним“, како им је певао Свети владика Николај.

1:16:00 отпор држи овај народ. Да се ти питаш, отпора не треба да буде. Ова емисија и ово моје писање је улудо потрошено време. Нит’ сам чула нешто што не знам (осим порекла речи битанга)’, нит’ сам сварила ову пропаганду. Једини закључак је да је Димитријевић конформиста пред сваком одлуком цркве.

Мој критичар се, на самом крају, маскирао у жену, као што се маскирао и у лажног зилота. Наравно да се ја не питам ко ће и како пружати отпор, али стално пружам сопствени отпор, о чему говоре све моје књиге против екуменизма и литургијске реформе, као и оно што сам, макар и скромно, претрпео бранећи православну веру и светосавски пут ка Христу. Тиме се не хвалим, јер је то дужност хришћанска и српска, али не дозвољавам анонимним ботовима, маскираним у квазизилотске гориле и чуваре Српства, да лажу и клевећу. Зато анонимном клеветнику препоручујем да не гледа моје емисије – има шта да се гледа. Пуна је Србија мудрости.

ПУТ ОЦА ЈУСТИНА

Сваку одлуку Цркве Божје, засновану на истинитој вери и канонима, увек сам поштовао и поштоваћу. Све што је таквим одлукама супротно критикујем и критиковаћу, али не да бих угодио квазизилотском Кинг Конгу и његовим сличномишљеницима, него Истине ради. И, ако Бог да, трудићу се да идем путем Светог Јустина Ћелијског – борити се против екуменизма и модернизма, али без раскола који НАТО сатанисти толико желе. (овде)

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Правда/Искра, 22. 6. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

34 replies

  1. Прочитах. Жао ми је и једнога и другога. Вас, господине Димитријевићу што сте овакво што несрећно и јадно написали, мене што прочитах… Никада Вас више не могу и нећу умети са радости и познањем читати. Ево дајем Вам аутокефалност да пишете себи и читате себе. Без мене. У саборном јединству да не знамо више један за другог. То није раскол, то је опен балкан…

    38
    17
  2. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња.

    35
    8
  3. Ево једне технике која добро дође код читања оваквих текстова:
    — цео текст пренесете у засебан документ (copy – paste)
    — избришете све цитате, парафразирања и препричавања текстова других аутора

    Оно што остане је оно што је аутор заиста рекао.

    Примените ову технику прво на овај текст а онда на онај претходни („Отворено писмо“ Владана Вукосављевића)… Кад то учините, биће јасно шта сам хтео да вам кажем.

    29
    5
  4. Овај Димитријевићев текст је толико страшан да се може поднети само ако се избегава.

    31
    8
  5. @ Зоран Николић (Ваљево)
    Не треба се предавати страсним емоцијама раз-очарања у брата Владимира.
    Ко је (пажљиво) прочитао Јеванђеље, тај је у светлости Логоса могао да види да књижевници увек иду у егзистенцијалном комплету са првосвештеницима (архијерејима) и презвитерима (старешинама) – (Матеј 2:3, 16:21, 20:18, 26:3, 21:15, 27:41; Марко 8:31, 10:33, 11:18, 11: 27, 14:1, 14:43, 14:53, 15:1, 15:31…).
    То је онтолошки пакет, неразделни и несливени, земни и вечни, заснован на духовном и телеолошком јединству, јединству циља – да сви једно буду, под свештеном влашћу „канонског“ првосвештеника (којег је „Бог дао“), и у духу књижевничке (интерпретације) истине и мудрости.
    И са, изнад свега, племенитом идејом да народ не пропадне – јер, („за нас“) је боље да Истина умре, него да сав народ (расколом) пропадне (Јован 11:50).
    А ученици Истине, из неког разлога, бејаху увек на другој страни – и тада, и сада (са изузетком пар тајних, који потврђују правило).
    Али књижевнике, презвитере и архијереје нам, изгледа, није благословено да псујемо – зато је Господ о њима рекао све што је рекао, и за све нас, за сва времена и за сву вечност (Матеј 23: „Тешко вама“ – 8 пута! за вечност, јер је 8 символ вечности; + „морони и слепци“, „змије, породи аспидини“…) – да се ми не морамо трудити, и прљати у том труду који плод не доноси.
    И ту нам је најважније не заборавити: ако правда наше не буде већа од правде књижевника и фарисеја, нећемо ући у Царство небеско (Матеј 5:20). Дакле, потребна нам је сва правда ВД (прекрасна и логична и мудровата правда плотска, спољашња) + правда истинских ученика Истине (она премудра Правда која се не може дохватити, али која гладне и жедне ње чини блаженим). Подај, Господи.

    22
    2
  6. @Евсевије

    Драгоцен Вам је коментар, баш како и сви претходни, мудри Евсевије. Моја разочараност је на радост и подвижништво господина Димитријевића – молићу се усрдно да, у мени пресахла очараност Димитријевићевом правдом, очара какво момчето у црвено џемперџето… Таква очараност у најбеље бело платно бели. Оно платно у које ћемо увити четир’ епархије да их узидамо у темељ темељног уговора. Ван сваке сумње и моје очараности јесте ново есејистичко слово Димитријевића као грудобран на озиданом зеленом Цетињу, а које ја засигурно читати нећу… Гладан сам и жедан, Евсевије добри…

    21
    3
  7. Da nema tolike srbofobije SMPCa mozda bi sve ovo nekako, mada nevoljno, I proslo. Birati izmedju svog imena, autokefalnosti, nacije, jezika, dijaspore I opsteg priznanja (barem onih sa kojima SPC ima odnose, sto znaci skoro svih) I, sa druge strane, dobiti nepotrebnu dozvolu Turske crkve da se samo moze drzati sluzba I biti njoj potcinjen, pa izabrati ovo drugo, moze biti samo rezultat ogromne mrznje prema svojim korenima, vec vidjene kod drugih konvertita.

    Ona obesmisljava svo ovo skribomansko pisanije, poznato I kao ‘snow job’, kada se sagovornik zatrpa poput snezne lavine, ogromnom kolicinom irelevantnih podataka da bi se zamaglila prava sustina. Vreme ce pokazati da li je ova konspirativna operacija ukljucila I prethodni ‘brifing’ bliskih spoljnih saradnika poput Rakovica, Bokana, Cvorovica I Dimitrijevica kako da spinuju ova dogadjanja. Samo time se moze objasniti ovakvo unisono I autisticno pisanije, koje ne doticu glasovi razuma iz javnosti. AKo tako nesto nije postojalo, evo ovde sam najtanji.

    38
    2
  8. @Евсевије

    Да онтолошки пакет буде посведочен и у Ваљеву, уступам на коришћење господину Димитријевићу своје место у Храму Васкрсења Господњег на Видовданској академији.

    17
    4
  9. Господи

    Господи
    Помилуј
    Господи
    Прости

    Источимо
    Истоком
    Западосмо
    Западу

    Зебемо
    Ко
    Раскућене
    Омеђине

    Угриј
    Нам
    Срца
    Господе

    Уждиј
    Лучу
    Запретај
    Ломачу

    Пусти
    Муње
    Припни
    Громове

    Господи
    Помилуј
    Господи
    Прости

    Момчило

    26
    3
  10. Е мој брате Владо, шта би с оним бисерима?

    20
    2
  11. @Зоран Николић ( Ваљево )
    Хоће ли се ико сетити, присетити Ваљевске Грачанице, у мутну воду потопљене,
    задављене, удављене, угушене…, на “Видовданској академији“ у Храму Васкрсења
    Господњег?

    35
    3
  12. @Драган Славнић

    Наравно… да неће. Беседа о доксологији онога који је у Грачаници ваљевској крштен, Светог Николаја Лелићког Грачаничког Жичког Охридског, одвећ ће бити књижевна и првосвештена да би заронила до Грачанице, до Истине, а потопљена је светиња котва васцеле Истине одрешена од академијског чуна…

    24
    2
  13. Скрибоману или дежурном ‘песнику и зналцу’ је ово угодна терапија а у ствари је банална серијска производња истих или сличних образаца. Наравно, у пакету са ‘првосвештеницима и архијерејима,’ тј. у пуном сагласју једне исте какофоније. Што луђе, то боље. И не, није нам се учинило.

    31
    4
  14. Што се тиче Ваљевске Грачанице, ћутање је одавно постало прегласно, као што лепо скоро неко написа. Или можда треба да схватимо да је то било нужно зло, да бисмо опстали – такозвана и прецењена дипломатија (или нешто слично томе), која нас баш скупо кошта…

    29
    1
  15. Evo me, opet, medju verskim pitanjima, necu vise! Dimitrijevicu se desilo u ocima vernika, ono sto se desilo Antonicu, Vukadinovicu, znacajno manje Lomparu, ali i njemu, a ima ih jos, u mojim ocima. Decenijski duga borba, paralelno sa sve gorom stvarnoscu, umorila me je od njihovih pisanija i kazivanja.Kada toliko dugo delujes bez rezultata, pocinjes da izgledas, kao deo propadanja, kao pomocnik propadanju. Isto kao sto je jutjub od mesta slobode, postao katakomba skrivanja od sveta. Dimitrijevicu se dogodilo, ono sto se cesto dogadja onima koji vole knjige, da svoju nacitanost zamene sa znanjem, pa jos po pitanju za koje nikakva nacitanost nije potrebna.Pa, ipak, gde je „smirenije“!!!! Ako se Dimitrijevic pogordio, a nije od zle namere, nego je precitao, i neka je, takvih ljudi nikada nije malo, ipak je krenuo da se opravdava otvoreno, pred svima i naveliko. Podseti me na Vilijama od Baskervila iz „Imena ruze“, cija ljubav prema knjigama muti njegovu veru i tera ga na razroko gledanje sveta. Njegovo otkrice ubice i motiva, ne menja nista, ali kada u potrazi za skrivenom knjigom biblioteka biva zapaljena, on spasava knjige, sve dok ga mladi ucenik ne podseti da spase sebe. Analogija biblioteke koja gori i lomaca na kojima gore krivooptuzeni, spasavanja od vatre u koju se ide sam i na koju ste osudjeni, i igra slucaja da kisa -potop gasi lomace, ali ne dvojice jeretika, vec samo nevine devojke, a inkvizitori bivaju kaznjeni od naroda, dok biblioteka izgori, a Vilijam se spasi i cak naocare (cudo tadasnjeg sveta) predaje svom uceniku, pokazuje da se u knjigama da izgubiti i (sa)goreti.

    Nasi neprijatelji sa Zapada su majstori. Prave neprelazne kanjone od najsitnijih pukotina. Ne bi valjalo da odele crkvu i vernike, vernike i vernike! Sa kime cete da stojite u crkvi, ako necete sa gresnikom, u vama i pored vas, pa i ispred vas!

    41
  16. @ Зоран Николић (Ваљево)
    Ех, драги брате Зоране, и ја сам био на сличан начин очаран па разочаран братом Владом, па брбљам из властитог опита (тј. дајем нетражене савете из накнадне памети: „не треба…“). А који добротољуб и мудрољуб не би био очаран даровима које је добио од Бога брат Владе?
    Ти ово знаш, али да кажем због других који можда не знају.
    Црквени књижевници су (за)пис(нич)ари, тумачи и цензори писане („исправне“) црквене мисли, логотети-словодржци (условно преведено – букв. онај који поставља слово, али значи и онај који даје имена стварима, тј. објашњава смисао; што значи етимо-лог/ос/, тумач истине и смисла…). Речју, прокуратори истине (ретки првосвештеници и свештеници имају и тај талант, а још мање времена и сила да се тим захтевним послом баве поред богослужбених, пастирских и административних обавеза, па је природна потреба формирала тај слој црквених специјалиста).
    Тј. књижевници о којима говоримо су ти, нарочити специјалисти – не људи Књиге, и појете Словесности, аматери, заљубљени у Слово, који, стидљиви у знању своје крхкости и невичности, не држе Слово него се држе за Слово.
    А када је тачно Владимир, који је силно заљубљен у Слово, из ових других, аматера, прешао у професионалце, и ступио у древни сојуз са првосвештеницима и презвитерима, то само његова душа и Бог знају. Наравно, не кажем да није и даље заљубљен, али сада то све више личи на брак „из рачуна“. А Бог се из сваког рачуна уклања. Што би значило, све више изгледа, као да је Владимир у том свом срећном браку остао сам са собом.

    26
    5
  17. За ВД, није мајка карала Мују што се коцкао него што се вадио…

    22
    2
  18. Интервју Владимира Димитријевића дат Данилу Тврдишићу је зналачки и примерен. Такав је и овај чланак.

    12
    22
  19. Нисам баш начисто са собом да ли је већина коментатора овде мало преоштра према В. Димитријевићу. Јер он јесте неспорно рекао неколико ствари које је требало рећи, али је проблем што су те ствари удављене у мору других ствари које су или небитне или чак и међусобно супротне.

    Као прво, текст је преопширан, као да аутора плаћају по броју карактера. Нема потребе за свим тим дугачким и детаљним цитатима; није ово рад који треба да се објави у стручном часопису па да мора да садржи све фусноте и библиографију. А на страну што већи део тих цитата нема директну везу са темом, иако заиста представљају историјски контекст.

    Друго, на види се довољно јасан став аутора, ако га има.

    На почетку каже „Пошто је потписник ових редова био за давање аутокефалије браћи из Македоније (али, под одређеним, и то јасно одређеним, условима)…“, али касније у тексту као те услове индиректно наводи само ово:

    „Томе је (мисли на давање аутокефалије), стално сам говорио и писао, требало да претходи преговарачки процес о заштити духовних и националних интереса Срба у Македонији, и јасног стављања до знања које су светиње подигли српски владари Средњег века:“ и онда иде дугачак списак цркава и манастира.

    Само то? Само преговарачки процес без јасног исхода, и номинална листа цркава и манастира? Да није то мало претанко као услов? Врбов клин.

    Треће, В. Димитријевић не иде сасвим низ длаку врху СПЦ, јер каже и следеће:

    „Оно чему сам се надао није се десило: руководство МПЦ је од руководства патријаршије у Београду добило томос „на лепе очи“, а онда су отишли у Цариград, да их НАТО Вартоломеј понижава. НАТО је издао наређење где да се иде.“

    „Врх СПЦ би био дужан да пружи одлучан отпор „вартоломејизацији“ Истока, мада, искрено, ја у то не верујем. Показана је слабост пред Фанаром, у страху од НАТО Империје. И даље ће се ићи путем мањег отпора, по начелу: „Змију глади, испод ње се вади“, при чему није реч о обичном прашумском питону, него о сатани, древној змији, којој само одлучан духовни и канонски отпор може смрскати главу. Јер сатана изазива расколе на Истоку, да би изазвао слом Цркве и братоубилачке ратове међу православнима. Коначни циљ је довођење антихриста, коме ће НАТО „православље“ бити наклоњено. То је мистика која стоји иза политике.“

    „Компромиси ће се, авај, наставити, и биће, авај и авај, све трулији: не смемо заборавити да је највећи број наших владика формиран под утицајем Вартоломејевог кључног идеолога, криптоунијате митрополита Јована Зизјуласа, за кога је Фанар све и свја, а помесне Цркве нас, Словена, само су „трпљене“: пунота је под скутима Истамбула, који се само условно може назвати Цариградом.“

    Све ово заиста стоји, али је ово требало да буде срж текста.

    Четврто, на крају ВД каже: „И, ако Бог да, трудићу се да идем путем Светог Јустина Ћелијског – борити се против екуменизма и модернизма, али без раскола који НАТО сатанисти толико желе.“

    То је лепо у идеалном случају, али шта ћемо ако врх СПЦ одлучи да се приклони римском папи или истамбулском патријарху, што и сам В. Димитријевић наводи као могућу опасност, критикујући на почетку текста предложене промене Устава СПЦ из 2018. године. Шта ћемо онда? Ако би се врх СПЦ одлучио на тако нешто, а огромна већина народа и нижег свештенства не пристане, ко био онда био у расколу?

    На крају, мислим да је главни проблем В. Димитријевића то што не може да се одлучи. Правилно размишља у неким стварима, али, вероватно из потребе незамерања, не може да пресече и да јасно каже, ово је исправно а ово није. Тамо где би према својој учености могао и требао да понуди неко решење, он нуди анализу. Хтео би можда да се заклони иза знања, али ово није време да се трудимо да нас „мимоиђе чаша ова.“

    Требало би да се молимо за њега да се преуми као и бивши министар Вукосављевић.

    36
    2
  20. Владимире, погрешили сте, па зар као несумњиво прави хришћанин то нисте у стању да прихватите и једноставно се извините или прећутите. Инсистирање на накнадном објашњењу савршено јасних ствари је контрапродуктивно. Ваше заслуге за освешћивање народа нису мале, немојте их тако јефтино и непотребно обезвређивати.

    36
    1
  21. Већ одавно не читам текстове уваженог ВД, али коментаре да. Ово би, дакле, био коментар коментара. Први коментар Зорана из Ваљева је рекао,чини ми се, све али кад сам прочитала коментар Foo figthter-a потпуно сам се одушевила. Пост је, помолимо се за брата Владимира и за све нас да нас Господ сачува од злога и свих његових подвала. Како другачије да се боримо не знам.

    34
  22. @Марк Еугеникос
    То што је брат ВД рекао неке „ствари које је требало рећи“ је, отприлике, суштина проблема.
    Не само зато што је говорење без дела и без резултата саучествовање у неделу (помоћник у пропадању = делатник ентропије, како је добро рекао Фуфајтер; мада није да сасвим нема резултата – таквим „оштрим“ говоранцијама се испушта пара из лонца у којем се кувају жабе, па многе задовољно закрекећу: „Е, нека им је рекао, добро им је све рекао, баш тако исто и ја мислим и то је права православна борба, победићемо ми православни сву ту ђубрад, даће Бог, алелуја!“ – и настављају да се крчкају на тихој ватрици).
    Него зато што је највеће зло – добро помешано са злом. Па када ВД говори добро, истину и правду (о фанариотима, папистима, тенденцијама…), и то помеша са сатанизмом (апологијом давања аутофекалије отимачима и разоритељима Цркве Старе Србије), па то сервира Србима, он нам даје хлеб умешен од 999г слатког брашна, посољен једним грамом отрова.
    Такво добро се мора одбацити, енергично и са гнушањем (свети Игнатије Брјанчанинов каже, не ја).
    Јер, ако је неко данас „за давање аутокефалије“ „братском народу“, сутра ће је морати дати и другом „братском народу“ бивших Срба који то не желе више да буду (монтенигерима), прексутра трећем (војвођанерима), итд, без конца распада, до ада.
    Владимиров ужас пред расколом, као највећим могућим злом („који сатана и сатанисти највише желе“), био би обична опсесивна фобија анксиозног интелектуалца – када он не би имао интелектуалне капацитете да разуме следеће:
    1. Званична православна црква, укључујући СПЦ, је у унији са папистима од 1965. ( http://sloven.org.rs/srb/?p=22032 )
    2. Званична православна црква, укључујући СПЦ, је у унији са монофизитима, од 1990.
    3. Званична православна Црква, укључујући од 1965. СПЦ, је чланица Светског савеза Цркава (sic! СПЦ то пише баш тако, са великим Ц http://www.spc.rs/sr/svetski_savet_crkava_osnovan_pre_70_godina – што подразумева: 1) да постоји више Цркава, и 2) да су све те тамо „цркве“ Цркве).
    4. Наш Бог, Исус Христос, био је „расколник“ и учинио је раскол у своме народу и у старозаветној цркви (као Првосвештеник, Васељенски Архијереј, није свештенодејствовао у Храму, својим ученицима и следбеницима заповедао је: „оставите их“ (Матеј 15:14), а затим недвосмислено посведочио да је религија Храма и сва њена јерархија скупа са народом безблагодатна: „Ево, оставља вам се дом ваш пуст“, Лука 13:35).
    5. Јединство са непријатељима Божјим и народним – јеретицима, разбојницима-расколницима… – јесте земаљски залог јединства с њима у вечности, у вечном огњу (све што почиње на земљи, наставља се и испуњење добија у вечности).
    6. Етнички раскол македонаца од Србства јесте раскол, без обзира на лажно литургијско јединство у безакоњу, јер је раскол од Небеске Србије.
    А пошто он има капацитете да речено разуме, онда значи да је његов „страх“ од раскола – патетична фобија пред Правдом Божјом. А то је, србски речено – ненавист. Ненавист на Бога Правде.
    И управо ти, који су се највише и најдушебрижније „бојали да се народ не расколи“, разапели су Бога.
    Опростите због дужине; да не дужим даље, али да не буде да и ја само брбљам без резултата – ако те интересује, Евгениче, какво теоретско идеално решење проблема бих ја могао предложити, могу о томе у неком наредном коментару.

    19
    1
  23. @Евсевије

    „…ако те интересује, Евгениче, какво теоретско идеално решење проблема бих ја могао предложити, могу о томе у неком наредном коментару.“

    Наравно, где ћемо о томе ако не овде? Или поставите текст овде или поставите везу (линк) на текст који је већ објављен негде. Прошло је време да забијамо главе у песак; крајње је време, ако већ није и касно, да видимо како ћемо даље. А и нама који редовно учествујемо у литургијском животу цркве је то практично питање (где ћемо ићи ове недеље), за разлику од оних који се појаве у цркви евентуално за Божић и за Ускрс, и којима је то питање апстракција, ако их уопште и занима.

    Такође хвала што сте још прочистили мој коментар о В. Димитријевићу.

    14
    1
  24. „Што се грбо роди, вријеме не исправи.“

    14
  25. Eugeniko, posto sam ‘na merama’ i ne mogu da ti mnogo pomognem, moras samostalno, onako inzenjerski, da okupis ekipu i pokrenes akciju. Kao inspiracija i motivaciono sredstvo neka vama, i svim drugim citaocima, posluzi prelistavanje ovog kapitalnog dela od preko 1000 stranica:.

    https://online.flipbuilder.com/szto/mnva/mobile/index.html

  26. Јел може неко подробније да објасни шта се десило са имовином СПЦ у Македонији?

    Хвала унапред

  27. @Марк Еугеникос
    Тако је – где бисмо о томе ако не овде! Свуд је друго или тешко цензурисано, или тешко загађено, а стари форуми који су окупљали људе које ове теме занимају одавно су погашени и обрисани (фејсбук не рачунам, у тај заход не заходим).
    Знам да сам многима неугодан и немио (и „смарач“), и стварно не волим да солим памет, али ако нећемо викати сада, када откидају удове Мајке наше и Невесте Христове, и бацају их псима (онима који су есхатолошки ван, Откровење 22:15), и из свег гласа, до Неба викнути да нисмо са издајницима-мутилаторима, мутантима и мутавима, онда треба да заћутимо заувек (ако заборавимо тебе, Вишњи Јерусалиме – Небеска Стара Србијо, нек нас заборави десница наша, и језик наш!). Узгред, томос је управо то: одрезак, одсечено парче (оригинално значење грчке речи).
    И хвала теби, то је узајамно допуњавање, када брат брату даје и инспирацију и од Духа шлагворт.

    Дакле, теоретски пројекат самоодбране Народне Православне Цркве (НПЦ) од здружене офанзиве вањских сатаниста и домаћих издајника, укратко, могао би бити овакав (имати на уму: то је идеални концепт, практично могућ али реално скоро неостварљив, због многих фактора).
    1. КОРАК, кључни: да се нађе бар један богонадахнути свештеник-јунак који би се потпуно одвојио од (издајничког) епископата, стао на чистом месту изнад и изван свих „зилотских“ подела, и позвао православне Србе на окуп – у НПЦ (концепт Владике Николаја, не мој). О тим поделама детаљније писах овде https://naukaikultura.com/veliki-reset-srpske-pravoslavne-crkve-jedno-skromno-misljenje-o-ociglednom/ ).
    2. КОРАК: да се сви ми којима је Истина и јединомислије у њој у срцу, и који слично видимо нашу стварност, саберемо, физички, на црквено-народни сабор (а евентуално пре тога пребројимо, негде овде нпр – јер, да, где су 2 или 3 ту је и ХС, али јесмо ли моћни срести са 10000 онога који иде нас са 20000?); и да се сабрани минимално сагласимо око наредних корака, полазећи из три кључна базична принципа:
    1) потпуни прекид општења са издајничким епископатом;
    2) стојање изван свих старих „ревнитељских“ партија и подела (јер су се СВЕ групе и групице показале или компромитоване, или нефункционалне-бесплодне – авај, могло је бити и друкчије да је било какво јединство у том покрету постојало од почетка, пре 20-ак+ година, али неколико надахнутих појединаца и Служба су одрадили посао за оца својега);
    3) „Ко је пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак“ (принцип Владике Николаја).
    3. КОРАК: почети плести мрежу, по апостолски, сабирајући и сабирајући се у њу, и огласити се као Ново Старо – НПЦ; формулисати и народу објаснити вероисповедни став и принципе функционисања (СтСт би била идеална платформа!), и почети постојати богослужбено. За то би били потребни људи са мисионарском харизмом и енергијом, и још свештеника…
    Интерна формулација начела морала би се учинити детаљније, саборно – у консензусу, заснованом на догматском, канонском и предањском поретку (то не би требало да буде проблем, сви ревноснији православни то знају: у битном строгост/акривија/, у небитном слобода, у свему љубав; а све што се тиче догмата, канона и предања је битно). Свако ко би у процесу формулисања, или после тога, у будућности, покушао да те принципе одбаци, измени или да дела мимо њих, сам би себе аутоматски разобличио као непријатеља.

    Ово је наизглед просто: повратак црквене управе из власти синода-синодриона (непредањска узурпаторска институција), у управу харизматског црквено-народног сабора (предањског облика црквене управе), макар и у микро-обиму (где је Истина-ХС, ту је сва католичанска Пуноћа). И да, само са нижим клиром, јер је виши пао, вјечна му памјат – али то не значи да би та власт била дефектна, јер власт припада, предањски, Сабору православног народа (а првосвештеници су само предстојатељи тога народа, којима Народ=Сабор делегира власт, па има власт и да је одузме, када је на зло употребе или је предају Злу).
    Али је практично скоро неизводљиво – на тачно тим принципима заснивало се и дело руских катакомбника, па су их погубили (и првих грчких ревнитеља после промене календара, па су их расколили и затим атомизирали); а неумно је очекивати да ми будемо бољи од њих (мада, ми смо Срби – ако не можемо бити безазлени као голубови, мудри и љути као змије можемо бити!):
    -Свако има неку своју прелест, и било би скоро немогуће доћи до потпуног сагласја.
    -Свештеник који би кренуо тим путем вероватно би кретао на смрт (попут Патријарха Варнаве и Владике Николаја), а можда са њим и неки мирски људи (попут Небојше Крстића).
    -Служба би инфилтрисала своје људе, који би извесно одрадили посао као што су га увек и свуда досад одрађивали, усмеравајући ход ка својим циљевима, и стварајући унутрашње поделе.
    -Све постојеће зилотске партије биле би противне и непријатељски настројене – јер сви су они „канонски“ и „одавно“ стоје „на путу исповедништва“ и „у правди“ (али временом би сигурно многи из њих пришли, јер, реално, њихова самоправедност не чини баш све њих трајно опијеним и искрено духовно задовољним; а нарочито када се њихове историје осветле рефлектором црквене истине).
    Итд.
    Али од свега тога постоји одбрана – ако има за мегдан јунака.

    10
  28. @Сава
    Ја не могу. Али ево нешто од познаваоца ситуације (пре даривања аутофекалије):
    https://www.in4s.net/makedonija-brise-srpsku-bastinu/
    Суштина је: „катастарски цркве припадају Македонској православној цркви“.

  29. Митрополит Венијамин (Пушкар): Сусрет с папом није мала саблазан

    (https://stanjestvari.com/2022/01/15/mitropolit-venijamin-susret-s-papom-nije-mala-sablazan/)

  30. @Евсевије

    Хвала на детаљном одговору, брате Евсевије. Прочитах неколико пута, и делије ми као да је твој предлог/приступ најближи ономе што у Русији зову једноверци (или што је некад код нас био Богомољачки покрет), о чему је писано овде: http://sloven.org.rs/srb/?p=23405

    Слажем се са твојим пројектом самоодбране, али један битан елемент не налазим у њему, а то је апостолско прејемство. Не знам како се црква може одржати без барем неколицине епископа. Важна предност коју руски једноверци имају је да имају „званичне“ епископе који се старају о њима, као што су и наши Богомољци имали Владику Николаја.

    Мислим да си и сам добро рекао о овом пројекту: „то је идеални концепт, практично могућ али реално скоро неостварљив, због многих фактора.“

    Ако се испостави да из разлога остварљивости не будемо имали другу опцију, остаје нам оно што је Протојереј А. Ткачов недавно рекао, а објављено и на СтСт (https://stanjestvari.com/2022/06/25/isihazam-do-pobede-ruskog-oruzja/):

    „Још боље је умно ћутање – зове се исихазам. Треба нам мудра емиграција у молитву. Просто да преживимо и дочекамо боља времена. Времена победе руског оружја. Других опција једноставно нема.“

    У нашем случају ово руско оружје се може схватити и у буквалном и у преносном смислу; видећемо. Али у сваком случају живимо ону кинеску пословицу „дабогда живели у интересантна времена.“

  31. @Марк Еугеникос
    Апостолско прејемство има сваки крштени, али, да, епископа као апостолског прејемника у прва 3 корака нема на видику (било би идеално да је свештеник у кораку 1 првосвештеник, али то би тек било нереално, врста чуда коју само ДБ може да организује, попут дивног чуда јединства СПЦ и МПЦ, које је и сам Патријарх признао за чудо – натприродно дејство божје).
    Црква може да живи без епископа неко време, али може и да га добије било кад на даљем путу (тј. не мора да креће с њим – када по нужди наставља ход без епископа, правим Путем). Пример из Предања: Мелетије Антиохијски био је епископ из јеретичког-полуаријанског миљеа, рукоположен од њих и постављен на антиохијску катедру; затим, након што је устоличен, исповедио је православље, никејску веру – и Народ-Сабор га је примио (без обзира што није имао православно односно духовно апостолско прејемство, и без икаквих накнадних „допуна“ или „поправки“); и постао је свети.
    Нечем сличном бисмо се и ми могли опрезно надати.
    У идеалном случају, када би то милошћу Божјом ипак заживело и умножило се, и добром информативном логистиком прочуло се – мала али гласна србска НПЦ богомољаца-ревнитеља Истине, која нема никакво општење ни са јеретичко-издајничким епископатом официјалне ПЦ, ни са компромитованим „зилотским“ партијама, која држи Предање неизмењено (без „новотарстава“, од којих је прво српскохрватски језик у богослужењу…), на строгом следовању правилима Цркве, и још се проширило у дијаспори – многи би од истока и запада, и севера и југа, дошли у ту Цркву. Миријаде православних су данас у Русији (и нарочито Малорусији) збуњени и слично као ми траже излаз из јурисдикције својег јеретичког и издајничког епископата, и не знају и немају куда да оду (то је потенцијална Србија до Токија, да има Срба).

    Ткачов се мало руга мутавим укрима, али код нас ипак друго правило важи – није србски ћутати.
    Чак ни кад се тихује у молитви: Сава је оставио карејску испосницу, дошао у Србију, истерао из ње г(о)рке епископе Охридске архиепископије која је тек постајала латинофрона, и установио аутентичну православну јерархију. Ми му данас певамо умилне песмице, али мислим да би му ипак много милије било кад бисмо барем разумели шта је он то урадио, ако већ нисмо кадри да чинимо по његовом примеру.

    10
  32. Српска православна црква, унутар атеистичке комунистичке републике??? Већ ова чињеница довољно говори…Нити синод/сабор бира патријарха, као што ни народ и скупштина не бирају председника…Само монархија…Нема српства без монархије!!!
    Или рецимо овако… Србија, држава без дела територије/Ким/ и са озакоњеном парадржавом/Војводина/, са Брозовим маузолејом и бољшевичким окупационим наслеђем, у покушају да се наметне као апологета православља…

    13
    4
  33. Владимир Димитријевић је одличан Србин и православац, велики делатник и прегалац. Његова „Борба за веру“ јер можда и најбољи душекористан сајт. Његовим излагањима нисам нашао никакву ману осим само једну. А то је став изречен у Балкан инфу да Папа може да дође у Србију али само у посету својим верницима јер уосталом и наш патријарх иде у нпр. Хрватску или Словенију у посету својим верницима. Дубоко погрешно промишљање – Папа као институција је толико зла и несреће нанела Србима да он нема никакво право да помисли да може да провири у Србију. Ни један, никада макар на чело у Риму персонално дошао неки највећи србофил(немогуће ал опет хипотетитчки). А ако је цена не одлазак нашег патријарха у западне земље, па одлично нека никада не оде.

  34. СВИ МАРШ НА ПЛЕС!

    Анђео од слоноваче и антрацита клече: Господе,
    У ово Свето Вече, на крају времена: као из семена
    Никао је Цвет Златооке Вечности: по Твојој заповести
    Завијам стари, и отварам свитак Нове Твари.

    Нек срца богова пече Огњени Океан Твоје Љубави:
    Болни нека се лече, а здрави: нека зароне као делфини:
    У Тишини: са оне стране васионе: у Пучини Твоје Радости,
    Високо изнад звезда: нек заиграју суве и мртве кости!
    !

Оставите коментар