Дејвид Лојд Дисенбери: Рат и судбина Европе – истражујући подземне списе Јана Паточке

Паточка никада није могао да се у потпуности ослободи мисли о рату као најдеструктивнијој постојећој сили унутар људског рода, сматра проф. др Дисенбери

У четвртак 28. априла 2022. године у свечаној сали Института за европске студије у Београду одржано је предавање Дејвида Лојда Дисенберија под називом „Рат и судбина Европе: истражујући подземне списе Јана Паточке“. Проф. др Дејвид Лојд Дисенбери је филозоф и историчар идеја, чије књиге укључују Невиност Понтија Пилата и Платонска законодавства. Гостујући је сарадник на Дунавском институту у Будимпешти и гостујући је професор на Универзитету Етвеш Лоранд, а пише и за Књижевни додатак листа Тајмс (Лондон), Ла летура (Милано) и друге листове. Јан Паточка, чији списи су били предмет предавања, био је чешки филозоф (1907-1977), један од последњих ученика Мартина Хајдегера и Едмунда Хусерла. Поред тога што је био један од настављача егзистенцијалистичке феноменологије, Паточка је био и комунистички дисидент који се никада није мирио са комунистичким режимом у тадашњој Чехословачкој успостављеним под патронатом СССР-а.

Дејвид Лојд Дисенбери и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

Дисенбери спада међу ретке и врхунске познаваоце лика и дела Јана Паточке, чијем животу и раду приступа из крајње објективног, непристрасног и научно знатижељног угла. Наслов његовог предавања на Институту за европске студије о овом великану чешке филозофије заправо је назив Дисенберијевог рада о њему на Дунавском институту, конзервативном тинк-тенку основаном 2013. године у Будимпешти. Дисенбери је изабрао Институт за европске студије као место где ће представити своје погледе о Јану Паточки из разлога што је овај филозоф био дубоко окренут ка питањима европске цивилизације, а посебно теми њеног краја. У том смислу, заинтересованој научној и стручној јавности представио је његове погледе на Паточкиних шест есеја о рату и моћи у којима је приметно промишљање о материјалистичкој, односно детерминистичкој и прогресивистичкој концепцији историје. Паточка је био крајње критички настројен према прогресу и прогресивизму као темељима Запада, сматрајући да прогрес не може бити апсолут. У том смислу, Дисенбери сматра да би Паточка подједнако био дисидент у Паризу или Лондону баш као што је то био у Прагу. Пишући о „историји душе“ Паточка је заправо писао о историји Европе, јер је, супротно увреженом мишљењу на Западу, Паточка веровао у дубоко спиритуалистичке корене европске историје и не само то – он је инсистирао и на спиритуалним коренима европског јединства. Паточка је филозофију, сматра Дисенбери, доживљавао као процес конверзије и управо у томе је видео разлоге због којих филозофи за време његовог живота нису били нарочито популарни и прихваћени међу ширим масама.

Дејвид Лојд Дисенбери и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

Паточку су највише „опседала“ питања – Шта је изазвало два светска рата? Које силе су биле у стању да произведу ослобађање толике количине насиља и смрти, незапамћене у историји Европе и света? Има ли трајног мира у Европи? Нема сумње, сматра Дисенбери, да је у Паточкиној потрази за одговорима на ова питања снажно присутан лирицизам, оно поетско у филозофирању, што је можда и најподложније критици у његовом свеукупном раду. Паточка и Први и Други светски рат посматра као митске појаве, конфликте изван индивидуа, дајући им космички, трансцендентни и демонски (нељудски) карактер. Оштро се противио марксистичком поимању избијања два светска рата као једним од појавних израза борбе радничке класе против капитализма и на њему заснованих политичких система. Оно што је Паточкина новина у филозофском промишљању два светска рата која су у највећој мери опустошила Европу и њено наслеђе јесте што их је посматрао као „лабораторије за ослобађање енергије“ која је акумулирана миленијумима уназад. Узроке тих ратова видео је као организационе и технолошке по карактеру, не либећи се да упре прст у Немачку као „револуционарну нацију Европе крајем 19. и почетком 20. века“ (насупрот Француској која је то била крајем 18. и почетком 19. века) као кривца за оба светска рата, јер је иста била покренута невероватном жељом за осветом. У германоцентризму Европе с краја 19. и почетком 20. века Паточка је видео узрок уништења „душе Европе“ која се никада није успела опоравити већ је, како је он то видео, и даље остала фасцинирана силом, деификујући је и дајући јој митска обележја. То је било још више разумљиво након „хирошимског комплекса“, односно током Хладног рата у коме је питање нуклеарне катастрофе заправо било питање нуклеарне стварности. Хладни рат је захваљујући томе био „само хладни“, али остаје питање због чега је исти и даље, ипак, био рат.

Јан Паточка (Извор: dldusenbury.com)

Паточка, сматра Дисенбери, никада није могао да се у потпуности ослободи мисли о рату као најдеструктивнијој постојећој сили унутар људског рода. Паточка је сматрао да људи жуде за миром, али да је рат и даље присутан међу њима управо зато што живот по себи рађа рат. Зато се Паточка, краје метафизички, питао – ако живот не може да се избори са ратом, може ли то можда смрт?! Саму смрт је видео као велики манипулативни потенцијал, јер владе широм света владају и у рату и у миру уз помоћ страха од смрти. Паточка је сматрао да нас „смрт иза нас“ тера напред, али да проблем представља када се нађемо „испред смрти“. Чини се да је данас више него икада важно Паточкино питање које се односи на то шта су то стварно потребни услови за постизање мира у Европи, али и његова крајње објективна констатација да су се сви „наполеонски“ типови ратова у Европи завршили катастрофално.

Др Рајко Петровић
Институт за европске студије у Београду

Погледајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

1 reply

  1. “Оно што је Паточкина новина у филозофском промишљању два светска рата која су у највећој мери опустошила Европу и њено наслеђе јесте што их је посматрао као „лабораторије за ослобађање енергије“ која је акумулирана миленијумима уназад. Узроке тих ратова видео је као организационе и технолошке по карактеру, не либећи се да упре прст у Немачку као „револуционарну нацију Европе крајем 19. и почетком 20. века“ као кривца за оба светска рата, јер је иста била покренута невероватном жељом за осветом. У германоцентризму Европе с краја 19. и почетком 20. века Паточка је видео узрок уништења „душе Европе“ која се никада није успела опоравити већ је, како је он то видео, и даље остала фасцинирана силом, деификујући је и дајући јој митска обележја…”

    Kakva naivnost (onog Ceha) koja jos moze I da bude razumljiva u nekom proslom vremenu. Ali da se covek time bavi danas I to ‘istrazujuci’ te zastarele naivnosti je tesko razumeti. Slicno je mogao da istrazuje I tumaci Kardelja I pravce daljeg razvoja socijalistickog samoupravljanja. Kakva je to energija koja se akumulirala milenijumima? Mozda bi I naslutili nesto kada bi znali sta se desavalo u tim milenijumima I poznavali tu milenijumsku istoriju koja se, ne slucajno, cenzurise na svakom koraku.

    Raspravljati o tom problemu u toj nevelikoj CK sali za sastanke/prezentacije Instituta kod cika-Mise a ne primetiti ogromnog slona sa sve surlom u njoj mozda I nije cudno u ovim vunenim vremenima. Mozda bi cinjenica da je ukupan broj svih zrtava Prvog I Drugog rata u svetu priblizan samo broju medjuratnih zrtava u Rusiji mogla istrazivace da uputi na pravi trag.

    8
    4

Оставите коментар