Ранко Гојковић: О Украјини и Украјинцима

Уколико Украјина буде желела да ратује са Русијом – нека ратује – међутим, ма колико Русију тај рат коштао, она ће га довести „до победничког краја”

Ранко Гојковић у манастиру Сланци (Извор: Снимак екрана)

Увод. Западни свет и наши соросоиди наводно одбацују „комунистичко једноумље”, али кад су у питању комунистичке границе, тада пљују на историју и историјско право и признају само комунистичке границе. Покушавају да праве паралеле између Косова и Крима, али нигде не помињу разлику између народа и националне мањине. Срби су конститутивни народ на просторима Југославије као што су Руси на просторима СССР-а, а конститутивни народ може имати право на самоопредељење, не и националне мањине. Албанци на Косову су национална мањина, као што су то Срби у Албанији или Мађарској и нашим националним мањинама, нити држави Србији, не пада на памет да ради на сецесионизму у тим државама. А западни фактор и наши сорошоиди све обрнуше, па дадоше право на државу националној мањини у србској колевци Космету, а забранише право на самоопредељење србском народу који је створио Југославију на просторима бивше Југославије. Али маске падају. Они који Србе и Русе проглашавају нацистима, подржавају нацистичке границе и са мржњом на којој би им позавидели и нацисти говоре о народу најзаслужнијем за победу над нацистичким злом. Чињеница коју сам понављао у неколико својих текстова – да је некада било уобичајено оне који мрзе другу нацију називати нацистима, оне који мрзе другу расу називати расистима, а оне који мрзе Србе и Русе, називати борцима за демократију – на наше очи постаје апсолутно очигледна. Западни свет и наши соросоиди данас показују свакодневно страшнији степен једноумља од комунистичког. Била је бомбардована Србадија од стране неонацистичког НАТО пакта, била је под неонацистичком гебелсовском пропагандом под којом се данас налази „руски свет”, али никад ни једном честитом Србину не паде на памет да забрањује Сервантеса, Игоа или Хемингвеја, као што се данас забрањују Достојевски, Гогољ или Чајковски. Пошто свакодневно од стране западног фактора и наших соросоида слушамо лицемерне осуде због легитимног права руског народа на своје постојање, управо се о томе ради у овој изнуђеној специјалној операцији, желим не зарад њих (слепом код очију и глувом код ушију џаба је причати, они ће свакако постати свесни, бојим се касно, чињенице да ће онај ко не жели да слуша песму, слушати олују), него зарад великог броја људи који нису упознати са историјским контекстом свега што се данас дешава на просторима сада већ бивше државе Украјине, унеколико да појасним ту слику.

Фото: РУНЕТ

О историји Украјине и украјинског народа. Први писани помен Украјине као државе и Украјинаца као народа имамо крајем XIX века у Галицији која се тада налазила у Аустро-Угарској империји, а за први облик украјинске државности треба захвалити другу Лењину, оцу првог облика украјинске државности из 1917. године. Тако да је најбоље одмах рећи – да нема политичких и геополитичких интереса, не би никада било ни Украјине, ни Украјинаца. Украјински народ као историјски народ не постоји, постоји као политичка нација а не као историјски народ. Историјски је постојала КИЈЕВСКА РУСИЈА, постојала је потом историјски и МАЛОРУСИЈА као део Руске империје, Украјина није постојала. Постојала је у летописима реч Украјина за руске крајине, руске земље које су се граничиле са неком државом и на просторима данашње Украјине две области су тако називане у Руској Империји, а постојало је ДВАДЕСЕТ таквих пограничних области који су се називали Украјином, а немају везе са простором данашње Украјине. Тарас Шевченко кога славе данашњи укронацисти због његове русофобије, у младости је био одушевљени руски патриота. Одавши се алкохолу, брзо је заволео новац русофобних фондова попут Карнеџи фонда (није Сорош никакав изумитељ, он је само наставио утабан посао русофобних и србофобних финансијера) и почео је са подсмехом да Русе назива москаљима, али ни такав тадашњи соросоид никада, ни једном није поменуо Украјинце као народ. Дакле, упркос једној врсти страшног пада – плаћеног рада за интересе непријатеља свог народа, Шевченко није дозволио ту будалаштину да себе назове „Украјинцем” по националности нити да фантазира да су „украјинци” истински Руси, а да Руси нису Руси него покварени москаљи, Угро-Финци, па чак и Монголи по пореклу!!! Да, добро сте прочитали, то данас запенушено проповедају укронацисти, а сада нешто више о изворима оваквих идиотизама.

Подсећање на фељтон „Георгије Вернадски: Кијевска Русија“

Пољски етнограф Франциско Духински (1816—1893) је за укронацисте био УКРАЈИНСКИ ВОЂА. Да, такође сте добро прочитали, када су Пољаци схватили да чак ни у Галицији не могу асимиловати руски народ, почели су са стварањем украјинске нације, важно је само да се омрзну Руси. И нико се тако срчано није борио за украјинску нацију, као Пољаци! (узгред, као што се нико тако срчано није борио за црногорску нацију као Хрвати) Дакле, поменути Духински који се борио за „Реч Посполиту”, 1846. године је објавио русофобну „теорију украденог имена”, пошто је после пропасти устанка побегао у Француску и у својим радовима је Русе називао „агресивним полутатарима”. Знамо да је Француска револуција негирала постојање Бога, па је то омогућило стављање нација на место Бога и национализам се претвара у нацизам. Већ позната фантазија политичких нација – кад немаш своје хероје, измишљаш или крадеш туђе. Познато нам је то из Црне Горе, данас би монтенегрини да славне хероје из Србске Спарте прогласе својим монтенегринским херојима, који наводно нису имали везе са Србима. Дакле, Пољаку Духинском је првом пало на памет да пише да Руси нису Руси него Москаљи, а то данас сумануто понављају млади неонацисти у Кијеву, „мајци руских градова”, у трансу скачући „убиј Москаља”. Речи да је Кијев мајка руских градова први је изговорио кнез Олег, записане су у једном од бисера древне руске књижевности „Повест минулих лета”.

Фото: РУНЕТ

Да се мало од Духинског вратимо на Крштење Русије. Разноврсна словенска племена тек после изласка из Владимирове крстионице постају један моћан народ, са Крштењем Русије завршава се родовско-племенско устројство словенских племена и добијамо прву централизовану државу, неку врсту монархије. И у том котлу племена и огромном пространству од Балтичког до Црног мора, постоје само Руси, нема никаквих Украјинаца, о томе сведочи и историја, и антропологија и археологија, ничег другог није било, какви црни украјинци. Услед „међусобица”, борби кнежева за власт, над Кијевском Русијом надвиле су се две страшне опасности – Татаро Монголи са истока и папистичке армије са Запада. И два руска кнеза, блиски рођаци – Александар Невски и Данило Галицки – заузимају два потпуно супротна геополитичка приступа. После дуге молитве у Новгородском храму свете Софије, Александар Невски излази са чувеним речима „Није Бог у сили него у Истини. Татаро-монголи желе наше ресурсе, паписти желе нашу душу. Рат папистима”. И побеђује дотад непобедивог папиног војсковођу Биргера у чувеној Невској бици 1240. године, а две године касније побеђује германске оклопнике, Тевтонске рицаре, на Чудском језеру 1242. године (чувена „Ледена погибија”). Данило Галицки ради супротно, склапа савез са папом и ставља папску круну на главу.

Наравно да је морао да бежи од Татаро-монголске најезде, наравно да му паписти нису помогли, и на крају је највећи број оних који су били против политике Александра Невског безглаво побегао пред Татарима у Галицију. Наравно да се управо на просторима Галиције зародила русофобна пропаганда, да се тамо јавља и прва унија и да тамо језуитска русофобија на све већи број Галичана удара Каинов печат братоубиства на чело. Тамо долази и до највећег кварења језика, неке смеше руско-пољског језика, поготово код интелигенције. Кад је Аустро-Угарска била приморана да позове Русе у Помоћ, преко Галиције је пролазила руска војска и народ је видео да су „москаљи” исти као они, да говоре истим језиком, па тада настаје питање ко смо ми и сами одговарају да су они хлопци (робови). Аустро-Угарска, увидевши да полонизација Галиције или асимилација Руса у Пољаке није успела, мења тактику и од Руса прави антирусе, ствара партије „младих Украјинаца” и отвара школе, мења језик… Политички програм рата Руса из „Украјине” против Руса из осталог дела руских земаља, дело је пољског свештеника. Речју, као што је Ватикан на рубном подручју са православним Србима промовисао агресивни кроатизам, тако је на граници са православном Русијом промовисао агресивни полонизам. И као што често бива, ко другоме јаму копа, сам у њу упада, укронацисти, такозвани бандеровци, са истим жаром су убијали и Пољаке као и Русе током Другог светског рата. На жалост, мржња према Русима у пољском руководству је толика, да они деценијама подржавају бандеровце у Украјини. Имаће времена да жале због тога, али остаје чињеница да су Пољаци стварањем „украјинског народа” заложили једну бомбу са одложеним дејством испод онога што називамо „руским светом”.

Луганска Република слави 265 година Славјаносербије од чијег средишта је настао град Луганск

Да кажемо да се Малорусија, централни део данашње Украјине без Новорусије (комплетног источног дела и комплетног приморја) и без западног дела данашње Украјине, 1654. године у време цара Алексеја Михаиловича, припојила Руској Империји после устанака Богдана Хмељицког (чувена Перејаславска Рада). Касније су руски цареви под административну област Малорусије додавали друге делове јужноруских земаља, Лењин је већ Републици Украјини придодао Новорусију, Стаљин западну Украјину, Хрушчов Крим и тако добисмо чудовиште које је кренуло у рат против историјске Русије и руског народа, забранивши и употребу руског језика.

Тако дођосмо до прве укро-државе 1917. године, до такозване „Централне Раде”. Наравно, не ради се ту ни о каквом парламенту, то је сам по себи изборни орган, овде се ради о политичким постављењима, пре свега русофобних елемената. Тај период од рушења монархизма 1917. године и неколико година грађанског рата, брижљиво је прикриван од стране западног фактора и либерала. Тад је над преосталим руским елементом у Галицији почињен страшан геноцид, убијан је свако ко се изјашњавао као Рус. О томе се скоро ништа не зна, о томе се не пише на Западу. Тако да се може са пуним правом рећи да су после тог геноцида у Галицији практично остали само потомци издајника и потказивача, понављам, свако ко је покушао са било којом врстом идентитетског отпора – убијан је. На просторима данашње Украјине владале су банде Петљуроваца, власт скоро да није ни постојала, представници Централне Раде нису мрдали из Кијева, а покушај стварања „Западноукрајинске Републике” Пољаци су брзо угушили. Једном речју, епоха хаоса, као и данас. Око 50 хиљада Галичана дошло је у централну Украјину зарад стварања украјинског језика, културе и просвете у бољшевичкој Украјини. Обични људи су питали – зашто нас зовете украјинцима, нисмо ништа украли, мислећи да је то назив за крадљивце. Кад су црвени победили у Кијеву, Петљура је одмах предао Пољацима Западну Украјину до града Ровно, а данас му укронацисти дижу споменике. А истинском оцу прве укро-државе, Лењину, који је забранио руски језик и увео украјински, руше споменике.

Фото: РУНЕТ

Овде је време написати неколико речи о духовном оцу украјинске историје, језика и просвете. Ради се о Михаилу Сергејевичу Грушевском (1866-1934). Понављам, доведено је педесет хиљада издајника вере и Отаџбине (велики Гогољ пише да нема ништа страшније од издаје вере и Отаџбине) из Галиције ради лакшег наметања украјинизације и новог украјинског језика. Да овде укажем да је Лењиново укидање руског језика у Украјини и увођење украјинског као званичног, укинуо Стаљин после учвршћивања своје власти и вратио је руски језик као обавезан. Наиме, на простору Малорусије постојао је јужноруски дијалект, сличан данашњем дијалекту Вороњешке и Ростовске области у Русији, потпуно разумљив сваком Русу. Дакле, на основу црквенословенског језика настао је древноруски језик, из њега савремени руски језик, до ХХ века и Грушевског, украјински језик не постоји. Креаторима нове украјинске нације био је потребан језик који се више разликује од руског. Тако смо као нормирани језик добили једну потпуно неприродну мешавину јужноруског и галицијског дијалекта, препуног полонизама, неку језичку наказу пољско-руског језика. Да овде напоменем, да за разлику од Пољака, Татаро-Монголи ни на који начин нису дирали руски језик. Ако знамо значење језика, јасно је инсистирање на одвајању од руског. У Светом Писму народи се називају језицима, а Бог се назива Реч, Слово. Значи, мислиш као што говориш. Тешко је пољски говорити а руски мислити. У Немачкој постоји много већа разлика међу дијалектима него што је била разлика између јужноруског и рецимо московског наречја, и апсолутно не разумеју Немци из западне Немачке оне из источне, уколико говоре на свом дијалекту, а не на нормираном књижевном језику.

Фото: РУНЕТ

Грушевски је био класичан страни плаћеник, сорошоид, како би то данас рекли, представљао је истинског оца украјинске историје, језика и просвете. Али је интересантно да се ни он ни Лењин не помињу као „оци украјинске нације и државе”, него су то, такође издајници, Мазепа, Петљура и Бандера.

Питамо се, зашто? Зато што, уколико би се неко у широј медијској слици, озбиљно и аргументовано позабавио делом Грушевског, видео би да од његове „Историје Украјине и историје украјинског народа” нема ништа. ТА ИСТОРИЈА НЕ ПОСТОЈИ. То је лаж. Ко иоле озбиљније проучи Грушевског, јасно види да се ради о најобичнијем али притом лукавом манипулатору. Његов рад као историчара, лингвисте и просветитеља најобичнија је манипулација и са историјом и лингвистиком и просветитељством. То су радови НАРУЧЕНИ из апсолутно политичких разлога и циљева у којима наука није ни преноћила. Читав његов живот представља жалосну слику издаје опортунисте који је своју комплетну научну и политичку делатност подредио искључиво личној користољубивости и себичности, личном егоизму. Речју, класичан сорошоид, само што је најамника плаћао неко други, а не Сорош. На жалост и у Руској империји био је професор Харковског универзитета (кандидовао се и у Кијеву али је одбијен) иако је још тада радио на расколу између Руса и Малоруса и створио русофобну партију у Галицији, иако је у Немачкој и Аустрији писао русофобне текстове, који су му дебело плаћани. У Љвову је имао праву империју, читаве дворце, финансијери нису штедели новац схватајући значај рада овог бедног плаћеника. На његовим историјским фалсификатима до данашњег дана је васпитавано и васпитава се и даље на хиљаде русофоба. Управо овај човек у служби политике а не науке, Кијевску Русију први назива Украјина-Рус. Био је члан прве поменуте Централне Раде. Међутим, са учвршћивањем Стаљина на власти, полако је русофобија укидана па је био и ухапшен. Међутим, схватајући да Стаљинове присталице нису баш тако милостиви као монархисти, попут сваког бескичмењака прекинуо је са русофобним радом потпуно се повукавши из јавног живота.

Да кажемо да је због отворене сарадње Шептицког и његових унијатских свештеника са нацистима, Стаљин укинуо и рад унијатске цркве. Дакле, не из конфенсионалних разлога. Горбачов је поново омогућио рад унијатској цркви и видимо резултате – процват невероватне русофобије у „незалежној” (независној) држави.

Фото: РУНЕТ

Неколико речи и о историјату „независне” државе Украјине после распада СССР-а. Уочи референдума, русофобна пропаганда финансирана са Запада је одрадила своје, па је једино народ Белорусије гласао за опстанак савезне државе (овде је од великог значаја била непоткупљивост Лукашенка који се није продао за западне сребрњаке). Уочи референдума у Украјини су се даноноћно вртеле глупости које данас протурају сорошоидни сепаратисти у србској Војводини – типа, докле ћемо ми хранити Москву, као што данас војвођански сепаратисти понављају – докле ћемо ми хранити Београд. Такође, народу су обећавали да ће за само три године Украјина ући у Европску Унију. Народ који је навикао да живи у великој Империји, није се противио томе не схватајући да је то лаж, народ није читао Хантингтона. Резултат наивности био је видан већ после годину дана – у првој години своје „незалежности”, пропало је око 2/3 украјинске привреде. Као и код нас, укидање царина ка ЕУ користило је само привреди ЕУ, никако и националним привредама. Наравно, као кривци нису именовани чиновници ЕУ, него „москаљи”. Лудило нове украјинске русофобне власти било је толико велико, да су они одустајали од куповине руске нафте и дизали су кредите како би од других куповали нафту, притом је плаћајући по три пута скупљој цени. О државном удару, тачније специјалној операцији западних служби познатијој као Мајдан и геноциду над народом Донбаса, нећу овде писати. Владимир Владимирович је у свом говору уочи почетка Специјалне операције, на дан признања ДНР и ЛНР, јасно и подробно описао неминовност нестанка неонацистичке државе на руским границама.

Закључак. Имајући у виду апсолутну неспремност на дијалог политичког Запада и њихових најамника у неонацистичком режиму у Кијеву, имајући у виду претње биолошким ратом и нуклеарним оружјем који је САД припремао у тајности са неонацистичким режимом у Украјини, јасно је да Русија није имала избора и да је била принуђена буквално обезбедити своје право на постојање. Умни људи су одавно упозоравали да Украјина никада неће бити део европског савеза (Хантингтон у свом „Сукобу цивилизација”). Такође, на то је још 1931. године пророчки упозоравао и протојереј и православни мислилац Василиј Зенковски. Свакако да у тексту који се бави управо том темом, није сувишно цитирати пророчке и умне речи протојереја Василија Зенковског:

Фото: РУНЕТ

„Генерално, спреман сам да укажем да је могућност рата између Русије и Украјине – да ли у облику класичног рата или устанка – изузетно велика. (…) Русија не може и не треба да изгуби Украјину. Украјина то мора да зна – макар то знање стекла и у резултату крвавог рата; Русија не сме „уступити” Украјину никоме другом (реално, независно постојање Украјине изван Русије дугорочно није ни могуће)… Украјина мора да рачуна с тим, да Русија ни за шта никоме неће уступити Украјину – ма како се слагале историјске околности, ма каква била воља саме Украјине. Чак и против воље Украјине, она мора бити у саставу Русије – и то морају чврсто и једном за свагда да схвате украјински политичари, уколико желе да схвате реалне историјске околности. Није то никакав каприц, нити „Wille zur Macht” од стране „Московије” – него се ради о суровој и дубокој неопходности са којом мора да рачуна украјинска политичка мисао. Русија не може бити без Украјине – из политичких и економских разлога, за њу (Русију) то је сурови императив историје, њена судбина. Овде једноставно нема питања – и колико год били огорчени украјински политички делатници, пред овом неизбежношћу мора да се помири трезвена и разумна украјинска политичка мисао. Уколико Украјина буде желела да ратује са Русијом – нека ратује – међутим, ма колико Русију тај рат коштао, она ће га довести „до победничког краја”. (подебљања Р.Г.)

На жалост, код најамника нема ни трезвености ни разума о којима говори протојереј Василиј Зенковски.

Фото: РУНЕТ

Заборавимо господо на свет који је постојао. Више ништа неће бити исто. Само слепци данас не виде да западна цивилизација више није постхришћанска, него дубоко антихришћанска и да неминовно следи њена даља деградација, док ће руска цивилизација (или православна словенска цивилизација којој и православни Срби припадају) у наредном периоду просперирати. Обриси пророчанстава о великом православном царству пред крај историје, као да се назиру. У том смислу, четири заветна православна К могу се вратити у родне луке много пре него што мислимо (Крим је већ враћен, Кијев је пред повратком у родну луку, остају Константинопољ и Косово).

Пример и генезу политичког пројекта стварања вештачке украјинске нације и вештачког украјинског језика коју смо укратко више приказали, показује колико може бити погубан сличан етноинжењеринг. Како по националне и државне интересе народа на коме се тај инжењеринг спроводи, тако и на оне који услед таквог етноинжењеринга постају тиква без корена која олако креће на братоубиства, ударајући тако Каинов печат себи на чело. Они који данас у србском војводству заговарају такав инжењеринг трабуњајући о „посебностима војвођана”, наши сорошоиди из северне покрајине и генерално, сви сорошоиди, могли би зарад сопственог добра да мало припазе на своја отровна уста и присете се старе србске пословице – ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају.

И на самом крају, неколико речи и о заблудама и прелестима појединих православних људи, несумњиво патриота и верујућих људи, али изгледа прелешћених. Тако поједини публицисти велику подршку коју данас православни Срби пружају Русима, тумаче заслугама комунизма и робовања принципима једноумља, култа личности итд. Као, цитирам: „…мали је период да би се од 90-их до данас испрале наслаге комунизма у нашим венама… Зато је русофилство толико јако укорењено у нама, а светосавље је тек површни део нашег идентитета”. Други пишу „нека русофоби и русофили раде како хоће, ми Светосавци знамо како ћемо”, дакле трпајући у исти кош русофобе и русофиле, одвајајући дакле и русофиле од светосаваца, истовремено високомерно себе сврставајући међу светосавце. Господо драга, мало сте побркали лончиће, мало више смирења и трезвености не би било сувишно. Више сам него сигуран да су скоро па стопроцентно истински светосавци истовремено и русофили. И није комунизам никакав разлог за ту чињеницу, него дело Светог Саве и сва наша светосавска историја. Чак супротно, комунизам је допринео русофобији међу Србадијом, никако русофилији, бар после 1948. године. Истински светосавци знају да је наш духовни отац на Свету Гору отишао са руским монасима и замонашио се у руском манастиру, знају за његов изузетан култ у Русији, знају за вековне, Промислитељске (увек инсистирам на тој речи) везе два истородна и истоверна народа, знају историјат Пећке иконе Мајке Божије, знају за речи србског златоустог владике Николаја да кад Руси плачу или тугују и ми Срби смо дужни да плачемо и тугујемо, знају за жртву зарад Царства Небеског светог Цара Николаја србског спаситеља, кога исти србски светитељ назва новим Лазарем и новим Косовом, на крају крајева, знају и да се захваљујући огромној помоћи руске браће завршава највећи православни храм на планети, управо храм Светог Саве… Као што знају или можда боље рећи осећају својим светосавским срцем и душом, да ово није рат између државе Русије и државе Украјине, него још један рат за голо преживљавање православне цивилизације добра као такве (понављам, чији део смо и ми, светосавска Србадија), против антихришћанске цивилизације зла. Уз све разумевање многих недостатака данашње руске државности, то је једноставно тако и истински светосавци не могу да не подрже данас ову руску изнуђену војну операцију. Они који то не знају и не схватају, могу колико хоће себе називати светосавцима а русофилство наслеђем комунизма, то је просто њихова прелест и заправо су они, уколико то не схватају, само номинални светосавци…

Опрема: Стање ствари

(Саборник. 19. 3. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

2 replies

  1. Rađa se sunce slobode sa imenom:

    NOVORUSIJA.

    Bez PETOKRAKE.

    Sa KRSTOM.

    PRAVOSLAVNIM.

    13
  2. Немци добили свежу крв, Руси плодну земљу, Амери зарађују. И вук сит и овце на броју.

    2
    2

Оставите коментар