О Спалајковићевом карактеру занимљиву опаску је оставио последњи (небољшевички) руски посланик у Краљевини СХС, Василиј Николајевич Штрандман, пише коментатор Иоанн Дубињин на „Стању ствари“

Извор: Стање ствари

О Спалајковићевом карактеру, и његовом „пљувању у очи Лењину“, занимљиву опаску је оставио и последњи (небољшевички) руски посланик у Краљевини СХС, Василиј Николајевич Штрандман, у својим мемоарима (стр. 396-397, Балканске успомене, Београд, „Жагор“, 2009).

Василиј Штрандман

„… Од самог почетка оштре кризе [1914 г.] између Аустроугарске и Србије, српски посланик [ у Русији ] Мирослав Спалајковић заузео је врло неразумљив и по Србе не баш користан став. С министром С. Д. Сазоновом разговарао је у неприхватљивом тону, никада није молио већ увек захтевао, лупао песницом о писаћи сто, и дозвољавао себи испаде који су С. Д. Сазонова доводили до очајања. Као стрпљив и уздржан човек, С.Д. Сазонов је то дуго трпео, мада је избегавао да се често сусреће са Спалајковићем. Најзад је његовом стрпљењу дошао крај, и српском посланику било је саопштено да га убудуће министар неће примати лично, па да зато треба да се обраћа министровом заменику А. А. Нератову. Чим су настале компликације у преговорима о уступцима Бугарској, Спалајковић је поново почео да демонстрира заиста нечувено неваспитање. То је имало за последицу да ме је Сазонов замолио да сазнам, би ли Пашић сматрао умесним да га смени и постави неког учтивијег представника. Мене ништа у Спалајковићевом понашању није чудило. Прошлост ми је дала прилику да упознам нарав тог значајног српског политичара непријатног карактера, који је водио томе да су се од њега могли очекивати свакакви непредвидљиви испади. Спалајковић је имао карактеристичну спољашњост. Витак, стасит, лепих црта лица, са ватреним вазда немирним очима, с бујном дугом, већ проседом коврџавом косом, необуздан и ватрен. По пријему овог упита, у први мах нисам знао шта да предузмем. Ипак сам на крају крајева министарству одговорио одречно, мотивишући то тиме да би Спалајковићево присуство у Србији, после његовог прогона из Русије, нашим интересима могло нанети много већу штету него корист. Ово моје гледиште је било прихваћено, и Спалајковић је могао да настави своју „ћопаву“ делатност. О овоме Пашићу никада ништа нисам казао.

Мирослав Спалајковић: Енглези 1918. одбили предлог немачког генерала Хартмана за уништење бољшевизма (1942)

Уз Спалајковићеву карактеристику, занимљиво је додати и следеће чињенице из његове политичке каријере, после руске револуције. Велики потрес који је погодио Русију 1917. године затекао је Спалајковића још увек на положају српског посланика у Петербургу. По свом обичају, он је тамо правио лом, сада против оних снага које су рушиле руску војну силу, а углавном против бољшевика, који су стављали под знак питања и саму егзистенцију те велике словенске заштитнице, а с њом и оне словенске народе, у првом реду српски, у одлучном моменту његове борбе против офанзивног германизма. После октобарске револуције, Спалајковић се није могао помирити с манирима које су Лењин и компанија примењивали према дипломатском кору. Када су бољшевици ухапсили румунског посланика, дипломатски кор је одлучио да лично, in corpore, протестује пред Лењином због таквог нарушавања међународних норми. За време тог састанка, Спалајковић, који је говорио руски, такође је наступио са говором пуним огорчења и протеста. Између осталог, он је у присуству свих рекао Лењину[1] у лице „да му пљује у очи“.

Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки).

Василиј Штрандман (1877, Француска – 1963, САД) био је руски дипломата (1911-1915. и 1919-1924) и руски избеглица (1924-1944) у Србији

Коментатор са надимком Иоанн Дубињин

[1] Прим. прев.: О овом инциденту, у једној фусноти у мемоарима кнеза Трубецког (Кн. Гр. Н. Трубецкой, русский посланник в Сербии 1914–1917: Русская дипломатия 1914-1917 г.г. и война на Балканах, Монреаль, 1983, стр.159), његов син, кнез М. Г. Трубецкој, наводи по речима свог оца, који је о свему чуо од очевица, А. Н. Мандељштама, да се то догодило када је Лењин на једном дипломатском пријему објавио да је царска породица стрељана. Тада му је Спалајковић пришао, и – не само казао, него му буквално пљунуо у лице.

Прочитајте још

• Василиј Штрандман: Срби
• Василиј Штрандман: Сарајевски атентат
• Василиј Штрандман: Смрт руског посланика Хартвига у аустроугарској мисији 1914. године
• Василиј Штрандман: Аустроугарски ултиматум Србији 1914. године
• Василиј Штрандман: Одговор српске владе на аустроугарски ултиматум
• Јован Качаки: Хартвигова улица? У Београду?!

Categories: Разномислије

Tags: Јован Качаки, Василиј Штрандман, Иоанн Дубињин, Лењин, Мирослав Спалајковић, карусел