Мирослав Спалајковић: Енглези 1918. одбили предлог немачког генерала Хартмана за уништење бољшевизма (1942)

Англо-саксонска теза је већ била преовладала – да је бољшевизам „демократија“ која представља огроман напредак према царизму, према „аутократији“ и ту тезу подржава Енглеска и до данас, говорио М. Спалајковић

Мирослав Спалајковић (Извор: Видовдан)

„Наша борба“ II/1942, 16. август 1942, стр. 4 – одговор Мирослава Спалајковића на питање Ратка Парежанина

Кривица Енглеске

… Поставили смо господину Спалајковићу питање:

Да ли је било могућности да се ипак бољшевизам у Русији уништи у самом зачетку, тј. крајем 1918. и почетком 1919. године?

Господин Спалајковић одговори:

Баш у то време, немачки генерал Хартман предложио је француском генералу Ниеселу следеће: Ја имам неколико дивизија. Данас више не постоји фронт међу нама, већ фронт против подједнако опасног за све нас бољшевизма. Њега треба уништити што пре. Располажите са мном и с мојим трупама како хоћете.

Ниесел је доставио из Варшаве тај предлог савезничком већу у Версаљу с мишљењем да треба прихватити предлог генерала Хартмана.

Али је англо-саксонска теза већ била преовладала, то јест да је бољшевизам „демократија“ која представља огроман напредак према царизму, према „аутократији“ и ту тезу подржава Енглеска и до данас. То је мишљење и Идна.

„Наша борба“ II/1942, 16. август 1942, стр. 4

Ниесел није ни добио одговор на овај предлог. Лојд Џорџ је на тај начин сматрао да ће убити две муве што ће уништити и Русију и Немачку, не водећи много рачуна о оној народној да ко јаму другом копа, најзад сам у њу упада.

*

После једне краће паузе и једног дубоког уздаха препуног најтежег бола г. Спалајковић је завршио разговор овим речима пуним истине и од европског значаја:

„Више од двадесет година српски народ је био најнепомирљивији противник бољшевизма и, сасвим супротно великим европским народима, енергично је одбијао да призна Совјете и с њима ступи ма у какву везу. Витешки Краљ Александар сматрао је да је његова најсветија дужност да никад не пружи руке убицама Цара Николе II и гробарима Русије. Да је Он остао жив, данас би српски пукови раме уз раме с немачким пуковима борили се на Источном фронту. Али иронија судбине је хтела да данас баш тај српски народ крвљу откупљује погрешке великих народа.“

Наслов и опрема: Стање ствари

Прочитајте још

Биографија Мирослава Спалајковића

Мирослав Спалајковић (Извор: Википедија)

Мирослав Спалајковић је рођен у Крагујевцу 1869. године. Студирао је право у Паризу, где је докторирао 1897. Пошто је ступио у српску дипломатску службу, био је секретар Посланства у Петрограду (1900–1904), конзул у Приштини (1904–1906), шеф Конзуларног одељења (1906–1907) и начелник Министарства иностраних послова (1907–1911). Спалајковић се појавио као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу (децембра 1909) и доказао да је документ који је коришћен како би се показало да је учествовао у финансирању опозиције у Хрватској невешт фалсификат. Касније је помогао чешком опозиционару Масарику да искористи аферу, што га је довело у сукоб с аустроугарским послаником у Београду Форгачем. Спалајковић је 1911. године постављен за посланика у Софији, где је, као блиски сарадник и повереник председника владе Миловановића и Пашића и штићеник руског посланика у Београду Хартвига, имао значајну улогу у дипломатској историји Балканских ратова. Као импулсивна особа, од одушевљеног присталице савеза са Бугарима постао је њихов огорчени противник. На самом почетку 1914, Спалајковић је преузео свој нови дипломатски положај у Петрограду. Током Јулске кризе те године, телеграми које је слао из руске престонице подизали су самопоуздање у Србији и учврстили њену владу у отпору аустроугарском ултиматуму. После избијања Првог светског рата, уложио је све своје напоре у остваривање српских ратних циљева. Спалајковић је био очевидац руске револуције 1917. године и покушао је да помогне умереним елементима у Привременој влади. Од почетка је био непријатељски расположен према бољшевицима и развио је снажна и непоколебљива антикомунистичка убеђења. Након што је, заједно са другим представницима Антанте, подржао Бели покрет у области Архангелска, напустио је Русију 1919. године. У новообразованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Спалајковић је био вршилац дужности министра иностраних послова (1920) и посланик у Уставотворној скупштини (1920–1922). Као повереник краља Александра, Спалајковић је вршио велики утицај на међуратну спољну политику Београда и био је именован за југословенског посланика у Паризу. Тамо је провео тринаест година (1922–1935), делујући као присталица потпуног политичког ослањања на Француску. После убиства краља Александра Спалајковић је пензионисан, али је сачувао мањи део утицаја захваљујући пријатељским односима с намесником кнезом Павлом, коме је у пролеће 1941. године покушао да помогне да јавности објасни зашто би Југославија требало да приступи Осовини. Након војног удара у Београду и немачке окупације Југославије, Спалајковић је почео да делује као колаборациониста. Вођен својим антикомунизмом и реакционарном идеологијом, подстицао је на борбу против устанка и саветовао генералу Милану Недићу да прихвати немачки захтев за образовање колаборационистичке владе. Изражавајући своје ставове у штампи током три ратне године (1942–1944), стекао је репутацију Недићевог блиског саветника. Спалајковић је у септембру 1944. напустио Београд и придружио се Недићу и остацима његове владе у Аустрији. После завршетка рата, провео је годину дана у кућном притвору у Риму, услед захтева нових југословенских власти за изручење. Француска влада је Мирославу Спалајковићу дала тајно уточиште и он је умро у Севру 1951. године. Тако се завршио живот националисте деветнаестовековног типа који је, бачен у средишњи идеолошки сукоб новог века, изабрао пут контрареволуције.

(Извор)

Прочитајте и

Др Мирослав Спалајковић на пријему пљунуо Лењину у лице!



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

6 replies

  1. Србима и никоме није било место у друштву са нацистима у борби против Совјета.
    Једна патологија се не може сузбити другом.

    Драго ми је што под Стаљинградом, на Немачкој страни, није било нити једног Србина, упркос многих згрожених комунистичким поступцима.

    23
  2. Против бољшевизма сам увек, али се апсолутно слажем да није требало да с нацистима идемо на Русију. Они су на Русију и руски народ кренули, не на бољшевике.

    19
  3. Crno na belo.
    Karl Marks, rođ.1818 godine, Nemačka .

    Umro, 1883 godine, Engleska, London.

    Fridrih Engels, rođ. 1820 godine, Nemačka .
    Umro , 1895 godine, Engleska , London.

    Manifest Komunističke partije, izdat/štampan PRVI PUT , 1848 godine.

    Kapital , izdat/štampan PRVI PUT, 1867 godine.

    OBE KNJIGE, prodate su SAMO, Rusima , 1917 godine,
    jednom čoveku sa imenom :
    LENJIN ( lenj) , i SAMO , Srbima , 1941 godine , jednom čoveku sa imenom :
    TI (to) , a TI ( to) .

    Uz knjige , je moralo da se kupi PETOKRAKA , a da se pri tom , OBAVEZNO skine KRST .

    Niko DRUGI , u tadašnjoj EU – robi , NIJE KUPIO , ni te
    dve KNJIGE , a ni bogami , SKINUO svoj KRST , a
    stavio PETOKRAKU .

    Svaka SLUČAJNOST sa mestima rođenja , ovo dvoje
    FILOZOFA , sa mestima ŽIVLJENJA , PISANJA , i
    finansiranja , a na kraju i umiranja , je NAMERNA .

    Opet , još jednom , crno na belo .

    U kontekstu godina i događaja , ne ZABORAVITI , da su :
    Engleska , Francuska i Turska , napale Rusiju 1854 godine , iz Crnog mora .
    KRIMSKI RAT .

    A da su :
    Amerika , Engleska , Francuska i Japan , napale Rusiju
    1920-1923 godine , na dalekom istoku , Vladivostok .
    Tada , OKUPIRALE , veliki deo SIBIRA .

    Svaka SLUČAJNOST sa DAN DANAS , je NAMERNA.

    11
    1
  4. Каже аутор докторске дисертације о Мирославу Спалајковићу да је он, Спалајковић, „изабрао пут контрареволуције.“ Ето, у ауторовој научној призми бољшевички пуч, освајање власти у Русији и касније ширење утицаја на Краљевину СХС/Југославију и освајање власти под маском борбе против окупатора, а све кроз „светски раширену (агентурну) мрежу“ и даље се зове револуција…

    А супротстављање пучистима, агентима страног утицаја, назива аутор, доследно, контрареволуцијом. Тиме се, имплицитно, прихвата идеолошко оправдање, а тиме и правдање, чудовишних радњи и истих таквих последица деловања ове стране агентуре..

    Када будемо у нашој научној литератури и јавној свести имали изнијансиранији поглед на деловање и последице деловања ове групе, имаћемо реалнију упоришну тачку свести о себи и бољи оријентир за одлучивање о сопственој будућности.

    13
  5. О Спалајковићевом карактеру, и његовом “пљувању у очи Лењину“, занимљиву опаску је оставио и последњи (небољшевички) руски посланик у Краљевини СХС, Василиј Николајевич Штрандман, у својим мемоарима (стр. 396-397, “Балканске успомене“, Београд, “Жагор“, 2009):
    „….Од самог почетка оштре кризе [1914 г.] између Аустроугарске и Србије, српски посланик [ у Русији ] Мирослав Спалајковић је заузео врло неразумљив и по Србе не баш користан став. Са министром С.Д. Сазоновим је разговарао у неприхватљивом тону, никада није молио већ увек захтевао, лупао песницом о писаћи сто, и дозвољавао себи испаде који су С.Д. Сазонова доводили до очајања. Као стрпљив и уздржан човек, С.Д. Сазонов је то дуго трпео, мада је избегавао да се често сусреће са Спалајковићем. Најзад је његовом стрпљењу дошао крај, и српском посланику је било саопштено да га убудуће министар неће примати лично, па да зато треба да се обраћа министровом заменику А.А. Нератову. Чим су настале компликације у преговорима о уступцима Бугарској, Спалајковић је поново почео да демонстрира заиста нечувено неваспитање. То је имало за последицу да ме је Сазонов замолио да сазнам, би ли Пашић сматрао умесним да га смени и постави неког учтивијег представника. Мене ништа у Спалајковићевом понашању није чудило. Прошлост ми је дала прилику да упознам нарав тог значајног српског политичара непријатног карактера, који је водио томе да су се од њега могли очекивати свакакви непредвидљиви испади. Спалајковић је имао карактеристичну спољашњост. Витак, стасит, лепих црта лица, са ватреним вазда немирним очима, с бујном дугом, већ проседом коврџавом косом, необуздан и ватрен. По пријему овог упита, у први мах нисам знао шта да предузмем. Ипак сам на крају крајева министарству одговорио одречно, мотивишући то тиме да би Спалајковићево присуство у Србији, после његовог прогона из Русије, нашим интересима могло нанети много већу штету него корист. Ово моје гледиште је било прихваћено, и Спалајковић је могао да настави своју „ћопаву“ делатност. О овоме Пашићу никада ништа нисам казао.
    Уз Спалајковићеву карактеристику, занимљиво је додати и следеће чињенице из његове политичке каријере, после руске револуције. Велики потрес који је погодио Русију 1917. године, затекао је Спајаковића још увек на положају српског посланика у Петербургу. По свом обичају, он је тамо правио лом, сада против оних снага које су рушиле руску војну силу, а углавном против бољшевика, који су стављали под знак питања и саму егзистенцију те велике словенске заштитнице, а с њом и оне словенске народе, у првом реду српски, у одлучном моменту његове борбе против офанзивног германизма. После октобарске револуције, Спалајковић се није могао помирити с манирима које су Лењин и компанија примењивали према дипломатском кору. Када су бољшевици ухапсили румунског посланика, дипломатски кор је одлучио да лично, “in corpore”, протестује пред Лењином због таквог нарушавања међународних норми. За време тог састанка, Спалајковић, који је говорио руски, такође је наступио са говором пуним огорчења и протеста. Између осталог, он је у присуству свих рекао Лењину* у лице „да му пљује у очи“.
    [Фуснота: Прим. прев.: О овом инциденту, у једној фусноти у мемоарима кнеза Трубецког (Кн. Гр.Н.Трубецкой, русский посланник в Сербии 1914 – 1917.: Русская дипломатия 1914-1917 г.г. и война на Балканах, Монреаль, 1983, стр.159), његов син, кнез М.Г.Трубецкој, наводи по речима свог оца, који је о свему чуо од очевица, А.Н.Мандељштама, да се се то догодило онда када је Лењин на једном дипломатском пријему објавио да је царска породица стрељана. Тада му је Спалајковић пришао, и – не само казао, него му буквално пљунуо у лице.]…“.

  6. СРБИ И РУСИ У ЛЕЊИНОВОМ АНТИСРПСКОМ И АНТИРУСКОМ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОМ БУРЖОАСКО-БОЉШЕВИЧКОМ ПОРЕТКУ

    Ово што се данас дешава у дегенерисаној и антихришћанској Европи, само је свођење биланса једног погрешног и злочиначког постављања ствари, онаквог о коме је у другој половини прошлог века Достојевски писао: „Да Европу очекују огромни проблеми, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско… Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би било чија машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародревни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почртак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама, и сакупљала се вековима?… Та неприродност и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајњем расправљачком рату у који ће бити сви умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу“.

    Најзад, после дугог низа година трагања за било каквим прихватљивим објашњењем најтеже трагедије у историји српског и руског народа у ХХ столећу, наишли смо и на једну веома интересантну инструктивну књигу, која носи наслов: „Ускоро једна светска влада? – jедна супер, над или против-црква“, чији аутор је Пјер Вирион, а издавачка кућа „Саинт Мишел“ у Паризу ( Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    Захваљујући Вирионовом делу, боље разумемо данашња збивања у дегенерисаној и антихришћанској Европи. За нас Србе, посебно је интересантна изјава америчког председника В. Вилосна: „Хришћанство није успело да уједини народе. Ми ћемо успети, надам се помоћу Друштва Народа“.

    На стр. 44 Вирион каже: „Час је дакле био дошао, да се убаци идеја о светској владавини у масу, да се обрађује међународно тесто, да би се дирекно измоделирао профил „Великог дела“ на једном плану који више није био тајна, старом три века, који је већ изложио Комениус, па онда Сант Ивес д’ Алејдре, да би нашао најзад модернизовани израз у Синархијском пакту – Империум мунди“.

    После горе иложеног, догађа се, развија даље Вирион своју мисао, један интересантан феномен: „Даје се замах бољшевизму у једној великој земљи. Одмах после састанка јеврејско-германско-америчких финансијера, који су материјално финансирали бољшевичку роволуцију у Русији, савезници су гласали за абдикацију цара. Ствар је дакле била готова – у Русији је устоличен комунизам“.

    Вирион нас обавештава на стр. 137 да је члан 83 о Пакту Светске Владе, формулисан 1935 године, који гласи: „Признајемо, да у данашњој ситуацији бољшевизам одговара Евро-Азијским народима…“

    На стр. 47 Вирион каже: „Јакоб Шиф, Кун, Леоб и Варбург финансирали су револуцију у Русији 1917 године, а масонске ложе су извршиле процес поткопавања да би бољшевичка револуција у потпуности успела“.

    Пошто су припреме обављене у Берлину, Њујорку, Вашингтону, Паризу и Лондону изван Русије, на стр. 134 аутор каже: „У фебруару 1916. Дознало се први пут, да се у Русији припрема бољшевичка револуција. Дошло се до следећих открића, тако су познате личности и банкарске компаније које су суделовале у субверизвној делатности:
    1. – Јакоб Шиф.
    2. – Кун, Лоеб и банканска компанија којом диригују:
    – Јакоб Шиф,
    – Феликс Варбург,
    – Ото Кун,
    – Мортимер Шиф и Жером Х. Ханауер.
    3. – Гугенхајм.
    4. – Макс Брајтунг…“

    На следећој 135 страни Вирион каже: „У априлу 1917. Јакоб Шиф је дао изјаву, да је бољшевичка револуција планула у Русији, захваљујући његовој финансијској подршци.

    -У пролеће 1917 године Јакоб Шиф је отпочео да шаље финансијску помоћ Троцком, како би са новцем покренуо револуцију.

    Из Штокхолма Макс Варбург финансирао је такође Троцког и његове помоћнике, који су такође били подржавани и од рејнско-вестфалског јеврејско-германског конзорцијума, као и од Олафа Ашенберга, који је припадао банци НЈЕ из Штокхолма.
    Банка Кун – Лоеб и компанија у вези је с рајнско-вестфалским конзорциумом, као и са банком браће Лазард из Париза, са банкама Гуценберг у Петрограду, Токију и Паризу; те банке, изнеђу осталога, у тесној вези са банком Спајер у Лондону, Њујорку и Фракфурту на Мајни, те са баком НЈЕ у Штокхолму, јеврејском и бољшевичком установом.

    То је било у документу који је заведен под бројем седам.

    Јакоб Шиф био је такође лични пријатељ Миљукова, вероватно фран-масона групе Мартиниста и аутора револуције у марту 1917 године, која је свргла цара Николу Романова…

    Уочавамо, да у ствари банкарска мрежа иде преко Немачке… Варбурзи су у њој примењивали своју уметност исто као у Америци и у Шведској. У сваком случају зна се, да су Лењин и његови другови, у свему 32 фигуранта, напустили Швајцарску и отпутовали у Немачку, одакле је требало да се убаце у Русију. Ту, у Немачкој, чекао их је новац, како то доказује тајно писмо 3-ег Бироа од 12 фебруара 1918 године Комесаријата Бољшевичкохг Народа, које носи ознаку „Г.Ц.С. Обавештајни биро. Секција Р, број 292, тајно, 12 фебруар 1918 године“…

    Даље, аутор наставља своје сведочење на стр. 136, где каже: „Ти документи су оргинална наређења банке Рајха бр. 7/433 од 2 марта 1917 године, а односе се на отварање рачуна гг. Лењину, Суменсону, Козловском, Троцком и другим особама, по наређењу Рајхс-банке бр. 2753, са потписом шефа отсека Р. Бауер-а и његовог заменика Букхолм-а…“ ( Види: Pierre Virion,Bientot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967; George Creel, The German-Bolshevick conspiracy – War information series No. 20, October 1918; Jim Marrs, Rule by secrecy, New York, 2000, стр. 192-196; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, In: Freedom and reform – Essays in Honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston and London, 1967).

    Вирион је у својој књизи указао како се реализовала идеја Лењиновог буржоаско- најамничког бољшевизма и на путеве и начине, како да се што боље ова антисрпска и антируска буржоаско-комунистичка иделогија схати и појми.

Оставите коментар