Горан М. Јанићијевић: „Великанке“ или Унижавање српског језика и културе

Зар уместо „великанки“ није могла бити употребљена нека прикладнија формулација попут „Велике жене српске културе“, „Хероине српске културе“ или „Диве српске културе“ и на тај начин сачувати достојанство поменутих жена

Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

У виолентној продукцији новинских чланака у домаћим медијима, коју је тешко пратити и на дневном нивоу,  уочљиво је да се мање-више „вртимо“ око истих тема: пандемије ковида-19 са кампањама за и против вакцинације, енергетске кризе на макро и микро плану, у последње време – мелбурнске драме Новака Ђоковића, АВ-а у свим облицима и метаморфозама, родне равноправности итд. Код ове последње нарочито долази до изражаја тематско „жртвовање садржаја“ са циљем постулирања тезе о наводној маргинализацији жена у (нашем) друштву. Из ове „тематске плироме прелио се“ и чланак непознатог аутора(ке?) под насловом „One su svojim delima utirale put ŽENSKIM PRAVIMA I STVARALAŠTVU: „Velikanke srpske kulture“ u Domu Jevrema Grujića od 17. januara“, објављеном на порталу Blic (овде) Да је реч само о медијској формулацији наслова то би се дало још и „прогутати“, међутим, чињеница да је цитиран наслов изложбе депримирајућа је. Зар није могла бити употребљена нека прикладнија  формулација попут „Велике жене српске културе“, колоквијално – „Хероине српске културе“ или „Диве српске културе“ и на тај начин сачувати достојанство поменутих жена, које су оставиле неизбрисиве трагове у нашој и светској култури? Чини се да би од глотолошког хибрида  „великанке“ са незаобилазном асоцијацијом на подругљивост и улични сленг гора била једино формулација „корифејке“, која упућује на закључак да механичка феминизација именица мушког рода није одржива када се матерњем језику приступа са мало поштовања.

Извор: Блиц

Наведене хероине српске културе представљају једну прилично хетерогену скупину, те се чини да су обједињене једино на основу утицајности у процесима побољшања статуса жена у српској култури, што тек представља дубиозну тезу. По чему се оне разликују од изостављених Катарине Ивановић, Олге Јеврић и Олге Јанчић (?), које хронолошки припадају наведеној скупини. Осим тога: шта је са протагонисткињама драмске, оперске и уметности балета? Како је заобиђена једна Бахрија Нури Хаџић којој се дивио Томас Ман или Душка Сифниос, за коју је чувени Морис Бежар радио кореографију на Равелов „Болеро“?  Мира Траиловић? Ако је неко поднео личне жртве за признавање сопсвене струке и партикуларност жена у драмској уметности онда је то била Жанка Стокић. Пример опере нарочито је индикативан у језичком смислу, будући да се за првакињу опере користи и италијанизам (латинизам)  примадона. Да ли би у правцу родне равноправност на њихове мушке колеге могла да се примени маскулизована верзија „примадон“ или „примасињор“, „примападрон“?

Што се наведених протагонисткиња српске културе тиче, неке од њих не само да нису биле маргиналиоване већ веома поштоване и „до парнаса“ уздизане и величане још за живота. Па, Десанка Максимовић је вероватно једини живи уметник оба пола, који је присуствовао откривању споменика себи и сопственом делу. Овај свет је свакако напустила са апсолутном свешћу о томе да ће трајно остати не само у сећању већ и срцима својих читалаца и целог народа. То што је „по природи“ била скромна и ненаметљива учинак је патријархалног васпитања и хришћанског етоса, којима је својевољно и као зрела особа била наклоњена. У чему се она, у том контексту, разликује од једног мушкарца – Уроша Предића? Сопствену слободоумност и креативност Милена Павловић Барили испољавала је на неким другим меридијанима док је у домовини увек спомињана са пијететом и дивљењем. Истина, са паузом након које њен пут није утирала она сама већ Миодраг Б. Протић. На културној мапи Србије, меморијал и галерија у Пожаревцу који носе име велике сликарке, представљају незаобилазну тачку. Академици (академкиње?) Љубица Марић и Љубица Цуца Сокић још за живота постале су апсолутне легенде београдске чаршије и српске тј. југословенске културне сфере. Присуство прве на неком концерту у сали Коларца није могло проћи незапажено а њен „Византијски концерт“ сматран је ремек-делом не дуго након настајања. Чланак о српским композиторкама у којем је поменута и  Љубица Марић, ауторка Марина Мирковић „одушевљено“ је назвала „И музика је женског рода“ (овде). Нико нормалан због тога неће помислити да је нарушена равнотежа родне равноправности. Истоветна је ствар са Цуцом Сокић, чији опус представља незаобилазан сегмент нашег културног наслеђа. Свесна тога, сликарка се благовремено побринула о легату, који је достојно презентује када више није међу нама. Поред тога за обе Љубице сматрало се да представљају изузетне педагоге (педагошкиње) те су им класе увек биле претесне да приме све заинтересоване студенте.

Очигледно да се аутор(ка?) чланка у Блицу креће у круговима у којима су заборављене  Надежда и Зора Петровић, Драга Јочић, Ксенија Анастасијевић и није им познато колико се историчара уметности и студената овог одељења бавило темом опуса Јелисавете Начић, те сматра да је било (када?) потребно „повећање видљивости женског културног наслеђа, које је омогућило да жене данас заузимају највеће положаје у нашој култури и друштву“. Представљање наведених жена српке културе као боркиња за бољи положај жена у друштву не само што је бласфемично, већ би, у то дубоко верујем, за њих било и прилично увредљиво. Све оне предавале су се без остатка сопственим креативним поривима а производ тога, заправо, вредан је памћења. Управо су сликарке имале отклон према формулацијама типа „женско сликарство“ као одредници, којом се дефинишу неки вештачки хоризонти уметности.

На основу наведеног чланка из Блица посредно се може закључивати да су Београд и Србија тј. Југославија и током XX столећа представљали затуцану и конзервативну средину, што је апсолутно нетачно. Прва премијерка СФРЈ и уопште на овим просторима кроз историју, Милка Планинц, дужност је преузела три године након Маргарет Тачер – прве премијерке Велике Британије и чак дванаест година пре Едит Кресон у Француској. У Италији још ниједна жена није бирана на ту дужност.

Маргинализација једне „боркиње, ратнице, и патриоткиње“ нпр. Милунке Савић не указује на родну неравноправност већ на неодговорни однос нашег друштва према учесницима ратова у којем су, без обзира на пол сви равноправно запостављани, што би представљало тему за себе.

Милунка Савић

Патетичност реченице

„Njihova istrajnost, nepokolebljivost, snaga da se bave svojim pozivom bila je nesavladiva sila i plamen koji je menjao naše društvo, a u kome su same često sagorevale.“

– не завређује коментар.

Кућа Јеврема Грујића такође је постала маркантно место на културној мапи Београда и Србије, које, попут многих поклоника културе и уметности волим да обилазим. И овога пута ипак ћу поћи али са зебњом и отклоном према једном концепту, којем је подређен значајан сегмент наше баштине, надајући се некој нотној белешци једне или малом цртежу друге Љубице. Премда немам дар прозорљивости да разликујем виолину Љубице Марић од било које друге, настојаћу да осетим нешто од оне непоновљивости наведених хероина наше културе. Или бар да присуством демантујем њихово наводно „падање у заборав“.



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , , , , , , ,

7 replies

  1. Наравно да се о овој теми може много расправљати, и добро је да се о томе говори, али многи ауторови предлози нису баш најсрећнији. „Дива“ би за неке од поменутих јунакиња (боље него „хероина“) било сасвим неумесно, јер се тај термин користи за истакнуте глумице и оперске певачице. Назвати прву жену која је постала академик, лекар или се прославила и истакла у многим другим областима, па и уметности (сликарству, вајарству) дивом не би баш било прикладно! Реченица где стоји „Десанка Максимовић је вероватно једини живи уметник оба пола“ прилично је несрећно срочена! Зар је тешко проверити оно што се напише, пре него што се пусти у дигитални живот? Парнас се пише великим словом, а знаке навода непотребно је свугде стављати! Можда мање тема одједном, показати шта се све зна у мање богатој смеши, биће јасније и надамо се. прецизније!

    13
    1
  2. Zahvaljujem na sugestijama. Prihvaceno.

    12
    1
  3. Zene velikani srpske kulture! Kad bi se kazalo heroji kulture onda bi moglo i heroine. A o divama da i ne govorimo. U tekstu ima mnogo tudjica a autor govori o unizavanju srpskog jezika: violentna produkcija, dubiozna teza, partikularnost itd. Bilo bi mnogo lepo kad bismo vise koristili srpske reci u svakoj prilici. To jeste znak prave kulture.

    14
  4. Hvala g Janicijevic, kao I uvek citam sve od vas sa uzivanjem.

  5. Разумем људе којима нове и непознате речи парају уши. Мени се реч ВЕЛИКАНКА допала, постоје паралеле, на пр партизан-партизанка. Језик је жив, непрестано се мења и обогаћује.

    Више пута смо били у ДОМУ ЈЕВРЕМА ГРУЈИЋА у Београду Светогорска 17. http://domjevremagrujica.com

    У овом дому-музеју, у салонима из 19ог века, међу сликама из тог времена, гледали смо представу “Мала црна хаљина” у којој маестралне Рада Ђуричин и Вјера Мујовић играју модну икону Коко Шанел. Између осталог, посетили смо и изложбу слика Паје Јовановића, 39 његових ремек-дела. У своје време, Чика Паја је направио портрете предака данашњих спиритус-мовенса дома-музеја : Лазара, Алека, Бранке и екипе.

    2
    7
  6. Израз „великанка“ ни по чему нѣје споран, сасвѣм је у духу српског језика и одавно је у рѣчницима. Има и пар лѣпих народних српских женских имена која се изговарају и гласе овако: Вèли(н)ка, Вèлис(л)ава. Је л да су и она баш сељачка и бљак? О вапијућој нѣписмености ауктора довољно су рекли Salus и Nani, па да се нѣ понављамо. Једино да ауктору као поклончић уручимо још неколико живописних српских рѣчи, забѣлѣжених од Бранка В. Радичевића, у изведби Ланета Гутовића: https://youtu.be/vWaUUhQ0GAg

    3
    4
  7. Да би ико био представник заштитништва правописарштине српског језика грчко-римског стандарда, потребно је да испуни мноштво услова. Ти услови су: да не пише кинеским писмом и језиком, арапским писмом и језиком… Да не меша бабе и жабе – хијероглифима на немачком језику, српском азбуком и корејским језиком, грчким алфавитом и санскрићанским језиком…
    Зашто је Блист кога „само писмени“ читају (дакле – половина) уопште узет на зуб због изражавања поред, рецимо, серије коју могу пратити и писмени и неписмени (дакле – сви) у којој су све жене са презименима у мушком роду – свака је на -ски, -чки? И то је правило грчко-римског стандарда, самим тим ми је чудно зашто нико не пише о правима жена да користе презимена по народном језику, у роду и падежу, онако како су презимена изговарали стари које није погодила вуковска преобразба језика и „књижевни“ станд+гард…

    6
    2

Оставите коментар