Желидраг Никчевић: Дритан-паша у „муртад табору“

Дританов „муртад-табор“ (који би могао да се зове и „тас на ваги“) указује нам се као сабласна институција оних који би да буду производ биографије коју ће сами себи писати, па доставити најближој амбасади

Желидраг Никчевић (Фото: С. Гарић)

Кад је фарса већ ту, да се присјетимо и трагедије.

Омер-паша Латас имао је врло озбиљну подршку најмоћнијих фактора тзв. међународне заједнице. Његова мисија представљала је велику наду у области људских права, уз стриктно обећање свеобухватних социјалних, економских и политичких реформи. Прави је тренутак за регионални преображај, да се коначно среде прилике у немирном кутку Балкана.

И изабрана је права особа. Добар познавалац домаћих прилика, скоро па фамилија – бивши Мића Латас из Јање Горе, сада ударна песница и спасилац Империје.

Каква је његова преговарачка тактика?

Знате и сами, јер сте читали Андрића: током преговора са Богданом Зимоњићем, да би га савио и смекшао, Омер-паша театрално скида сераскерски фес („а то што је без феса као да је на пола го“), па се онда и „крстом крсти као какав црквењак, навиклим покретима“). Браво, Омере! То ће да донесе доста српских гласова!

Све, дакле, до ситница разрађена физичка и духовна пантомима пребјега који нема моралне тачке из које говори и којем пристаје свака улога у властитом позоришту сјенки. Потпуно модерно, евроатлански, он жели „да буде све што човјек може постати и бити“, а ретроградни Зимоњић хоће само „да буде и остане оно што јесте“.

Андрић нам неумољиво предочава све што треба да знамо о протејској свијести великог реформатора. О његовој потреби да увијек буде неко други, да за своје циљеве искористи све што се искористити може, чак и бивше поријекло, матерњи говор и име, чиме и насрће на Зимоњића („под којим шкрипе и јецају дрвене степенице“) као на затворен град.

Пратећи најновије вијести из муртад-табора (који би могао да се зове и „тас на ваги“), ми и данас видимо његово муњевито мијењање регистара од ласкања и обећања до пријетњи и уцјена, његово неуротично, коцкарско повећавање улога пред „доброћудним и учтивим“ али и „увредљиво уздржљивим“ гатачким кнезом, у чијем лику се велики реформатор сусреће са притајеном снагом поробљеног народа.

Дритан Абазовић: Не треба нам српски већ европски свет

Како на ове реформске понуде реагује Зимоњић? Он, каже Андрић, само ћути. Он је попут станац-камена који је у земљи, и из те земље таман довољно видљив, без потребе за гестом и за ријечју. Он је, у ствари, народ који се у вјековној патњи научио да чека и који сад кроз Зимоњића притиска Латаса „целом тежином свога насмејаног ћутања“. Безизразно Зимоњићево лице не шаље нити жели да прими било какав знак који би га могао увући у некакво саучесништво или који би могао личити на неку, макар и тренутну везу са Латасовим свијетом. Знајући да праве везе не може и не смије бити – он те знакове просто не жели да разумије.

Укратко: Богдан Зимоњић нема баш никакав коалициони капацитет, не потписује никакве меморандуме о сарадњи. Не мора ништа да објашњава својој изборној бази, јер је свима све јасно као дан.

Дритан Абазовић (Извор: УРА)

Да не дужим причу: после одласка великог реформатора, експерта за сектор безбједности, инсталираног од стране најмоћнијих фактора тзв. међународне заједнице, остала су само згаришта. Пустош, немоћни људи суочени са очајем и ништавилом.

Ето зашто нам се Дританов „муртад-табор“ указује као сабласна институција оних који су свјесно свe конце покидали у охолом покушају да, не припадајући ничему, буду производ биографије коју ће искључиво они сами себи писати, па доставити најближој амбасади.

А роман јесте недовршен, у праву сте. И управо се довршава.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 18. 1. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар