Небојша Јанковић: Патријарх Павле и сећање на библијске призоре

Поводом дванаесте годишњице блаженог упокојења патријарха Павла објављујемо прилог о литији са његовим земним остацима и опелу које је одржано у Храму Светог Саве

Фото: Небојша Јанковић

Пре 12 година, 15. новембра 2009. упокојио се патријарх српски Павле. Сахрањен је четири дана касније 19. новембра. Аутор ових редова имао је велику срећу да буде у групи фоторепортера који су на дан сахране пратили литију са његовим земним остацима од Саборног храма Светог Архангела Михаила до Храма Светог Саве где је одржано опело. У присуству скоро милион људи, направио сам неколико стотина фотографија које сведоче о библијским призорима на београдским улицама.

Овај догађај има и своју кратку предисторију. Патријарха Павла сам више пута видео и с њим ручао у општој трпези љубави, са великим бројем верника, након Свете литургије на централној прослави Видовдана у манастиру Раваници (не могу да се сетим године, али сигурно деведесетих година прошлог века); прослави 600 година манастира Копорина у Великој Плани, 1. августа 2002. године, као и на освештењу зграде Епископског дома у Пожаревцу у лето 1999. године.

Небојша Јанковић (Фото: Лична архива)

Ипак, моја маленкост посебно издваја сећање на  веома срећан тренутак када сам са патријархом Павлом разговарао почетком лета 1992. године док је чупкао траву у порти београдског Саборног храма Светог Архангела Михаила. Сећање је трајно остало до детаља.

Али најпре ово. Дан уочи сахране, касно поподне 18. новембра 2009, тело Патријарха још увек је било у београдској Саборној цркви изложено за поклоњење и целивање. Био сам са другарицом у реду који се простирао, чак, и у Кнез Михаиловој улици. После скоро седам сати чекања и померања мало-помало, у сумрак дана ушли смо у цркву. Осећао се свуда пријатан мирис тамјана. Његово тело је било изложено ближе улазним вратима, а река народа му се побожно клањала и целивала његову одежду. Био је савршен ред и мир, а да није било неких ванредних интервенција оних који су дежурали унаоколо. Претежно су то били ђакони и студенти Православног богословског факултета. Све време и напољу је такође било све у најбољем реду. Када смо изашли из цркве већ је био мркли  мрак. Иако смо дуго чекали нисмо осећали умор, чак ни жеђ, а о осећају глади није било ни говора.

Фото: Небојша Јанковић

Дакле, о том мом срећном сусрету са оцем Павлом, које сам заувек запамтио, било је овако. После Цркве Светог цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, најчешће сам одлазио у Саборну цркву. Запалим свеће, а потом  свратим у продавницу Патријаршије да погледам какву нову књигу. Признајем, белетристику сам одавно престао да читам, стручну књигу понекад купим, а духовну литературу често, скоро увек.

Са капије из Улице Краља Петра I уђем у црквену порту, а тамо на први поглед нигде живе душе. Одједном у видокругу ми је скренуло пажњу налик човека у црном који чучи и нешто ради око дрвета. Погледам боље и сада већ видим монаха мени окренут леђима. У трен ми заигра срце. Није ово било који монах ово је патријарх Павле. Да, он је. Гологлав и само у мантији. Дакле, у клечећем положају чупка  траву око дрвета.

Сав озарен приђем.

– Помаже Бог, оче – кажем.

Он подиже главу према мени, лагано устаде и рече, онако кроз нос како је говорио:

– Бог ти помогао, синко.

Патријарх Павле (11.9.1914–15.11.2009). Фото: Profimedia

Сећам се, ако ме памћење не вара, да се тих дана Патријарх вратио са неког пута. Мислим да се вратио из посете Северној Америци, јер сам га питао, с обзиром на то да се Југославија распадала по свим шавовима, какве нам вести доноси?

– Е, мој синко, лоше, дакако лоше. Биће неприлика и патњи – одговорио је.

– Па, Бог је љубав, помоћи ће – кажем.

– Јесте, синко, Бог је љубав. Помоћи ће ако има коме.

– Како, па зар неће свима?

Патријарх Павле: Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника

– А ко данас тражи Божију помоћ? Ретко ко. А Бог тражи заједницу између себе и човека. Хоће да помогне, ако неко тражи. Ако притом води живот у Богу, каје се и прашта увреде које му се наносе. Хоће Бог да помогне али неће да нарушава човечију слободну вољу. Дакле, човек треба да хоће промене и да се труди и ради на томе, а Бог ће помоћи тамо где човеку понестане снага и не може више.

Тако он прича, а ја почнем да му постављам, сада схватам, сасвим непотребна и замарајућа питања. Ухватим у себи помисао која ми каже  да нисам можда почео да досађујеш оцу Павлу. А он, у оној својој доброти и прозорљивости, погледа ме топло и помало тужно и рече:

– Хајде, полако крени својим путем.

А, ја помало збуњен што ми није дозволио да му поставим још које питање, узмем благослов и  кренем нехотично корак-два према излазу из порте, па се сетим да сам заправо дошао да запалим свеће, па се брже-боље вратим и одем у цркву. После десетак минута патријарха Павла више није било у порти.

Фото: Небојша Јанковић

Дакле, тада је тако сасвим извесно текао кратак разговор са српски  Патријархом.  Седамнаест година после, 19. новембра 2009. било је сасвим друга ситуација. Иако сам закаснио, захваљујући новинарској легитимацији полиција, која је блокирала све прилазе Саборној цркви, дозволила ми је да се накнадно придружим фоторепортерима који ће пратити литију од Саборне цркве до Храма Светог Саве. У савршеној организацији тадашњег представника СПЦ за сарадњу са медијима ђакона др Ивице Чаировића, убрзо се показало да смо фотографисали и овековечили   библијске сцене испраћаја вољеног патријарха на вечити починак у присуству скоро милион људи.

This slideshow requires JavaScript.

Успут стварно нестварне сцене. Достојанствену литију, напросто свету литију, пратила је маса народа на улици, тротоару, балконима и прозорима… Не само Београд, као да је цела Србија била на литији.

Стигли смо до Храма Светог Саве. Једва пролазимо кроз стешњен шпалир народа који пут и литију посипају ружама и цвећем. У први редовима цео ондашњи политичко-војни врх Србије. Негде надоле, према споменику Карађорђу, видим некадашњег легендарног српског, југословенског и европског  кошаркаша  Дејана Бодирогу.

Дејан Бодирога (Фото: Небојша Јанковић)



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Кад Павле ходи

    Кад Павле ходи
    По земљи, по води
    Све нас води
    Ка Небу, ка Слободи

    Нешто ме вуче
    Ланац ми пуче худи
    Слободан од Јуче
    Чујем: „Будимо људи“

    Нек Павле води
    Ка Небу, ка Слободи
    Мир Божији
    Христос се роди!

    Момчило

    20

Оставите коментар