Млађан Беочанин: Кроз корону са Богом и ближњима

Доносимо једно потресно сведочење, баш онакво какво смо добили, од човека који је у новопазарској болници, са осталим патницима, преживео корону, преноси Владимир Димитријевић

Извор: iFam News – Србија

Болест и вечно здравље

Познати француски православни теолог, Жан Клод Ларше, нас подсећа на основне истине о здрављу и болести:„На овом свету телесно здравље може бити само крхко и пролазно. „Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, и цвијет њезин отпаде“ (1 Пет 1; Ис 40, 6). Све док човек живи на овом свету, његово тело, у својој актуелној реалности „земљаног“ (1 Кор 15,47- 49) и „душевног“ тела (1 Кор 15, 44 и 46) и даље је, због греха, подложно трулежности и мора да умре (уп. Рм 5, 12). „Наш спољашњи човјек се /…/ распада“ (2 Кор 4, 16); „наша земаљска кућа, тјелесни шатор“ треба да се „разруши“ (2 Кор 5, 1).

Стога Христос, лечећи људе болесне или немоћне у њиховом телу и враћајући им здравље, има у виду за њих нешто боље: да их дефинитивно ослободи трулежности и смрти васкрсавајући их после њихове смрти у њиховом телу које је Божја Моћ учинила нетрулежним и бесмртним и да им у том обновљеном телу као и души дâ истински живот у вечности. „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан. Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, /../, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима“ (2 Кор 4, 16 – 5, 1).”

Хришћанин који то зна – зна много. И у најтеже време може издржати. У наставку доносимо једно потресно сведочење, баш онакво какво смо добили, од човека који је у новопазарској болници, са осталим патницима, преживео корону. На сведочење и укрепљење, у доба рата корона тровањем.

В. Д. 

Сведочење из болнице

Осећања и добијања благовести Божије у болници у Новом Пазару, услед пошасти ковида

Рано је за процене, шта ми се дешавало  у болници, као и многима поред мене. Јуче 01.11.2021, сам изашао из болнице и дошао у родну Рашку, где сам се преврнуо на леђа, када сам хтео да ставим дрво у шпорет и при устајању сам опет пао уназад.

Нисам пре тога ништа јео, а у болници сам се измучио, физички и психички, када сам лежао са скоро мртвим људима, које су по целу ноћ, испред мене враћани у живот и остављани такви.

Када вам будем причао ужасе, видећете шта човек може све да претрпи и какве ужасе да гледа.

Мораш да једеш, где људи испред тебе умиру, мокре у канте, јер немају катетер, који су сами скинули или им спао и падају са кревета, уздишу мртвачки.

Било је испред мене, мог кревета, у касним ноћним сатима, око 3-4 часова падања, унеређења и свега, где сам непосредно присуствовао и учествовао, јер тренутно није било лекара и сестара.

Некада су сузе и смех, од очаја били непосредно и заједнички у мени, што је за нормалног човека, ненормално и немогуће.

Из једне ковид болнице

Рађање љубави, међу људима разних вероисповести, је тада било „живо“ да живље не може бити.

Године старости болесника,  нису ништа значиле, јер је осећај заједништва толико био јак, да смо сви ми лежећи на кисеонику са катетерима, делећи  хлеб, воду за пиће  и ако ко има мандарину, били једна душа, веровали у Бога или Алаха.

Сузе су ми као и молитва Богу, биле за све људе, који су се борили да још мало живе и гледали у инфузију и сваку кап, да ли иде у вене и у крв.

Сви смо били модри, избодени од разних игала, које су по неколико њих, без престанка биле у венама, шакама и још по негде.

Сестрице су се бориле за сваког болесника, колико су могле и лекари су били добри и озбиљни и ако сви млади до 35 г. највише.

Чаја и супе, нисмо видели у болници, јер се за то није имало услова и времена, људства је мало а болесника много. Храна је била проста, али по лековима многи су јели што од муке, што од осећаја, да морају јести  и масну крпу, ако нема друго, јер су имали осећај да морају да преживе.

Храна је била скромна, али хвала Богу чиста и проста, парче хлеба, парче сира или краставчић,  уз јогурт и неко мало јело у картону.

Крици и тешки  јецаји у црвеној зони болнице у Новом Пазару су се највише чули у касним ноћним и раним јутарњим сатима.

Сестрице су се највише бориле за нас, болеснике, јер доктора је било мало, многи су се разболели од нас болесника.

Ковид болница у Италији

Хвала Богу, нису се правиле разлике ко је Србин а ко муслиман, бар ја то нисам осетио. Нормално је, да су по мало били окренути према својим суграђанима, али су имали и љубави и према нама Србима, како они кажу Хришћанима,  који смо били у великој мањини, можда ја и један мученик Миодраг, који осам дана није око отворио, ништа јео, само је по некада да покаже да је још жив, ужасно крикнуо у ноћи око 4-5 ч. ујутро, што ми је доносило радост, да је жив и да се бори да преживи.

Задњих дана у болници сам се по целу ноћ, до јутра молио Богу, за нас у соби и све друге и пуштао  мојој браћи у соби Осману Пепићу,  који има 24 унука и скоро беживотном Миодрагу, лепог Моцарта, да их музиком подиже и лечи.

Моцарта и друге нежне животне песме из света љубави  – музике, су чули и други болесници у ближим собама  и сестрице, су се још мало пробудиле уз музику, коју су могуће ретко слушале и чуле, али по њима сам видео да им прија,  јер је лепа и лековита на невидљив начин.

Ћебади није било довољно и ноћи су биле хладне, да сам се укрштених руку, преко груди скупљен као лопта, грејао и дрхтао уз молитву Сину Божијем, Слатком Исусу Христу, да ми опрости грехе, помилује ме и помогне.

Ујутро сам, хвала Богу, када су ме уз моју молбу и одбијање да лежим поред, „отишлог човека“ , преместили у другу собу, због једног 1926. г. болесника, који је био „отишао„ како рекоше лекари, а нису га преместили у реанимацију, гледао птичице које су ми долазиле на прозор, да ме теше и гледао кроз крошњу дрвета испред болнице, Сунце мило, које ме је испуњавало у души и давало утеху, да ће све добро проћи.

Дани проведени у болници у Новом Пазару, су били толико тешки, да се то тешко може описати и није баш ни за причу и многима би се живот огадио, и ако је живот нешто најлепше, што је Бог дао човеку.

Хвала Богу, многи познати и непознати људи, су се јављали и слали помоћ у свему, што треба болеснику.

Фото: Танјуг/Лазар Лазаревић

Болница је мени донела тешке патње и многе сузе, али ми је донела  и дала животне пријатеље, друге вере и љубав према сваком човеку у Божијем смислу „живу љубав”.

Утисци су свежи, и могу рећи да сад све још више волим и осећам, да сам у дворишту моје родне куће у Рашки, грлио дрво и мазио греде дрвене, које су скоро постављене испред куће.

Куче од комшије „Хуго”, које ту живи само пет година, ме је осетило и очима са мном поделило међусобну љубав, што ми је дало потврду, да је све што је од Бога створено, једно, јер један је Бог.

Грожђе које је остало на гранама и крушке попадале по земљи у дворишту, су ме сачекале и нахраниле медоносним сладом.

Моја кћеркица Милица, душица жива, од Бога ми дата, само прати сваки мој миг и гледа да ми сузе буду обрисане и често заплаче са мном.

Лепота живота је у сваком тренутку и сваки човек, треба да буде свестан, да је живот само један и да је вредан да се испуни само љубављу према људима, што показује онда, да је у човеку и Љубав Божија.

Моја порука, сваком човеку јесте:

„Људи, будимо људи, а не нељуди и волимо једно друго, као самог себе”.

Бог ће све видети и на послетку који ће свакоме доћи,  Бог ће дати награду.

Извор: ФБ Александра Мирковића

Хвала и слава, нашему Богу у Једној Неразделној Светој и Светлој Тројици са Сином и Светим Духом, за сваку наду, веру и љубав, коју Бог даје без престанка, свакоме човеку, за његов спас, од смрти вечне.

Амин +++

2.11.2021.

Млађан Беочанин од Рашке

Уместо закључка

Прочитали смо драгоцено лично сведочење човека који је прележао корона тровање – не сам, него са многима. Било је ту и хришћана и муслимана, и верујућих и полуверујућих, можда и атеиста. Али – све су то били људи, и сви на једноме: тешко болесни, пред лицем смрти. Прети смрт, спасава Бог. А Богу се прилази љубављу и милосрђем, по речи Светог Пајсија Светогорца: „Онај који се плаши да, ради љубави Христове, жртвује своје телесно здравље и удобност, не може пронаћи духовно спокојство ни у овом, ни у будућем животу. Христа следи онај који је спреман да, због своје некористољубиве љубави, чак и свој живот преда за ближњег. Он је уистину велики херој, тако да чак и смрт бежи од њега, јер је он ниподаштава ради љубави. Он је победио смрт, и под надгробном плочом пронаћи ће кључеве вечности, он ће лако достићи рајско блаженство.“

О томе је сведочио и Млађан Беочанин из Рашке. Остао је жив да би сведочио о Животу.

Владимир Димитријевић

Опрема: Стање ствари

(iFam News – Србија, 7. 11. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Спас је само у Богу и само кроз њега, али док смо на овом свету, у овој димензији и обличју, морамо да се питамо одакле је ова пошаст дошла и да тражимо кривце за њу. Не може тек тако да прође неколико милиона смрти, све да је тај број и десет пута мањи!
    Зато ме последњих дана бодре сазнања да поједини сенатори у Америци роштиљају демоноликог Фаучија и, по мом суду, доприносе склапању врло веродостојне слике: вирус је изашао из кинеске лабораторије, а тамо извођено „стицање функција“ финансирано је из САД, за шта је одговоран Фаучи.
    Има ли неко бољу претпоставку?

    14
    1
  2. Фантастична исповест. Колико ли је само долара добио да га овако улепша и објави под својим именом?
    Сваки боравак у ОИН је потресан и мучан и прочишћујући за душу. Има ту још пуно детаља који су требали да прођу редакцију и контролу, јер пуно има дезинформација и преувеличавања, АЛИ, нека је Млађану из Рашке на драгост да је схватио да смо сви људи од истог Бога и да поделе прави ђаво кроз неке слабије људе не би ли нас делио и покушао контролисати.

    П.С. Вирус као категорија живота не постоји. Не може уједно да нешто буде и живо и неживо а да пре почетка 20 века није постојало. Истражите мало која индустрија је била у развитку крајем 19 века

    9
    5
  3. @ Scribtor
    Мени делује као искрена исповест, јер у фокусу нема узрочник, који је довео до просветљујућег Млађановог искуства, него управо ону “нематеријалну честицу”, што стоји на антиподу, овог на први поглед суманутог наратива. Наратива, који нам наводно мења животе. Дође тако неки наратив, притисне прекидач и промени нам животе тотално а, ми шта ћемо, гледамо вести, чекамо да нам јаве да се прекидач врато у првобитни положај, па да и ми можемо да се вратимо у наш првобитни зомби мод.
    Непомјаника је у овај материјални свет поставио Господ Бог да му служи. Служи му тако што је нама увек на корист, прискочи нам у помоћ кад год се одметнемо са козје стазе на коју нас је Господ поставио. Што смо даље од стазе то је Непомјаникова помоћ нама већа.

    13
    1
  4. Господи помилуј!

Оставите коментар