Духовна хајдучија: Муке науке

У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Али, професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје

Рембрант, Час анатомије доктора Николаса Тулпа, 1632. (Извор: Википедија)

„Верујем у науку“.

Да ли је оправдано овако рећи, или реченица сама по себи представља контрадикцију? Апотеоза науке у супротности је са самим њеним принципима. Света Scientia представља се као нека врста праведног и мудрог божанства, а научници као њени првосвештеници и жреци, обдарени моралном и интелектуалном супериорношћу.

Наука је људска делатност, па тиме обележена и истим слабостима и недоследностима као и човек сам. Током векова владавине позитивизма и научног мишљења развила се и критика науке, па се стално настоји да се наука саобрази принципима који би је учинили објективнијом, а њене резултате веродостојнијим. Ипак, то је могуће само у извесној мери. Наука није аутономна и свевидећа сила, већ је зависна од личних и друштвених околности у великој мери.

1. Финансирање

Научна истраживања не могу да се спроводе без логистике, о којој год науци да је реч. Средства се обезбеђују путем грантова који стижу од државе, вандржавних или наддржавних институција (нпр. Европске уније) или компанија. Постоји податак да у западном свету око 60% истраживања финансирају компаније које у њима виде комерцијални интерес. Стога, постоји опасност да ће научник, или група научника, саобразити своје резултате очекивањима компаније, јер од тога зависи и њихова егзистенција и научна каријера. Не мора то бити масна превара, довољно је не узети довољно у обзир податке који не говоре у прилог од компаније фаворизованом закључку (нпр. дејствима или нуспојавама неког лека), довољно је да постоји некаква методолошка недоследност (нпр. нерепрезентативна контролна група или занемаривање зависних варијабли). Чак и пре овога, избор научниковог непосредног поља истраживања зависи од тога да ли ће уопште моћи да га спроведе. Услед економске или друштвене климе његово потенцијално важно истраживање уопште се неће ни узети у обзир. Слично ствари стоје и са истраживањима које финансирају државне институције или пак нека независна, добротворна или слична друштва. Извођење истраживања зависи од тога шта се дефинише као потребно, корисно, релевантно.

Духовна хајдучија: Бити у праву или бити у Истини

Непосредна одлука о додели новца може да зависи, рецимо, од неколицине људи која седи у канцеларији, прегледа пријаве и документацију и „сече“ поверени јој колач по принципу: „ове може и неко други да финансира – одбијамо, овај има доста радова – одбијамо, ово није политички коректно – одбијамо“.

2. Научна и академска заједница

У великој мери, рад научника везан је за универзитете и институте који имају одређену репутацију засновану на традицији, изворе финансирања, своја периодична и друга издања. Претпостављамо да су у питању тврђаве рационалности, морала и научног поштења. Ове институције су, међутим, високо компетитивне, нису лишене сујете, суревњивости, егоизма, међусобица, и нису независне од политичких, економских и друштвених утицаја. Нема сумње да су професори запослени, рецимо, на неком државном факултету већином часни људи који не доносе судове ван својих компетенција, али чак и они центрипеталном бирократском машинеријом могу бити усисани у дискутабилне поступке, или бити њихове жртве.

3. Квантификација научног доприноса

Покушај да се научни допринос учини мерљивим и репрезентативним имао је, свакако, за циљ и да се ова врста суревњивости умањи а разлози напредовања у академској заједници представе објективним. Међутим, квантификација може да буде веома опасна и далеко је од стварне објективности. О чему се ту ради? Професор (или доцент, или научни сарадник) обавезан је да за реизбор у исто или избор у више звање има одређени учинак: јасно одређени број радова у јасно кодификованим часописима. То га, међутим, по више основа ограничава: он не може тек да се бави оним што жели и што сматра својим позвањем, већ најпре мора да води рачуна о томе где ће и у ком року то моћи да објави. Уколико се бави неком локалном или историјски скученом тематиком, имаће далеко мање могућности да објављује у међународним часописима. Уколико се бави темом за коју је тешко наћи изворе (нпр. о њој нема много или нема уопште писаних извора, или су тешко доступни, или је неопходно претраживати архиве, или обезбедити превод са мање познатих језика) биће му потребно далеко више времена него научнику који се бави актуелном, модерном темом. Апропо, и у науци постоји „мода“ и „демоде“ област, али се ово елитистички назива релевантношћу. Коначно, ако се намерио да пише капитално дело, тешко да ће се то моћи у квантификаторској трци за поенима.

Његов педагошки учинак такође може бити (зло)употребљен. Премда студенти имају право да оцењују рад својих професора, учинак њиховог оцењивања опет је у спрези са дневном политиком. Омиљени професори могу остати без посла – мишљење њихових студената неће се узети у обзир ако и само није „релевантно“. Политички и идеолошки ставови могу такође бити разлог за сечу глава – професори се налазе на мети студентских акција, па некад и повлаче са посла, ако, рецимо, одбијају да се обраћају свом трансродном студенту заменицом коју је он/она одабрао/ла, или га зову именом које му пише у индексу уместо одабраним. Или уколико тврде да је пол стварна, постојећа категорија, а не друштвени конструкт (рецимо, случај Кејтлин Сток/Kathleen Stock, који није усамљен, а за сада је без епилога). У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје, па је добила прилику да сазна монструозне бирократске техникалије тог прогона, а није први пут да се овај систем примењује. Разлози за примену бирократске дробилице, међутим, могу да буду и лични анимозитет надлежних у комисијама за избор професора, па и углед и подршка коју неки научник ужива у јавности. Довољно је да се неко од надлежних позива на техничку непотпуност поднетих доказа о научном доприносу („фали ти један папир“), да се изгуби време и професор пробије рок. Онда се изабере с намером доведени противкандидат, рецимо, османиста који у својим радовима доследно пише „аксер“ уместо „аскер“ за припадника турске војске ( реч „asker“ и у персијском, па и у модерном турском језику значи – војник).

Милош Ковић: Дискриминација, сукоби интереса и – Косово

4. Peer review и цитираност

„Пир ривју“ је независна рецензија научног рада од стране другог/других научника. Она може бити услов за штампање рада у часопису (у угледнијим часописима је обавезна) и за добијање гранта. Требало би да се таквом рецензијом потврди релевантност неког научног рада, јер га оцењују стручњаци који се баве истом или блиском облашћу. Она, међутим, успорава процес објављивања радова. Можда нећете моћи да је добијете ако су ваше колеге заузете неким другим задацима, или уколико је мало стручњака за вашу област. Премда је рецензија најчешће анонимна – може да постоји сукоб интереса: на пример, ваш колега се, својим сопственим радом, кандидује за исти грант или часопис па му не иде у прилог ваша позитивна рецензија. Како је крајња одлука на уредништву или уреднику часописа, а пуно је радова са добрим рецензијама, на крају се мора направити некакав избор, а мало ко би се усудио да каже да су одбачени радови – лоши; о њиховој „publish or perish“ судбини одлучује готово – случај. Некадашњи уредник Лансета (Lancet), Роби Фокс (Robbie Fox), питао се да ли би ико приметио када би заменио хрпу папира на којој пише „за штампу“ оном на којој пише „одбијено“. У шали је говорио да се у Лансету примљени радови баце са врха степеништа – па који падну на приземље – њих објаве. Методолошке недоследности могле би се отклонити, неки сматрају, када би читав поступак од постављања хипотезе до закључка извело неко независно тело – а колико би то успорило представљање научног рада јавности, потпуно је јасно. Сведоци смо, међутим, да се ова тежња за објективношћу занемарује на рачун брзине (а мишљење о томе јесу ли разлози томе трговачки, или спасавање светске популације, узрок је вакцинационе шизме).

Цитираност такође зависи од области којом се научних бави, доступности његовог рада, а и ту се подаци „фризирају“ по систему ја теби – ти мени, нарочито у мањим научним заједницама. Примера ради, уместо да цитирате, рецимо, Стојана Новаковића, цитирате колегу који га цитира; нема везе што је део текста који сте цитирали оригинално Новаковићев. Њему и тако није потребна цитираност, а вашем колеги јесте, баш као што ће сутра бити потребна вама.

Математичар Стојан Раденовић: Нисам научник, ја сам само истраживач

5. Демократизација и елитизам

Разуме се да данас научник има могућност да свој рад напросто објави на интернету, ван свих утабаних путева и препусти га општој и лаичкој критици. Једини мотив за то могла би бити жеља да се рад учини доступним, да поступак ширења достигнућа демократизује; али ту ће се сусрести са научним елитизмом: остаће, у основи, невидљив. Без благослова научне заједнице, без реликвијара (списка радова у релевантним публикацијама), стропоштаће се у тамни вилајет теоретичара завере, непроверених извора, сумњивих кредибилитета.

6. Свеприсуство и ексклузивност

Научници су у незавидној позицији: с једне стране, од њих се очекује да се баве искључиво својом струком. С друге, пошто се и јавно и самоделегирају као елита једног друштва, од њих се очекује да се баве и различитим актуелним темама, које су можда и ван оквира њихове компетенције. Тешко је у томе наћи меру, јер научник је – то јест, требало би да буде – целовита личност, а због природе свог статуса не би ни смео да остане незаинтересован за питања од општег интереса. Но и несклоност друштвеним питањима и присуство у јавности могли би му се једнако обити у главу.

7. Немерљиве категорије

У покушају да се научна делатност учини егзактном и упоредивом, губе се из вида чињенице које су изузетно важне, а нажалост (или, можда, на срећу) – измичу квантификацији. Ту спадају поштење, част, лична храброст, доследност, скепса, способност да се призна и исправи грешка, алтруизам, одговорност у личном и јавном деловању, самокритика, па и машта, далековидост, свестраност, ширина духа. Како каже Небојша Катић, неопходно је у јавни простор вратити осећај стида – поражавајуће одсутан и у науци, тако да изгледа да је рационалност коначно појела моралност, па сада прешла и на храњење собом самом.

Небојша Катић: Умирање стида

Коначно, религиозни однос према науци је парадокс рационалности. Морамо бити свесни њених ограничења ако желимо да објективно проценимо њене доприносе. Наука не би требало да стрепи од лаичког суда нити да се подсмева глупим питањима „крезубог“ света – најпре јер је то противно њеној суштини (по природи ствари у корену науке је запитаност), а онда јер ни сама није ослобођена људских слабости. Паушално позивање на науку (као некакву далеку, неразумљиву, али апсолутно свезнајућу и апсолутно непогрешиву силу) зато је једнако опасно као и потпуна сумња у њу.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

16 replies

  1. Храм
    (Што више знам)

    Што више знам
    Више сам сам
    Тужнији сам
    Што више знам

    Што шира слика
    Ужи је рам
    Краћи је улар
    И тежи ам

    Што више мислим
    То мање знам
    Крећем ка себи
    Да градим храм

    Момчило

    35
  2. Ovo detaljno i iznijansirano predstavljanje naucnih principa i premisa danas svakako je empirijski utemeljeno, bar tako izgleda. Jasno je da oblast nauke trpi nekakvu metamorfozu. Sto se pre razvije svest o tome i sagledaju stvarne okolnosti za naucne poslanike bice lakse i brze napredovanje na ovom polju. Nezavisnost u teznji ka objektivitetu i dubljem analitickom pristupu jos uvek postoji kao opcija ali je cena veoma visoka. Ipak, osecaj je nezamenljiv.

    12
  3. Ovde se radi o stvarima spoljasnjim nauci, njenoj birokratizaciji i usmeravanju ciljeva.Do koje mere oni mogu biti deo pitanja nauke je sporno, osim ako se bavite filozofijom, pa znate koje su okolnosti konstituisali ovaj svet kojim dominira, ne nauka, vec tehnika i iza nje skrivena nauka, a koji zajedno zahtevaju birokratizaciju.Jedan filozof je u tome video, ne suprotnost, vec dovrsenje metafizike.

    Elem, kvantifikacija, to mu dodju, jedna od mojih omiljenih tema, plusevi i minusi za komentare:))) Na prosli tekst „Duhovne hajducije“ sam u deset recenica sazeo dva semestra filozofije nauke

    nema cinjanica van teorije, teorija odredjuje sta su cinjenice koje treba ispitati
    eksperiment ne pobija teoriju ukoiko ne postoji druga teorija koja vise objasnjava, logicki je koherentnija i bolje se uklapa u paradigme (ovo je vazno kada se misli da to sto darvinova teorija ne objasnjava neki slucaj, pobija tu teoriju, ne pobija je, potrebna je druga teorija, bolja, a „bozija intervencija“ nije pojam koji se moze uklopiti u postojecu paradigmu.Jos veca greska je kada se neki slucaj uzima kao pobijanje necega i istovremeno dokaz neceg jos manje poznatog npr. gradjenje piramida i vanzemaljci)

    Medjutim, taj komentar ima vise minusa nego pluseva i duplo manje pluseva od komentara koji se povrsno dotice ove teme i vise je pohvala nego razvijanje teme.Podsetio bih i na raspravu o „Banovic Strahinji“ gde sam napisao sjajno, mada mozda malo zahtevnije objasnjenje pesme, i dobio manje pluseva od komentara „…profesor nam rekao da je pesnik tako hteo“, kao da su pesnikova htenja i druga mentalna staja bitna za pesmu.Konacno, u jednom slucaju je duplo vise puseva od mog komentara dobio komentar koji je trazio da se moj komentar ne objavi iz razloga koje sam pobio sve do jednog, a jedan od njih je bio i moja anonimnost koja je, kao sto vidimo prisutna i kod „Duhovne hajducije“.Ah, da, uvek dobijem vise pluseva na narodnjacke komentare, nego na filozofske.

    Vecina mojih komentara su izvodi iz nekih sirih teorija (ovo ne vazi za prosli komentar na „Duhovno hajduciju“ koji je prosto podsecanje na ono sto sam ucio), uprosceni i pisani sa ciljem da vidim koliko se neke daleke metateme mogu povezati sa sadasnjsnjim dogadjajima.Zato bi svako ko cita moje komentare (5 redovnih i 5 povremenih), osim @Zorana Nikolica (Valjevo), on ce da me hvali i nervira :))), a posebno minusari, mogli da opisu kako ih dozivljavaju.

    10
    15
  4. Kljucna teza u prethodnom komentaru jeste o smenjivanu teorija na osnovu pobijanja prethodnih i etabliranja novih. To je ujedno i perspektiva iz koje se utemeljeno moze sagledavati i problem, koji se prepoznaje u temi teksta Duhovne hajducije, obrazlozen na osnovu, cini se, veoma lucidno definisanih kategorija i principa. Ali upravo je rec o tome na cemu se zasnivaju „nove“ teorije i cime su sve uslovljene. Svakako da je „apsolutna“ nezavisnost nauke uvek predstavljala utopiju i trazila licne zrtve ali politicko-ekonomski postulati naucnog istrazivanja danas dovode u pitanje motive kao i metodolosku „upravljenost“ na predmet (istrazivanja). Spreman sam donekle da korigujem sopstvenu tezu o izvesnom preumljenju naucne svesti i prihvatljivom mi se cini polaziste teoriskog konstrukta o „dovrsenju procesa“, izvesnom ishodistu. Ali to me priblizava drugoj – da svaki epilog podrazumeva izvesno opadanje (vrednosti).

  5. @Sotir zvani Djubre

    Наравно да је у питању довршење и пропаст метафизике. Пре него што и сама пропадне, свеколико око себе ће упропастити. Јер је заузела ЈЕЗИК као место и садржај свог довршења, свог самопотврђивања, наравно, јаловог… Техника је духовно мртворођенче науке коју је је магијска метафизика, кроз навикност обешчашења језика, наметнула као прворођеног “ миропомазаника “ цивилизације која се пројавила као КУЛТУРА. Врховна, свеобухватна теорија, врхунска самобмана метафизике подметнута магијским ритуалом фаустовског потписа уметности и философији као симулакрум постојања… Баналност и малограђанштина којој је техника неопходна као штака, “ трансхумано “ помагало, како би муцали барем у безобалној празнини коју метафизика “ порађа “ празнећи ЈЕЗИК од смисла…
    Плус за Sotira, плус за Djubre, дакле два плуса од мене због доживљења Ваших коментара 🙂

    19
  6. Философија, и наука уопште узев, када се класификује и поспреми у ладице, када јој се прикаче референце, и прилијепе етикете спремна је за архив, музеј, подрум или за гробље. Смјестите јој мртво трупло по свом избору. Корисна је још за час анатомије. Кад Искра Божаствена згасне, залуд све.

    Ако се неко Научником може назвати, онда је то наш Никола Тесла. А одакле је Тесла црпио инспирацију? На њега се може односити Његошева: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“

    Чак и они који су изабрали тамну страну и окренули леђа Богу (и стоички трпјели), као Ниче или Стивен Хокинг имају већи магнетизам од продавача магле (за велики новац) какви су били Дарвин или Аншајн. Млаки. Бог их је одавно испљунуо.

    „По плоду се дрво познаје.“

    А нашег честитог Милоша допаде задатак да чисти Аугијеве штале у земљи Страдији. Ако је могао Херакле, може и Милош. Само напријед Обилићев имењаче. Храбро и мудро.

    19
    1
  7. Rast naucnog saznanja je drugo voliko pitanje filozofije nauke.Da li se znanje akumulira ili raste samo unutar paradigme (Kun).Da li je Njutnovo objasnje gravitacije bolje od Aristotelovog, ili se u okviru grcke paradigme nije moglo ni pojaviti.Kada je Arhimed formulisao svoj cuveni zakon, on je za Grke objasnio jednu pojavu, ali oni nisu mislli da se na isti nacin moze objasniti cela priroda, putem matematickih odnosa.Zastupnici teorije o paradigmama, smatraju da su paradigme neuporedive.

    Kada neko uzme da cita komentare, sta zeli da cita: parole, cestitke i pozdrave, svoje vlastito misljenje kod drugog, nesto novo i drugacije?

    Vise bih voleo da su minusari ostavili neku kritiku, prihvatam sve!!!!

    15
    1
  8. Основна теорија у космологији је Ајншајнова општа теорија релативности. Теорија која се односи на микросвет је квантна теорија. Оне се међусобно искључују. То значи да можда ни једна није исправна. Оне искључују бога, творца свега без икаквих доказа да он не постоји.

    11
  9. @Sotir zvani Djubre

    Поштовани Сотире,
    мада латиничне коментаре (осим часних изузетака) обично игноришем, поготово ако су предуги, Ви сте ме заинтригирали. Сматрам да сте начели неке интересантне теме. Поставили сте нека права питања. Жалите се да добијате минусе. Лично мислим да минусе не добијате зато што се неко не слаже с Вама, већ због Вашег релативно конфузног излагања. Мора се уложити одређени напор, да би се неко удубио у Ваш текст. Поготово што видим да водите рат и са граматиком. У овом времену инстант производа, то се не сматра квалитетом.

    Ако сам једном Хокингу, који је изјавио да „не види шта би Бог могао да ради у Свемиру“ (колико се сјећам, он је име Божије писао малим словом) ипак признао луцидност, сматрам да нисам једностран. Ниче ми је (на неки начин) драг, па ми је тим жалије што је изабрао погрешну страну.

    А о Дарвину и Анштајну немам ниједну лијепу ријеч. Дарвин је обични фалсификатор. То у и доказала савремена испитивања генетског материјала. А „bozija intervencija“, односно „креационизам“ је само друга страна исте медаље. Као Кока Кола и Пепси. Као Звезда и Партизан. Нека се будале имају око чега свађати. Дарвин јесте правилно уочио прилагодљивост околини. Али само унутар исте врсте. Не постоји квалитативни скок између врста. Генетика побија Дарвина.

    А што се тиче Анштајна, његова улога је била још мизернија. Господарима новца је требао неко ко ће избацити „етер“ из науке. Анштајн је био само портпарол те групице моћника. Успио је да Теслина открића чекају сто година да изађу на свјетло дана. Али ништа не може вјечно остати скривено.

    А што се пирамида и ванземаљаца тиче… Пирамиде су ту. Чврсто стоје на овој нашој напаћеној планети. И свједоче. А како су изграђене? Ја не знам. Неки кажу да су их градили робови. Неки кажу напреднија цивилизација, која је у међувремену уништена. Ви их повезујете с ванземаљцима…

    Лично мислим да ћемо до правог одговора релативно брзо доћи. Наравно, ако се не самоуништимо. И тиме ово питање препустимо некој будућој цивилизацији.

    Да завршим цитирајући почетак Вашег коментара: „Ovde se radi o stvarima spoljasnjim nauci, njenoj birokratizaciji…“

    Ово ме подсјећа на нека прошла времена кад су говорили да је комунизам добар, али не ваљају људи који га примјењују.

    Од Бога Вам сваго добро желим!

    22
  10. @Sotir zvani Djubre
    Не верујем да имате неких минусара, једноставно или налетите (као у песми o Бановић Страхињи :)) или заслужите. Волим што користите израз философија (а не филозофија) и волим када својим размишљањем покажете дубину философије (објашњење графита на зиду), не прија ми када имате став философија је све и свја (то је оно као када неко објашњава лаику зашто је социологија важна, јер да јесте важна прилична је вероватноћа да би он тога био светан).

    Драгоцен сте коментатор, имате став, ерудицију, а критику шта бисте могли да побољшате могао бих да Вам дам тек после одиграног баскета.

    11
  11. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Vama je bilo zabranjeno da se obratite, molim Stanje stvari da izbrise komentar :)))) Ako oduzmem Vasa tri plusa iz, kako ispadne po Vasem komentaru, sazaljenja prema zabludelom filosofu, nista ne ostane :))))

    @Momcilo

    Ovo o cirilici je bez veze! Sami pisete na engleskom, a on je daleko od cirilice! Dao sam gomilu para da nabavim knjigu iz Hrvatske, a ona sigurno nije na cirilici.O knjigama na engleskom da ne pisem. Ovo o gramatici je zestoka uvreda :)))) Priznajem da imam suvise umetnutih recenica i recenica u zagradama i da u poslednje vreme brljam sa zarezima, ali ispravno gramaticko pisanije mi je uvek bilo zastitni znak i u osnovnoj i u srednjoj skoli!

    @Jovan P

    Neocekivano, Vi ste najkonkretniji i najkonstruktivniji!!! Oprastam Vam „pobedu“ glede „Banovic Strahinje“ i pusticu Vas da izadjete iz male :)))) Filosofija jeste sve i svja, teologija je bila deo filosofije mnogo pre hriscanstva, a npr. danasnjim problemom medicine kao ideologije iilti biopolitikom Fuko se bavio pre 50-60 godina.Sto se basketa tice, posto su svi poceli da dobijaju koronu, prestao sam da igram pre vise od godinu dana i eksplodirao u tezini! Tako, kada omrsavim-moze. Sada sam neupotrebljiv.

    Idem ja gradom i „kolega“ basketas mi dobacuje:“Pogledajte ljudi, nekada najbolji basketas, a sada tesko pokretni debeljko!“ Rekoh:“Na zalost, tacan je samo drugi deo recenice.“

    11
    3
  12. Фм Хегел радио 88’8 мхз
    Жеље, честитке поздрави
    Песмом “ Ко то каже, ко то лаже, да мислити исто је к’о бити, та зар ћемо Осећање крити “
    поштованом Сотиру на здравље да је повратак на баскет терене и губитак килограма не би ли метафизика била на добитку…

    16
    1
  13. @Sotir zvani Djubre
    Видим да су моје опсервације имале ефекта. Почели сте прегледније писати и добијати више плусева. И сам користим превише уметања, заграда… Покушавам упаковати много на мали простор. Нешто као „јапански канистер“ од литар у који се може наточити пет литара. А кад и расположиво вријеме за писање буде прекратко, остане понека запета вишка или мањка.
    Не знам како стоје ствари са осталим колегама коментаторима, али ја у вама видим потенцијал. Надам се да нећете схватити као увреду, ако кажем да имате добру моћ запажања. Самим тиме знате поставити права питања. За одговоре ће вам, ипак, требати мало више искуства.
    А што се писма тиче: србски обично пишем ћирилицом, а енглески увијек енглеским алфабетом. Неки га не разликују од Гајеве латинице („гајице“) коју користе Хрвати и Словенци. Понекад користим и тзв. „ошишану латиницу“ , коју и Ви преферирате.
    Најрадије бих користио варијанту ћирилице, коју користи Гремлин на овом сајту. Ипак мислим да је прекасно да на тај начин експериментишем. „Стар се пас не учи лајати.“

    Нажалост, одосмо далеко од теме. А тема је „Муке науке“. „Духовна хајдучија“ је ову тему толико јасно опсервирала, да скоро ништа не бих могао додати.

    Можда бих само промијенио наслов. Умјесто „Муке науке“, ја бих (можда претенциозно, а можда пророчки) овај чланак насловио „БОЛЕСТ И СМРТ НАУКЕ“. Тада би Рембрантова слика „Час анатомије…“ још више дошла до изражаја.

    Смрт Свете Scientiae би отворила капије колонама ходочасника. Данашњи тиранин би постао будући светац. Говорило би се: „Како нам је лијепо било, док је наука цвјетала.“

    Ако мене питате, увијек дајем предност култу (упокојених) светаца у односу на култ живих владара.

    11
    1
  14. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Grupa autora:“Biblija“, deo treci: Sv. Sindjelic:“ Od tradicionalne do savremene filozofije nauke“ PDF. Uz knjigu dobijate i CD Bube i Jale :)))

  15. U svom poslednjem komentaru sam naveo tekst Svetozara Sindjelica koji na tridesetak strana razmatra istoriju filozofije nauke koji se moze naci na netu, pa koga interesuje…Svetozar je bio divan covek, dobiti kod njega manje od deset je bilo na granici moguceg. Meni je rekao:“ Niste trebali toliko da ucite“ :)))

    @Momcilo

    U ova dva teksta „Duhovne hajducije“ nisam izneo ni jednu svoju misao, vec ukratko ponovio sta sam ucio iz filozofije nauke.Zato su i zanimljivi minusi, nisu dati meni, vec celoj jednoj disciplini.Kao sto napisah, moji komentari su izvedeni iz sirih teorija, mozda zato zvuce konfuzno (O-SADASNJENJE, DO-SADASNJENJE, OD-SADASNJENJE, ispred-iza :)))) sve to zahteva sire konteste, ali bi komentari bili predugi i promaseni na kraju krajeva), ali obicno komentarisem tekstove koji imaju filozofsku problematiku, vrlo cesto sasvim staru, ali je ona suvise uproscena, pa pokusavam da je ucinim vidljivijom.Ono oko piramida niste razumeli, napisao sam da se iz neznanja o tome kako su ih ljudi napravili, ne moze zakljuciti na nesto sto jos manje znamo i naveo primer vanzemaljaca.

  16. @Sotir zvani Djubre

    Прочитао. Компакт цд – а ниђе нема. Сада морам да мењам парадигму, појмовни, категоријални апарат, да би моја нова хипотеза чија велика вредност стоји у томе што предвиђа ђе је компакт цд, револуционарно, дисконтинуално реорганизајући моје искуство о Вашем искуству које сте ми подарили у виду коментара, упоређујући сама себе са евиденцијом последица које се ваљају иза Ваше теорије дате у коментару, а које су у ствари нове, због нове парадигме, а у ствари су старе, јер ја своју парадигму могу да редукујем на Вашу, ако себе не видим као пасивног колекционара знања из чињеница које јесу у искуству, већ као активног, отвореног ума, поперовог релативно дедуктивног индукционисту, “ може да бидне ал’ не мора да значи “ – тог појмовног типа, је л’ да, али нужно у специфично уским оквирима ( грамофонске плоче, касете, у уесбеови не долазе у обзир ), што све бива далеко од ИСТИНЕ, а то и јесте смисао науке – предвиђање и погађање, никако ИСТИНА…

    Понекад се плашим веродостојности и ИСТИНЕ, којом испуњавам своје коментаре. Нисма достојан тога, Господ Свеблаги зна, рашта ми таква искушења…

    Али је заиста радост и задовољство, са Вама, поштовани, дијаложити. Чувам Вас у својем Духовном искуству и сећању на то искуство. Тога у науци нема и не може бити. Богу слава и хвала на томе.

    6
    3

Оставите коментар