Креатори актуелног поретка вешто су искористили једну од човекових највећих слабости: потребу да се „буде у праву“. Та је потреба јача од жудње за истином, за слободом, за разумевањем света у којем живимо

Фото: Духовна хајдучија

У данашњем свету изгледа да је најтеже признати да – ниси у праву.

То и није чудно ако је човек у позицији да, због тога што је „у праву“, има одређене привилегије или користи, спроводи одређене одлуке (да не кажемо „мере“), креира правно, политичко, културно окружење у којем људи живе. У овом случају не мари ни ако човек зна да није у праву, важно је да се понаша као да јесте.

Но, какву улогу ова врста истрајавања у погрешном има за обичног човека? Појава, која је у психологији описана као когнитивна дисонанца, подразумева мимоилажење између реалности и нашег мишљења, погледа на њу. Конфликт између чињеница и нашег неодговарајућег калупа за њих може да изазове велику нелагодност; она се продужава и појачава уколико тврдоглаво остајемо при неадекватном обухвату чињеница – а чини се да је та упорност пре правило, него изузетак.

Данас присуствујемо невероватној, готово карневалској, хипертрофији негирања чињеница које се супротстављају званичном погледу на стварност. Будући да ни јавно саопштене истине (сем неколико општих мантри) нису увек сагласне, а дисонантне информације цуре посредством алтернативних извора и појединаца који држе до људске и професионалне части, било би логично да се у свеопштој конфузији и несагласју чињеница, држимо опрезно. Парадоксално, људи су острашћенији него икад.

П(л)андемијска егзалтација такво је стање ствари до крајности оголела. Има огавне перверзије у томе да је у доба владавине разума сумња до те мере прокажена да се мора ућуткати, а јавни простор цензурисати и дезинфиковати од преиспитивања. Они који сумњају морају се деградирати, обезличити, дехуманизовати и свести се на животни облик какве бесловесне бубе, која се онда мирне душе може згазити.

Извор: real-leaders

Креатори актуелног поретка вешто су искористили једну од човекових највећих слабости: потребу да се „буде у праву“ – чиме се човек самопотврђује и заправо хоће да покаже да је паметнији од саговорника (и остатка света, уосталом). Та је потреба, рекло би се, јача од жудње за истином, за слободом, за разумевањем света у којем живимо – жудњи које су саградиле свет какав нам је данас познат, од његових технолошких, до друштвених и филозофских система.

Разуме се, не треба заборавити ни људску склоност конформизму који може бити згодно умешен са жељом да се буде у праву. Посебно је пријатно и банковном конту корисно бити у сагласју са званичном политиком, друштвеном и финансијском елитом.

Некад је слепо држање наученог става до те мере у нескладу с истином да је потребно извести праву вербално-мисаону вратоломију да се поткрепи аргументима (обично танким, неуверљивим и недоследним). Када то не успе, обично се прибегне позивању на ауторитет (и сам заузет истом вратоломијом) или бљутава, овештала фраза – „Имам право на своје мишљење!“ У близини се увек нађе неко ко ће на ово реплицирати још израбљенијом недуховитом формулом: „Мишљење је као ду*е – свако га има.“ Апропо, баш ова метафора није необична у овој, задњицама загушеној, ригидној аналној фази човечанства прљавијег него икад, а опседнутог хигијеном. Уосталом, све је ово тачно. Свако има право на мишљење, па и на погрешно мишљење, али има право и на увиђање грешке, промену мишљења, на преумљење – но, рекло би се да се мало ко овим потоњим правом служи. Изгледа да је лакше злостављати стварност и здрав разум не би ли се чињенице утерале у припремљено мишљење.
Ту долазимо до чвора: преумљење подразумева и промену понашања, иначе бисмо и даље тонули у лаж. А промена понашања, макар у когнитивном смислу, тражи покајање.

Извор: Позив истине

На шта би данас наишао Св. Јован Крститељ када би загрмео – „Покајте се, јер долази Царство небеско“, у данима када је и промена мишљења својеврсна, секуларна бласфемија? Вероватно би и њега неко налепио „свачијим правом на мишљење“. Или „no regrets“ тетоважом, натписом на мајици и томе слично.

Зашто је, дакле, покајање тако тешко? Није ствар само у томе да нисмо испали паметни колико смо веровали да јесмо, нити у (да останемо при аналним метафорама) нужди да се сада и почисти оно што се изметало док се „мислило“, нарочито ако је то загадило околину.

Покајање и преумљење, наиме, подразумевају да наше способности нису довољне да разумеју каузалитет света, али да „имамо право“ и на опроштај докле год се трудимо да сазнамо истину, и докле год у томе следимо пут општег, не само свог личног добра. Ван нашег скученог погледа, дакле, постоји апсолутна истина и апсолутно добро, постоји пут који ваља да следимо колико смо год у стању – а то је оно са чиме бесни мали егоиста данашњице не може да се помири.

Духовна хајдучија: Свако је могао и још увек може и више и боље

Апсолутна Истина, апсолутно Добро, Пут и Живот… Бог? Личи? А баш им је било лепо без Њега.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)

Categories: Преносимо

Tags: Духовна герила, Духовна хајдучија, конфликт, покајање, психологија, човек