Милош Ковић: Дискриминација, сукоби интереса и – Косово

Тражим само непристрасну и компетентну комисију, која ће проучити моје стручне резултате и утврдити да ли испуњавам услове за избор у звање редовног професора, или за протеривање са универзитета 

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Прочитати своје име на насловној страни „Политике” није мала ствар. Утолико више, када се у наставку истог текста наводи („Филозофски факултет тврди да нема прогона Милоша Ковића”, 3. 11. 2021) да сте „можда вук у јагњећој кожи”, да „вршите” „политизацију процедуре” за свој избор у професорско звање на Филозофском факултету у Београду, да износите „неистине којима се нарушава углед” ове установе, да „неки доводе у питање чак и професорово родољубље”, да „предлажете” „савез двеју независних држава Републике Србије и републике Косово”, да „нудите” „Косову независност”, да „предлажете” „измену Устава Србије да би КиМ могао да функционише као независна република”. Ово је, међутим, само део измишљотина у том кратком новинарском чланку.

Можда је „Политици” био потребан један такав текст на насловној страни, као противтежа сасвим другачије интонираном чланку Живојина Ракочевића („Ковићев косовски суд”), објављеном, у истом броју „Политике”, при дну осме стране (видети тај чланак испод овог текста – прим. Стања ствари)?

Можда је ово поклон „Политике”, тачно на петогодишњицу моје сарадње као колумнисте у рубрици „Погледи”? У сваком случају, време је да читаоци чују и другу страну и да прочитају, после оптужби, и по неку чињеницу. Они ће ми опростити због улажења у појединости академских закона и процедура. Јер, овде је реч превасходно о кршењу правних норми. Универзитетска јавност препознала је да је у основи свега политички прогон. То ће, међутим, у овом чланку у потпуности да буде изостављено.

Насловна страна Политике за 3. новембар 2021.

„Политика” је и пре пет година, када сам биран у звање ванредног професора писала, додуше не на овакав начин, о тадашњем покушају да будем, заједно са још двоје колега, избачен са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Доценти и ванредни професори, наиме, на сваких пет година пролазе кроз процедуру избора у више звање, реизбора или удаљавања са универзитета. Само редовни професори запослени су „на неодређено време”. Интересна група, предвођена професором др Николом Самарџићем, тада нас је систематском опструкцијом факултетских тела довела до тога да су нам истекли уговори о раду и професорска звања. Проф. др Данијел Синани, тадашњи в. д. декана, хтео је да нас удаљи из наставе, па нам је нудио да пређемо у Археолошки институт.  Ми смо, уз подршку својих колега, успели да се одбранимо, али је потом са посла на сличан начин протерано још троје непослушних професора – Александар Фотић, Маја Николић и Небојша Шулетић. Факултетско Изборно веће одбијало је да изгласа непријатељске реферате о њиховом раду, који су стизали са Одељења за историју, али веће, по статуту, нема овлашћења да промени комисију која те реферате пише. Зато су временом свима истекли уговори о раду и наставничка звања.

У међувремену, зато што сам јавно бранио своје колеге, као и проф. др Миру Радојевић, чије се протеривање такође припремало, припадници ове групе професори Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић и Влада Станковић тужили су ме суду за „повреду угледа и части”. Поднели су укупно осам кривичних и парничних тужби, са готово истим текстовима, којима траже да им платим 4.000.000 динара, као и судске трошкове. Победио сам у парници са Радошем Љушићем, али су остали процеси и даље у току.

Први основни суд одбио тужбу Радоша Љушића против Милоша Ковића

Данас је, после пет година, на одељењу опет дошао ред на мене. Покренута је процедура за мој избор у звање. Имам све, врло прецизно дефинисане стручне услове за избор у звање редовног професора. На Филозофском факултету се научни и педагошки резултати кандидата процењују на катедри, одељењу, Кадровској комисији и Изборном већу. Уколико су испуњени услови, расписује се конкурс за више звање. Ништа од тога се није догодило у мом случају. Једни критеријуми важе за мене, а сасвим други за моје колеге. То је у директном сукобу са забраном дискриминације у напредовању, према члану 34. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду.

Упркос члану 40. Закона о општем управном поступку и члановима 30. и 32. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду, Самарџић, Стојановићева и Станковић (Љушић је у пензији), који су у очигледном сукобу интереса, одбијају да се изузму из процедуре мог избора у звање. Штавише, Самарџићевим гласом на катедри донета је незаконита „одлука”, без икаквог увида у моје резултате, да се покрене процедура за избор у звање једног ванредног професора. То је предложио проф. др Харис Дајч, који је и сам у сукобу интереса због дуге историје јавних сукоба са мном. При томе он је чак себе именовао у комисију за писање реферата. Њен састав у потпуности је непријатељски према мени и у њој нема ниједног стручњака за Општу историју 19. века, коју предајем и о којој пишем. Већина на одељењу, гласовима оних који су у сукобу интереса, усвојила је Самарџићев и Дајчов „предлог”. Кадровској комисији њен председник проф. др Миомир Деспотовић, за чијег деканског мандата су протеране моје колеге, предао је материјал у коме се, за разлику од осталих кандидата за избор у звање, не помиње моје име и не наводе моји уредно пријављени научни резултати. Комисија је, уочивши додатне процедуралне пропусте, такав предлог одбила. Све се сада враћа на катедру и наставиће се у децембру, са циљем да ми коначно истекне уговор о раду и наставно звање.

Према члану 128. Статута Филозофског факултета, једини ко може да Изборном већу предложи непристрасну и компетентну комисију је декан. На том положају данас се налази Данијел Синани. Он одбија да то учини и тврди да је све учињено по закону. Њега, о трошку факултета, саветује иста адвокатска канцеларија која у судским процесима против мене заступа Самарџића, Стојановићеву, Љушића и Станковића. Синанија и Деспотовића она је чак на суду именовала као сведоке тужилаца. Сазнајем да је, пошто се то прочуло, факултет (Синани) променио адвокатску канцеларију, али она га још заступа у одбрани пред тужбама које су поднели Александар Фотић и Маја Николић. После свега, Синани се сакрио иза јавног, непотписаног саопштења „Управе”, тела које не постоји у статуту факултета, препуног измишљотина и оптужби на мој рачун. Тај документ „Политика” је опширно пренела.

Јован Пјешчић: Зло и право

Лопта је сада опет у дворишту декана Данијела Синанија. Његова обавеза је да штити законитост рада установе и радна права запослених, а не да следи приватне интересе Николе Самарџића и његових пријатеља. Тражим само непристрасну и компетентну комисију, која ће проучити моје стручне резултате и утврдити да ли испуњавам услове за избор у звање редовног професора, или за протеривање са универзитета. На понижавајуће компромисе који ми се увелико нуде, нећу пристати.

Мислим, на крају, да је бесмислено да се браним од напада анонимних турбопатриота са интернета, који су, захваљујући „Политици”, постали референтни извори информација о мом раду. Овај непознати господин бриселских афилијација већ неко време на друштвеним мрежама, са посебном систематичношћу, шири измишљотине о мени. Он и „Политика” су, међутим, на овај начин коначно објавили постојање „Пројекта за реинтеграцију Косова и Метохије”, који је сачинила група стручњака Покрета за одбрану Косова и Метохије, предвођена проф. др Слободаном Самарџићем. На томе сам им захвалан. Позивам зато све читаоце да прочитају овај документ на интернет страници Покрета. Нестрпљиви смо да чујемо све примедбе, похвале и сугестије у стручној расправи за коју се спремамо у наредним месецима.

План за реинтеграцију Косова и Метохије у правни поредак Србије: Ни предаја ни разграничење

Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду и заступник Покрета за одбрану Косова и Метохије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 11. 2021)

Живојин Ракочевић: Ковићев косовски суд

На универзитету се сви бирају на један, а само Ковић на други начин, па се тако све претворило у апсурд: комисију за избор у звање редовног професора изгласавају они који су га тужили и чекају судску пресуду

„Нећу ја да говорим, нема смисла. Боље да студенти осете, чују, да сами испитају шта се овде дешава, да извагају нијансе које су им потребне за доношење закључака”, говори један професор на Газиместану. У расклиманом аутобусу он ће заједно с њима годинама обилазити заборављене људе, наставнике, порушена црквишта, споменике Унеска, домове културе… Завршиће у призренској болници након тровања храном и с љубављу говорити о лекарима Албанцима иако је, малочас, стигао из српског гета – од понижених и запостављених. Све ове године, укључујући и пандемијске, тај европски човек троши да прати Видовдан и његове грачаничке програме и ноћи по скромним домовима косовских Срба. Протекли Видовдан био је гост Даринке Јеврић. То је почивша песникиња која је остала са својим народом и језиком, жена која је у Приштини, након општег прогона и бежаније 1999. године, одлучила да животом посведочи сваку реч своје поезије.

Сигурно је да су и други, као наречени професор, путовали, говорили, писали, расправљали, злопатили се по болницама, бивали претресани и сумњичени од полиције, али се само од малобројних тражило да посведоче животом, породицом и положајем своје речи, дело и идеје. Наишао је тренутак да у те малобројне ступи јунак ове приче, професор опште историје новог века на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.

Милош Ковић на Газиместану 2021. (Фото: КоССев)

Академска каријера, научни радови, честитост и рад са студентима изгледају беспрекорно, али има нешто што његовим колегама смета и због чега је предат суду и осудама, а његова напредовања постала су предмет јавних расправа и дебата. Укључили су се ставови о НАТО-у, Јасеновцу, Косову, политика, пизме… На универзитету се сви бирају на један, а само Ковић на други начин, па се тако све претворило у апсурд: комисију за избор у звање редовног професора изгласавају они који су га тужили и чекају судску пресуду! Дакле, сада су добили прилику да му пресуде на факултету, за случај да на редовном суду изгубе. Има ли у свему овоме неког вишег смисла, зашто се Ковић издвојио међу десетинама других и због чега је постало важно хоће ли тај вечито осмехнути професор остати међу својим студентима и колегама на универзитету?

На првом месту он не зна да ћути, јасно и прецизно артикулише своје ставове, не подилази ни властима ни опозицији, несклон је компромисима када су основни национални интереси у питању, сила и моћ га мало занимају, његово Косово је оптимистично, његово тумачење косовског завета је победничко. У свему што ради има вишак срчаности и научну аргументацију, болује од мањка идеологије, понекад има историју у табанима… Уз све то Ковић има један фаталан недостатак: способан је за дијалог! У тој особини сабрале се његове среће и несреће „јер, ми не говоримо само речима, ми говоримо читавим животом”, тврдио је Борислав Пекић.

Професор Милош Ковић са студентима у Грачаници (Фото: Лична архива Милоша Ковића/Спутњик)

Изгледа да су многи препознали говор живота и небројене могућности дијалога које се одатле могу отворити. То се види и у широком кругу оних који потписују петицију за његов опстанак на универзитету. Посебно су занимљиви гласови који долазе са места где се живот, дух и култура налазе у међупростору опстанка и нестанка:

„Професор Ковић изузетно доприноси чувању и промоцији наше историјске и културне баштине на Косову и Метохији, како научним и стручним учешћем у публиковању историјске грађе тако и својим критичким текстовима, апелима и популарисањем споменичког наслеђа међу студентима и сарадницима”, огласио се из Високих Дечана јеромонах Петар Ројевић.

Због свега реченог требало би избегавати пресуђивање Милошу Ковићу јер оно што је њему данас у табанима могло би се сутра „судијама” наћи у глави, срцу или научним радовима.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 5. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Поштовани професоре Ковићу, само Ваше име МИЛОШ обавезеје Вас да истрајете, да победите.
    Ништа лакше није било чувеном Милошу Обилићу на СВЕТОМ КОСОВУ.
    На Вашу срећу и несрећу свих Срба, Ви данас водите КОСОВСКУ БИТКУ У Београду!

    18
    1
  2. Претпостављам да анонимни или са лажним именима интернетски србски нацијоналисти оптужују познатог историчара да је издајник. Неки досадни Предраг оптужује Ковића на Јутјубу да је Сорошев сарадник наводећи цитат из предговора књиге Дизраели и Источно питање. Тај србски јунак се не разуме у стипендије за студирање.

    6
    4

Оставите коментар