Да се чињење зла прилично тешко може правно укалупити показује и случај покушаја прогона професора Милоша Ковића са Филозофског факултета
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
Покушај прогона професора Милоша Ковића је пример за то да се чињење зла прилично тешко правно калупи, а да починиоци зла теже да се сакрију иза колективних органа попут „управе“, „одељења“ и сл. Ако зло не успе, а верујемо да ће професор Ковић и Филозофски факултет бити одбрањени, саучесници у чињењу зла ће тврдити да су били проморани. Коловође ће чекати нову прилику за пакости, тешећи се да су претходно отерали са факултета бар троје стручњака и спречили већи број младих људи да бране докторске дисертације.
Добар пример незграпног уклапања зла и права јесте саопштење за јавност „Управе“ Филозофског факултета.
Ако прочитате текст Статута филозофског факултета, приметићете да у њему не постоји појам „Управа“ факултета. Напротив, изричито је предвиђено да факултет заступа декан, а у оквиру овлашћења које декан одреди, факултет заступају и продекани и секретар. Oсим заступања факултета, декан Данијел Синани одговара за законитост рада Факултета (чл. 202. алинеја 3. Статута). Поред декана, Филозофски факултет има савет, те разна већа и комисије од којих нико нема овлашћење да представља факултет (што значи ни да издаје саопштења за јавност), нити одговара за законитост рада факултета.
Click to access Saopstenje_Uprave_FF.pdf
Дакле, саопштење за јавност је могао да изда само декан Данијел Синани, покушавајући да се сакрије иза „Управе“.
Уколико је на било који начин учествовао у сачињавању или изгласавању поменутог саопштења (или даљем прогону професора Ковића), неспорно да се стичу услови за отказ уговора о раду секретара факултета, господина Слободана Иванеже. Јер, ако декан Синани сутра може и да се правда да „није најбоље разумео прописе“, то за господина Иванежу – као дипломираног правника – не важи. Све и да господин Иванежа никада није полагао правосудни испит и да је заборавио све што је учио на факултету, просто је немогуће да не зна за институте искључења и изузећа присутне у парничном, кривичном, управном и вероватно сваком процесном закону на планети Земљи. Чак и ако у то поверујемо, немогуће да не зна шта значи захтев „непристрасности“, када је реч о органима који одлучују о правима других лица.
Ценећи позиције и продекана – др Марка Јанковића, др Наташе Јовановић Ајзенхамер и др Милана Станчића и уважавајући да они можда „немају делегирану надлежност“ у материји прогона професора Ковића, те да немају правна знања о томе зашто неко попут Николе Самарџића не може да одлучује о правима др Милоша Ковића – за очекивати је да су им бабе и деде читале причу о Eри и кадији и/или песму Урош и Мрњавчевићи. Ако јесу, онда би требалo да знају да и пасивно учешће на месту продекана у покушају прогона др Милоша Ковића баца мрљу на њихове каријере, а такве мрље не перу ни Нобелове награде.
Даље тврдње из саопштења о регуларности и редовности процедуре, те немогућности декана да изабере Комисију за писање реферата услед искључиве надлежности Одељења за историју у „регуларној“ процедури (регуларна процедура је изгледа слање мејлова са необразложеним предлогом који се уснио Самарџићу и ко не одговори тај је или пристао или тај је шуга, а ако „одељење“ предложи Гаргамела и Пинокија за чланове комисије – декану су везане руке) не заслужују озбиљан коментар.
Аутор је дипломирани правник
Categories: Разномислије
Ваистину!