Како изаћи из политичког пакла Црне Горе, из непрекидних, на дневном нивоу, самозаплитања? Чак прљања лика народа коме припадамо?
Фото: С. Прелевић/АФП
Политика у Црној Гори јесте пакао. Говорим из перспективе реципијента. Немогуће је не питати се постоји ли елементарно, на инстинктивном нивоу, механизам самосазнања и сагледавања ефеката дјеловања у заједници код бројних крајње високо експонираних професионалних политичара. Црна Гора данас представља политичко чвориште које дјелује неразмрсиво. Али, мени се чини да заједница грађана ове земље треба да погледа ка двама супротстављеним системима који јесу традицијски и дјелатни у политичком простору Црне Горе. Из ове ситуације се напросто мора изаћи. Политички и социјални простор ове мале земље се мора умирити.
Најприје, јасно је да и Црна Гора као дјелатни културни, па онда и политички изолат, треба демократску владу. Никада је није имала. Мјера демократије је брига и пажња за сваког грађанина. Политички естаблишмент би требао да својим погледом обухвати сва политичка стријемљења. Пажња за све у овом црногорском историјском политичком садржају више и изразитије него ма гдје у околини тражи и претпоставља хришћански осјећај и мисао – утемељеност главних носилаца политичког живота. Главних чинилаца одлучивања. Само такав састав може показати капацитет за превладавање оволике количине напетости и оволике количине антагонизама. То политичке формације са дводеценијским трајањем и оваквим испољавањем свакако не могу. Оне обитавају у клупку.
Влада Црне Горе (Фото: Твитер налог Владе Црне Горе)
У животу сам присуствовао разговорима јако озбиљних упућеника који су успијевали и исказивали спремност да разговарају о тачкама у којима се сустичу и додирују главни религијски системи свијета. О ономе што им је заједничко.
Како изаћи из политичког пакла Црне Горе, из непрекидних, на дневном нивоу, самозаплитања? Чак прљања лика народа коме припадамо?
Главна одлика низа медијски високо експонираних политика је настојање да се сруши противник. Низ политичких личности које се више пута седмично појаве у медијима одаје утисак да настоје на рушењу ставова политичких противника на начин да искључиво учвршћују сопствено гледиште и врше утицај на сопствене сљедбенике. О освајању простора, придобијању, нема ни говора. То казују употребљени квалификативи. Телевизијске станице у ударним терминима саопштавају најприје лоше појаве.
Тешко је разумљиво да човјек који се професионално бави политиком не докучи да је његово искључиво говорење о лошем, његово оцјењивање и опажање лошег, крајње дискредитујуће за њега као судионика политичког живота. Када бисте два пута седмично на телевизији говорили само о својим извјесно добрим резултатима, срушили бисте себе – заситили би јавност и гласачко тијело. И не бисте добили нову шансу. Тешко је повјеровати да политичар који добија тако озбиљан простор и чијој конференцији за медије тренутачно хрле новинари не разумије да је мјера уздржаности гарант за постизање ауторитета. И у најмањем колективу.
Здравко Кривокапић (Фото: Лука Зековић/Вијести)
Медијском сценом Црне Горе господаре упадљиво предимензионисане личности. Егоцентрици удружени, у основи, у секте. Реплике комунистичке партије у политичкој методи – свакако са другачијим идеологијама. Бројни репрезенти политичких структура (никако не говорим о чланству) исказују снажну вољу за моћ.
Црна Гора треба политичара чија је хришћанска врлина услов капацитирања демократске накане да погледа сваког. Такав демократски образац на овоме тлу оптерећеном грађанским ратом 1941-1945 и касније, заправо је супротстављен комунистичком идиому који је ускратио сваку могућност овој земљи да изађе у свијет и нађе своје мјесто у свијету. Истински да пронађе своје мјесто.
Ову ситуацију која политички простор Црне Горе чини пренапрегнутим, а то ни једна заједница не може издржати, видим као погубну за земљу која само физички и по културној прошлости припада Средоземљу. Свађе, ситничарења, нестрпљење. Тешке ријечи о комшијама. Хоће рјешења одмах.
Градња дипломатија код неких (од нас редовно потцјењиваних сусједа) се дуго и мукотрпно остварује у два главна корака. Једно је дневни политички исказ државних предводника који може бити мање или више успјешан, мање или више утемељен. Друго је аналитички поступак на коме се заснивају дугорочни политички циљеви. Формирањем библиотека. Учењем. Школовањем кадрова. Помним, системским праћењем политичких, али и културних токова. Неки сусједи већ излазе из до јуче обавезујућег насљедног модела – да се за дипломатију одређује и регрутује кадар из „добрих“ комунистичких кућа. Или партијских чланова и приврженика. О управи да не говорим.
Да сам икада дошао у ситуацију да учествујем у телевизијским дуелима о прошлости или политикама у Црној Гори (што је немогуће), никада себи не бих дозволио да изричем искључиво осуђујуће оцјене о поборницима мени супротстављених па и неприхватљивих идеја. Или историјских појава. Одвећ често сам имао прилике да овдје (на пр. емисија „Начисто“) чујем научнике, истраживаче, универзитетске наставнике који о појавама казују искључиво цијенећи аргументе и идеолошке позиције једне стране. То је могло тећи до потпуног негирања лоших чињења са друге стране. Пружићу примјере. Ја налазим и дубоко сам увјерен да је покрет југословенских комуниста са његовим настављачима у наше вријеме учинио драматично велике штете нашем народу. Тешко поправљиве. Али ја никада нећу рећи да немам разумијевање за динарског горштака који је физички изнио тај покрет током Другог свјетског рата доносећи Југославији апсолутну власт комунистичке партије. То што је то била грешка – то је други пар рукава. Ја вјерујем да је тај динарски сељак имао разлога за незадовољство краљевином. Чак вјерујем да ју је рушио углавном свјесно. Тако исто када се говори о сукобљавањима у Црној Гори послије Великог рата. То је често третирана тема. Увијек бих пришао са свијешћу да је на обје стране учињено пуно тешких дјела. Међутим, изрекао бих и став да такве појаве нису и не би требале бити разлогом за међусобна раздвајања и сукобе.
Црна Гора у политици треба налажење мјере готово хришћанског капацитирања – сагледавања политичких прилика и стријемљења, те отварања пута налажења заједничких именитеља. Они се могу познати, а свакако је главни (који јесте темељан за умиривање овог простора) чињеница њене државности.
Горан Комар (Фото: ИН4С)
Господин предсједник црногорске владе проф. Здравко Кривокапић води путем ван система градње култа личности. То на источном Балкану скоро да није виђено. Када је у неколико нама видљивих прилика дјеловао, исказивао је потпуну одлучност. Бранио је институције. Он јесте отворио простор за измирење и чини ми се подсјетио на личности из прошлости које нису изговарале тешке, оловно тешке ријечи. Нема их много код нас.
Categories: Разномислије
Није проблем у “политици” него у црногорцима.
2/3 Срба се расрбило на том простору, не желе српско уједињење.
Свако ко хоће да остане Србин мора жељети присаједињење Србији и поистовјећивати се са Србијом. Све друго води у расрбљавање
Њих занима да могу да се осјећају супериорно у односу на Србију, да узимају паре од српских туриста и уцјењују Србе додатним пријетњама СПЦ.