Родољуб Лазић: О монаштву, свету и радости

Није пожељно ни духовно корисно да монаси/монахиње буду у контакту са светом, осим колико је неопходно, а нарочито не да се саображавају овосветском начину мишљења и понашања

Фото: ТикТок

Једно сензационалистичко, можда и злонамерно, објављивање видео снимка са дечјег рођендана пре месец дана је узбуркало духове и изазвало оштре расправе у црквеној и нецрквеној јавности у вези са питањем да ли монашка лица могу учествовати на световним прославама, играти на њима и певати разне световне песме, па и оне са еротском садржином. Иако се, с обзиром на интензитет полемике, а и необичност овакве појаве у црквеном животу, очекивало да ће се овим поводом огласити и неки црквени великодостојник, па можда чак и сам патријарх, (који је, хвала Богу, познат као неко ко брзо и ангажовано реагује на разне актуелне теме, од црквених, преко политичких, па до спортских), то се није десило. Колико ми је познато, из црквених кругова реаговао је један свештеник и неколико богослова на друштвеним мрежама. И сви они су стали на становиште да такво понашање можда јесте необично, али да то „није ништа страшно“, јер „и монахиње су само људи“, „испољиле су један аутентичан и нелицемеран облик понашања у датој ситуацији“ и „животну радост, на коју су позвани сви хришћани, па и монаси“. То је, отприлике, и у најкраћем, био најчешћи наратив поменутих богослова. С друге стране, они су у омаловажавајућем и прилично оштром тону (уз неизбежно импутирање да је свако неодобравајуће расуђивање уједно и осуђивање) критиковали све оне који налазе да овакво понашање није у складу са монашким етосом. Дакле, не рачунајући „обичан“ црквени народ, лаос, који је у својим реакцијама био поларизован, нико од архијереја СПЦ  није изнео свој став о овом догађају. На основу тога се могао стећи утисак  (имајући у виду поменута позитивна реаговања појединих богослова) да је за Цркву овакво монашко понашање прихватљиво. И управо то, утисак (не реалан став) да СПЦ не налази неке озбиљне замерке оваквом понашању, јесте разлог да погледамо детаљније какав је став и учење Цркве о монашком живљењу и, у вези са тим, о односу монаштва и света.

Најпре о томе да ли су монаси и монахиње „као и сви други људи“, односно хришћани, што се провлачило у готово свим позитивним коментарима на поменути догађај. Епископ Никодим Милаш у својој књизи Православно црквено право вели:

„Од клира  уопште, а исто тако и од верних световњака, разликују се у Цркви калуђери. Калуђерство је постало у односно (релативно) каснија времена, и према објетима (заветима) њиховим, Црква је нарочитим законима нормирала њихов положај у Цркви“ (стр. 230).

На разним Васељенским и Помесним саборима донети су канони који се тичу само монаштва, њихових права и обавеза (Четврти васељенски сабор – канони 3, 4, 7, 8 и 16, Шести васељенски сабор – канони 40 – 49, Седми васељенски сабор – канони 17-22 и Девети помесни сабор – канони 1-7).  У Номоканону посебно поглавље је посвећено монаштву, a положај монаштва, његова права и обавезе, био је предмет и државног регулисања у средњовековној Византији и другим православним земљама. Епископ Милаш указује на то да се монашки постриг по учењу Светих Отаца и учитеља Цркве сматра Тајном и упоређује га са светом Тајном крштења и светом Тајном брака (стр. 709). А на страни 711. каже:

„Чим су веће обавезе које неко добровољно и при потпуној свијести прима на себе, тим је већа и одговорност његова, кад прекрши те обавезе. Ово важи поглавитим начином за калуђере, којих је живот сасвим различит од свега осталог друштва и код којих се сматрају као тешки гријех и такви чини на које се код осталих вјерних једва и пажња обраћа. Кад се калуђери добровољно и уз свечану заклетву обавезују да ће проводити свети живот, то код њих мора се строго осудити сваки поступак који је противу те светиње, а канони за сваки такав њихов поступак подвргавају их десетострукој казни од оне која се за исти поступак прописује за особе које се на такав живот нијесу обавезале.“

„Калуђер се не смије бавити свјетовним пословима, војничким, политичким, цивилним и другим сличним… калуђер не може ни кумовати дјетету на крштењу“.

Монашки живот у манастиру регулисан је манастирским уставом, којим су уређени сви аспекти тог живота. На основу правила св. Василија Великог сачињени су касније у Православној Цркви манастирски устави (типици), од којих су најпознатији Јерусалимски, Студитски и Атонски. Студитски типик, с краја 8. века је, по речима епископа Милаша, легао у основу свих каснијих манастирских типика, наравно, уз прилагођавања у складу са посебним месним и националним приликама и околностима. Студитски типик, вели еп. Милаш, представља основу и Хиландарског типика Светог Саве, као и типика Кијево-печерске лавре, а преко ње и свих руских манастира у каснијим временима. Као што се из свега реченог може видети,  монаштво је посебна „институција“ у Цркви и за монахе и монахиње важе и на њих се примењују  друге, строже, него ли на клир и мирјане, норме живота и понашања, које произилазе из њихових добровољно преузетих завета. Дакле, монаси нису (не би требало да буду) као сви други људи или као сви други хришћани.

Света три јерарха (Фото: Викимедија)

Што се тиче односа монаштва према свету, општепознато је да је монаштво настало у периоду након престанка гоњења Цркве, као радикална хришћанска реакција  на „симбиозу“ Цркве и света и, последично,  на снижавање критеријума и идеала хришћанског живљења. Монаси су се одвајали од света, који, њему инхерентном (по речима светог Јована Богослова)  „похотом тела, похотом очију и гордошћу живљења“ представља супротност Богом установљеном и благословеном начину живота. „Не љубите свет и оно што је у свету“, јер је свет огрезао у пали, страсни и огреховљени, модус живљења и као такав био спотицање и препрека за сједињење са Богом.  Свети Јован Лествичник, велики монашки ауторитет Цркве, који се прославља четврте недеље Часног поста, у 3. глави свог чувеног дела „Лествица“, намењеног поучавању монаха, каже: „Када се удаљиш од света ради Господа, не треба више да одржаваш никакве везе са светом, како не би испало да се потуцаш ради задовољења својих страсти. Када си се одвојио од света, не дотичи га се више, јер се страсти лако враћају. Ева је против своје воље истерана из раја, а монах добровољно напушта свој завичај. Она би да поново окуси од дрвета непослушности, а овај би се неминовно подвргао искушењу од сродника по телу… С великим трудом и подвигом стиче се поштена и сређена нарав, и оно што је с великом муком стечено, може се изгубити у једном магновењу Јер „зли разговори кваре добре обичаје“ (1. Кор. 15,33), разговори светски и непристојни. Ко се, по одрицању од света, среће са мирским људима или живи у њиховој непосредној близини, он или мора да се заплете у њихове мреже, или прља своје срце, мислећи на њих, или, ако се непосредно и не прља, , онда осуђује оне који су прљави, па се тако, посредним путем, с њима прља и сам“.

Други велики аскетски писац, Свети Исак Сиријски поучава:

„Колико се човек удаљава од разговора са људима, толико се удостојава смелог, умом својим, разговора са Богом. И по мери у којој одсеца од себе утехе овог света, удостојава се радости Божје у Духу Светом. И као што рибе умиру од недостатка воде, тако умно делање, које потиче од Бога, ишчезава у срцу монаха који често проводи време са људима који живе у свету“. (8. подвижничко слово).

А Свети Симеон Нови Богослов каже:

„Остави сав свет и оно што је у свету, само се прихвати блаженог плача, само оплакуј своја зла дела, јер су те она лишила Творца свих – Христа и заједнице са светима Његовим. Само се о томе старај, ни о чему другом. Чак и тело твоје нека ти буде странац. Очи држи спуштене, као онај који је осуђен на смрт, и увек уздиши из дубине срца. Лице своје само сузама омивај“ (19. Божанствена химна).

Свети Јован Златоуст:

„Заиста су манастири куће плача: тамо су власеница и пепео, осамљивање, тамо нема ни смеха ни мноштва световних брига, тамо је пост, лежање на земљи, тамо је све удаљено од мириса крви, буке, метежа и људске сујете.“ (14. беседа на Прву посланицу ап. Тимотеју).

Свети Василије Велики:

„Ко је збиља себе припремио за подвиге добродетељи, тај се одрекао света и свега што је у свету, тачније, ко се распео свету, тај је умро за свет и све што је у свету, било то родитељи или браћа или рођаци у трећем, четвртом или даљем колену“ (Подвижничка правила онима који се подвизавају у општежићу и у отшелништву, гл. 20).

Исти:

„Треба се уздржавати од било каквог хумора и шале, јер се многима, који се тиме баве, дешава да греше против здравог разума, пошто душа, када се забавља смехом, губи сабраност и чврстину ума. А неретко се ово зло, постепено се увећавајући, окончава сквернословљем и крајњe неприличним понашањем. Тако су неспојиви међусобно трезвеност душе и  комедијашење.“ (Подвижничка правила онима који се подвизавају у општежићу и у отшелништву, гл. 12).

Свети Тихон Задонски овако поучава монахе:

„Из манастира излазити, а особито у села и градове одлазити, за монаха је веома опасно и саблажњиво. Зато без крајње нужде из манастира не излази и у световне куће не улази. Иначе нећеш се онакав вратити какав си изашао. Људи падају не само телом него и срцем, и умом, и очима. Боље је пасти ногама неголи срцем и очима. Пази на то.“ (Јустин Поповић: Монашки живот по Светим оцима, стр.112).

Ево и мишљења светог Силуана Атонског о монасима и свету:

„Знам монаха који је, кад је био млад, заобилазио села само да се не би саблазнио. А недавно је пуна два сата усрдно посматрао свет и лично ми је рекао да га је заволео. Ето колико може да се измени душа монаха и да се обрати свету. А био је седамнаестогодишњи младић када је дошао у манастир и у обитељи је провео 35 година. Из овога се види колико се треба бојати да се не угаси у нама онај огањ који нас је побудио да оставимо свет и заволимо Господа.“ (Архимандрит Софроније: „Старац Силуан“, стр.339, издање ман. Хиландара 1994. године)

И у самом чину монашког пострига, разумљиво, видљиво је, и наглашава се,  ово одрицање од света и свега у свету:

„Игуман: Одричеш ли се света и свега у свету, по заповести Господњој? Искушеник: Да, часни оче. Игуман: Хоћеш ли остати у манастиру овом или оном који ти од светог послушања буде одређен, и у испосништву, све до последњег даха свог? Искушеник: Да, с Божјом помоћју, часни оче. Игуман: Хоћеш ли чувати себе у девствености и целомудрености и побожности све до смрти? Искушеник: Да, с Божјом помоћју, часни оче.“(…) „Господе Боже наш, Ти си озаконио да су достојни Тебе они који оставе све житејско, и сроднике и пријатеље, и следују Теби – прими и овог слугу (име),  који се одрекао свега тога, према светим заповестима Твојим, и упути га на истину Твоју, јер непоколебиво припада Теби“(…) „Брат наш (име) постригава косу главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету, и у знак одречења од своје воље и свих телесних жеља, у име Оца и Сина и Светог Духа“.

Епископ далматински Никодим Милаш

Епископ Милаш, пишући, у поменутом делу, о монашким заветима, први од њих назива „уздржљивост“, а у загради додаје („партениа“ – девственост, целомудреност), и наставља: „ то је први и главни завјет, што калуђер полаже Богу и Цркви, залажући при томе савјест своју. Он се јавно и свечано одриче за сав свој живот сваке тјелесне угодности у најопширнијем смислу, и заклетвом пред Богом обећава да ће се безусловно клонити тих угодности, а посебно: да ће свагда носити црно, скромно одијело, по пропису манастирског устава, да неће ићи никада  на никакву свјетску забаву, да ће свагда бити смирен и побожан, да ће кроз сав свој живот постити по манастирском уставу и да ће се до смрти своје безусловно уздржавати од тјелесног односа са женским полом (а калуђерица са мушким полом). Ово последње саставља главну основу овога завјета и на то је у канонима обраћена особита пажња“(стр.706). Дакле, иако је девственост најистакнутија и најзначајнија карактеристика овог монашког завета, треба имати у виду да се тај завет не исцрпљује у телесној девствености, већ да подразумева уздржљивост и благообразност у сваком погледу – одевању, јелу, понашању…

Што се радости и радовања тиче, као што постоји мир од овога света, а постоји и мир који даје Христос у Духу Светом, који „превазилази сваки ум“, тако постоји и световна, душевна радост и радост духовна. Душевна радост је кратка, најчешће површна и непотпуна, а духовна радост дубока, свепрожимајућа и потпуна, јер је радост богопштења. Прва радост је и уобичајена и нормална, почев од радости рођења детета па до радости учествовања у победи на спортском такмичењу. Али и за хришћанина мирјанина оваква световна, житејска радост је сенка и позив за вечну, непролазну радост Царства небеског. И мирјани љубав и радост и све „од овога света“ треба да преобразе у љубав и радост „не од овога света“, а ако је потребно и да је жртвују ради богоопштења и љубави према Богу („Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“, Мт. 10,37; „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“, Лк. 14, 26 ). Ако то важи за сваког хришћанина, утолико више се ово односи на монахе, који су се, по „дефиницији“ одрекли света и онога што је у свету.

Свети Јован Златоуст објашњава:

„Христос каже: „Блажени они који плачу“ и „Тешко вама који се смејете“ (Мт. 5, 4; Лк. 6,25). Зашто, пак, ап. Павле каже: „Радујте се увек у Господу“. Апостол ниуколико не противречи Христу. Христос је рекао: „Тешко вама који се смеjете“, мислећи на смех овога света, на смех који се тиче светских ствари; а блаженима је назвао не оне који плачу зато што оплакују губитак имовине, него оне који плачу и тугују због својих неправди, размишљајући о својим гресима и гресима других људи. Том плачу није супротна она радост; шта више – она и происходи од овог плача, јер онај ко оплакује и исповеда своје неправде, тај се радује. Другачије речено, може се плакати због својих грехова, а радовати се у Христу. А пошто су Филипљани изнемогавали под теретом страдања, он каже – „вама је дато не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“ и додаје „Радујте се увек у Господу“. Те речи не значе ништа друго него – водите такав живот да бисте се могли радовати. Зато, када се дела Бога ради код вас врше без препрека – радујте се“. (Беседа на посланицу Филипљанима).

Исти:

„Дакле, ако желимо да се наслађујемо радошћу, више од свега треба да избегавамо порок и да почнемо да следимо добродетељ, јер је немогуће другачије достићи радост, макар се попели и на царски престо. Зато је и апостол Павле рекао: „плод духа је љубав, радост, мир“ (Гал. 5,22). Одгајимо тај плод у нама самима, да бисмо се и овде насладили радошћу и достигли будуће царство, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, с којим нека је слава Оцу и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. (Прва беседа на посланицу Римљањима).

А свети Василије Велики каже: „Не даје се свакој души радост од Бога, него ако је неко много плакао због свог греха, са многим вапајима и непрестаним сузама, и плакао над собом као над умрлим, његов ће се плач обратити у радост“ (Беседа на 29. псалам).

Ево и речи нашег савременика, светог Пајсија Светогорца:

„Само поред Христа човек налази стварну, истинску, чисту радост, јер само Христос даје истинску радост и утеху. Где је Христос, онде је истинска радост и рајско весеље. Они који су далеко од Христа, немају истинске радости. Могу да маштају: „урадићу ово, направићу оно, ићи ћу овамо, ићи ћу онамо“, могу да уживају у почастима, или иду на забаве и да се веселе, али та радост коју осећају не може да им преиспуни душу. Таква радост је вештаствена, световна радост, а вештаственом радошћу душа се не преиспуњава и човек остаје са празнином у срцу. Видиш ли шта каже Соломон? „Изградио сам куће, засадио винограде, направио вртове, сакупио злато, стекао сам што год је срце моје пожелело, али сам на крају схватио да је све то испразно.“

Световна радост има нешто привремено, нешто само за онај тренутак, нема оно што има духовна радост. Духовна радост је рајски живот. Сви они који су прво прошли кроз распињање и потом духовно васкрсли, стално проживљавају васкршњу радост, Васкрс, Васкрсење Господње! А онда долази Педесетница! …А када стигну до Педесетнице и приме огњени језик, Светога Духа, онда се све завршава.» (Поуке божанске љубави)

Старац Пајсије Светогорац

То је образац радости за било ког хришћанина, а утолико пре, свакако, за монахе. Јер њихов је живот у знаку покајања, како, видели смо, казују Оци Цркве, а што помиње и 43. канон Шестог Васељенског сабора:

„Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и да, ослободивши се послова бурнога живота, ступи у манастир, те прими калуђерски постриг, без обзира на преступе у којима је пре могао бити затечен. Јер је Спаситељ наш рекао: који долази к мени, нећу га истерати ван (Јн. 6, 37). А дочим је живот калуђерски живот кајања, ми одобравамо ономе, који му се искрено одаје, нити му икакав пређашњи поступак може запречити да испуни своју намеру.“

Кад смо код свештених канона, видимо да се у  неколико свештених канона изражава однос Цркве према световним весељима и учешћу хришћана уопште, а и свештенства и монаштва, у њима. Пре цитирања самих канона који о томе говоре, треба напоменути да позоришне игре, које се у њима помињу, нису класичне позоришне представе, него у ствари лакрдијашке, фриволне и опсцене представе, налик онима које су изводили скомраси у филму „Андреј Рубљов“ Андреја Тарковског. У тумачењу 24. правила Шестог васељенског сабора, епископ Милаш наводи да су то биле игре које су гледаоцима  имале да прикажу  све оно најнеморалније што се може замислити и што је кадро да код зрелијег света потхрањује најгнусније пороке, а младеж да научи како да у најрафиниранијем блуду ужива. Гледање таквих игара и учествовање у њима, наставља Милаш, морала је Црква потпуно забранити и свештеним лицима и мирјанима (лаицима). Ево канона који говоре о хришћанском односу према световним весељима.

Педесет трећи канон Лаодикијског помесног сабора:

„Хришћани, кад су на свадбама, не смеју скакати и плесати, него скромно вечерати или ручати, као што приличи хришћанима“.

Педесет четврти канон истог сабора:

„Свештене особе или клирици не смеју на свадбама или гозбама гледати позоришне игре, као што се обично тамо приређују, него морају, пре него што дођу глумци, устати и отићи“.

Двадесет четврти канон Шестог васељенског сабора:

„Не сме нико, ко припада свештеном чину, или калуђер, да одлази на коњске трке или да присуствује позоришним играма. Исто тако, и ако један клирик буде позван на свадбу, чим почну замамне игре, нека устане и сместа се удаљи, јер тако заповеда наука Отаца наших. А који  се у томе затекне, или нека престане, или нека се свргне“. (Еп. Милаш наводи, у тумачењу овог канона, да се под „Оцима“ овде мисли на оце Лаодикијског сабора и на 54. канон тог сабора.)

Шести васељенски сабор, илустрација из Хронике Константина Манасија, рукопис 14. век (Фото: Викимедија)

Педесет први канон истог сабора:

„Одлучно забрањује овај свети и васељенски сабор да бивају такозвани лакрдијаши и њихова приказивања, затим, приказивања ловачка и плесања на позорницама. А који повреди ово правило, и ода се чему од овога што је забрањено, ако је клирик, нека се свргне, ако је световњак, нека се одлучи“. У тумачењу овог канона еп. Милаш наводи тумачење Зонаре, који каже да „строгост еванђелског живота захтева да верни не живе распусно и расејано, него онако како приличи светима. Зато ово правило забрањује све оно по неопходности расејава душу, слаби и колеба њено настројење и побуђује бурне изливе смеха, како то чине лакрдијашке представе“. У тумачењу Милаш износи да ово правило забрањује игре и плесове на позорницама, јер је то неприлично, особито када то изводе жене, пошто се тиме код гледалаца узбуђују страсти и подстичу се на похотљивост.

Двадесет други канон Седмог васељенског сабора:

„Све Богу посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. Ако дакле једете, ако ли пијете, каже божествени апостол, све на славу Божју чините (1. Кор. 10, 31). И Христос, Бог наш, у својим је Еванђељима заповедио да се имају уништавати замеци грехова. Јер не само што се код Њега кажњава прељуба, него је и сам покрет мисли да се чин прељубе изврши Њиме осуђен, по Његовој речи: који је погледао на жену са жељом на њу, већ је учинио прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Из чега се и ми морамо научити, те очистити наше помисли; јер и ако је све слободно, није све на корист (1. Кор. 10, 23), као што нас учи апостолска реч. Свакоме је човеку неопходно јести да би живео; и који у браку живе и са децом, и који су световног сталежа, није им ништа прекорно ако људи и жене заједно једу, само када узносе хвалу Ономе, који даје храну; али се не сме јести при којекаквим позоришним играријама и сатанским песмама, ни уз музичка и блудна извијања, на која пада пророков укор: „тешко онима који уз гусле и псалтире вино пију, а не гледају на дела Господња и не помишљају на рад руку Његових“ (Ис. 5, 12). Буде ли таквих међу хришћанима, нека се поправе, у противном нека погледу њих важи оно што је пре нас правилима установљено. А којих је живот тих и самотан, нека као такви, који су обећали Богу подносити калуђерски труд, сами седе и ћуте.(…)“

Занимљив је и 45. канон Шестог васељенског сабора који говори о односу монахиња према световном украшавању и световном начину живота:

„Пошто смо дознали да у неким женским манастирима, када се приводе оне које се имају удостојити калуђерског начина живота, најпре стављају на њих свилене и свакојаке друге хаљине, осим тога и украсе од злата и драгог камења, и пошто оне тако олтару приступе, свлаче са њих сву ту  богату одећу и одмах се над њима обавља благословљењe новог живота и облаче их у црно одело – наређујемо да то убудуће не бива; јер није оправдано да она која је по својој вољи оставила свако житејско весеље и заволела начин живота по Богу, и која се утврдила у томе непомичним мислима, те тако манастиру приступила, кроз такво трошно и пролазно  украшавање, узбуђена буде опет успоменом на оно што је већ заборавила била и од тога се у њој можда двоумљење јави и душа јој се узбуни попут таласа који поплављују и на све стране заокрећу, тако да, ако и коју сузу пролије, неће показати опет тиме срдачно сокрушење….“

И на крају, вреди рећи да поменути Студитски типик, који представља окосницу каснијих манастирских типика широм православног света, предвиђа детаљне и, за данашња схватања, можда строге епитимије за разне преступе против манастирског живљења и поретка. Али, слагали се ми данас са оваквим одредбама типика или не, из оваквог регулисања монашког живота може се закључити шта се све сматрало неприкладним понашањем једног монаха односно монахиње, које је подлегало одређеној епитимији. На пример:

„Ако монах целива ма коју жену, дужан је остати без причешћа четрдесет дана; чак и у сами дан васкрсења Господњег он не треба да целива ни своју мајку“… „Ко у време раздавања антидора изађе из немарности, дужан је постити до вечери и начинити педесет метанија“…“Ко из нехата пропусти канон или вечерње, или друго богослужење или молитвословље, дужан је један дан држати епитимију сухоједења, чинећи сто поклона“… „Ако који монах спава на својој постељи без појаса, дужан је учинити педесет поклона“… „Ко празнослови или говори шаљиве ствари, не треба тог дана да пије вина, правећи сто поклона“…. „Ако се монах буде смејао у присуству народа, дужан је остати без причешћа четрдесет дана“… „Ако се монах буде веселио заједно са мирјанима, дужан је бити без причешћа четрдесет дана“. (Монашки живот по Светим оцима, стр. 138-140).

Целина свих изнетих ставова, како код Светих отаца, тако и у свештеним канонима и неким од најзначајнијих монашких правила у Православној Цркви, као што су правила св. Василија Великог и правила св. Теодора Студита из његовог Студитског типика, недвосмислено показује да није пожељно ни духовно корисно да монаси/монахиње буду у контакту са светом, осим колико је неопходно, а нарочито не да се саображавају овосветском начину мишљења и понашања.  Наравно, увек је могуће да се, сплетом разних околности, и монаси нађу у (не)прилици да учествују у световним прославама и весељима, а онда и да подлегну искушењима житејског понашања, у већој или мањој мери, на овај или онај начин. Међутим, једно је имати разумевања за такав „инцидент“, прихватити могућност да неко подлегне „искушењу тренутка“. Сасвим нешто друго је имати позитиван став према томе и сматрати такво понашање прикладним/незазорним/допуштеним са аспекта монаштва. Ово друго нема упориште у православном црквеном учењу и предању.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Паметном је више него довољно речено.

    20
    1
  2. „Нико од архијереја СПЦ није изнео свој став о овом догађају.“

    Хајде да се не играмо погађања зашто је то тако. Мислим да је дошло време да се ствари назову својим именом, иначе ће се наставити неприродна појава да мирјани кроје капу монасима, а монаси мирјанима. Проблем се јавио још у средњем веку, али Срби, због сталних ратова и страдања народа, заједно са монасима и свештенством, то нису имали нарочиту прилику да примете. Тек сада имамо очигледну непријатност. Како је до тога уопште дошло?

    Монасима је канонима васељенских сабора забрањено да буду било каква власт, укључујући и свештенство. У међувремену је Рим, којем модерни Срби тепају изразом „Византија“, из политичких разлога то правило ескивирао, забранивши епископат жењеним свештеницима. Остали православни су некритички преузели традицију, па су сви садашњи архијереји бивши монаси који кроје капу свима у Цркви. Модерна теологија поменуте прекршене каноне сматра „контекстуалним“, без икакве озбиљне аргументације за ту тврдњу, избегавајући чак и да помене њихово постојање. На томе се прича завршила.

    Ако су канони били „контекстуални“ и „ствар прошлости“ онда и пракса њиховог игнорисања може да буде контекстуална и ствар прошлости. Светитељи Немања, Растко, други Немањићи, као и Петровићи – били су озбиљни државници, за које се знало да ће бити власт без обзира на формални обред у манастиру. Већина данашњих монаха су нико и ништа, укључујући бивше наркомане, жестоке момке и сеоске барабе, или оне који су напунили манастире деведесетих, да би шмугнули с ратишта. Диван материјал за регрутовање за разне службе.

    Свети Павле тражи да архијерији буду људи који су подигли своју децу као поштену, што су њихови плодови по којима ћемо их познати. Наши архијереји су за лаике и свештенике потпуни странци, који се међусобно бирају у потпуној изолацији од народа. Игнорисање овог проблема данас има много озбиљније последице.

    15
    1
  3. Браво Родољубе! Одлична запажања за оне у праволављу којима разум није помућен неолиберализмом.

    11
    1
  4. @Родољуб Лазић
    Каква епитимија следује клирику који пољуби Папи руку?
    Каква епитимија следује клирику који се моли са јеретицима?

    Свети Гаврило /Ургебадзе/ Грузијски:
    “Боље је бити и блудник, него бити јеретик!“

  5. Брате Драгане, мало си промашио тему. Не видим какве везе има твоје питање са чланком. Ако/кад будем писао о клирицима који се моле са јеретицима, вероватно ће у оквиру тог текста бити и одговори на твоја питања.

  6. @Родољуб Лазић
    Јесу ли епископи монаси?
    Јесу!
    Јесу ли положили монашки завет?
    Јесу!
    Свако треба да је одговоран за своје поступке без обзира на црквени
    чин/достојанство у којем се налази, како због себе тако и због
    мирјана који му као паства следују, зар не?
    Каква је разлика између монахиња са слике које певају и ђускају народњаке
    и монаха у чину епископа који љуби папи руку или се моли зједно са
    јеретицима?
    Нажалост, без осуде, разлике нема!
    Дакле, тема није промашена!

  7. @ Драган Славнић

    Христос међу нама!
    Тема чланка је однос монаштва према свету и световном понашању, као и позитиван одзив појединих богослова на саображавање монаха овоме свету.
    Накнадно си се „прешалтовао“ на монаштво. Твој први коментар говори о одговорности КЛИРИКА за молитве са јеретицима.

Оставите коментар