Јошаничка Бања: Мултимедијална спомен-соба посвећена Милунки Савић

На инсталираним телевизорима посетиоци ове спомен-собе могу да виде документарне филмове о Милунки Савић, као и део друге документарне грађе

У спомен-соби Милунке Савић (Фото: Јосиф Распоповић)

Спомен-соба Милунке Савић у Јошаничкој Бањи, у оквиру спомен-комплекса из 1995, отворена је у октобру прошле године, а аутори ове поставке др Душан Јововић и Данијела Матовић, историчарка уметности Центра за културу „Градац” у Рашки, осмислили су њен мултимедијални садржај.

Овај простор одише животном причом српске жене витеза, њеним људским вредностима и одважношћу, а централни део изложбе је, према речима коауторке Данијеле Матовић, интерактивни мозаик, с породичним и ратним фотографијама из различитих периода Милункиног живота.

Овај интерактивни мозаик функционише тако што је свака фотографија кодирана, а посебна апликација скенирањем неке од њих активира одређени филм. Реч је о аутентичним филмовима из балканских ратова и Великог рата, који се у оригиналу чувају у Југословенској кинотеци у Београду.

Милунка Савић

Поред тога, поставка пружа и осврт на Велики рат, са два импровизована војна рова, који показују како су били опремљени српски и аустроугарски војници. Предмети у витринама такође су посвећени оружју српске и непријатељске војске, с пушкама, бодежима, бајонетима, гас-маскама, шлемовима, ашовима, чутурицама и двогледима…

Једна витрина садржи и опрему за исхрану аустроугарских војника из 1916. године, копче за каиш, челични немачки шлем, као и чауру гранате, која је током затишја у рату била изгравирана, што је својеврсни пример рововске уметности.

На инсталираним телевизорима посетиоци ове спомен-собе могу да виде документарне филмове о Милунки Савић, као и део друге документарне грађе, а ту су и разгледнице, плакати, исечци и насловнице из стране штампе, попут „Њујорк тајмса” и „Пти журнала”, који су проносили истину о ономе што се дешавало у Србији током Великог рата.

Откада је отворена, ова поставка изузетно је посећена, а до родне куће Милунке Савић у Јошаничкој Бањи још се тешко долази због тога што до тамо нема асфалтираног пута…

Данијела Матовић подсећа на живот српске Јованке Орлеанке, на Милункино одрастање уз оца, уз кога је научила да ради тешке мушке послове, али и да рукује оружјем. Милунка се по избијању Првог балканског рата пријавила за мобилизацију уместо млађег брата као Милун Савић, будући да женама није било дозвољено да се боре.

Споменик Милунки Савић и Инђији (Фото: Викимедија)

– У свом дому често је слушала српске народне песме и тако одмалена знала за недела која су Турци вршили над српским народом. Имала је јаку жељу да оде и да учествује у ослобађању српских територија као прави витез. Касније је одликована највишим домаћим признањима, „Карађорђевом звездом са мачевима”, са два ордена „Милош Обилић” за храброст, са две „Карађорђеве звезде”, била је носилац „Албанске споменице”. Примила је одликовања Француске, Енглеске и Русије, два ордена „Легије части”, а била је и једина жена на свету која је добила француски „Ратни крст са златном палмом”, запазила је Данијела Матовић.

Сматра се, према речима наше саговорнице, да је Милунка Савић већ у Првом балканском рату откривена као жена-јунак, у борбама око Скадра, док неки наводи говоре о томе да се за то дознало у Другом балканском рату, у Брегалничкој бици, приликом њеног рањавања.

– Свакако су њени саборци знали да је она жена и хтели су да се боре раме уз раме с њом. Била је наш најбољи бомбаш у балканским ратовима и у Првом светском рату, а управо је одрастајући у Јошаничкој Бањи и Копривници вежбала гађање играјући игру гађања у белег – објашњава наша саговорница.

Прва позната фотографија Милунке Савић (Фото: Фејсбук страница Милунка Савић)

Она подсећа и на то да је војвода Радомир Путник вратио Милунку са мобилизације, по избијању Првог светског рата, говорећи јој да може да буде само болничарка. Али, она је остала упорна, преноћила је испред војне команде. Тада је наишао мајор Воја Танкосић, који је Милунку познавао из балканских ратова и рекао да, ако је та девојка која жели да иде у рат Милунка Савић, треба одмах да је приме. Тако је распоређена у Гвоздени пук, најелитнију јединицу српске војске. Учествовала је у свим важним борбама Великог рата, командовала је бомбашким одредом приликом одбране Београда, прешла је албанску голготу и била тешко рањена. На Солунском фронту задобила је нове ране.

По завршетку рата у Сарајеву жена која је сама заробила 28 бугарских војника, како наглашава наша саговорница, упознала је свог супруга Вељка Глигоровића. Заједно одлазе у Нови Сад, али не задуго, убрзо је напустила кућу коју је у том месту добила и дошла у Београд, на Вождовац. Имала је ћерку, а усвојила је још три девојчице. Прихватала је децу из родног краја, из Јошаничке Бање и Рашке, помагала им да се снађу у Београду. Шила је за београдске даме, чистила је у Хипотекарној банци, сав новац давала је другима. Никада није хтела да напусти Србију, иако је често позивана у Париз. У Другом светском рату направила је импровизовану болницу у својој кући, где се бринула о нашим рањеницима, и због тога је седам месеци провела у логору на Бањици.

Одатле је била пуштена као хероина Великог рата. Поред свега, била је запостављена после Другог светског рата, а преминула је 1973. године у Београду, где је и сахрањена у Алеји великана.

Марина Вулићевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 6. 9. 2021)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. “Одатле је била пуштена као хероина Великог рата. Поред свега, била је
    запостављена после Другог светског рата, а преминула је 1973. године у
    Београду, где је и сахрањена у Алеји великана.“

    Није сахрањена 1973. у Алеји великана, већ у породичном гробу својих
    рођака, а тек 2013. пребачени су њени посмртни остаци у Алеју великлана!

Оставите коментар