Никола Милованчев: Српски масони 1957. године о припремама за распад Југославије

По оцени аналитичара УДБ-е, ова масонска фракција у Београду била је блиска позицијама српског национализма („велико-српска шовинистичка оријентација“)

Београдска Железничка станица 1958. (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

Већ 12 година после завршетка Другог светског рата забележена је, у документу о масонерији који је сачинила тајна комунистичка полиција Брозове Југославије (Управа државне безбедности – УДБ), једна расправа о припремама на распад Југославије. Реч је о елаборату УДБ-е у Београду из 1957. године о масонству у Србији и неким везама са хрватским масонима у то време.

Овај документ је први споменуо и врло кратко цитирао Зоран Д. Ненезић у својој књизи Масони у Југославији (1764-1980)[1], без навођења о којем документу је реч и без навођења сигнатуре и где се тај елаборат УДБ-е налази. Тек касније је Иван Мужић, 1993. у Сплиту, издао свој рад Масони у Хрватској 1918-1967, у коме је (на стр. 213-254) овај елаборат УДБ-е цитиран скоро у целости; међутим, ни Мужић не спомиње где је оригинал тог документа, сачињеног у пет примерака.

С  обзиром да, по расположивим електронским каталозима библиотека, ни једна библиотека у бивше четири републике СФРЈ (осим Хрватске и Словеније) не располаже са споменутом Мужићевом књигом, ни јавност у већем делу бивше југословенске државе није упозната са садржајем Удбиног елабората о масонерији, састављеним у Београду 1957, па је корисно упознати ју барем са једним малим сегментом. Реч је о расправи коју су руководиоци једне од тадашње две групације београдских масона водили 1957. у вези њиховог предвиђања (већ тада!) да ће доћи до распада Југославије. По оцени аналитичара УДБ-е, ова масонска фракција у Београду била је блиска позицијама српског национализма („велико-српска шовинистичка оријентација“).

Насловна страна књиге Ивана Мужића

По наводима, УДБ-е, очито добијеним прислушкивањем стана, 22. априла 1957. је дошло до састанка Војислава Паљића[2], стварног руководиоца „Југословенске ложе слободних зидара“ (формални руководилац др Љубомир Томашић је већ био у дубокој старости) и Паљићевог заменика, београдског адвоката Божидара Павловића. Том приликом повела се дебата о припремама на распад Југославије – шта Србима ваља чинити. Цитираћу овај пасус из елабората УДБ-е:

„Дана 22. априла о. г. Паљић и Павловић као руководиоци групе имали су посебан састанак на којем су опширно претресли стање у земљи. Између осталог било је и речи о „будућим“ границама Србије, подели Југославије и слично. У вези са тим Павловић дословно каже:

„Ја почињем да искристализирам једно гледиште. Моја је основна теза ова: ако Југославија не може да се одржи онда деоба треба да се изврши тек када Срби осигурају власт у својим рукама и када ће од њих зависити где ће бити њихове границе. Да се не деси да други постављају границу Србима, већ они сами. Дакле, тако да се чека моменат да се не прејудицира па да нам постављају границе противу наше воље. Треба да будемо мудри и да дочекамо време, да имамо власт у рукама, јер смо довољно моћни да српство очувамо у једној држави и да станемо на чело а ако не желе онда да им кажемо: добро, али ми одлучујемо докле смо Срби. И да стварно буде све оно што је наше да се не деси да нам поставе границу на Дрини и не знам где, него како је етничка тамо да се постави граница…

На етничкој бази да буде повучена линија. Ако се не слажемо – молим вас дајте нам Србе овамо, ево вам Хрвати. Али да то не учинимо пре него што од нас буде зависило. Да се не би умешале непријатељски расположене државе“. Паљић му одговара: „Па чак и да не дочекамо такав један моменат ми ћемо ипак имати неку везу са Србима у Хрватској. Неће моћи браћа Хрвати да нападају ту државну организацију“.

А колико је државни врх Србије, преко тридесет година касније, размишљао (односно колико није размишљао) о томе како се припремити на распад југословенске државе, показала су догађања која су уследила у периоду 1990-1995.

Напомене

[1] Београд, 1984, стр. 511-515.

[2] До Другог светског рата Војислав А. Паљић је био судија Апелационог суда, па затим Касационог суда у Београду, такође и председник београдске секције Удружења судија.



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , , ,

8 replies

  1. „ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК
    НА ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е“

    Тако је певала Удружена опозиција у Србији уочи Другог св. рата.

    Ради историјске истине ваља рећи да су западно-европски и амерички
    империјалисти-тријалисти инсталирали и учврстили колонијалнy управу у Београду уочи Другог св. рата преко извесних домаћих и туђинских окултних и идолатриских структура, које су усмеравали и контролисали на челу са енглеским лакејом кнезом Павлом Карађорђевићем, који „није био ни војник ни Србин“, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет у књизи коју је објавио под насловом “Hitler’s spy chief”, где стоји: “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).

    Такође. између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог „експерта“ за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. Завршио Правни факултет у Београду и докторат наука у Паризу (1935) са тезом: Les rapports entre la notion d’etat et la notion des classes socials. Крајем 1935. године изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939. године 9 месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске
    политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А,
    нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.

    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.

    Такође, имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад
    фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је „Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.

    У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).

    Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, трулој, робовласничкој, великохрватској, фабијанско-бундистичкој, интермариумској и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој комунистичкој НАТО – Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела, буржоаског најамника, великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, где му се извесни „српски“ полтрони-идолатристи, комунисти-интернационалисти и данас клањају на срамоту јуначке Србије.

    На крају да видимо шта о Брозовом великохрватском најамнику проф. Јовану
    Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:

    „Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Марко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем
    одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и
    преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за
    Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…

    Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:

    Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.

    Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.

    Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политичког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.).

    Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939. године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, који је објављен у значајној расправи „Заблуде и замагљивања у нашој политици“, где између осталог, стоји:

    „Они који 1918 године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом
    „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико
    километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује једино – Гилету из Ниш…“) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939 преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство владаоца…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“, год. I I, број 14,
    1953, San Fernando, California, U.S.A).

    Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где дословно стоји:

    „Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.

    Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.

    Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогон Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица.

    Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…

    Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.

    У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.

    Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.

    Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.

    Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.

    Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.

    Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избацује из школа“.

    Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.

    Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бенковац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:

    Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов,
    Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко
    Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С.
    Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил
    Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Cимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић…

    Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).

    Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник
    208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.

    Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).

    С обзиром да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, Брозов
    великохрватски најамник био аутор „Организационог питања Комунистичке
    Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:

    „Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.

    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.

    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.

    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.

    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.

    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.

    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за

    Војводину.

    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за

    Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).

    Такође, у овом контексту бисмо напоменули да се коминтерновски пројекат у односу на српски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим и Брозовим великохрватским усташко-комунистичким пројектом што сведочи између осталог и Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:

    „ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ

    фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…

    Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“

    (Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).

    Имајмо пак на уму, да смо крајем трагичвог ХХ столећа навукли глев због тога што смо стали у одбану наших хуманих права, као Срби и људи, од белосветског талога, извесних представника западноевропсих и америчких империјалиста-тријалиста, који стоје иза злогласног програма тзв. „Светске Федералне Владе“ (“World Fereration” – “Democratic World Federalist” – “World Constitution and Parlament Association”), чије се седиште налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама. (Види: Democratic
    World Federalist, “Gallery of World Government Visionaries,” htt://www.dwfed.org/gallery-ofworld-visionaries.php; Paul McGuire and Troy Anderson, The Babylon code, New York-Boston-Nashville, 2015, стр. 234-35).

    Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв. „Светског федералистичког покрета“ („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)

    35
    2
  2. Још бисмо указали да је Јосип Броз тзв „Тито“, Павелићев агент од утицаја, укључио у „Светску Федералну Владу“ са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама југословенске представнике др. Алексу (Алоша) Беблера и др. Лазара Мојсова (World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parlament Assocation ) да би се уклопио у виталне интерсе западно-еврпских и америчких империјалиста-тријалиста , који су по цену атомског рата бранили границе Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије (Види: Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, California, 1959, стр. 397; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government Liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, 1992, стр. 189).

    28
    2
  3. Исправка: „…ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК
    ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е“

    15
  4. „По оцени аналитичара УДБ-е, ова масонска фракција у Београду била је блиска позицијама српског
    национализма („велико-српска шовинистичка оријентација“)…

    Ако су ово констатовали аналитичари УДБЕ, морамо им веровати…Надам се да је тачно, и ако је тачно драго ми је.

    Господине Буковићу, с посебном пажњом читао сам Ваше текстове, својеврсне студије, проницљива и аргументована казивања, било да је реч о разобличавању идеолошког насилништва КПЈ, његовом погубном деловању на српски народ, али једнако тако и у расветљавању улоге њихових ментора из Лондона и Москве, и утицају ова два, од четири центра светске моћи, на потоња дешавања у Југославији.
    Морам да приметим да упркос уложеном напору нисам разумео Ваш став према блажено почившем монарху, нашем краљу Александру Карађорђевићу, те у вези с тим, морам да Вас замолим за нека појашњења???

    У наставку ћу се осврнути на паролу, насловну реченицу у Вашем коментару-мени позната верзија гласи „Боље Мачак да нас гребе него Аца да нас ….“

    Да ли мислите да је Краљ, како сматра преовлађујућа историографија, заиста одговоран за појаву ТИТА/тајна интернационална терористичка организација/, и како објашњавате феномен, да је до данашњих дана, блажено почивши монарх, који на челу државе није био ни две деценије, најомраженија личност међу комунистичким вођама и њиховом децом.

    На крају, Иво Андрић, нобеловац и масон, и осведочени монархиста, није могао бити спречен да награду прими уз тактове најпознатијег српског марша, чиме се сврстао у бесмртникe. Уз жеље за добро здравље срдачно Вас поздрављам…

    Велики поздрав и за господина Николу Милованчева. Надам се да наставк приче следи….

    13
  5. МИШЉЕЊА ТРОЈИЦЕ СРБА КРАЈИШНИКА О ВИТЕШКОМ КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ

    У овом контексту потсетили бисмо још једном на мишљења тројице Срба Крајишника о краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату.
    Полазећи од чињенице да је србски књижевник Владан Десница, потомак сердара Стојана Јанковића, писао о Краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату, између осталог, ово:

    „Послије слома Царства, у вјечном лутању и безнадном изгнанству, сачувао
    је тај човјек кроз вјекове живу и снажну традицију своје народне државе, култ својих народних владара и хероја и своје минуле државне величине. Његова осамљеност нашла је животне хране у успоменама на свијетле прошлости а његова патријархалност бдила је пет вјекова над тим успоменама, као над закопаним благом.
    Кад је сванула зора ослобођења, он је заборавио пет тамних вјекова, па је надовезао нову свијетлу реалност на непотамњео сјај старе славе, и из традиција које је у себи носио прешао је, без историског прекида, на нову државну свијест.

    У свом народном Краљу он је зато гледао непосредног законог насљедника Стевана Немање, Краља Милутина, и Душана Силног, обогаћена новијом славом Тополског устанка и овјенчана још свјежим ловорима Куманова и Солуна. Он је осјетио васкрсење својих обамрлих снага и остварење својих најсмелијих снова, па је сав овај историјски преокрет и сав свој душевни препород оличио у изабраном претставнику наше колективне народне душе, у праунуку Вожда и Пјесника, у Александру, првом краљу Југославије.

    Али трагически конац који сустопице прати хероје, није се зауставио над првим ослободиоцем нашега народа. Он је, крваво наслијеђе, прешао на највећег од његова рода.

    И наш народ у сјеверној Далмацији осјетио је тај нови ударац судбине као што га нико осјетио није. Њему се је опет, пред овим ударцем, створила пред очима утвара оних заборављених пет црних вјекова.

    Нека га од те утваре чува успомена на Краља Витеза и свијетла гробница на Опленцу!
    Прва мисао и прва ријеч у овој књизи нека је зато посвећена сјени Великог Краља, као скромн но постојан жижак у храму највиших народних светиња (Види: Владан
    Десница, Магазин сјеверне Дамације, Књига друга, Година друга, Сплит, 1935, стр. 3).

    Поводом Марсељског атентата на краља Александра Карађорђевића, oбјављено је у „Њујорк тајмсу“ писмо Николе Тесле, знаменитог Србина Крајишника oд 19. oктобра 1934, под насловом “Tribute to king Alexander” – „У част краља Александра“, у којем између осталог, стоји:

    „Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије: као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и родољуб који је завршио у мучеништву“ (Види: Nikola Tesla, Tribute to king Alexander, The New York Times, October 21, 1934, New York, U.S.A.; Никола Тесла, У част краља Александра – Tribute to king Aexander, The American Srbobran, Official Organ of the Serb National Federation, October 23, 1934, Pittsburgh, Pa., U. S. A.).

    Љубиша Петровић (псеудоним књижевника Бранка Машића, Србина Крајишника, – п.а.) је у једној студији, коју је објавио под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије“ писао поводом Марсељског атентата:

    „Убиством Краља Александра, усташе и хрватска емиграција осветлала је себи образ за сва времена. То је значило ни више ни мање него једним потезом ножа пресећи главни живац и упориште оног лудачки завитланог Српства које је, заиста, од Карађорђа па на овамо нагло бујало и расло, и озбиљно претило да посрби све оно преостало што није било српско на Словенском Југу (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A, 1943, стр. 9).

    13
  6. НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О САРАЈЕВСКОМ И МАРСЕЉСКОМ АТЕНТАТУ

    Тешко је отети се утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих господара света

    Нема ниједне речи која већ раније није казана – Est iam ditum, quod non sit dictum prius – гласи једна латиска пословица. Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, не можемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тзв. великих изабраника и англоамеричких тријалиста, које представља естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста…
    Они су крајем ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа. „Недостајала су још само два рата да би се све спровело у стварност” – „Nous le donnons ici, après ces deux documents du XIXe siècle, afin que le lecteur se rende mieux compte que déjà en 1862 la chose etudiee, elaboree, posee est bien arretee…” (види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, стр. 131).

    ПОБЕДА 1918. ЈЕ БИЛА „КОРАК УНАЗАД“

    Овде бисмо се осврнули на књигу Паркера Томаса Муна коју је објавио под насловом Imperialism and world politics и која осликава аустро-немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:

    „Велика победа балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…”

    „Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914. и који је био повод аустријског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пансрпског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блискоисточној шаховској табли, коју су играли европски дипломате и финансијери. Бечка влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској, а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује проаустријску Балканску лигу. На једној страни, Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога, а, на другој страни, био је ангажован у подршци аустријској сили и престижу како би могла да осигура аустријско-немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и у Цариграду, а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари немачки продор на исток.” (Види Паркер Томас Мун, Империјализам и светска политика (Поглавље XI, Блискоисточно питање старо и ново) Њујорк, 1927, стр. 258-259).

    САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ И МАСОНИ

    О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise – Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:

    „Но ево још нешто: рат који је требало да уништи аустро-угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Саинт Ивес д’ Алејдре (Saint-Yves d’Alveydre) алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализује демократске режиме најављен је 1894. године, осим ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860. године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве светског рата, потребног да Европу поново измени… Оно што се не може порицати, то је најава већ 1912. године од стране Пати де Клам-а (Paty de Clam) опасности, којима је изложен аустријски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз (Edward Mandel House, 1858-1938), члан Masters of Wisdom или четири године пре атентата…” (Види Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 40; F. Yeats-Brown, EUROPEAN JUNGLE, Philadelphia, 1939, Macrae – Smith – Company, USA, cтр 245).

    То исто потврђује и Лeoн де Понкинс (Leon de Poncins) у књизи The secret powers behind revolution – Тајне силе иза револуције, где дословно стоји:

    “Сарајевски атентат и масони

    Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”

    Имајући у вези с тим и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони, наци-фашисти и комунисти, поменули бисмо италијанску историчарку др Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године, у којем дословно стоји:

    „Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију) већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Serbia, бр. 249, јануар 1985, Fruitland, Ontario, Canada).

    ЧЕРНОЗЕМСКИ ЈЕ БИО КОМУНИСТА

    У књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (Peter Тompkins served in the OSS in World War Two…), коју је објавио под насловом Italy Betrayed – Изневерена Италија, има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља (Pietro Badoglio, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:

    „Ћано (Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?…“

    Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” (mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…”) (види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro_Badoglio).

    У вези са овим поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
    „Комунистима је био за време целог његовог живота главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар I Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6. јануара 1929. године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…“

    У вези са сарадњом КПЈ – усташе – ВМРО на рушењу Југославије, о којој је горе било речи, неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је дуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану, био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу. Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће: да је као политички емигрант радник живео 1932/1933. у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског (на слици изнад), тада механичарског радника и шофера, иначе, као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај Украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. фебруар 1976, Pittsbourgh, Pa., USA).

    14
  7. Хвала Вам на овим драгоценим информацијама и сведочанствима…братски поздрав

    11
  8. Опаска на:
    @Душан Буковић
    „…ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК
    ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е“

    Jeдини који је на те изборе ишао и против Стојадиновића и против листе „удружене опозиције“ са Мачеком на челу, био је ЗБОР Димитрија Љотића, са сасвим јасним образложеним (из разлога који су видиви у обимном и разложном тексту који постави овде Душан Буковић) и програмом. Свакако нису могли да победе ове две листе али су покрадени на изборима, да би им се онемогућио улазак у скупштину где би озбиљно и једне и друге, бар раскринкавали ако ништа друго.

Оставите коментар