Духовна хајдучија: Санитарна слобода уместо терора

Неопходно је из свог окружења одстранити и све оне људе који су постали жртве дезинформације и кампање застрашивања

Жорж де ла Тур, Варалица (Фото: Викимедија)

Од страха људи често губе разум и склони су да некритички прибегну првом антидоту који им је при руци. Но, исто тако често, спас од опасности и страха нуди она иста рука која је опасност створила и страх посејала. Из тог ђаволског круга човек излази одлучном и непосредном елиминацијом самог страха, али то је могуће само уколико од себе одсече његов извор. Вреди да се истакне: не „одсећи извор опасности“ (јер она може бити и стварна а тај задатак неизводљив), него „себе оградити од извора страха“, то јест од дезинформација којима се он шири. У конкретном случају актуелне пандемије, (само)изолацијом („социјалном дистанцом“, маскама, вакцинама и сличним мерама) се стога ништа неће постићи, али много хоће уколико се престану опсесивно пратити званични медији и саопштења, чији је превасходни циљ перпетуирање колективне напетости уз повремена распиривања масовне панике. Перверзни механизми застрашивања, засновани на назови непристрасним, „научним“ основама, гарнирани су периодичним умиривањима која имају тон прецизних упутстава (налик на заповести) од стране ауторитета, чије испуњавање тобоже једино даје човеку неку наду у спас. Независно од степена његове објективне (не)утемељености, овај отровни наратив је неопходно елиминисати из своје свакодневице, ако се жели живети у правом смислу те речи.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

То ипак није довољно за одржање (или поновно успостављање) душевне равнотеже, власти над собом и природног осећања слободе. Неопходно је из свог окружења одстранити и све оне људе који су постали жртве дезинформације и кампање застрашивања. Пре свега, они који су се дали обманути „званичном верзијом“ аутоматски постају, са своје стране, колико год несвесни толико и активни обмањивачи. Другим речима, шта вреди угасити телевизор с ког пљуште лажи, ако се уместо тога време проводи с особама које те измишљотине понављају? Осим тога, најмоћнији генератор страха и панике није иницијални извор, већ су то сви они застрашени и успаничени, који попут еха умножавају и увећавају осећања дефетизма, очајања и страве. Одлучно удаљавање таквих из свог живота представља истинску санитарну меру, којом се рашчишћава сопствени душевни и духовни простор. За овом „негативном“, следи „позитивна“ фаза: треба се окружити људима који управо поседују врлине поменуте на почетку пасуса – душевну равнотежу, власт над собом и природно осећање слободе. Групе таквих личности представљају праву светлост у тмини и спокојну тишину у заглушној граји, и сведоче о постојању смисла, сврхе и радости живота.

Злоћудна „психократија“ не рачуна, међутим, само на страх. У филму The Edge главни јунак (кога глуми Ентони Хопкинс), после пада авиона у беспућа Аљаске, пита своја два преживела сапутника „Од чега умиру људи који су се изгубили у шуми?“, а потом сам даје одговор: „Од срамоте!“ И онда објашњава психолошки процес жртве, која се унезверено пита „Како је то мени могло да се догоди? Како сам то себи могао дозволити?“, и тако, питајући се изнова и изнова једно те исто, седи немоћно у дивљини и – умре. А, уместо тога, једино што је човек у тако тешкој ситуацији требало да учини је да мисли својом главом и потом нешто предузме. Сазнање о сопственој грешци, глупом поступку којим се лакомислено чак може доћи у животну опасност, често на појединца делује паралишуће, захваљујући управо стиду, који је последица (не)оправданог осећања кривице. Жртве таквог процеса, међутим, имају више шансе на спас од оних претходно поменутих, који су сместа и у потпуности подлегли страху и дезинформацији и предали се, избављења ради, право у руке својих џелата. Онима, пак, који се осећају намагарченима вреди пружити руку помоћи, јер је сваки појединац који се извуче из самртне парализе велики добитак на пољу битке која се сада води у целом свету.

Но, данас је од свега најважније: ништа не чекати и ништа не очекивати (поготово не од оних са врха, који стално нешто обећавају „…ако…“). Иако је јасно да ће Истина на крају свакако победити, нико не зна када ће то бити. Али, с друге стране, будући то што јесте, Истина је победила од почетка и побеђује у сваком моменту, потпуно независно од количине актуелних лажи и броја обманутих несрећника. Постати тога свестан, призвати, доживети и одржавати то осећање, једини је рецепт за животну радост који никада не може да омане. У присуству светлости, увек постоје сенке, али таме више нема.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Одличан текст! „Герила“ је надишла себе..

    34
  2. Страхоубиство

    Изврших страхоубиство
    Данас убих страх
    С предумишљајем
    А на мах

    Исциједих из себе
    Нешто к’о гној
    Да ме не гребе
    Да будем свој

    Смрт убих
    Живот пољубих
    Срце нек води
    На путу ка слободи

    Момчило

    12

Оставите коментар