Никола Варагић: Срби, Црногорци и Бошњаци

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дође до помирења српског и бошњачког народа

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

У рату у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године, што се тиче сукоба између српског и бошњачког народа, било је страшних злочина, злочине су чинили и Срби и Бошњаци, али није било геноцида и нема колективне кривице. Сигуран сам да у српском народу, а верујем да у бошњачком народу, никад није постојала већина која је заговарала геноцид или подржавала екстремисте који су то желели.

Екстремисти су постојали и на једној и на другој страни, чињени су страшни злочини, али ти екстремисти никад нису представљали своје народе, никад нису имали већину на својој страни. Распад СФРЈ у српском народу изазвао је страх да ће да се понови геноцид над српским народом, као у Другом светском рату (показало се да је страх био оправдан кад је почео рат у Хрватској), зато је било злочина и освете са српске стране и у рату у БиХ, што је недопустиво. Они који су учинили такве злочине учинили су да личимо на непријатеље, а они то једва чекају да нас прикажу као горе од себе (попут Хрвата).

Када се погледа број и српских и бошњачких жртава у односу на број становника, види се да у рату у БиХ није било геноцида. Геноцид не може да се догоди над малим делом неког народа, из једне општине. Геноцид се догодио над целим народом који живи у тој држави, кад је други народ војно надмоћан и спроводи геноцидну политику, или се није догодио. Или се догодио геноцид над бошњачким народом у БиХ, односно, над српским народом у БиХ, или се није догодио геноцид. Бесмислено је, није логично, да се геноцид догодио у једној општини, над мање од 1% неког народа. Ако је у Сребреници био геноцид, онда је био и у Сарајеву где су Бошњаци убили око 8.000 Срба, направили 123 логора за Србе и на крају протерали 120 000 Срба. Али, нико не каже да је у Сарајеву био геноцид. Убијани су Бошњаци у Сарајеву, као и Срби у Братунцу и Сребреници. Сребреница није Јасеновац. У Сребреници се догодио страшан злочин, за сваку осуду, али није био геноцид као у НДХ.

Срби и Бошњаци морају да престану да користе реч геноцид кад се говори о рату између ова два народа у БиХ. Две војске биле су у рату, на крају рата поделиле су територију, али ниједан народ није истребљен. Мислим да се наши народи не мрзе толико, и да Бошњаци мање мрзе Србе, него Хрвати и Албанци. Зато је у српском народу највећа мржња према Албанцима и Хрватима. Црногорци су све ближи Хрватима и Албанцима. Циљ је да Срби и Црногорци и Срби и Бошњаци немају добре односе и да те три државе буду нестабилне.

То је суштина Резолуције о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе – мржња према српском народу, политика „завади па владај“ између Срба и Црногораца, и Срба и Бошњака. Посланици који су гласали за ту резолуцију само су спроводили наређење које су добили са Запада. Међу тим посланицима има доста србофоба који траже помоћ Запада да униште СПЦ. Смешно је кад неко из Подгорице каже да неће да слуша наређења из Београда, а још смешније кад власт у Београду критикује нову владу Црне Горе, кад знамо да обе владе или обе државе слушају наређења која добијају из САД и ЕУ.

Они који кажу да се у Сребреници догодио геноцид или су глупи, или свесно то говоре јер мрзе српски народ и СПЦ. То је освета фашиста и нациста, које је српски народ разбио у светским ратовима. Међутим, фашисти и нацисти били су јачи већ после 1945. године, још јачи после 1990. године, а без отпора Срба раде шта хоће после 2000. године. За то време, слабу Србију и слабе Србе силују непрестано. И још од жртве праве злочинца – српски народ, који је доживео геноцид, фашисти и нацисти представљају у свету као геноцидни народ. И само томе служи прича о „геноциду“ у Сребреници, и цео наратив о Србима као јединим кривцима и јединим лошим момцима у рату у СФРЈ. Због тога никад не осуђују злочине и злочинце над српским народом и српске жртве сматрају мање вредним.

Карта војних операција око Сребренице 1995. године (Карта: Википедија)

Кад неки Срби то тврде, то значи да немају кичму, или су се заљубили у своје силоватеље. Такви људи воде Србију деценијама, зато је Скупштина Србије, такође, донела резолуцију о Сребреници. Нико из Србије сад нема право да се љути на Црну Гору. Непријатељи или центри моћи из света и региона који не желе да се сазна истина о рату у СФРЈ, а желе да виде Србију сломљену и на коленима, сигурно неће одустати све док Србију воде људи са стокхолмским синдромом, тј. квислинзи који служе окупаторима и сарађују са Милом Ђукановићем. Не смемо да дозволимо да се у односе са другим државама мешају српски шовинисти, квазинационалисти и ратни профитери. Ако би Шешељ, Жељко Митровић, Миша Вацић и њима слични сад отишли у Црну Гору да бране Србе, Срба више не би било Црној Гори. Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере. Влада Црне неће опстати ако не потпише Темељни уговор са СПЦ и не победи мафију; српске странке неће победити ДПС и очистити Црну Гору од криминала ако траже помоћ Вучића и СНС.

Српски народ не сме да прихвати антисрпску пропаганду. Наш задатак је да не дозволимо да се шире лажи о српском народу, које шире непријатељи српског народа (тј. србофоби, фашисти и нацисти), и да се суочимо са истином о злочинима почињеним у име српског народа. Једино су Срби одговарали за злочине, Србија је испоручила своје лидере у Хаг, али, само зато што је изгубила рат. Са нашом мрачном страном морамо да се суочимо без икаквог притиска или подстицаја изван нашег народа. После тога, лакше ћемо се борити са непријатељском пропагандом, сазнаће се истина о српском народу и истина о ратовима на простору бивше СФРЈ. Када се сваки народ буде суочио са мрачном страном своје прошлости или историје, може да се говори о помирењу између народа на простору бивше СФРЈ и Балкана. Срби, Црногорци и Бошњаци не морају да живе у истој држави, као један народ, али не морају ни да се мрзе и да ратују, јер тако сви пропадају и сви ће остати под окупацијом Империје (великих сила и наднационалних корпорација).

Зграда Скупштине Црне Горе (Фото: ИН4С)

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дође до помирења између српског и бошњачког народа и добрих односа између Србије и Црне Горе и да се у српском народу прими антисрпска пропаганда. Међу Србима у Црној Гори појавили су се нови лидери, исто тако и међу Србима у Републици Српској, још само да се појаве и на власт дођу неки нови, бољи људи у Србији. Кад српски народ буду представљали такви људи, надам се да ће се и у црногорском и у бошњачком народу појавити неки нови и бољи људи као представници тих народа, и да ће међусобне  спорове да реше као браћа, као породица. Наше је да стварамо услове за помирење, услове да посланици скупштина Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине заједно напишу и донесу резолуцију којом осуђују све злочине и злочинце и одају поштовање свим жртвама у рату у БиХ. Тек после тога може да се реши статус КиМ и српско питање у Хрватској.

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , , ,

5 replies

  1. Сваки политичар, у новијој политичкој историји, српски, или није уопште волео Србију, и српски (ако се може рећи СВОЈ) народ, или их је волео недовољно, или их је волео до тренутка власти; свакако, највише је волео себе у позицији политичког актера који, понешто, одлучује, интерактира са европском, и светском, политиком. Дакле, функција политичара окупираних, малих – територијом, привредом, војском, бројем становника… – држава, посебно Балкана, изузетно Србије, носи, неки, зао, проклет, удес, чак и фетиш: једно изванумно деловање у циљу и правцу сопствености и одржања на власти, у исти час лишености рационалног, одговорног, дипломатског, национално-интересног, делања. Неко подастирање, на које су себе обавезали зарад подршке Запада, лична снисходљивост, недораслост, испуњавање свих налога споља, а да би то прошло, како-тако, на унутрашњем плану се врши ванредно насиље кроз ауторитарност, сузбијање слободе говора, законе доношене мимо расправе, итд.

    „Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере“. Мудрост – тако би требало – је категорија неоптерећена, чак надкатегорија, неинтересна материјално премда довољна да обезбеди правичну расподелу на бази неопходности у именентном добу принуде економије, у сржи ослоњена на етику, правичност, заснована на најистанчанијем осећају за личну и колективину судбину, врло свесна, дубоко фундирана на личној исправности, затим и образовању. Нема мудрости, има само интереса: личног и групе. Како може бити мудар онај који се представља припадником инжењерингом генерисаног народа од стране високих циљева светске политике! Како се може бити мудар гласајући, тако упорно, и тиме одржавајући, у демократском поретку, три деценије исте, главне, људе, који се превозе Мајбахом, од преко 600 000 евра! Па како ико нормалан може гласати за човека, људе, који државна средства троши обезбеђујући себи највиши луксуз, док исти тај народ живи прилично сиромашно. Сељачки део ЦГ бавећи се сточарством и осталим мучним сеоским пословима обезбеђује, тим радом и муком, вожњу Мајбахом премијеру и председнику ЦГ. Значи, лудило нема границе.

    Дакле, на делу је један паралелизам опречних, неусагласивих, егзистенција: напоредо иду „обични“ људи, са школом или без ње, умници, уметници, честити слој грађанства и сељаштва, највећи број од укупног, и на другој стани, само по називу, политичари који спроводе, силом и преваром, неке мрачне агенде, а да им ови први не могу ништа, апсолутно ништа. Између ове две, главне, групе постоји и физичка одељеност. Треба само један осврт на толики број усвојених закона, све до ових скорашњих, који су у супротности са српском културом, традицијом, смислом, суштином. Шта говори чињеница да шака политичара спроводи политику супротну разуму, већини, историји, традицији, култури, осећању…

    Говорења председника су крајње патетична, у својој простоти тешко надмашна, бесмислена, противуречна, нелогична, смешна, пакосна често, безсадржинска, препуна тако лако проверивих неистина, па ипак су ту сваки дан, изнова и изнова, неуморна, трају, у таквој лакоћи уопште могућа, данас већ логички појавна, тешка за нормалност сваке врсте јер су кровотворења, као никад задовољени апетит прождрљивог симулакрума који се мора хранити свакодневно свим написаним.

    Таква, само, узурпација времена, најсакралнијег фенемона људског живота, и у толикој мери, читаве јавне сфере, до тачке фанатичног непропуштања његовог обраћања од стране грађанства, злочин је највишег реда: обострани: како слушалаца тако и говорника: први немају шта да чују, други нема шта, мудро, да каже. И зашто је народ, и поред толиког упорног и пажљивог слушања, у толиком времену од скоро деценије, само непросвећенији, у умној регресији, све мање способан да види могућност или излаз, веран њему и једном, предводнику, импреративу његовог владања… па управо је то одраз његове владавине – празнина, ништа; јер да се, толико дуго, слушао неку заиста неинтересан, умни, човек, професор, научило би се подоста. Уместо учења антиучење: лоботомија.

    12
    3
  2. Зрело и поштено размишљање. Свако ко се не слаже, нека покуша наћи контрааргументе. Нека их изнесе и покуша побити горње тврдње. Али без пријетњи и вријеђања здраве памети. И без декламовања излизаних мантри. Слобода (говора) изнад свега.

    12
  3. Срби са Бошњацима нѣмају никакав проблем – барем нѣ с онима који говоре српским језиком. Исто је и са Црногорцима. „Инојезични“ Црногорци и Бошњаци су друга ствар – они би да створе нѣшто своје, да буду нѣшто друго, присвајањем онога од чега се отуђују – почев од завичајних назива и језика, па надаље. Иначе бих и ја на основу овог једног слова које сам вратио у свој рукопис могао с истим правом себе прогласити Андромеђанином, свој језик андромеђанским, а крај у коме живим подручјем сопствене државе Андромедије.
    Бесмислено је, заиста је бесмислено залагати се за истину, правду, помирење… користећи се новоговором који нам је и донѣо раздор о коме је рѣч.

    19
    1
  4. Катарина Толико ми се допада Ваш коментар да ћу бити слободна да га објавим на својој страници.Наравно , са Вашим именом.Мислим да сте приказали суштину наше стварности.

  5. Ни мало нисам сагласна са завршницом текста господина Варагића.То је окретање другог образа и оно старо :Ко тебе каменом, ти њега лебом.Мени то дође , што рече професор Вишеслав Симић, као нека кататонична шизофренија .И морам да питам :Докле ? Који пут ? Зашто ? Уопште не осећам потребу да чекам да се неко сети да буде бољи.И да се надам, а у међувремену да натерујем своју децу да они буду безусловно бољи.То је мало погрешно васпитавање , као што нам је историја више пута показала.Уместо тога, ја ћу децу да васпитавам да отворе четворе очи , ако мисле да опстану на овим просторима, да ником не верују на мајке ми, да не зову сваког братом и да се они што воле да плаше најбоље васпитавају – страхом.Они то поштују .Нема другог образа , него за шамар три шамара.Док се не уразумимо.Па ком опанци, ком обојци, куј претекне , ће прича.

Оставите коментар