Мајор Удбе о последњим данима митрополита Јоаникија Липовца

Сведочење пензионисаног мајора Удбе Радојице-Раке Ивановића о страдању свештеномученика Јоаникија (Липовца)

Фото: Музеј историје Југославије

Радојица-Рака Ивановић, пензионисани мајор УДБЕ, носилац више ратних и мирнодопских одликовања, посведочио је, маја 1985. године у канцеларији секретара Месне заједнице „Аеродром“ (Крагујевац), о страдању и убиству митрополита Јоаникија Липовца.

„Једног дана сам добио наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу Зечевићу који за мене има специјалан задатак. Када сам стигао, рекао ми је: „Слушај друже Рако, ти си наш поверљив човек, искусан и мораћеш да се позабавиш са једним затвореником који се налази овде у Аранђеловцу у вили Малер. То је издајнички свештеник из Црне Горе, зове се Јоаникије Липовац, митрополит је. Наши су га ухватили у Словенији и по налогу друга Ђиласа доведен је овде. Ти ћеш га саслушавати и покушај да од њега много тога извучеш јер он све зна. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о Црногорском националном комитету, колико је водећих четничких главешина успело да емигрира и где се крију јер би смо их тако могли открити и ако их не можемо извести пред наредни суд бар онда да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд али ће га батине омекшати“.

Када је друг Зечевић отишао ја сам наредио да ми доведу господина Јоаникија. Пред мене су довели измученог човека, лице поднадуло од батина, на бради усирена крв. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне и запитао га да ли му шта треба. Тихим гласом је рекао: „Ако може, бар мало воде“. Наредио сам да донесу бокал и чашу и он је то попио наискап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: „Хвала господине, Бог ће ти вратити“. Затражио сам његов предмет и видео у истом написано руком друга Ђиласа следеће: „Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранству. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим“.

Свештеномученик Јоаникије (Липовац)

Када сам то прочитао запитао сам га:

„Да ли сте Ви свештениче баш ово како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачку борбу?“

Погледао ме је и тихо ми рекао: „Како ја то све чинио велики Бог ми судио“.

Наредио сам да му донесу да једе и да се одмори, да га нико не сме тући и малтретирати док ја са њим радим. Незадуго после тога упао је у канцеларију код мене један човек и рекао ми: „Што ти не устајеш да ме поздравиш, ја сам један од челних људи ОЗНЕ за Србију, Василије-Чиле Ковачевић. Тако се ја не дочекујем“, приповеда Ивановић.

– Одговорио сам му да му нигде не пише ко је, да носи кожни мантил и да му чинове не видим и да на челу не пише ко је ко, као и да се није најавио, наставља Ивановић.

Оштро ме је погледао, дограбио телефон и позвао Крцуна.

Нешто му је Крцун рекао нашта се он смирио и рекао: „Па добро, нека ти буде тако, ја сам мало био преоштар“. Запитао ме је шта је са издајничким попом Јоаникијем нашта сам му ја одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га проучавам још. Он ми је одговорио: „Слушај ти Шумадинац, сад ћеш да видиш како се то ради“. Када су довели мученог владику, овај Чиле се устремио на њега, почео да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом царству без греха!“

Како се владика онесвестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче. Ушао је Јеша (један од чувара) и још један од њих, ухватили су владику за руке и ноге и однели га у ћелију. Ковачевић је попио ракију и рекао: „Ово је само почетак шта га чека и упамтиће се како ми Црногорци кажњавамо издајнике. Неће се он наносити главе“. И отишао је.

Спомен плоча на родној кући свештеномученика Јоаникија

У међувремену онај мој чувар Јеша је наставио да туче и малтретира и даље владику Јоаникија па сам га ја послао у премештај у Крагујевац не знајући да ћу се поново и тамо срести са њим. Гледао сам колико сам могао да заштитим Јоаникија од мучења, али ми није то увек полазило за руком. Једном је дошла и другарица Спасенија-Цана Бабовић да обиђе тог издајничког попа и почела да га вуче за косу и браду у чему сам је ја прекинуо и рекао да је то што ради срамота. Она ме је само погледала и отишла без поздрава.

Мислим да је то било 10. или 11. јуна. Стигао је поново Ковачевић и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали око два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна још шта све. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоле. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао га водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира. Два наредна дана нико га није дирао.

  1. јуна 1945. године стигао је друг Ћећа са другом Крцуном. Дочекао сам их и испричао им све шта се дешавало са владиком.

Крцун ми је рекао:

„Ма знаш Рако, онај Чиле је свиреп, он је како се прича и оца убио а како да не ради овако са свештеником. Чувај га се јер је незгодан. Већ се на тебе жалио како штитиш издајнике, али то му није код мене прошло. Буди обазрив и немој му се налазити на путу“.

  1. јуна, пошто се мало опоравио Јоаникије Липовац ми је рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега божје заповести закон. Још ми је рекао:

„Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видети моје најближе и Црну Гору, Српску Спарту, зрно слободе. Тако је ваљда записано и тако Бог захтева“.

  1. јуна ујутру, мислим да је било око 9 сати, позвао ме је стражар и рекао: „Друже капетане, тражи Вас онај свештеник.“

Свештеномученик Јоаникије Липовац (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Пре тога из Београда су стигли Ковачевић Василије и Павле Баљевић. Нису ми се јавили већ су отишли до кафане. О њиховом доласку су ме обавестили моји људи. Када је Владика Јоаникије доведен код мене обратио ми се следећим речима:

„Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај када будеш могао пошаљеш мојима у Црну Гору јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и сину Божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао а Бог ми је сведок колико сам људи спасио…“

И предаде ми комадић крпице у којој је замотан један прстен са три камичка која су највјероватније испала приликом мучења владике. Незадуго после тога стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, начелниче, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца па да касније завршим оно што сам дошао да урадим“. Сели смо у џип ја, он и још три његова човека и обишли Опленац. Све га је интересовало а посебно где је то Карађорђево оружје и какав је јунак био. Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија.

На моје питање куда ће Чиле ми је осорно рекао:

„Ту у Буковик, подно Букуље где ће му бити добро. Ти гледај своја посла јер се ово тебе не тиче!“

После једно сат времена џип је пројурио. Отишли су ка Београду. Ја сам одмах ујутру отишао пут Буковика и распитао се код мештана шта се те ноћи збило. Рекли су ми, један старији човек мислим да су га звали Миша или некако тако, да је ту од стране једне групе људе доведен човек са брадом, да је било још три или четири човека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута и ту на брзину затрпани уз поток. Док нису затрпани, било је неколико стражара. Кажу да се онај са брадом крстио и гледао у небо, завршава своје сведочење Радојица-Рака Ивановић.

Опрема: Стање ствари

(Слободна Херцеговина, 16. 6. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Свјати Јоаникије помјани нас грешне

    11
  2. Nema gorih komunjarskih krvnika od crnogoraca!

Оставите коментар