Политика: Последњи снимци убијеног црногорског митрополита Јоаникија

Фотографије је снимио каснији фото-репортер Танјуга, а настале су у Загребу после уласка партизанских снага, објашњава Бојан Димитријевић

Фото: Музеј историје Југославије

На две недавно откривене фотографије снимљене у Загребу 1945. у колони заробљеника је и Јоаникије (Липовац), за којег се верује да је после тога спроведен у Аранђеловац и стрељан.

Приче кажу да је после заробљавања у Словенији маја 1945, митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) одведен у Србију, заточен у вили „Малер” или „Савић” у Аранђеловцу, мучен и понижаван, на крају стрељан негде подно Букуље и сахрањен у овлаш затрпаном гробу на непознатој локацији. Документи и архивска грађа до сада доступни не откривају готово ништа о митрополитовим последњим данима. Његово име нађено је у извештају партизанске 8. црногорске бригаде од 12. маја 1945, где се он наводи међу заробљенима. Следећи познати документ датиран је на 21. јун исте године.

У питању је депеша Команде позадине партизанске 1. југословенске армије Митрополији црногорско-приморској: „Шаљемо вам панагију и крст који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму – слобода народу!“

Баш због оскудности архивске грађе, као и чињенице да се 75 година не зна где је гроб овог црквеног великодостојника, сваки траг је историчарима значајан. То је случај и са недавно откривеним фотографијама, снимљеним у Загребу 1945. у команди Прве армије, на којима се у групи заробљеника види и митрополит Јоаникије. Када је позван да погледа снимке из фонда Музеја Југославије, а радило се о око 3.000 фотографија насталих од краја 1944. до почетка 1947, историчару др Бојану Димитријевићу из Института за савремену историју запале су за око једине две на којима је свештено лице.

„Фотографије је снимио каснији фото-репортер Танјуга, а настале су у Загребу после уласка партизанских снага. Две на којима је митрополит снимљене су вероватно између 15. и 20. маја, у горњем делу града, где је била команда Прве армије, чији се командант Пеко Дапчевић појављује на другим снимцима из ове групе. Поред митрополита је црногорски народни првак и бивши министар Саво Вулетић, а на једном од снимака виде се на челу колоне и два припадника Хрватских оружаних снага. Ово су вероватно последње фотографије митрополита Јоаникија пред ликвидацију која је извршена у Србији, где је скончао заједно с Вулетићем. Симболично је за мене било то што смо, игром случаја, фотографије открили баш на рођендан митрополита Јоаникија“, каже Димитријевић.

Противник комуниста, на челу митрополије све време Другог светског рата у Црној Гори, где уз рат против окупатора бесни и онај грађански, Јоаникије Липовац је 1944. кренуо у повлачење ка Босни са четничким јединицама Павла Ђуришића и делом народа: укупно око 10.000 људи, међу којима је 3.000 цивила избеглица и око 70 свештеника Митрополије црногорско-приморске.

„Из докумената се види да митрополит Јоаникије прати црногорске снаге од Подгорице целим путем до Лијевча поља. У Лијевча пољу је чак у једној ситуацији био талац у преговорима са представницима НДХ и Секуле Дрљевића. После тога нисам нашао никакве податке о његовом кретању до извештаја према којем је међу заробљенима у Цељу“, наводи Димитријевић.

Фотографије сведоче да је био спроведен кроз Загреб заједно за политичким представницима из Црне Горе и да су они били под посебним режимом, додаје наш саговорник. Око његовог спровођења у Србију, испитивања и стрељања има много недоумица.

„Није јасно која га је Озна испитивала. Да ли је то армијска Озна, тзв. Трећи контраобавештајни одсек, који се бавио ратним заробљеницима, или је то Озна за Србију, која се бавила и политичким заробљеницима. С обзиром на то да се у сведочењима помињу нека имена и из једне и из друге структуре, није јасно ко њега у ствари испитује и зашто је одведен у Аранђеловац. Свака Озна је у Словенији издвајала своје заробљенике, а по изјавама, припадници Озне за Црну Гору врше тријажу црногорских заробљеника у Марибору. Тако да је крајње необично зашто митрополит није предат Озни за Црну Гору. Може бити да су војни команданти који су били Црногорци, као што је Пеко Дапчевић, из неке личне освете желели да он буде код њих и да му је онда тако пресуђено без суда. Митрополит је као такав вероватно био незгодан за било какво суђење, али је био човек који је био љути противник комуниста у Црној Гори, где је ситуација била много драстичнија него у другим крајевима. Претпостављам да се због свега тога уопште није размишљало о било каквој судској верификацији његове кривице“, сматра Димитријевић.

Сведочанства о ислеђивању и погубљењу митрополита Јоаникија само су посредна и дата су много година после тог догађаја, због чега, како истиче Димитријевић, не можемо да се ослонимо на њихову поузданост. Можда ће се у архивима наћи још неки податак, као што су случајно откривене и ове фотографије, али…

„Нисам убеђен с обзиром на то да су све овакве стране биле склоњене од очију јавности“, сумњичав је наш саговорник.

Што се тиче локације гроба Јоаникија Липовца, Димитријевић верује да би она могла бити откривена уколико би постојала опсежна акција, али сматра да нема довољно воље да се то и спроведе.

После Другог светског рата, Митрополија црногорско-приморска била је десеткована: за време рата убијено је 12 свештеника, на стратиштима у Словенији стрељано је њих око 70, а страдао је и сам митрополит. Међу стрељанима у Словенији био је и Јоаникијев блиски сарадник и истакнути теолог свештеник Лука Вукмановић, потоњи свештеномученик Српске православне цркве, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, каснијег народног хероја Југославије.

Јелена Чалија

Опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 3. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Генетски (унуци и праунуци, обожаваоци „достигнућа“ својих предака) и духовни потомци комунистичких злотвора и даље суверено владају Србијом и Монтенегром. Зато је и потпуно природно и неизбежно што се све у њима одиграва онако како се и одиграва….Није чудо.

    Свиђа ми се

  2. РЕЧ О ВЕЛИКОХРВАТСКОМ МАЛТЕШКОМ ВИТЕЗУ-ДИКТАТОРУ И ПОЧАСНОМ КАНОНИКУ ЦРКВЕ СВ. ЈЕРОНИМА У РИМУ, ЈОСИПУ БРОЗУ ТЗВ. „ТИТУ“

    Имајући у виду да су извесни свемоћни европски и амерички империјалисти-тријалисти режирали, финансирали, организовали, усмеравали и контролисали експерименталне и на дуг рок неодрживе Совјетске Социјалистичке Републике и обе конфедеративне и неблагодарне Југославије, јер су им само послужиле као „транзитна опција“, како то рече др Бранко Петрановић, што је констатовао и Ото Хабзбург у једном разговору 1984. године о актуелним питањима у Европи, да ће се Југославија распасти после Брозове смрти – “Nevertheless the two (Albanian societies) are tending to be reunited; and I feel that this is the beginning of the national disintegration of Yugoslavia…” ( Види: Gene H. Hogberg, Otto von Habsburg men with a mission, The Plain Truth – A magazine of understanding, March 1984, Pasadena, California, U.S.A.; Gene H. Hogberg, Dr. Habsburg speaks out, The Plain Truth – A magazine of understanding, March 1984, Pasadena, California, U.S.A.).

    Такође, имајући у виду да је комунистички ренегат и крвави великохрватски
    хегемониста и диктатор Јосип Броз Тито, пилигрински фратар, римски католички идолатриста, окултиста, малтешки витез-езотериста, који се у току шпанског грађанског рата кретао у друштву пилигринских фратара поклоника тзв. „Свете Госпе Фатимске“ под лажним имениом Јаромир Хавличек – „Tito traveled with forged papers as a Czech named Jaromir Havlicek…” (Види: Н. Н. Један оригинални извештај о америчкој инфлитрацији у Југославији, 1952, б.м.и.) и папин ПОЧАСНИ КАНОНИК цркве св. Јеронима у Риму (Види: Katolička crkva u Jugoslaviji, Hrvatski tjednik “Danica”, od 29 rujna/septembra 1971, Chicago, Illinois, U.S.A.; Ante Jerić, “Svića”, broj 135, Dalmatian publishing company, 1971, New York, U.S.A.; Tito bio papin počasni kanonik, http://skk.srb/2017/03/10/tito-kanonik/…), који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају аустромарксисти Србије, учланио републику Хрватску и републику Словенију у току 1978. године у тријалистичко-империјалистичку западно-европску и интермарујумску регију Алпе Адрија, и са тим je припремио Југославију за грађански рат и дезинтрегацију и финалну опцију крвавог транзита, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обезглављени, обесправљени, осакаћени, окупирани и понижени србски народ – “It is in this region that the Alpe Adria Community was founded nine years ago, in 1978…” (Види: Gene H. Hogberg, Europe: “The great market”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Oktober 1987, Pasadena, California, U.S.A.; Gene H. Hogberg, Alpe Adria “the heart of Europe”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Oktober 1987, Pasadena, California, U.S.A.).

    С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др Тодор Срдић објавио значајну студију у париском „Савременику“ под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, ми бисмо овде репродуковали извесни цитат из његове студије, да би одбили сваки приговор пристрасоности, у којој између осталог, стоји:

    “Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке!
    Подунавска федерација (Central Europeаn Club – седиште у Лондону) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France, 1953, стр. 16).

    У поруци коју је Броз упутио контроверзном папи Павлу VI у току 1967. године, између осталог, стоји:

    Једно изражавам наду да ће се недавно успостављени односи између владе Cоцијалистичке Републике Југославије и Свете столице унапређивати у обостраном интересу…“ (Види: “Zajednicar” – Glasilo hrvatske bratske zajednice, 15. March 1967, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s