РСЕ: Либан обуставио исплату државног дуга

Земља је планула када су дознаке из иностранства, помоћ заливских земаља и финансијско чаробњаштво почели да заказују, пише Њујорк тајмс

Демонстрације у Бејруту, 21. 10. 2019. (Фото: Радио Слободна Европа)

Суспензија исплате иностраног дуга је прва у историји Либана који је чак и за вријеме грађанског рата 80-тих испуњавао своје обавезе, што указује на тежину финансијске и економске кризе ове блискоисточне земље, једне од најзадуженијих држава на свијету у којој грађани од октобра 2019. протестују због корупције, пишу свјетски медији.

Смирење за демонстранте, али не и рјешење кризе

Одлука либанске владе да суспендује исплату дуга од 1,2 милијарде долара у еврообвезницама ће смирити демонстранте који већ пола године од владе захтијевају да пружи приоритет унутрашњим проблемима али то неће ријешити финансијске потешкоће једне од најзадуженијих земаља на свијету, оцјењује Њујорк тајмс (The New York Times).

Након вишемјесечних протеста против политичке елите која, због лошег управљања и корупције, грађанима није могла пружити основе као што су 24-сатна струја и поуздана текућа вода, те усред брзе девалвације либанске фунте, недостатка увоза и хиљада отпуштених радника, премијер Хасан Диаб у суботу је одлучио је да одгоди исплату дуга чији је рок био у понедјељак, 9. марта.

„Резерве чврсте валуте достигле су критичан и опасан ниво“, рекао је Диаб додавши како је неопходно употријебити та средства да би се осигурале основне потребе либанског народа. Диаб је рекао да ће влада настојати преговарати с кредиторима о реструктурирању остатка свог девизног дуга, који износи 31 милијарду долара.

Земља је планула у тренутку политичке и економске кризе у октобру прошле године, како су дознаке Либанаца који раде у иностранству, помоћ из заливских земаља и „финансијска чаробњаштва“ у либанским банкама – које су годинама држале економију живом – почеле пропадати, истиче Њујорк тајмс.

Демонстранти ломе прозоре банке у Хамра улицу у Берјуту, током демонстрација против гувернера Либанске централне банке, 14. 1. 2020. (Фото: Хусеин Мала/АП Фото)

Иако званични курс остаје непромијењен на 1.500 либанонских фунти према долару, посљедњих дана је вриједност фунте на црном тржишту премашила 2.500 фунти за долар. Пословни људи у либанској економији, у којој доминира увоз, не могу добити доларе за уношење робе из иностранства; Либанци плаћени у фунтама а који дугују школарину или хипотеку у доларима, очајни су и гледају како њихова потрошачка моћ испарава, закључује Њујорк тајмс.

Преговори о реструктурирању дуга

За отприлике двије седмице започет ће преговори Либана и власника обвезница о реструктурирању дуга, изјавио је локалној телевизији либански министар економије, Раоул Неме, истичући да преговори, уколико буду добронамјерни, не би требали трајати дуже од девет мјесеци, написао је Ројтерс.

Још нема временског плана за реструктурирање и разговори са страним кредиторима ће вјероватно почети полако, сазнаје Ројтерс од извора упознатог с овом проблематиком. Позивајући се на могућност да Либан буде тужен у иностранству, министар економије је рекао да повјериоци могу покренути правне поступке против централне банке, али да неће побиједити.

Либан има око 31 милијарду долара у америчким доларским обвезницама за које извори кажу да се држава жели реструктурирати, истиче Ројтерс додајући да је јавни дуг Либана достигао око 170 одсто бруто домаћег производа, што земљу чини једном од најзадуженијих на свијету. Западне владе инсистирају на томе да Бејрут прво донесе дуго одгађане реформе против корупције.

Метални прозори на продавници сатова Ролекс у Бејруту, 6. 3. 2020. (Фото: Хасан Шабан/Блумберг)

Многи аналитичари сматрају да би једини начин за Либан могао осигурати финансијску потпору кроз програм Међународног монетарног фонда (ММФ) од којег је Бејрут, упркос негодовању Хезболаха, већ затражио техничку помоћ.

Урушен финансијски систем

Неуспјех Бејрута да испоштује свој огроман дуг дугорочно се очекивао али долази у вријеме када је глобални финансијски систем на рубу што Либан доводи у посебно незгодан положај у преговорима са страним инвеститорима, пише Волстрит џорнал.

Финансијски проблеми Либана на неки су начин необични, указује лист наводећи како је већина државног задуживања у доларима долазила од локалних банака које су користиле неуобичајено високе каматне стопе за привлачење доларских депозита од либанске прекоморске дијаспоре.

Те дознаке су, напомиње Волстрит џорнал прошле године пресушиле док су земљу потресли антикорупцијски протести, банке су привремено затворене, а повјерење инвеститора је опадало. Без прилива свјежих долара либански финансијски систем се почео урушавати.

Међународно улагање би могло компликовати цјелокупно реструктурирање, указује Волстрит џорнал. Локалне банке су посљедњих седмица истресле дјелић својих удјела у обвезницама за 2020. уз снажни попуст на номиналну вриједност. Могуће је да су међународни инвеститори акумулирали довољно велики дио обвезница до 2020. године да блокирају нагодбу према договору, тврди особа блиска влади.

„То је земља која живи преко својих могућности“, рекао је Нафез Зоук из Оксфорд Економиста (Oxford Economics) истичући како то није само дужничка криза већ и „валутна, банкарска, економска и фискална криза“. Према његовој процјени, отприлике 70 одсто имовине локалних банака позајмљено је држави било путем државних обвезница или зајма централној банци.

ММФ- једина опција

Либан ће ући у кључну прву фазу преговора о реструктурирању дуга од 30 милијарди долара према еврообвезницама и Бејрут ће разговарати с кредиторима у тренутку кад се глобална економија повлачи због избијања корона вируса и почетка рата с цијенама нафте, пише Блумберг (The Bloomberg).

Локални кредитори, који држе готово 14 милијарди долара новчаница, лобирали су против неизмиривања обавеза који би нанио огромне губитке кредиторима, упозоравајући да би то могло нанијети и непоправљиву штету угледу банака и њиховог капитала у земљи.

Антивладини демонстранти пресекли су аутопут Бејрут-Библос код лучког града Библоса (Фото: Џозеф Еид/АФП)

„Либану је потребно екстерно финансирање, а чини се да је ММФ највјероватнији – ако не и једина одржива опција коју Либан може имати“, изјавила је Зеина Ризк, извршна директорица управљања имовином са фиксним дохотком у Аркам Капиталу (Arqaam Capital). Но, иако су стручњаци ММФ-а недавно одржали састанке у Бејруту, питање осигурања финансирања из Фонда је политичко, истиче Блумберг.

Хезболах, проиранска група која има главну улогу у влади и парламенту, одбацила је могућност да се од ММФ-а тражи програм финансијске помоћи страхујући да би он могао наштетити сиромашнима, а да ће га САД користити као политичку полугу. То ће Либану одузети потенцијални спасилачки пут и могло би поткопати повјерење у економске реформе које су кредиторима потребни приликом опраштања дуга.

Свакодневна опсесија

Одлуку премијера Диаба, који је наслиједио неред када је преузео власт у јануару, многи Либанци подржавају иако није јасно да ли његова влада има план за идући корак, истиче Економист (The Economist) оцјењујући како ће реструктурирање дуга бити лакше него реструктурирање земље која је деценијама имала лошу управу.

Ни западни партнери нити заливске земље које су помагале Либану у прошлости сада не журе да помогну земљи, те ће њена влада, упркос унутрашњим противљењима, морати да тражи кредит од ММФ-а. То ће, наглашава Економист, захтијевати болне реформе али и проналажење новог економског модела. Диаб с правом истиче да је Либан превише овисан о финансијама и приливу из дијаспоре.

Новац је постао свакодневна опсесија за многе Либанце, указује Економист. Банкомати више немају долара и да би их набавили, клијенти сваке седмице трче у банку, често чекајући у редовима по неколико сати да би повукли ситниш који им пословница допушта – понекад је то само 50 долара седмично.

Плаћање картицама такођер је ограничено или у неким продавницама потпуно одбачено. Банке и даље прихватају чекове али, указује Економист, ти чекови једноставно премјештају неприступачни новац с једног рачуна на други. С мало новца у земљи која зависи од увоза, економија је замрзнута и претпоставља се да око 40 одсто Либанаца сада живи у сиромаштву, а број би се, према Свјетској банци, могао попети на 50 одсто.

Иако никада неће бити индустријска сила, привредници указују на потенцијалне развојне могућности Либана. Уз образовану, вишејезичну радну снагу, Либан би могао бити средиште технолошких компанија и врхунске производње. Пољопривреда је углавном ситног обима и има простора за раст. Тако и туризам, који већ доприноси 19 одсто БДП-а. Све то, међутим, тражи велика улагања у нову инфраструктуру – струја, интернет и путеви су лоши, природне љепоте нарушене – док благајне остају празне, закључује Економист.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Радио Слободна Европа, 10. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s