Владимир Димитријевић: Час неодустајања

Не пристајемо на лаж, не одричемо се Косовског завета. Остајемо Срби, без обзира на околности. Наступио је час неодустајања

Владимир Димитријевић (Фото: Медија центар Београд)

Светозар Милетић

Често се питамо: има ли се вреди борити се у доба „меке“ ( а све тврђе ) окупације Србије и Српства, па и борити се за Косово? Питање је озбиљно, али се на њега може одговорити, управо примерима из наше историје.

Србима није први пут да се налазе под неком врстом окупације. Они су често тако живели. Али, нису одустајали од борбе, без обзира на околности. Сетимо се Аустро-Угарске и великог српског вође Светозара Милетића, оног што је говорио да, и ако један једини Србин остане, он је народ, и има право на своје политичко постојање.

Светозар Милетић

Ево шта пише Википедија:

„Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске  – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“.

Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“

Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут. Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева.

Зашто Светозар Милетић није одустао од борбе под окупацијом?

Зато што је знао да без борбе нема не само победе, него ни живота.

Лаза Костић

Ту је и Лаза Костић, који је на територији аустроугарској хапшен због здравице изречене у Београду, 1872, у којој je изразио жељу за уједињењем свих Срба. Провео je у истражном затвору пет месеци, док су његови Војвођани певали шалајку: Зелен добош добује, Лаза Kостић робује. Не робује што ј’ убио, већ што ј’ Србин био, шалај. Хапшен је и 1876, под оптужбом да je врбовао добровољце за Српско-турски рат. Председник владе Коломан Тиса издао je 4. јула 1876. наредбу да се угарским држављанима забрањује врбовање добровољаца и сабирање прилога за Србију, а Лаза, изгледа, није слушао.

Лаза Костић

И у Србији Обреновића је био новчано кажњаван, а и два месеца је провео у затвору – због опозиционих ставова и слободног новинарства. Чика Јова Змај je тада испевао песму Прогон и јад или Некад и сад, алудирајући на шалајку Зелен добош добује:

Сад је добош боје плаве, па добује преко Саве.
Тамо где је српски свет: робуј, Лазо, и опет.

Како шта је? Он није био пуки патриотски „добошар у стиховима“, него целосни интелектуалац, спреман да паметно и храбро србује за пример другима. А за то се плаћала цена. И он ју је плаћао.

Да бисмо били слободни.

Петар Кочић

Петар Кочић?

Ево записа о њему, опет из Википедије:

„Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист Отаџбину у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против  Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.“

Кочић говори, без обзира на цену

Ратко М. Марковић – Риђанин о Кочићевим  саборским беседама пише:“Његови су говори песнички обојени, али са директном критиком и указивањем на недостатке законодавства, као и спровођења њиховога. У говору: Шумско сервитутно право (4. јул 1910) Кочић истиче продужетак законодавства из времена турске управе у делу који одговара аустријској управи, док су нови закони уведени у области за које има, опет, користи нова царевина. Продаја шума и забрана њенога коришћења сељацима доводи у питање сам опстанак сиромашних слојева народа. Дакле, природна богатства БиХ постају власништво странаца, односно, окупатора. /…/Политичке власти су биле туђинске кад су дошле, и након тридесет година су остале туђинске, наглашава Кочић. Он се користи у обраћању видом писма које је добио као посланик па га чита у Сабору. Поредећи турску власт с аустријском он чита писмо које му је упућено као посланику из народа:

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној одјећи и црним шкрљацима размиљеше се к’о мрави по земљи нашој и отроваше нам земљу и живот.Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише устрану од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се.

Петар Кочић, рад Јована Бијелића

Сваку појаву и предмет расправе у Сабору Кочић сагледава у односу на аустријску окупациону власт и у том светлу говори, износи проблем смело и са потпуном осудом страног утицаја уз очит позив на отпор. Он је свестан да је та ситуација привремена, стога, наступа оштро, победнички. Он верује у ослобођење и уједињење српског народа у једној држави. На седници Сабора 24. новембра 1910. Кочић говорећи о чиновничком питању негодује, подвлачи да је положај чиновника у БиХ биједан, али је извор прихода, а то је тежак и његов положај још тежи. Са друге стране, он сматра да је чиновништво у служби колонизатора. /…/ Кочић је аргументовано заступао општи интерес становништва дајући предлоге којима би се поправило стање кроз аграрне реформе у интересу обесправљеног кмета ма које вере и нације био. На заседању Сабора на трећој седници 16. октобра 1911. године Кочић у име своје и својих другова даје Изјаву о раду Сабора којом позива посланике у борбу за општи интерес земље. Он износи незадовољство положаја свих посланичких клубова и Сабора БиХ који има ограничено дејство уставом. Кочић апелује на одбацивање ситних зађевица у циљу организовања борбе за проширење уставних и грађанских слобода. Након ове Изјаве наишао је на бурно поздрављање и одобравање посланика. Сви Кочићеви иступи у Сабору били су у складу са општим интересом народа. Он је схватио неопходност борбе за потпуно ослобађање БиХ, као и потребу за савременим, демократским уређењем односа у земљи.“  Кочић је, својевремено, записао:“У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!“

Да ли га је то спречило да, под окупацијом, води политичку борбу, без обзира на околности?

Није.

И он је веровао у победу.

И победа је дошла, две године после његове смрти у душевној болници у Београду.

Уместо закључка

Сада, када је на све стране издаја основних интереса српског народа, Покрет за одбрану Косова и Метохије мора бити јединствен у свом ставу – не пристајемо на лаж, не одричемо се Косовског завета. Остајемо Срби, без обзира на околности. Империји лажи ће доћи крај; стиже им црни петак у понедељак. Ако су могли Милетић, Костић, Кочић и толики други, зашто не бисмо могли и ми?

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Јер можемо. И да будемо сложни, и да чекамо победу. На нама је само да се потрудимо, а прегалац увек добија благослов од Бога правде, Коме пева српска химна.

Наступио је час неодустајања.

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 13. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

4 replies

  1. У основи свега што нам се дешава стоје морални узроци и разлози – тако прочитах у Номологији св. владике Николаја.
    Много тога неки од нас говоре и пишу – питање је колико живимо у складу са тим што тврдимо и говоримо, под условом да не говоримо и пишемо само да бисмо нешто рекли (а онда то буде често много празних речи).
    За мене, као обичног смртника, је поражавајуће колики је несклад између начина нашег живљења и наших речи…
    И опет ми у мисли дођоше речи св. владике Николаја, о поколењима која су ‘ситна проја…’ Размишљам о херојима нашег времена и редовно останем без текста…

    20
    1
  2. @Тамара
    Погодили сте „у сриду“, што би рекли Далматинци. Пише и говори углавном оно што себе сматра „интелектуалном елитом“. С разлогом или без разлога (нажалост, чешће је ово друго), по књигама, блоговима или оваквим коментарима – потпуно је свеједно.
    За Димитријевића ћу вам посвѣдочити из прве руке да је један од рѣтких – јако, јако рѣтких – чије су рѣчи у складу са дѣлима. Његово да је – да, и нѣ је – нѣ. Ако се на нѣшто обавеже, обавезно ће испунити, макар и на своју штету. Ако закасни – извиниће се, али ће учинити. Дешавало се више пута: допутује (нѣрѣтко о свом трошку, јер организатор најчешће нѣма срѣдстава ни пут да му плати), одржи изванредно прѣдавање (прѣд 5, 50 или 500 људи, свеједно /ово послѣдње је, дабоме, прѣћеризам, морате бити чаробњак да окупите 500 људи поводом озбиљне ствари и да чују паметног и часног човѣка; узгред, толику публику ћете прѣ окупити у „неким“ Прћиловцима или Бајиној Башти, него у Бѣограду или Крагујевцу): и чим заврши своје, – првим аутобусом запуца назад у Чачак, јер га чекају жена и дѣца, нѣ попивши ни кафу… а вас, као домаћина, остави постиђене. Ово послѣдње му је и највећа мана, по мом скромном мишљењу.
    Зато је Димитријевић човек кога дубоко уважавам и кад мислим да нѣје у праву. И сигуран сам да ће сви који га знају потврдити ово што написах, јер овдѣ нѣје рѣч о нѣком издвојеном, пригодном чину добре воље с његове стране. Човѣк је такав у врѣмену које се већ мѣри ДЕЦЕНИЈАМА.
    Мало их је које бих ставио уз бок В. Д. по набројаним врлинама, а знам поприлично свакојаких интелектуалаца. Много су прсти једне руке (говорим о онима које знам, а њих нѣје мало) које бих ставио уз бок В. Д., – а нѣки од њих већ нѣсу ни међу живима, попут изврсног пѣсника Владимира Јагличића, чија нѣдавна смрт једва да је примѣћена. Највећа ми је утѣха што, ипак, многе и нѣ знам, па живим у нади да В. Д, баш и нѣје толики изузетак.
    В. Димитријевић нек ми опрости на овом коментару, који ће многима личити на панегирик, хвалоспѣв, а њега можда и намрштити, јер знам да му овакве хвале нѣ трѣбају. Потрѣбне су људима попут Тамаре, па и мене самог, који већ у све почињу да сумњају.

    23
  3. Profesor Dimitrijevic nije covek iz naroda. On je politicar koji se perfidno skriva iza srpskih nacionalnih interesa. Pripada stranci Srpski pokret Dveri i predsednik je politickog saveta stranke! Za njih je svojevremeno dr. Jovan Deretic govorio da su najveca prevara, pitajuci se ko ih finansira. Njegovu izjavu mozete naci na internetu. Dveri se zalazu sa tradicionalne vrednosti, a sa onima koji ne misle tako ruse Vucica. Dveri su protiv gej parade ako su u opoziciji, ali ako bi dosli na vlast, curak bi se okrenuo i nastavili bi da nas vode jevropskim putem. Dimitrijevic je jugosloven i ja sam imao priliku da ga licno upoznam. Njegov pogled dovoljno govori onima koji razumeju poruku ovih redova. Jos jedan u nizu „narodnih“ intelektualnih tribuna, galamdzija, bukaca itd, koji se bori protiv svakog zla, a ni dlaka da mu padne sa glave. Kako su prosli nacionalisti koje Dimitrijevic pominje u ovom svom tekstu? U politici nista nije slucajno jer zivimo u laznom visestranackom sistemu.

    7
    23
  4. Владе јесте човек из народа, породични човек, председник политичког савета Двери које се боре за очување традиционалних вредности. Владу нису потребни хвалоспеви, његова дела говоре више од речи

    19
    3

Оставите коментар