Војислав М. Станојчић: Мигранти, наши незвани и опасни гости

Српски је народ познат као гостољубив, али и неповерљив према онима које није звао и који и не умеју да се понашају као гости

Мигранти у Србији (Фото: Д. Жарковић/Политика)

Шеста је година како траје мигрантска криза, односно, најезда домородаца Азије и Африке на Европу. Они, преко Балкана, па тако и кроз нашу земљу, покушавају да стигну у развијене земље Европске уније, а пре свих – у Немачку. Према подацима из најновијег извештаја „Глобалне иницијативе транснационалног организованог криминала“ досад је преко Балканског полуострва прешло око милион и по азиланата и миграната.

Није познато колико је ових незваних гостију прошло кроз Србију, а ни број оних који се још код нас налазе, јер наши државни органи – ако и имају те податке – не сматрају за потребно да их саопштавају грађанима да их не би „узнемиравали“.

Српски је народ познат као гостољубив, али и неповерљив према онима које није звао и који и не умеју да се понашају као гости.

После првих година њиховог похода на Европу, када су у Србији колоне миграната биле уобичајена и свакодневна појава, данас се оне више не виде, што не значи да ових незваних гостију више нема у нашој земљи.

Становници неких градова у Војводини, а нарочито Сомбора и Бачке Паланке – у којима су привремено смештени мигранти, веома су незадовољни својим наметнутим „суграђанима“ и често протестују због њиховог дрског и насилничког понашања. Протестују али њихов глас нико од државних органа не чује, па све остаје као што је било.

Овог петог јуна, у подне, у Бачкој Паланци одржан је Народни скуп на коме су грађани говорили о правом терору миграната. Они се плаше да оду до продавнице испред које се нежељени гости скупљају, док су узнемиравање девојчица и напади на жене и старије мушкарце готово редовна појава, па је само у последњих 14 дана забележено 7 напада на становнике Бачке Паланке.

Питање је да ли се у држави где се све више-мање ради на „о-рук“ уопште зна колико их има, а и да ли је тачан податак да ће Европска унија Србији вратити неколико стотина хиљада миграната као да су њени држављани. Затим, где ће се они сместити и чиме ће се бавити, или ће Европска унија наставити да плаћа њихово гостовање у нашој земљи, а они продужити да малтретирају становнике српских градова.

Много питања, а ни један једини одговор од оних који би морали да их знају.



Categories: Четири стотине речи

Tags: , , ,

30 replies

  1. Врло добар чланак у ПОЛИТИЦИ о пристиглим Русима (104 000) и Украјинцима (18 000) у Србију. Наша земља је једна од ретких где су добродошли и где су нашли њима познату православну, језичну и ћириличну средину :

    https://www.politika.rs/scc/clanak/525239/Kako-se-zbog-rata-u-Ukrajini-menja-demografska-slika-Srbije-u-skole-upisano-600-daka-udvostrucene-kirije

    Надамо се да ће ти људи оставити траг у нашој науци и уметности као њихови прадедови који су стигли у Србију пре стотинак година, бежећи од бољшевичке револуције.

    4
    2
  2. @Деда Ђоле: Грешите кад говорите о прадедовима ових новопридошлих хиљада Руса и Украјинаца – нису њихови прадедови стигли пре стотинак година Србију, него моји. И моји нису бежали од “бољшевичке револуције” која се никада није ни догодила, него је то био најординарнији пуч после кога су бољшевици организовали крвави терор, него су као војници – добровољци Беле армије генерала Врангела после њеног пораза у грађанском рату, 1920 г. били евакуисани са Крима.
    Прадедови ових садашњих придошлица су остали под бољшевичком влашћу – добровољно, или принудно. А, све ово што се данас на том подручју одиграва је само природна позна последица вишедеценијске бољшевичке (страхо)владе и њиховог успешног социјалног инжењеринга стварања “Совјетског человека”.
    А, да ће ове придошлице са постсовјетског простора, како Ви прижељкујете, оставити трага у вашој науци и уметности? Ма, идите, молим Вас……Пиши пропало!

    12
    2
  3. Не кажем да г. Иоанн Дубињин није у праву али из неколико његових коментара које сам до сада видео, одаје огорченог човека у зрелим годинама који благо речено није претерани мислилац. Сећам се да је био против старе европске историје (то је изнад његових могућности и то није проблем) као и да је видео анти-семитизам тамо где о њему није било ни помена. Опседнутост ‘бољшевицима’ му блокира здраво-разумско резоновање. Али ево, једно питање из ‘материје’ – колики је био број руских жртава ‘бољшевичког’ терора између два светска рата? После одговора на ово питање, повући ћу јавно све што сам претходно рекао а сам одговор ће имати много шири значај, укључујући и зашто су претходно поменути Руси и Украјинци ту где јесу.

    10
    4
  4. @Иоанн Дубињин
    Апсолутно да је реч о терору бољшевика. То им је требало из два разлога: да униште старе друштвене структуре („реакционарне снаге“) и да економски подигну земљу коју су разорили. То је им је било и у програму. Робовска радна снага за изградњу земље, посебно у Сибиру. Из овога произилази и да је била масовна, као и умирања услед тешких услова рада и лоше исхране. О томе су написане и књиге. „Диктатура пролетаријата“ није знала за милост. Нарочито је страдало свештенство и крупно сељаштво. Ту је и период тзв. Велике чистке, 1936-1938.Наши комунисти су се угледали на њих, и спровели крвави терор, нарочито током 1944-45. Испада да су наши комунисти били већи терористи од бољшевика, јер неки подаци постоје, а за бољшевике нема.
    Ово што овде пишу, је најобичнија пропаганда и апологетика и данашњег руског режима. Јер су ови произашли из њих.Како је Запад отворено ушао у сукоб са Русијом, то је сада згодна прилика, да се „испегла“ историја и свако помињање бољшевичког терора и броја његових жртава представи као западни фалсификат. Никако овдашњи комунисти да схвате да је њихово прошло и да максимум може да буде само разарање Русије.Они млађи, ће то доживети.
    А то бројање жртава, опште је познато да су бољшевици строго водили евиденцију о броју страдалих „класних непријатеља“, и јавно је објављивали.

    3
    3
  5. @ револуционар

    Видим да Иоанна караш а мени приговараш (нпр, референцом на број руских жртава). Слаба евиденција бoљшевичких жртава је само изговор, када би знао број онда би био свестан своје наивности. Од прилике средњошколски ниво познавања историје.Можда ипак то сазнамо од Иоцце.

    7
    5
  6. @Онорије АО Илирије: Руска Империја је била многонационална, истина са јасном већином етничких Руса. Број руских жртава бољшевичког терора између два светска рата? Сигурно да не знам тачан број, и сигурно да је био огроман, али – не ради се само о руским , него о свим жртвама, без обзира на етничку припадност, а далеко да је то било само у периоду између два светска рата, него у целом периоду бољшевичке/КПСС страховладе током седам деценија. Да би се схватила ужасна природа тог нељудског злочиначког режима, о чему постоји огромна литература, довољно је макар прочитати само све томове Солжењициновог “Архипелага Гулаг”.
    Знам да то Вама и сличнима ништа не значи, јер пошто не могу навести тачне бројке, тих жртава уосталом значи није ни било?
    Али – да ли можете објаснити чињеницу да је током Другог светског рата, сигурно као последица сјајног живота под бољшевицима, на немачку страну прешло више стотина хиљада очајника, совјетских ратних заробљеника? Знате ли да се на немачкој страни на Сремском фронту борила руска козачка добровољачка дивизија? Титови политички комесари су својим војницима причали измишљотине да су то Чечени, мада међу тим руским козацима, који нису ни били немачки заробљеници, него добровољци, таквих није ни било. Мислите ли да су тим очајним људима који су преживели бољшевички терор било важно да знају тачан број бољшевичких жртава- ма и сами су једва извукли живе главе од својих угњетача и радије би се придружили и црном ђаволу, и придружили су се, само да се бољшевицима свете…

    10
    2
  7. О бољшевичком терору постоји мноштво сведочанстава — слаб је ту сваки успутни опис или коментар — јер прогон, мучење и масовно уништавање нарочито хришћана, али и других класних непријатеља — су били невиђени од доба Нерона.

    Према подацима из неких извора блиских РПЦ, од 1922 до 1941 убијено је око 3 милиона људи…

    Али, то је било пре 22-јуна 1941-ве,

    А онда је уследило страдање и погибија 27 милиона људи у Великом Отаџбинском Рату на територији СССР-а.

    Пред размерама те трагедије најбоље је заћутати.

    Међутим, овде један потомак некадашње повлашћене класе у Руској Империји, између осталог, помешчика и власника стотина (ако не и хиљада „душа“) никако није задовољан количином проливене совјетске крви.

    Јер, ево за оне несрећнике што пређоше на немачку страну, оправдава издају отаџбине, јер „радије би се придружили и црном ђаволу, и придружили су се, само да се бољшевицима свете…“

    Дакле удружени са хитлеровским солдатеском се свете Совјетима, али бивају одстрељени као глинени голубови. Тужне ли судбине.

    Проблем са тм духом мржње и издаје је што траје — ево и њихови потомци, данашњи идеолошки истомишљеници, су на сличном „осветничком“ послу, а да бољшевички терор нису ни омирисали:

    https://t.me/RVvoenkor/32106

    Да ли господин који се представља као Иоанн Дубињин има и за њих, јер се јадни „напатише под совјетским терором“?

    П.С. Не знам да ли ће приступ видео линку бити без проблема, па само да кажем да је видео исечак сведочанство о злочиначкој егзекуцији заробљених руских војника од стране укронациста током СВО у Украјини од пре неколико дана.

    <a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

    <a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>





    4
    6
  8. Душан Буковић:

    ЈОШ ЈЕДНОМ О ЕВРОПСКОМ И АМЕРИЧКОМ БАНКАРСКО-БОЉШЕВИЧКОМ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОМ ПРОЈЕКТУ ЗА ЦАРСКУ РУСИЈУ

    Лењин и његови ученици озбиљно су схватили Марксову формулу и током њене вишедеценијске примене убили десетине милиона људи. Само у светлу Марксове формуле може се сагледати судбина залуђених комуниста, буржоаско-банкарских најамника Симе Марковића, Косте Новаковића, Филипа Фипиповића, Милана Горкића, Беле Куна и многих других…

    Имајући у виду да је Лењин нашао уточиште у Лондону, да је био под заштитом фабијанаца, бундиста и енглеског интелиџенс сервиса, као што су били Херцен и Огарев… Лењин је у Лондону завршио субверзивну и реакционарну комунистичку конференцију, коју је започео у Бриселу 30. јула 1903. године. На конференцији у Лондону дошло је до расцепа и до формирања бољшевичке и мењшевичке групе. Али Лењин је успео да партији наметне свој програм за Устав. И све је то припремио далеко од Русије.

    Нарочито је била значајна конференција бундистичко-руске субверзивне, реакционарне и револуционарне странке од 1905, која је одржана у Њујорку у првој половини 1916. године под окриљем америчког мултикорпоративног естаблишмента, тзв. „великих изабраника“ и тзв. „великих кадрова“ (Види: Rev. Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, California, 1975; Victor de Kаyville, Downfall of Russia, Chicago, 1934, стр. 4).

    Огромни новац и свемоћна западно-европска и америчка субверзивна, реакционарна, „интелектуална“ и мулитикорпоративна банкарска елита била је оријентисана против Царске Русије, која је бачена у ужасе грађанског рата. Банкарска, Фабијанска, бундистичко-бољшевичка експериментална револуција у Црској Русији била је остварена.

    Све је то режирано у Берлину, Лондону, Вашингтону и нарочито у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој:

    – не само због устоличавања у Њујорку 1867 године Мациннијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним, револуционарним, потпаљивачким и подривачким покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже.

    – И не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати револуцију 1917. године (Види: Piere Virion, Bientot u gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, 1967, стр. 28 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада? – једна супер, над или против црква…). Јасно је да је њихов циљ био да изврше агресију на Царску Русију, која је била на путу да у свету постане водећа економска сила и која би да је остала до данас имала преко 500 стотина милиона становника (Види: Georgew Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937, p. 6/8; Исто: A. Goulevitch, Czarism and revolution, Howthorne, Calif., 1962).
    На истом програму нашли су се међународни велики финансијери, тзв. “велики изабраници”, тзв. „велики кадрави“ и амерички комунисти-бундисти, који су се залагали, да се њихов бундистичко-комунистички програм успостави у Русији, а не у западној Европи и Америци где су деловали (Види: Arthur W. Thompson, American socialists and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and reform – Essays in honor of Henry Steele Comager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York, Evanston, and London, 1967, стр. 203/227; George Creel, The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; Anthony Sutton, Wall Street and the Bolshevic Revolution, New York, USA, 1974: Tal Brooke, When the world will be as ono – The coming new world order in the new age, Eugene, Oregon, USA, 1989; G. Edward Griffin, The creature from Jekyll Island – A second look at the Federal Reserve, Westlake Village, California, USA, 2003; Владимир Павленко, ВЕЛИКИЙ ОКТЯБРЬ: СПАСЕНИЕ ИЛИ «ИНФЕРНО»?…, http://www.iarex.ru/article…

    На овом месту цитирали бисмо извесне податке о руским жртвама под лењинизмом и стаљинизмом, који су објављени у јануарском броју париског листа “Exil et Liberte” од 1973. године, не узимајући у обзир жртве у рату 1941-1945; жртве у рату са Финском 1918; жртве у рату са Балтичким земљама 1918-1919 године; жртве у рату са Пољском 1920; жртве у Ђурђијанским погромима 1921-1922; жртве у рату са Кином 1925-1931; жртве у Шанској револуцији 1939, које се пењу на десетине милиона жртава:
    Грађански рат 1917 – 4, 500, 000
    Глад (1921-1923) – 6, 000,000
    Терор (1917-1923): Академика, професора специјалиста, писаца, студената,
    уметника – 160.000
    Чиновника, грађана, официра, војника – 740,000
    Полицијских службеника – 50,000
    Свештених лица – 40,000
    Сељака и радника – 1, 300,000
    Побијено од тајне полиције (1923-1930) – 2,050,000
    Глад (1930-1933) – 7,000,000
    Стрељано за време колективизације – 750,000
    За време појачаног терора (1937-1938): интелектуалаца, радника
    и сељака – 635,000
    Политичког и командног особља Црвене армије – 30,000
    Чланова партије – 340,000
    Стрељано од Н.К.В.Д. (1938-1947):
    Из разних слојева друштва – 2,720,000
    Свештених лица – 5,000
    Црвено – армејаца – 23,000
    Cкапало у концентрационим логорима и у затворима
    (1917-1947) – 21,000,000
    Укупно – 48, 943, 000
    (Види: “Exil et Liberte”, Paris, France, јануар 1973; Arthur Howard, Тhe beast marks Russia, London, Great Britain, 1938; ).
    Тако је изгледао фабијански, бундистчко-бољшвички експерименталистички програм у
    Царској Русији, који је припреман y деветнаестом и почетком двадесетог столећа у Европи и Америци.

    12
    1
  9. Као што сам и очекивао, Йоцца је кренуо са разводњавањем и ‘задимљавањем’. Присетих се оних познатих саопштења. Парафразирано: ‘У Јасеновцу су страдали сви наши народи и народности – Јевреји, Роми, Срби, патриотски Хрвати чак и два словеначка свештеника. Злочинци су се исписали не само из хрватског народа већ из људског рода уопште. Од сада ћемо их звати – ванземаљци. И нећемо пребројавати нити жртве нити крвна зрнца. Чак и један једини живот је као да си убио цело човечанство.“

    Тако да сам могао да претпоставим, ЙД јесте пореклом из Русије али вероватно није етнички Рус. Повлачим њему додељен атрибут ‘не претераног мислиоца’ и приписујем га самом себи.

    Не знамо нити стару, нити новију историју, чак не знамо ни шта се десило пре два дана. Уместо тога имамо неколико деценија старе револуционарне флоскуле. А пошто немамо ни историчара у авиону, онда, за записник, постављено питање до даљњег остаје неодговорено.





    8
    8
  10. Поново се јављам под чланком г Станојчића, који пише о проблемима са мигрантима из Азије и Африке. Са мигрантима из Русије стање ствари је другачије.

    Јуче је у Београду отворен развојни центар компаније Луксофт која у фебруару није имала ни једног запосленог а данас их има више од хиљаду. 85 одсто запослених су МЛАДИ РУСКИ МИГРАНТИ – ИТ стручњаци – софтвераши. Њихова младост и знање допринеће да српски ИТ сектор, већ врло јак и познат у свету, узлети још више. И да БГД и НС постану “megahub” на Балкану. Ево детаља :

    https://www.politika.rs/scc/clanak/525569/ana-brnabic-razvojni-centar-luxoft-it

    1
    4
  11. @Don Quichote: Ваша фасцинација феудалним поретком у Руској Империји (тим стотинама и хиљадама „душа“ које помињете), и Ваше јуришање на ту “ветрењачу“,која је укинута још 1860 г. је смешна. Ја уопште немам разлога да жалим за тим давно прошлим периодом. Иначе, мој прадеда се у свом другом браку и оженио једном својом бившом женском „душом“, добио и ћерку коју је успешно удао за једног царског генерала… Уосталом, када се већ позивате на заиста тешку судбину тих „душа“, не би требало да заборавите да су то од 1860 г. постали слободни сељаци, који су тада у посед добили (често, као и у случају мојих предака) 2/3 велепоседничког земљишта и то задржали све до принудне и често крваве бољшевичке колективизације. Ова их је, као нове совјетске колхознике, довела отприлике у исти положај као што је био и код спахија, па и гори – јер су приде били бачени и у злочиначки, плански организовани бољшевички Голодомор, који је довео до смрти од глади бар 3 милиона људи (нарочито на подручју данашње Украјине). А сада да одговорим и Вашем, фигуративно речено, Санчо Панси (а можда и Росинанти, ко ће знати?) :
    @Онорије АЕ Илирију, који због недостатка тачних цифара и исцрпног поименичног списка бољшевичких жртава покушава да импутира да тих милионских жртава уопште није ни било…Па, да задовољим и његову расистичку радозналост о мени, потврдићу да заиста нисам етнички Рус; по женској линији имам (хронолошки) примесе и руске, српске, цинцарске, и мађарске “крви“. Па, шта, јадан, да радим – мораћу да почнем да се због те мешавине стидим, јер по расистичким критеријумима @Онорије АЕ Илирија очигледно немам права да се бавим руским, или српским темама?
    Стварно је за не веровати куда нас је ова дискусија све завела – од мог првог коментара у коме сам @Деда Ђолету само хтео да ставим до знања да је илузорно да од тих 120-так хиљада Руса и Украјинаца – новоизбеглих у Србију са постсовјетских простора може очекивати да „у нашој науци и уметности“ оставе траг какав су оставиле белогардејске избеглице са подручја Руске Империје од пре стотинак година…

    8
    3
  12. @Душан Буковић: Хвала на исцрпном бројчаном податку о гигантском броју жртава лењинистичко/стаљинистичког бољшевистичког крвавог терора – али, то – пошто нисте навели поименично сваку жртву, за разне @Онорије….. ништа неће значити. Они ће наставити да “дубокомислено“ сматрају да су то све пакосне измишљотине. Што се мене тиче, од 4 моје мушке предачке гране и 2 женске – колико ми је упело да истражим, нико у бољшевичком периоду и садашњој постсовјетији није преживео. Пре неки дан, видео сам да су путиновци у Мелитопољу поново свечано подигли, претходних година уклоњени велики Лењинов споменик. Шта да се каже? За њих Лењин, са све његовим људождерским идејама и даље живи. Јадници…

    10
    1
  13. @ Душан Буковић

    Одличан коментар у датим околностима. Код мене се појавио са малим закашњењем. Унук једног од тих ‘великих изабраника’ из 1917 је један од главних идеолога Демократске странке и режисер ових дешавања у Украјини. Зато је за разумевање прошлих и модерних догађања неопходно знати суштину и праве узроке а не пребројавати број граната у магацинима. Наравно, има ту много више ствари али наведено је довољно да отвори очи онима који нису слепи.

    Индикативан је један други горе поменути број жртава (3 милиона) и видети сву наивност и незнање које карактерише наше вајне историчаре. Они који се баве историјом 20.века (правдајући се да им античка историја није у опису радног места) никада нису дошли са правим цифрама и објаснили их. Да ли је онда уопште чудо што нам се сервира лажна стара историја без иједног доказа када се фалсификује и скрива ова јучерашња која се још увек одвија пред нашим очима? Када ће неки наши историчар да помене бројеве који нису само бројеви већ сурова истина пред којом завлачимо главу у песак. Флоскула о жртвама ‘бољшевичког терора’ је слична ‘жртвама фашизма’ код нас само много већа . Да ли је можда сада некима јасније шта се заправо дешава у Украјини?

    Овај коментар је на срамоту српских историчара и српске интелигенције. Он баца светло и на много старију историју. Када ће се већ једном схватити да сви ови догађаји и жртве нису раздвојени и сваки за себе већ су делови једне исте приче у којој смо и ми један од актера.

    Ево, видећемо да ли ће се макар један историчар/интелигент јавити са својим коментаром. Кладим се да неће. Што се тиче изнетих бројева они су истог реда величине и приближни оним које ја имам. Дакле, уместо изнетих 50 милиона ја имам 62 милиона!!!

    Само број свештених лица на списку (5000) указује да су бројеви вероватно већи. Али је већ то добра основа за будућа истраживања не само бројева већ пре свега узрока који нису нестали већ су још увек ту присутни. Коначно смо се померили са мртве тачке и имамо део сурове истине у својим рукама.

    За записник, број жртава ‘бољшевичког’ терора у Русији, који НЕ укључује жртве нацистичке агресије, је између 49 и 62 милиона!





    10
    2
  14. После компаније LUXOFT, ево и руског ИТ гиганта YANDEXа (рођеног 1997 год у Москви) који отвара свој развојни центар. У њему ће радити више од 800 инжењера, углавном младих руских ИТ стручњака – миграната који су, после увођења санкција Русији, дошли у Србију како би могли да наставе са радом :

    https://rs.n1info.com/biznis/ruski-it-gigant-jandeks-otvara-razvojni-centar-u-srbiji/

    Српски ИТ сектор је и пре доласка руских стручњака био јак и познат у свету. Њихов долазак ће га још више ојачати, посебно у области software development (process of conceiving, specifying, designing, programming, documenting, testing, and bug fixing involved in creating and maintaining applications, frameworks, or other software components).

    5
    3
  15. @Деда Ђоле

    Е да нисте ископирали ту дефиницију развоја софтвера са Лажипедије, стварно нико овде не би знао шта то значи. Бескрајно смо Вам захвални.

    6
    2
  16. @Душан Буковић

    Извор за те податке о скоро 49 милиона жртава „руских жртава под ленињизмом и стаљинизмом“ је по Вашим сопственим наводима неки прилично опскурни француски часопис Exil et liberté, месечник оранизације која се зове Слободна интернационала (l’Internationale de la Liberte), а који је могуће користио књижицу (27 страна) капетана Артуа Хауарда „Отисци звери Русија“, издату у Енглеској 1938.

    Као прво, ти извори које наводите се не могу сматрати независним и објективним изворима, поготову Енглези о Русији. Када би Енглези о Русији написали да је 2 + 2 = 4, ни то им не би требало веровати. Као друго, одакле тим изворима инфомације да би могли да наводе тако прецизне податке о броју жртава? Да нису можда имали приступ архивама НКВД-а?

    Чак ни Лажипедија, тај извор западне воук (woke) пропаганде, не покушава да пласира тако фантастичне бројке. Ево верзије на руском (https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%81%D0%B8%D0%B8_%D0%B2_%D0%A1%D0%A1%D0%A1%D0%A0) и енглеском (https://en.wikipedia.org/wiki/Political_repression_in_the_Soviet_Union), а енглеска верзија даје сумарну табелу из које се види да је жртава било између 8,8 и 15,7 милиона, од чега око 70% од глади (6,2 до 10,7 милиона), а 2,6 до 5 милиона од осталих узрока, од чега око пола ГУЛАГ, око 750 хиљада Стаљинове чистке троцкиста и чекиста, итд.

    Нисам историчар и не тврдим да су подаци са Лажипедије тачни, али чак је и уреднике Лажипедије срамота да гурају бројке без покрића. Био бих веома захвалан некоме ко би нас упутио на савремене руске изворе, или некакав врло скраћени преглед поузданих савремених руских извора. Руси своју историју третирају озбиљније него ми нашу, јер ми чак ни жртве усташког терора 41-45 још не можемо пристојно (званично) историјски да обрадимо.

    2
    7
  17. @Марк Еугеникос: Па, зар Вам је баш толико важно да утврдите тачну цифру зверски уморених од бољшевичке немани? Зар није довољно прихватити да су то биле несхватљиво високе, милионске жртве? Зар не схватате да је најважније увидети и осудити нељудску природу тог режима, који је темељно уништио исконске вредности руског друштва, и који је иза себе оставио моралну пустош у форми преживелих – тог продукта своје социјалне вивисекције: „совјетског человека“?

    7
    2
  18. @Иоанн Дубињин

    Не тражим тачну цифру до у индивидуалну душу, то само Господ зна. Али да се фрљамо милионима и десетинама милиона, па можда је 9, можда 16, а можда и 49, то је апсолутно неприхватљиво и неодговорно и према историји и према тим жртвама.

    Такође не сматрам да су то биле несхватљиво високе жртве. Да би смо извукли макар неку историјску поуку из совјетске револуције, морамо управо схватити колике су те жртве заиста биле, макар приближно, као што рекох горе. Иначе причамо бајке.

    Такође не сматрам да је бољшевички режим темељно уништио исконске вредности руског друштва, јер да јесте, Русија данас не би постојала. Тај режим је сигурно дубоко повредио исконске вредности руског друштва, али уништио их очигледно није.

    Е сад, ако сте Ви а приори настројени супротно свему што су бољшевици урадили у Русији, разговор нема смисла. А да би било јасно са којих идеолошких позиција ја наступам, ја сам стаљиниста.





    1
    6
  19. Тврдити да је у СССР-у „број жртава ‘бољшевичког’ терора … који НЕ укључује жртве нацистичке агресије, је између 49 и 62 милиона“ је очигледна бесмислица коју не би требало ни коментарисати.

    Веома ценим дописе Д.Буковића, али овде је омашио за ред величине и више.

    Комунистичка власт је је од 22-ге до 41-ве у репресијама побила око три милиона недужних људи — према изворима блиским РПЦ (немам при руци, али су текстови објављивани на pravoslavie.ru). Склон сам да поверујем овим изворима више него бројевима у горњем коментару.

    Али, зар треба веће (по броју) зверство од тромилионског да би се тај крволочни режим правилно окарактерисао какав је био — демонизована антицивилизацијска удруга која је уништила културно верско наслеђе руског народа (заједно са делом тог народа)?

    Произвољно претеривање у погледу броја жртава првобитне комунистичке страховладе је фалсификат који отежава реално сагледавање историјског значаја појаве СССР-а на светској сцени и тектонских кретања које је индуковао у свету.

    СССР после Отаџбинског Рата је у великој мери антитеза оном од пре 22-ог јуна 41-ве. Немати осећај за 27 милиона совјетских жртава страдалих у немачкој агресији или их игнорисати је просто нељудски.

    Коме није ваљао СССР вероватно је сада срећан због разарања у Украјини која је претворена у анти-Русију. Заборављају да се историја понавља, за оне који су Русију нападали директно или преко посредника (proxy war) — крену да Русима копају јаму, а ова се увек испостави гроб за копача…

    6
    5
  20. @Марк Еугеникос: И сами кажете: „…А да би било јасно са којих идеолошких позиција ја наступам, ја сам стаљиниста…“. Е, заиста, када сте већ присталица једног од најмонструознијих зликоваца XX века, тешко је разумети зашто онда толико инсистирате на тачном броју (и његових) жртава; јер – када се ради о цифрама, ма – шта једном стаљинисти може значити број од више или мање од милиончета…два…пет или десет милиона зверски уморених? Ма, трице и кучине, таваришч….
    @Saffron: Хвала што сте навели често прећуткиване податке које је објавио гроф НиколајТолстој, аутор више књига на ту тему. Ја сам их куповао и читао одмах после њиховог објављивања, и знам какве је све невоље морао проживети због тога.

    7
    4
  21. @Иоанн Дубињин

    „…када сте већ присталица једног од најмонструознијих зликоваца XX века, тешко је разумети зашто онда толико инсистирате на тачном броју (и његових) жртава; јер – када се ради о цифрама, ма – шта једном стаљинисти може значити број од више или мање од милиончета…два…пет или десет милиона зверски уморених?“

    Зато што ме занима истина, што Ви очигледно не можете да схватите. Ви браните идеолошку позицију без обзира на истину, а мене занима истина без обзира на идеолошку позицију.

    3
    5
  22. Јучерашњи коментар није стигао на одредиште мада још увек чекам да се јави неки ‘прави’ историчар о овој веома важној теми. Опет имамо прилику да видимо свакакве коментаре. Неко ко прво изјави да нема појма и санскриту и будизму већ у следећем коментару даје експертске изјаве о томе. Или, већ два пута пoнавља цифру о 3 милиона жртава бољшевичког терора иако је познато да је само број Кагановичевих жртава Голодмора био већи тако да испада да уопште није било никаквих жртава. Неко ко нема појма се усуђује да прича о ‘фрљању’ милионима или десетинама милиона жртава.

    Цифру коју сам ја поменуо користио је и Солжењицин. Све у свему очигледно је тотално непознавање оног што се десило и што се дешава у свету. Елементарна логика (!!!) каже да Вики сигурно неће објавити већи број него што јесте. Већ је и њихов број више него трагичан. Зашто се онда не помињу јавно ови велики бројеви макар као хипотеза? Управо због првог следећег питања после тога.

    Помиње се и ‘природа’ тог највећег геноцида у историји али без покушаја да се промисли о његовим коренима. Чак је и штури Буковићев коментар довољан да се наслуте неки закључци. Зато имамо и покушај да се број жртава релативизује и сматра непотребним што не говори само о недостатку емпатије за Русе (и Украјинце). Можда би број жртава у Аушвицу (који јесте добро документован) бацио светло и на претходне бројке али ни њега не знамо или се сматра да ни он није важан.





    5
    2
  23. @Онорије АЕ Илирије

    Нисам увек сигуран коме се обраћате, али хајде да се јавим, јер сам ја употребио реч „фрљање“.

    Претпостављам да се слажемо да треба утврдити што је могуће тачнији број жртава политичког терора у СССР-у, у свим фазама, и да је то посао за руске и придружене историчаре. Не сматрам да су подаци са Лажипедије тачни, а то сам и сâм рекао, јер сам их навео само као противтежу тврдњама Душана Буковића, који за извор броја од 49 милиона жртава наводи неки потпуно опскурни француски часопис из 1970-тих. Тај часопис, Exil et Liberte, је толико опскуран да чак ни books.google.com не може да га пронађе, што значи да је готово немогуће проверити да ли тако нешто тамо уопште пише. А и да пише, папир све трпи; одакле ауторима тог часописа такви подаци?

    Да се вратимо на жртве. Јевреји имају свој стандардни наратив о шест милиона жртава холокауста, и треба да га имају. Е сад, да ли је жртава било тачно 6 милиона, или 7,1 милион, или 4,8 милиона, није моје да расправљам. И да их је било „само“ три милиона, да ли би то чинило злочин нациста мање неморалним? Не би, јер се геноцид не може мерити рачуноводственим критеријумима.

    Као што Јевреји имају стандардни наратив о холокаусту, тако и ми треба да имамо стандардни наратив о нашим жртвама, и у Првом и у Другом светском рату. Први и није толико споран, али има још пуно утицајних група којима је у интересу да се не помињу стварне размере наших страдања, што од усташа а што од комуниста, и током и након Другог светског рата. Руси имају установљено сећање на жртве Великог отаџбинског рата, али не знам да ли имају нешто упоредиво за жртве бољшевичког терора, па сам стога и тражио да нам неко упућен у савремене руске изворе каже да ли такви подаци и такав наратив постоје (а коментатори ми налупали седам минуса као одговор, еј бре!).

    Не мислим да би требало да помињете Солжењицина у овом контексту. Пратим шта Руси (прави Руси из Русије) пишу и мисле о њему, и генерално је мишљење о Солжњицину у савременој Русији врло негативно. Кратак преглед: Солжењицина сматрају америчким аутором (дословце), лажовом, квази-историчаром, осредњим и готово нечитљивим (на руском) писцем, фалсификатором (наводно је читаве делове Архипелага ГУЛАГ украо из Дневника Варлаама Шаламова, због чега Шаламов није хтео да Солжењицин ни види ту књигу јер је очекивао да ће овај да га покраде), мрзитељем Русије, апологетом наци колаборатора Власова, итд. Тврде да је Солжењицин, пре него што је и видео прву линију фронта у Великом отаџбинском рату, где је служио у артиљеријској позадини, намерно направио ексцес којим је зарадио ГУЛАГ, а све да би избегао војну службу.

    Не могу да опросте Солжењицину што је тражио од САД да превентивно бомбардују СССР нуклеарним оружјем, овде: „Солженицын призывает США бомбить СССР“,

    , или овде: http://www.solzhenitsyn.ru/proizvedeniya/publizistika/Publitsistika_T_1-1995.pdf#page=270, 270. и 271. страна, говор одржан 9. јула 1975. у Њујорку на конгресу синдиката AFL-CIO. Ко је оно беше од српских (или „српских“) јавних личности тражио да запад бомбардује Србију? Е такав је и ауторитет Солжењицина у Русији.

    Са оваквим мишљењем Руса о Солжењицину, да ли је уопште потребно да помињем колико веродостојним сматрају његове наводе о броју жртава бољшевичког терора?

    Контраст, истраживање од пре три ипо године; рекордних 70% Руса има позитивно мишљење о Стаљиновој улози у руској историји, што чак ни либерашки Moscow Times не може да оспори или сакрије: https://www.themoscowtimes.com/2019/04/16/stalins-approval-rating-among-russians-hits-record-high-poll-a65245

    Сигуран сам да ће пуно коментатора да ми налупа минусе због овога, али нека; истина и треба да боли.

    3
    3
  24. МЕ, летимично сам прочитао претходне коментаре и све стрпао у исти кош за одговор . Почело је од читаоца који није имао никакву емпатију према руским (нити украјинским) жртвама и још ме паушално оптужио да не само негирам жртве бољшевичког терора већ ме интерecују само етнички Руси али не и други. Цела ствар је могла да буде само обична историјска расправа да није толико повезана са садашњошћу.

    Мислим да не сагледаваш неке аспекте и последице свих тих бројки које нису само бројке нити наративи. Зато релативизујеш и сматраш неважним стваран број нечијих жртава. Ствари су много компликованије и трају стотинама година па се не могу регистровати на дневној бази. Сада се нпр откривају стварни узроци два светска рата, убиство Кенедија, куле близнакиње. До нас још увек допиру само рефлексије тектонских догађаја као нпр оно отварање јасеновачког меморијала о коме је Басташић писао.

    Треба читати изворне материјале који нису баш јавно доступни. Подвукао сам зашто су Вики подаци о броју жртава вероватно умањени. Не сматрам Солжењицина најмеродавнијом референцом јер се није бавио тиме али мислим да има добар осећај за размере страдања. Да ли је Буковићева референца опскурна или не, не знам, али постоје начини да се нешто из неког разлога представи опскурним па чак и тотално канцелује. Неопскурни часописи су под 100% контролом. Има један други стари опскурни фалсификат али се по њему све извршава као да је оригинал.

    Ја сам читао детаљан списак где су сви ‘сабирци’ детаљно реферисани min/max проценама. Поједине сабирке нисам проверавао али неки историчар који се тиме бави може то да уради. Поменуо сам и бројкy из Аушвица која је у Нирнбергу била 4 милиона. У међувремену је Горбачов предао оригиналну документацију у којој су све жртве биле педантно записане али не знамо ревидиране цифре, oне се не смеју објавити чак ни у опскурним часописима. Вероватно се ни на овом, ни на било ком другом месту не може више рећи од овог али те упућујем на оригиналне изворе информација ако те заиста интересује позадина свих догађања. Kод Фурсова може да се понешто види мада доста уопштено.

    5
    2
  25. @Онорије АЕ Илирије

    „Мислим да не сагледаваш неке аспекте и последице свих тих бројки које нису само бројке нити наративи. Зато релативизујеш и сматраш неважним стваран број нечијих жртава.“

    Не, напротив: сматрам да је утврђивање стварног броја нечијих жртава изузетно важан задатак, и да је тај задатак право и обавеза првенствено заједнице којој жртве припадају. Покушао сам то да кажем јасно и раније, можда нисам успео.

    У осталом се слажемо, иако смо понекад „in violent agreement“ што би се рекло на енглеском, што је врло сликовит израз који нажалост не постоји на српском, а требао би нам с обзиром на то какви смо.

    3
    3
  26. ME, y ствари постоји српски превод, истина у сленгу – шљага. Зависно од нивоа интелигенције се постиже пре или после 🙂 . Овде не треба заборавити ни ДнTа који се изгледа повукао у тиховање и финализацију идентитета. Он није ‘вајолентан’ али је сам био изложен насиљу и покушају кенцеловања.

    Барем због једног контрапримера се не слажем са другим пасусом. Тачно је да свако треба да утврди своје жртве али и било ко други има право да изнесе своје аргументе. Зато и немамо податке о тзв бољшевичком (сам термин нема никакав садржај и замагљује суштину) терору. Док тај период обухвата 40ак година на огромном простору онај други податак се не зна иако се десио у кратком периоду, на само једном месту и са документованим редом вожње. Узми само пример Масковог ортака.

    5
    1
  27. За оне који покушавају да правдају Стаљина и умање злочине совјетских комуниста (1), додао бих да је и данашњи рат у Украјини плод семена кога су комунисти посејали.
    Прво, 1920 год, Русији су променили име. Назвали је СССР и поделили је на 20 република.

    Друго, свим републикама су дали право на самоопредељење и сецесију
.
    Треће, 1954 год Никита Хрушчов је декретом (неколико реченица у ПРАВДИ) припојио Крим Украјини.

    Скоро исто семе, посејано од југословенских комуниста, исклијало је грађанске ратове.

    (1) – солидно аргументованих од @Дубињина и @Буковића

    4
    4
  28. @Онорије АЕ Илирије

    Извини, али ја некада заиста не разумем твоје коментаре. Наравно твоје је право да пишеш криптично, али ја онда седим па се чешем питајући се шта „онај други податак се не зна иако се десио у кратком периоду, на само једном месту и са документованим редом вожње. Узми само пример Масковог ортака.“ заиста значи.

    @Деда Ђоле

    Како је то сада „…исто семе, посејано од југословенских комуниста, исклијало … грађанске ратове?“ Па зар се у СФРЈ није живело идеално, и ишло се на море, све са протестантима (г. Џони Вокер) у Вашој згради?

    „Прво, 1920 год, Русији су променили име. Назвали је СССР и поделили је на 20 република.“

    Елементарно непознавање историје СССР-а. Седи, један. СССР је основана 1922., по завршетку грађанског рата, од стране четири саставне републике: Руске СФСР, Закавкаске СФСР, Украјинске ССР, и Белоруске ССР. Накнадно је дошло до дељења Руске и Закавкаске републике, па је од 1956. до краја било 15 саставних република, од којих је Руска СФСР а остале су биле ССР.

    3
    3
  29. Душан Буковић:

    ЈОШ ЈЕДНОМ О ЈОСИФУ ВУСАРИОНОВИЋУ ЏУГАШВИЛИ СТАЉИНУ

    Јосиф Висарионовић Џугашвили Стаљин, 1879-1953, син је ђурђијанског обућара из Тифилса, избачен је из богословије због ширења антируских марксистичких баљезгарија и због конспиративне активности у руским подземним покретима и организацијама, преко којих су извесни европски и амерички империјалисти-тријалисти поткопавали и потпаљивали Царску Русију до фабијанске, бундистчке и бољшевичке октобарске револуције 1917. године (Види: Уништење Русије 1917. је највећа операција британске обавештајне службе у историји …, https://timerobber.wordpres… – by Срб Times ).

    Стаљин је у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Једно време провео је у емиграцији, у Лондону, под заштитом енглеског интелиџенс сервиса. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји:

    “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки. По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…”

    Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тзв. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тзв. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих совјетских револуционара и бољшевика, као и више стотина тзв. „српских“ и „југословенских“ комуниста-интернационалиста на челу са Симом Марковићем, Костом Новаковићем, Филипом Филиповићем и многим другим, који су завршили живот у сибирским тајгама. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом. У току 1925. године истако је генералну линију, дословно је рекао:

    “Морамо нашу земљу преобратити из аграрне земље у индустриску земљу, која је у стању да сама производи потребне продукте наоружања: у томе се састоји суштина и основа наше генералне линије…”

    Врхунац Стаљиновог индустриског успеха била је производња атомске бомбе. Управо, у августу-септембру 1949. године извршена је прва експолозија атомске бомбе у Совјетском Савезу, што је одмах регистровано у америчкој, британској и канадској штампи. Вест је регистровао и информбировски лист “Под Заставом интернационализма”, где дословно стоји:

    “Москва, 25 септембра, (Тасс), – 23 септембра, претседник Сједињених Америчких Држава Хари Труман, објавио је да се према подацима којима располаже Влада САД, у Совјетском Савезу, пре неколико недеља догодила атомска експолозија. Истовремено дале су сличне изјаве владе Велике Британије и Канаде.

    После објављивања ових изјава, у америчкој, британској, канадској, као и у штампи других земаља, појавиле су се многобројне вести, које сеју узнемиреност у широкој јавности…” (Види: Совјетски Савез поседује атомско оружје још од 1947 године – Комунике агенције ТАСС поводом изјава влада САД, Велике Британије и Канаде, Под Заставом Интернационализма, Број 10 од 1. октобра 1949, Орган југословенских комуниста-полит емиграната у НР Румунији).

    У вези са Стаљиновом атомском бомбом, не треба заборавити ни пресудни јеврејски допринос у изградњи совјетске атомске бомбе, као ни допринос мистериозног „Србина“, који је рођен у Београду, који се презивао Месарош. У америчкој јавности је познат као Стив Нелсон, студирао је нa Лењиновом Институту у Москви, где се налазио од септембра 1931, до јула 1943. године.

    За своје циљеве, Стаљин је истакао и циљ комунистичке-интернационалистичке борбе:
    „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    У Стаљиновом Совјетском Уставу који је донео 1936. године нигде се није помињала Русија. Стаљин је то објаснио да је Совјетски Савез не национална, него многонационална држава и то прва такве врсте у свету, што је у потпуности одговарало мултикорпоративним, интернационалним структурама у Европи и Америци.
    Такође, у Совјетском Уставу место Русије се увек спомињао Савез социјалистичких совјетских република и то не као национална држава, него као “социјалистичка држава радника и сељака…” (Види: Конституција – основној закон сојуза советских социалистичких республик, Москва, 5. XII. 1936).

    У Совјетском Уставу је речено (види: члан 2), да политичку основу совјетске државе, која је ИЗВРШИЛА САМОУБИСТВО поткрај ХХ столећа и нестала као да није ни постојала, да њу сачињава не народ, него раднички делегати. У овом Уставу набројано је 11 република, без оних које су Совјети после доношења овог Устава анектирали. Стаљин је у току Другог св. рата изменио Устав једним новим уметком и проширио аутономије савезних република. Створио је пет нових република и омеђио њихове границе. Разбио је и осакатио Русе, које је лишио супстанце стварајући друге “народе” на њихов рачун, који су морали живети у 16 совјетских република.. Колико се овим уставом ишло за тим, да се потисне и онемогући пресудан утицај руског елемента на совјетску државу, види се најбоље по томе што је чланом 55. предвиђено да се у савез националности бирају преставници по кључу: по 25 посланика од сваке савезне републике, по 11 посланика од сваке аутономне републике, по 5 посланика од сваке аутономне области и по 1 посланик од сваког националног округа. Представници руског народа, који је неколико пута бројнији од свих 169 националних и религиозних група, били су у представничком телу у огромној мањини, као што су у огромној мањини и у вођству совјетске државе. Поред тога што је ово чисто недемоктарски принцип, 123-им чланом изрично је словенској руској већини ускраћена свака могућност отпора против рада појединих мањина, упереног против планског мајоризирања већине и разарања њених национаних основа.

    Из овог правца требамо проматрати Стаљинову антируску политику и његов Совјетски Устав који је био антинационалан. Образлажући потребу његовог доношења Стаљин је 25. новембра 1936. године рекао:

    “За разлику од тих устава (буржоаских) пројект новог устава напротив, је дубоко интернационалан. Он полази од тога, да су све нације и расе равноправне. Он полази од тога да разлике у боји коже или у језику, културном нивоу и нивоу државног развитка, као год и све друштвене разлике међу нацијама и расама не могу послужити као разлог на основу националне равноправности. Он полази од тога да све нације и расе без обзира на њихов прошли и садашњи положај, без обзира на њихову личну слабост, треба да једнако уживају права у свима сферама привредног, културног и друштвеног живота…” (Види: Комсомољскаја правда, Москва, у бр. од 25. новембра 1936.).

    Стаљин је на XVI конгресу партије, који је одржан у јуну и јулу 1930 године, јасно изразио и открио своје антируске циљеве у овом погледу, дословно је рекао:

    “Што се тиче каснијих изгледа националних култура и националних језика ја сам увек био, а и сада остајем код Лењиновог мишљења, да ће се у време када социјализам почне побеђивати у светским размерама, национални језици безусловно морати стопити у један општи језик. Неће тај језик бити ни великоруски, ни немачки, него нешто ново… ”
    Шта треба да значи Унија ССР и комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:

    „Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. Јул 1939).

    Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:

    „Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).

    На крају бисмо поставили питање: како објаснити и то да су Лењин, Зиновјев, Троцки, Чичерин и Керенски били припадници западно-европског и америчког идолатријског, окултног и езотериског друштва чаробњака међународне масонерије, као и Броз и Моша Пијаде…? (Види: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, стр. 20; Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Београд, 1988; Србија масонска држава … https://timerobber.wordpres… – 28. августа 2014. • by Срб Times).

Оставите коментар